I

Ljudski rod, koji je odlutao od opskrbe životom koji pruža Svemogući, ne zna svrhu postojanja, ali se ipak boji smrti. Bez pomoći je i bez oslonca, ali je i dalje nevoljan da zatvori oči i pribira snagu da podupre svoju vreću mesa koja je lišena svakog duhovnog osećaja, i vuče se kroz bedan život u ovom svetu. Živiš na taj način, bez nade, kao i drugi, bez cilja. Samo će Onaj Sveti iz legende spasiti ljude koji, dok stenju usred stradanja, očajnički čeznu za Njegovim dolaskom. Takvo se verovanje dugo nije ostvarilo kod onih kojima nedostaje svesnost. Ipak, oni i dalje za tim na taj način žude.

II

Svemogući ima milosti prema onim ljudima koji su duboko patili. U isto vreme, On oseća odbojnost prema onim ljudima koji ni najmanje nemaju svesnosti, jer mora predugo da čeka pre nego što dobije odgovor od ljudi. On želi da traži, da traži tvoje srce i tvoj duh, i da ti donese vodu i hranu, kako bi se probudio i više ne bi bio žedan i gladan. Kada si umoran i kada osećaš ponešto od sumora ovog sveta, ne osećaj se izgubljenim, nemoj da plačeš. Svemogući Bog, Čuvar, prigrliće tvoj dolazak u bilo koje vreme. On bdi pored tebe. On čeka da se vratiš, čeka na dan kada će ti se iznenada vratiti sećanje: kad budeš shvatio da si potekao od Boga, i da si u neko nepoznato vreme izgubio pravac, u neko nepoznato vreme izgubio svest na putu, i u neko nepoznato vreme imao „oca”. Kada nadalje budeš shvatio da je Svemogući uvek bdeo, čekajući tamo veoma, veoma dugo na tvoj povratak. On očajnički žudi, čekajući na odziv bez odgovora. Njegovo bdenje nema cenu, i to je zarad ljudskog srca i ljudskog duha. Možda Njegovom bdenju nema kraja, a možda se završilo. Ali treba da znaš gde se, upravo sada, tačno nalaze tvoje srce i tvoj duh.

iz knjige „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uzdasi Svemogućeg”