Kažeš da priznaješ ovaploćenog Boga i da priznaješ pojavu Reči u telu, ali ipak neke stvari radiš iza Njegovih leđa, stvari koje su oprečne onome što On traži, a u svom srcu Ga se ne plašiš. Da li je ovo priznavanje Boga? Priznaješ ono što On kaže, ali ne sprovodiš u delo ono što možeš niti se pridržavaš Njegovog puta. Da li je ovo priznavanje Boga? I premda Ga priznaješ, tvoj mentalni sklop ogleda se u opreznosti prema Njemu, a nikada ne u bogobojažljivosti. Ako si video i priznao Njegovo delo i znaš da On jeste Bog, a ipak si ostao nezainteresovan i sasvim neizmenjen, onda si ti osoba koja još uvek nije osvojena. Oni koji su osvojeni moraju učiniti sve što mogu i premda nisu u stanju da zakorače u više istine, pri čemu im ove istine mogu biti nedostižne, takvi ljudi su u svojim srcima spremni da to dostignu. Budući da postoje granice onoga što oni mogu da prihvate, postoje i granice i ograničenja onoga što su u stanju da sprovode u delo. Međutim, oni u najmanju ruku moraju učiniti sve ono što mogu, a ako to možeš da postigneš, to je efekat postignut zahvaljujući delu osvajanja. Pretpostavimo da kažeš: „S obzirom na to da On može da kaže toliko reči koje čovek ne može, ako On nije Bog, ko jeste?“ Takvo razmišljanje ne znači da priznaješ Boga. Ako priznaješ Boga, moraš to i dokazati svojim stvarnim postupcima. Ako vodiš crkvu, a pravednost ipak ne sprovodiš u delo, ako žudiš za novcem i bogatstvom i za sebe uvek prisvajaš crkveni novac, je li to priznanje da postoji Bog? Bog je svemoguć i dostojan je toga da budeš bogobojažljiv. Ako zaista priznaješ da Bog postoji, kako je moguće da se ne plašiš? Ako si u stanju da počiniš takva dela dostojna prezira, da li Ga zaista priznaješ? Je li to Bog u koga veruješ? Ono u šta veruješ jeste neodređen Bog; zato i nisi uplašen! Oni koji zaista priznaju i spoznaju Boga, svi Ga se boje i plaše se da učine išta protivno Njemu ili što narušava njihovu savest; posebno se plaše da učine išta za šta znaju da je protivno Božjoj volji. Jedino se to može smatrati priznavanjem Božjeg postojanja. Šta bi trebalo da učiniš kada roditelji nastoje da te spreče da veruješ u Boga? Kako bi trebalo da voliš Boga kada je tvoj muž koji u Njega ne veruje dobar prema tebi? I kako bi trebalo da voliš Boga kada te se braća i sestre gnušaju? Ako Ga priznaješ, onda ćeš u ovim stvarima postupati kako je primereno i živećeš u stvarnosti. Ako ne preduzimaš konkretne radnje, već samo kažeš da priznaješ Božje postojanje, onda si samo jak na rečima! Kažeš da u Njega veruješ i da Ga priznaješ, međutim, na koji Ga to način priznaješ? Na koji način veruješ u Njega? Da li Ga se bojiš? Da li osećaš strahopoštovanje? Voliš li Ga duboko u sebi? Kada si uznemiren i nemaš na koga da se osloniš, ti osećaš Božju divotu, da bi je nakon toga sasvim zaboravio. To nije ljubav prema Bogu, niti je vera u Boga! Šta, na kraju krajeva, Bog želi da čovek postigne? Sva stanja koja sam pomenuo, kao što su očaranost sopstvenom važnošću, utisak da brzo učiš i razumeš nove stvari, kontrolisanje drugih, njihovo nipodaštavanje, suđenje o ljudima na osnovu njihovog izgleda, maltretiranje prostodušnih ljudi, žudnja za crkvenim novcem i tako dalje – tek onda kada sve ove iskvarene sotonske naravi budu, jednim delom, uklonjene iz tebe, postaće vidljivo da si osvojen.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (4)“