Ona braća i sestre koji uvek istresaju svoju negativnost Sotonine su sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i izgnani. Ako ljudi u svojoj veri u Boga ne uvažavaju Boga u svom srcu, ako njihovo srce nije poslušno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da učine bilo šta za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu prkose. Verovati u Boga, ali ne poslušati Ga ili Ga ne uvažavati, nego Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još zloćudniji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji šire svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – oni bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada drugo doba Božjeg dela, ovi ljudi su ograničeni time što će svakako biti izgnani. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarenu narav. Neki imaju samo iskvarenu narav, dok su drugi drugačiji: ne samo da imaju iskvarenu sotonsku narav već je i njihova priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihovu iskvarenu, sotonsku narav, štaviše, oni su istinski đavo Sotona. Njihovo ponašanje zaustavlja i ometa Božje delo, narušava ulazak braće i sestara u život i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti uklonjeni; trebalo bi usvojiti neumoljiv stav, stav odbacivanja svih tih sluga Sotone. Samo tako se stoji kraj Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom. Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga imaju u svojim srcima i uvek nose u sebi srce koje uvažava Boga, srce koje voli Boga. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju pažljivo i mudro, a sve što rade bi trebalo da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da zadovolji Njegovo srce. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči svetosti. Ljudi ne smeju da divljaju, mašući Božjom zastavom na sve strane, dok se svuda šepure i varaju; to je najbuntovnija vrsta ponašanja. Porodice imaju svoja pravila, a države svoje zakone – zar to nije još prisutnije u kući Božjoj? Zar nema još strože standarde? Zar nema još više upravnih odluka? Ljudi su slobodni da rade šta hoće, ali se Božje upravne odluke ne mogu proizvoljno menjati. Bog je Bog koji ne trpi uvrede od ljudi; On je Bog koji ljude odvodi u smrt. Zar ljudi zaista to još uvek ne znaju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu“