Venjini roditelji su se rastali kad je ona imala dve godine da bi nakon toga živela sa svojim ocem i maćehom. Njena maćeha nije mogla da je podnese i stalno se svađala sa njenim ocem. Otac nije imao mnogo izbora – morao je Venju da pošalje kući njene majke, ali joj je majka u potpunosti bila posvećena vođenju svog posla i uopšte nije imala vremena da se brine o Venji, pa ju je često odvodila u kuće njenih rođaka i prijatelja da oni brinu o njoj. Nakon toliko godina života provedenih pod tuđom brigom, mlada Venja se osećala usamljeno i bespomoćno i čeznula je za toplinom doma. Tek kad su se njen otac i maćeha razveli, vratila se da živi kod oca i od tada je, i u dobru i u zlu, imala svoj dom.

Nakon što je odrasla, Venja je bila veoma obazriva i poslušna i vredno je učila. Međutim, baš u vreme dok se marljivo pripremala za prijemni ispit za upis na fakultet, zadesila ju je nesreća: majka joj je dobila krvarenje u mozgu, telo joj se oduzelo i bila je prikovana za krevet. Njen očuh je napustio njenu majku i čak preuzeo kontrolu nad celom majčinom imovinom, a nedugo zatim Venjin otac je hospitalizovan zbog raka jetre… Venja nije mogla da ponese teret vođenja domaćinstva i mogla je samo da preklinje rođake i prijatelje da joj pomognu, ali su je oni odbijali.

I baš u trenutku kad je Venja prolazila kroz veliku patnju i bila bez ikakvog pribežišta, dve sestre iz Crkve Svemogućeg Boga su svedočile Venji, njenoj majci i sestri o delu Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Iz reči Svemogućeg Boga njih tri su shvatile koren bola u ljudskom životu i spoznale da samo ako ljudi dođu pred Boga mogu da zadobiju Božju zaštitu i da žive srećno. Tek kroz utehu Božjih reči majka i kćerke su mogle da se oslobode sopstvenog bola i osećaja bespomoćnosti. Venja je istinski iskusila ljubav i milost Božju; konačno je osetila toplinu doma i našla se u pravom domu.