Bog čoveka grdi i sudi mu, zato što to zahteva Njegovo delo i, povrh toga, zato što je to čoveku potrebno. Čoveku je potrebno da bude izložen grdnji i sudu, i on tek tada može postići ljubav prema Bogu. Danas ste se sasvim uverili u to, ali čim budete naišli na najmanju prepreku, bićete u nevolji; rast vam je još uvek premali i morate da iskusite još takvih grdnji i sudova da biste stekli dublje znanje. Danas koliko-toliko posedujete bogobojažljivo srce i Boga se bojite, znate da je On istiniti Bog, ali ne osećate veliku ljubav prema Njemu, a još manje ste dostigli čistu ljubav; vaše je znanje isuviše površno, a rast vam je još uvek nedovoljan. Kad ste se zaista suočili s nekim okruženjem, još uvek niste svedočili, premali deo vašeg ulaska je proaktivan i nemate predstavu kako da praktično delujete. Većina ljudi je pasivna i neaktivna; oni u svom srcu samo potajno vole Boga, ali nemaju načina da praktično deluju, niti im je jasno koji su njihovi ciljevi. Oni koje je Bog usavršio ne samo da poseduju normalnu ljudskost, već poseduju i istine koje prevazilaze merila savesti, koje su više od standarda savesti; oni ne samo da svoju savest koriste kako bi Bogu uzvratili za ljubav, već su, povrh toga, spoznali Boga i uvideli da je Bog divan i da zavređuje čovekovu ljubav, te da u Njemu ima toliko toga što vredi voleti; čovek ne može a da Ga ne voli! Oni koje je Bog usavršio vole Ga zato da bi zadovoljili svoje lične težnje. Njihova je ljubav spontana, to je ljubav koja ne traži ništa zauzvrat i ne predstavlja nikakvu razmenu. Oni Boga vole jedino radi svoje spoznaje Boga. Takve ljude ne zanima da li im Bog daruje blagodati i zadovoljni su jedino onda kad Bogu udovoljavaju. Sa Bogom se ne pogađaju, niti svoju ljubav prema Bogu mere savešću: „Dao si mi, i ja Ti zauzvrat pružam ljubav; ako mi ništa ne daš, onda ni ja nemam ništa čime bih Ti uzvratio.” Oni koji su usavršeni uvek veruju da: „Bog je Stvoritelj i On Svoje delo obavlja na nama. Pošto imam ovu priliku, stanje i sposobnost da budem usavršen, trebalo bi da težim da proživim život pun smisla i da Njemu udovoljim.” To je identično onome što je iskusio Petar: Kad je bio najslabiji, on se Bogu molio rečima: „O, Bože! Ti znaš da, bez obzira na vreme i mesto, meni uvek nedostaješ i da, bez obzira na vreme i mesto, želim da Te volim, ali sam premali rastom, suviše sam slab i nemoćan, moja je ljubav previše ograničena, a moja iskrenost prema Tebi suviše oskudna. U poređenju s Tvojom ljubavlju, ja naprosto nisam sposoban za život. Želim samo da mi život ne bude uzaludan i da mogu ne samo da Ti uzvratim ljubav, već da Ti, uz to, posvetim sve što imam. Ako budem mogao da Ti udovoljim, ja ću, kao stvoreno biće, steći duševni mir i ništa Ti više neću tražiti. Mada sam sada slab i nemoćan, neću zaboraviti Tvoje opomene i neću zaboraviti Tvoju ljubav. Ja Ti sad samo uzvraćam za Tvoju ljubav, i ništa više. Oh, Bože, užasno se osećam! Kako da Ti uzvratim ljubav koju nosim u srcu, kako da učinim sve što mogu da bih bio u stanju da ispunim Tvoje želje i da sve što imam ponudim Tebi? Poznate su Ti ljudske slabosti; kako da postanem vredan Tvoje ljubavi? Oh, Bože! Ti znaš da sam mali rastom, da je moja ljubav isuviše oskudna. Kako da u ovakvom okruženju učinim sve što je u mojoj moći? Znam da treba da Ti se odužim za Tvoju ljubav, znam da Tebi treba da podarim sve što imam, ali danas je moj rast premali. Molim Te da mi pokloniš snagu i poverenje, kako bih bio sposobniji da dostignem čistu ljubav i Tebi je posvetim, i kako bih bolje mogao da Ti posvetim sve što imam; tako ću moći ne samo da Ti uzvratim ljubav, već ću biti sposobniji da iskusim Tvoju grdnju, Tvoj sud i Tvoje kušnje, pa čak i teže kletve. Dopustio si mi da vidim Tvoju ljubav i ja ne mogu da Te ne volim i, mada sam danas slab i nemoćan, kako bih mogao da Te zaboravim? Spoznao sam Te zahvaljujući Tvojoj ljubavi, grdnji i sudu, ali se ujedno osećam nesposobnim da udovoljim Tvojoj ljubavi, jer Ti si tako uzvišen. Kako da sve što imam posvetim Stvoritelju?” Takav je bio Petrov zahtev, ali je njegov rast bio neodgovarajući. U tom se času on osećao kao da mu je neko zario nož u srce. Bio je u agoniji; nije znao šta da čini u takvim