I

Ljudski rod, koji je odlutao od života koji pruža Svemogući,

ne zna svrhu postojanja, ali se ipak boji smrti.

Bez pomoći je i podrške, ali i dalje nerado zatvara oči

i čeliči se da podupre vreće mesa koje nemaju nikakav osećaj u svojoj duši,

a koja se provlači u neplemenitom životu u ovom svetu.

Živiš na taj način, bez nade, kao i drugi, bez cilja.

Samo će Onaj Sveti iz legende spasiti ljude koji,

kukajući usred stradanja, očajnički čeznu za Njegovim dolaskom.

Do sada, takvo se verovanje nije ostvarilo kod onih kojima nedostaje svesnost.

Ipak, ljudi i dalje za tim na taj način žude.

II

Svemogući se smilovao onim ljudima koji su duboko patili.

U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima kojima nedostaje svesnost,

jer je predugo morao da čeka na odgovor ljudskog roda.

On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh,

da ti donese vodu i hranu i da te probudi

da više ne budeš žedan i gladan.

Kada si umoran i kada počneš da osećaš ponešto od sumorne pustoši ovog sveta,

nemoj da se izgubiš, nemoj da plačeš.

Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme.

III

On bdi pored tebe i čeka da Mu se vratiš.

On čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje:

kad budeš shvatio da si potekao od Boga,

da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac,

u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu,

i u neko nepoznato vreme stekao „oca”.

Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo,

čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak.

IV

Bdeo je sa očajničkom čežnjom, čekajući na odziv bez odgovora.

Njegovo bdenje i čekanje nemaju cenu,

a oni su zarad ljudskog srca i ljudskog duha.

Možda su ovo bdenje i čekanje beskrajni,

a možda su i pri kraju.

Ali bi ti trebalo da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh.

iz knjige „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”