Mnogo je manje odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i koji su bili podvrgnuti sudu i grdnji, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se oslanjaju na svoju prirodnost u radu prave prilično velike greške. Delo neusavršenih ljudi izražava previše od njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja veliku prepreku delovanju Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju, Bog mora s njim da se obračuna i da mu sudi, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg poziva. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje, s kojima se Bog obračunao i kojima je sudio, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani, s kojima se Bog nije obračunao i nije im sudio. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg poziva. Delo kvalifikovanog delatnika ljude može da izvede na pravi put i omogući im da snažnije zakorače u istinu. Njegovo delo može dovesti ljude pred Boga. Pored toga, delo jednog takvog delatnika može varirati od pojedinca do pojedinca i nije sputano pravilima, te ljudima omogućava oslobađanje i slobodu, kao i sposobnost postepenog stasavanja u životu i dubljeg ulaska u istinu. Delo nekvalifikovanog delatnika daleko je manje uspešno. Njegovo delo je glupo. On jedino može da ljude uvede u pravila, a ono što on zahteva od ljudi ne varira od pojedinca do pojedinca; on ne deluje u skladu sa stvarnim potrebama ljudi. U ovakvom tipu dela ima isuviše mnogo pravila i previše doktrina, te ono ljude ne može da uvede u stvarnost, niti u normalnu praksu životnog razvoja. Ono samo može ljudima da omogući da se pridržavaju nekolicine bezvrednih pravila. Takvo usmeravanje ljude može samo da odvede na stranputicu. On te vodi tako da postaneš sličan njemu i može te dovesti u ono što on ima i što jeste. Da bi sledbenici mogli da razluče da li su njihove vođe kvalifikovane, ključno je da sagledaju put kojim ih vode i rezultate njihovog rada, te da vide da li sledbenici primaju načela u skladu sa istinom i da li dobijaju načine praktičnog delovanja koji su pogodni za njihov preobražaj. Ti treba da praviš razliku između različitih delovanja različitih tipova ljudi; ne treba da budeš glupi sledbenik. Ovo se odnosi na pitanje čovekovog ulaska. Ako ne možeš da razlikuješ koja osoba u svom vođstvu poseduje put, a koja ne, lako ćeš biti prevaren. Sve ovo neposredno utiče na tvoj život. U delu neusavršenih ljudi ima mnogo prirodnosti; ono je pomešano s previše ljudske volje. Prirodnost je njihovo biće – ono sa čime su oni rođeni. To nije život nakon što se Bog s njima obračunao, niti stvarnost nakon preobražaja. Kako takva osoba može da podrži one koji tragaju za životom? Život koji čovek prvobitno ima jeste njegova urođena inteligencija ili talenat. Ova vrsta inteligencije ili talenta prilično je udaljena od tačnih Božjih zahteva prema čoveku. Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, niti se Bog s njom obračunao, postojaće širok jaz između onoga što čovek izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegove mašte i jednostranog iskustva. Štaviše, ma kako da čovek deluje, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao kad biste od patke tražili da mirno stoji na verandi. Ovo je delo ljudske volje. Čovekova iskvarena narav, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome doda iskvarena narav čovekova – zar delo ovako prirodne osobe neće praviti smetnje? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi, tako da se nejasne i nestvarne stvari u njegovom delu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegovo delo i služba sve se više približavaju standardima koje zahteva Bog. Na taj je način njegovo delo zakoračilo u stvarnost istine i postalo realistično. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekovo delo, a posebno delo nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i delo čoveka“