uslovima. Pa ipak, on je nastavio s molitvom: „O, Bože! Čovek ima detinji rast, njegova je savest oronula, a jedino što mogu da postignem jeste da Ti se odužim za ljubav. Ja danas ne znam kako da udovoljim Tvojim namerama i samo želim da učinim sve što mogu, da Ti dam sve što imam i da sve što imam posvetim Tebi. Bez obzira na Tvoj sud i grdnju, bez obzira na to da li me daruješ ili uzimaš od mene, oslobodi me i najmanjih pritužbi na Tebe. Mnogo puta, dok si me grdio i sudio mi, uvek sam se žalio u sebi i nisam bio u stanju da postignem čistotu, niti da udovoljim Tvojim željama. Za Tvoju sam Ti se ljubav odužio iz prinude, i zbog toga u ovom času još više mrzim sebe.” Petar se ovako molio zato što je tražio čistiju ljubav prema Bogu. Tražio je i preklinjao i, povrh toga, sebe optuživao i svoje grehe ispovedao Bogu. Osećao se dužnim prema Bogu i osećao je mržnju prema sebi, ali je ujedno bio pomalo tužan i negativan. Uvek se tako osećao, kao da nije u stanju da zadovolji Božje namere i kao da nije u stanju da pruži sve od sebe. U takvim uslovima, Petar je ipak i dalje stremio ka Jovovoj veri. Uvideo je koliko je Jovova vera bila velika, jer Jov je shvatio da mu je sve što ima darovano od Boga, te je stoga bilo prirodno da Bog sve uzme od njega i to podari kome Mu se prohte – takva je bila pravedna narav Božja. Jov se nije zbog toga žalio i još uvek je bio u stanju da hvali Boga. Petar je takođe poznavao sebe i u svom se srcu molio: „Ja danas ne treba da se zadovoljim time što ću Ti se za Tvoju ljubav odužiti svojom savešću i sa onoliko ljubavi koliko Ti zauzvrat pružam, zato što su moje misli previše iskvarene i zato što nisam sposoban da na Tebe gledam kao na Stvoritelja. Budući da još uvek nisam sposoban da Te volim, moram početi da posvećujem Tebi sve što imam, I da to činim svojevoljno. Moram da spoznam sve što si učinio i da nemam drugog izbora, moram da sagledam Tvoju ljubav i moram biti u stanju da Te hvalim i veličam Tvoje sveto ime, kako bi Ti preko mene mogao da stekneš veliku slavu. Voljan sam da postojano svedočim o Tebi. O, Bože! Tvoja je ljubav tako dragocena i divna; kako bih mogao hteti da živim u rukama zloga? Zar me nisi Ti stvorio? Kako bih mogao da živim pod Sotoninom vlašću? Radije bih da celim svojim bićem živim usred Tvoje grdnje, nego da živim pod vlašću zloga. Sve dok mogu da budem pročišćen i da sve svoje posvetim Tebi, voljan sam da svoje telo i srce ponudim Tvom sudu i grdnji, jer Sotonu mrzim i ne želim da živim pod njegovom vlašću. Kroz Svoj sud o meni, Ti pokazuješ Svoju pravednu narav; potpuno sam voljan i nemam ni najmanjih pritužbi. Dokle god sam u stanju da ispunim dužnost stvorenog bića, spreman sam da čitav moj život bude praćen Tvojim sudom, preko kojeg ću spoznati Tvoju pravednu narav i osloboditi se uticaja zloga.” Petar se uvek tako molio, uvek je tako tražio i dostigao je, u relativnom smislu, velike visine. Ne samo da je bio u stanju da se oduži za Božju ljubav, već je, što je još važnije, ispunio i svoju dužnost stvorenog bića. Ne samo da nije osećao grižu savesti, već je bio u stanju i da prevaziđe standarde savesti. Njegove su se molitve i dalje uzdizale pred Boga, te su stoga i njegove težnje bivale sve veće, i posedovao je srce koje je sve više bilo bogoljubivo. Iako je trpeo užasan bol, ipak nije zaboravio da voli Boga i još uvek je tražio da postigne sposobnost razumevanja Božjih namera. U svojim je molitvama govorio sledeće reči: „Nisam postigao ništa drugo do da Ti se odužim za Tvoju ljubav. Nisam o Tebi svedočio pred Sotonom, niti sam se oslobodio njegovog uticaja, tako da još uvek živim u telu. Želim da svojom ljubavlju porazim Sotonu, da ga posramim i da na taj način udovoljim Tvojim namerama. Želim da se u celosti predam Tebi, da ni delić sebe ne dam Sotoni, jer Sotona je Tvoj neprijatelj.” Što je više u tom smeru tražio, sve snažnije je bio dirnut, a njegovo je znanje o ovim stvarima bilo uzvišenije. Nesvesno je došao do spoznaje da treba da se oslobodi uticaja Sotone i da se u potpunosti vrati Bogu. Takve je visine dosegao. Prevazilazio je uticaj Sotone, oslobađao se telesnih užitaka i zadovoljstava, i bio je voljan da dublje iskusi i Božju grdnju i Njegov