Jedna etapa rada iz dva prethodna doba obavljena je u Izrailju, a jedna u Judeji. Uopšteno govoreći, nijedna faza ovog dela nije se desila van Izrailja i svaka je obavljena nad prvim izabranim narodom. Na osnovu toga, Izrailjci veruju da je Jahve Bog samo Bog Izrailjaca. Pošto je Isus delao u Judeji, gde je obavio delo raspeća, Jevreji Ga vide kao izbavitelja jevrejskog naroda. Oni misle da je On samo car jevrejski, a ne nekog drugog naroda; da On nije Gospod koji iskupljuje Engleze niti Gospod koji iskupljuje Amerikance, već Gospod koji iskupljuje Izrailjce; i da je u Izrailju iskupio Jevreje. U stvari, Bog je Gospodar svih stvari. On je Bog sveg stvaranja. On nije samo Bog Izrailjaca, niti Jevreja; On je Bog sveg stvaranja. Prethodne dve faze Njegovog dela odvijale su se u Izrailju, što je kod ljudi stvorilo određene predstave. Oni veruju da je Jahve obavio Svoj posao u Izrailju, da je Isus lično obavio Svoj posao u Judeji, i, štaviše, da se otelotvorio da bi delao – i da se, u svakom slučaju, ovo delanje nije odvijalo izvan Izrailja. Bog nije delao kod Egipćana ili Indijaca; delao je samo među Izrailjcima. Stoga ljudi formiraju različite predstave i opisuju Božje delo u određenom obimu. Kažu da kada Bog dela, On to mora činiti nad izabranim narodom i u Izrailju; osim nad Izrailjcima, Bog ne dela nad drugima, niti postoji veći obim Njegovog delanja. Ljudi su posebno strogi kada je reč o prisvajanju ovaploćenog Boga i ne dozvoljavaju Mu da se preseli van granica Izrailja. Nisu li sve to samo ljudske predstave? Bog je stvorio sve nebo i svu zemlju i sva stvorenja, stvorio je sve postanje, pa kako je onda Svoje delo mogao ograničiti samo na Izrailj? Da je to slučaj, u čemu bi bila svrha da On stvara sve postanje? On je stvorio ceo svet i On je sproveo Svoj plan upravljanja za šest hiljada godina, ne samo u Izrailju, već i nad svakom osobom u vaseljeni. Bez obzira na to da li ona živi u Kini, Sjedinjenim Američkim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu ili Rusiji, svaka osoba je Adamov potomak; sve ih je Bog stvorio. Nijedna od njih ne može izbeći granice stvaranja i nijedna od njih ne može sa sebe skinuti žig „Adamovog potomka“. Svi su oni Božja stvorenja, svi su potomci Adama i svi su iskvareno potomstvo Adama i Eve. Nisu samo Izrailjci Božja tvorevina, već su to svi ljudi; samo što su neki prokleti, a neki blagosloveni. Izrailjci su po mnogo čemu prikladni; Bog je u početku radio na njima jer su bili najmanje iskvareni. Kinezi se sa njima ne mogu porediti; nisu im ni za prineti. Dakle, Bog je u početku delao nad narodom Izrailja, a samo je druga faza Njegovog delanja sprovedena u Judeji – što je među ljudima dovelo do nastanka mnogih predstava i pravila. U stvari, ako bi Bog delao u skladu sa ljudskim predstavama, On bi bio samo Bog Izrailjaca i stoga ne bi bio u stanju da Svoje delanje proširi na neznabožačke narode, jer bi On bio samo Bog Izrailjaca, a ne Bog sveg postanja. Proročanstva su poručivala da će se Jahvino ime veličati među neznabožačkim narodima, da će se proširiti na neznabožačke narode. Zašto je ovo bilo prorečeno? Da je Bog samo Bog Izrailjaca, On bi tada delovao samo u Izrailju. Štaviše, On ne bi širio ovo delo i ne bi izrekao takvo proročanstvo. Pošto je izrekao ovo proročanstvo, On će zasigurno proširiti Svoje delovanje među neznabožačkim narodima i među svim narodima i svim zemljama. Pošto je to izrekao, On to mora učiniti; to je Njegov plan, jer On je Gospod koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja i Bog sveg stvaranja. Bez obzira na to da li On dela među Izrailjcima ili širom cele Judeje, delo koje obavlja jeste delo cele vaseljene i delo celog ljudskog roda. Delo koje On danas obavlja u narodu velike crvene aždaje – u neznabožačkom narodu – i dalje je delo celog ljudskog roda. Izrailj je mogao biti osnova Njegovog delanja na zemlji; isto tako i Kina može biti osnova Njegovog delanja među neznabožačkim narodima. Nije li sada ispunio proročanstvo da će se „Jahvino ime veličati među neznabožačkim narodima“? Prvi korak Njegovog delanja među neznabožačkim narodima jeste ovo delo, delo koje On obavlja u narodu velike crvene aždaje. Činjenica da ovaploćeni Bog treba da dela u ovoj zemlji i da dela nad ovim prokletim ljudima, posebno protivreči ljudskim predstavama; ovo su najniži ljudi, oni nemaju nikakvu vrednost i u početku ih je Jahve napustio. Ljude mogu napustiti drugi ljudi, ali ako ih Bog napusti, onda su lišeni svakog statusa i najniže su vrednosti. Ako Božje stvorenje zaposedne Sotona ili ga ljudi napuste, za njega je to veoma bolno – međutim, za stvorenje koga se odrekne Stvoritelj, niži status ne postoji. Prokleti su Moavovi potomci, rođeni u ovoj zaostaloj zemlji; bez sumnje, od svih ljudi pod uticajem tame, potomci Moava imaju najniži status. Pošto su ovi ljudi do sada imali najniži status, radom koji je obavljen nad njima najbolje se razbijaju ljudske predstave i najkorisniji je za ceo Božji plan upravljanja za šest hiljada godina. Obavljanjem takvog posla među ovim ljudima na najbolji se način razbijaju ljudske predstave i time Bog pokreće eru; On ovim razbija sva ljudska shvatanja; ovim On završava delo celog Doba blagodati. Njegovo prvo delo je obavljeno u Judeji, u granicama Izrailja; među neznabožačkim narodima, On nije učinio nikakvo delo da pokrene novu eru. Završna faza dela se ne odvija samo među neznabošcima, već još i više među onima koji su prokleti. Ova činjenica je dokaz koji najviše može da ponizi Sotonu, čime Bog „postaje“ Bog sveg stvaranja u vaseljeni, Gospod svih stvari i predmet obožavanja svega što ima život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je Gospod sveg stvaranja“