Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još dublje u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Kasnije su mnogi naučnici koji izučavaju društvene nauke, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom. … Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On upravlja i uređuje čovekovo odredište. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer, bez Božjeg usmeravanja, koliko god da se vladari i sociolozi silno trude da sačuvaju ljudsku civilizaciju, uzaludno je. Niko ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od praznine koja ga je snašla. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, slobodno vreme, komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno greši i žali se na društvene nepravde. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve i istraživanja koja čovek preduzima mogu samo da dovedu do još veće nevolje i mogu samo da prouzrokuju da čovek živi u stalnom osećanju straha, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim. Čovek čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji u kojoj se ne poštuju ljudska prava, ti si potpuno nesposoban da izbegneš sudbinu čovečanstva. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da se odupreš želji da istražuješ sudbinu, tajne i odredište čovečanstva, a još manje si sposoban da pobegneš od zbunjujućeg osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom čovečanstvu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme. Naposletku, čovek je čovek, a nijedan čovek ne može zameniti Božji položaj i život. Čovečanstvo ne zahteva samo pravedno društvo u kojem svako ima dovoljno za hranu i u kom su svi jednaki i slobodni; ono što je čovečanstvu potrebno jesu Božje spasenje i Njegov dar života čovečanstvu. Tek kad čovek bude primio Božji dar života i Njegovo spasenje, moći će da se izleče čovekove potrebe, žudnja za istraživanjem i njegova duhovna praznina. Ako ljudi neke zemlje ili nekog naroda nisu kadri da prime spasenje i brigu Božju, takva zemlja ili nacija će koračati putem propadanja, ka tami, i Bog će ih uništiti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“