sud. Govorio je: „Iako živim usred Tvoje grdnje i Tvoga suda, ma koliko bilo bolno, ja i dalje ne želim da živim pod Sotoninom vlašću, niti želim da podnosim da me Sotona pravi blesavim. Radujem se što živim usred Tvojih kletvi i boli me što živim usred Sotoninih blagoslova. Volim Te dok živim usred Tvoga suda i to mi srce ispunjava ogromnom radošću. Tvoji su grdnja i sud pravedni i sveti; njihova je svrha da me pročiste i da me, povrh toga, spase. Radije bih da čitav svoj vek provedem usred Tvoga suda, da primam Tvoju negu, nego da i na trenutak živim pod Sotoninom vlašću. Želim da me Ti očistiš; čak i ako moram da patim, neću da me Sotona iskorišćava i pravi blesavim. Mene, kao stvoreno biće, Ti treba da upotrebiš, Ti da me poseduješ, Ti treba da mi sudiš i Ti da me grdiš. Ti čak treba i da me proklinješ. Srce mi poskakuje od radosti kad si voljan da me blagosiljaš, jer sam video Tvoju ljubav. Ti si Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće: ne treba da Te izdam, ni da živim pod Sotoninom vlašću, niti treba da me Sotona iskorišćava. Treba da budem Tvoj konj ili vo, umesto da živim za Sotonu. Radije bih živeo usred Tvoje grdnje i bez fizičkog blaženstva, a u tome bih uživao čak i ako bih ostao bez Tvoje blagodati. Iako Tvoja blagodat ne bi bila uz mene, uživao bih da me Ti grdiš i da mi sudiš; to je Tvoj najbolji blagoslov, Tvoja najveća blagodat. Iako si prema meni uvek veličanstven i gnevan, ja ipak nisam u stanju da Te napustim, niti još uvek mogu dovoljno da Te volim. Radije bih živeo u Tvom domu, da me Ti proklinješ, grdiš i udaraš, jer ne želim da živim pod Sotoninom vlašću, niti sam voljan da jurcam unaokolo i bavim se samo telom, a još manje sam voljan da živim za telo.” Petrova je ljubav bila čista ljubav. To je iskustvo usavršavanja, i to je najviši nivo usavršavanja; od toga nema smislenijeg života. Prihvatio je Božju grdnju i sud, a Božju je pravednu narav čuvao kao blago, i ništa u vezi s Petrom nije bilo dragocenije od toga. Govorio je: „Sotona mi pruža materijalne užitke, ali meni nije stalo do njih. Božja grdnja i sud me stižu – u tome ja vidim blagodat, u tome uživam i time sam blagosloven. Da nije Božjeg suda, ja nikad ne bih voleo Boga, još uvek bih živeo pod Sotoninom vlašću i još bih uvek bio pod njegovom kontrolom i komandom. U tom slučaju, ja nikad ne bih postao pravo ljudsko biće, zato što ne bih bio sposoban da udovoljim Bogu, niti bih se Bogu u potpunosti posvetio. Iako me Bog ne blagosilja, što me iznutra čini neutešnim baš kao da oganj bukti u meni i zbog čega nemam spokoja ni radosti, i mada se Božja grdnja nikad ne odvaja od mene, niti On ikada prestaje da me dovodi u red, ja u Božjoj grdnji i sudu mogu da vidim Njegovu pravednu narav. Ja u tome uživam; od toga nema vrednije ni smislenije stvari u životu. Iako su Njegova zaštita i briga prerasli u nemilosrdnu grdnju, sud, kletve i udarce, ja ipak uživam u tome, jer sve to može bolje da me očisti i promeni, može da me približi Bogu, učini sposobnijim da Boga volim, a moju ljubav prema Bogu učini čistijom. To mi omogućava da, kao stvoreno biće, ispunim svoju dužnost, to me dovodi pred Boga i udaljava od Sotoninog uticaja, tako da više ne služim Sotoni. Kad više ne budem živeo pod Sotoninom vlašću i kad budem mogao da sve što imam i sve što mogu posvetim Bogu, ne zadržavajući ništa za sebe – tek tada ću biti potpuno zadovoljan. Upravo su me Božja grdnja i sud spasli, a moj je život neodvojiv od Božje grdnje i suda. Za mene je život na zemlji istovetan životu pod Sotoninom vlašću, i da nije bilo Božjeg staranja i Njegove zaštite, ja bih zauvek živeo pod Sotoninom vlašću i, osim toga, ne bih imao ni prilike ni sredstava da proživim smislenim životom. Samo ako me Božja grdnja i sud nikada ne napuste i omoguće mi da stalno budem pročišćen od Boga, ako su uz mene grube reči i pravedna narav Božja, kao i veličanstveni Božji sud, ja ću dobiti najveću moguću zaštitu, početi da živim u svetlosti i steći Božje blagoslove. Mogućnost da budem pročišćen, da se oslobodim Sotone i da živim pod Božjom vlašću – to je danas najveći blagoslov u mom životu.” Ovo je najviši nivo Petrovog iskustva.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”