Ponašanje koje ne predstavlja apsolutnu poslušnost Meni jeste izdaja. Ponašanje koje ne predstavlja odanost Meni jeste izdaja. I kada Me varaš i služiš se lažima da bi Me obmanuo je izdaja. Kada neguješ mnoštvo predstava i širiš ih svuda okolo je izdaja. Kada nisi u stanju da potvrdiš Moja svedočanstva i interesovanja je izdaja. Kada se smeješ lažno, a u srcu si daleko od Mene, je izdaja. Sve su ovo dela izdaje za koja ste oduvek bili kadri i ona su uobičajena među vama. Niko od vas možda ovo ne smatra problemom, ali ja se sa time ne slažem. Kada Me neko izda, ne odnosim se prema tome kao da je to neka beznačajna stvar i svakako to ne mogu ignorisati. Sada, kada obavljam svoje delo među vama, ponašate se ovako – ako bude došao dan da nikog nema da pazi na vas, nećete li biti kao razbojnici koji su se proglasili kraljevima svojih malih brda? Kada se to desi i kada budete izazvali katastrofu, ko će biti tu da počisti za vama? Vi smatrate da su neka dela izdaje samo povremeni incidenti, a ne vaše ustaljeno ponašanje i da nisu vredna neke ozbiljne rasprave koja bi mogla da povredi vaš ponos. Ako zaista tako mislite, onda vam nedostaje zdrav razum. Ako tako razmišljate, vi ste primer i arhetip pobune. Čovekova priroda je njegov život; princip na koji se oslanja da bi opstao i on ga ne može promeniti. Uzmimo prirodu izdaje kao primer. Ako si u stanju da uradiš nešto da bi izdao rođaka ili prijatelja, to je dokaz da je to deo tvog života i prirode sa kojom si rođen. To je nešto što niko ne može poreći. Na primer, ako osoba uživa da krade od drugih, onda je to uživanje u krađi deo njenog života, iako ponekad krade, a ponekad ne. Bilo da kradu ili ne, to nije dokaz da je njihova krađa samo vrsta ponašanja. Naprotiv, to je dokaz da je ta krađa deo njihovog života – to jest, njihove prirode. Neki će se zapitati: ako je takva njihova priroda, zašto onda, kada vide neke lepe stvari, nekad i ne ukradu? Odgovor je vrlo jednostavan. Mnogo je razloga zašto ne kradu. Neke stvari ne kradu jer su prevelike da bi ih ugrabili neopaženo pod nečijim budnim okom, ili zato što nema pogodnog trenutka za akciju, ili je nešto preskupo, prestrogo čuvano, ili možda nisu naročito zainteresovani za to, ili ne vide od kakve je koristi to za njih i tako dalje. Svi ovi razlozi su mogući. Ali bez obzira na to da li su nešto ukrali ili ne, to ne može biti dokaz da ova misao postoji samo kao trenutni, prolazni bljesak. Naprotiv, to je deo njihove prirode koji se teško menja na bolje. Takva osoba se ne zadovoljava samo jednom krađom; takve misli o posezanju za tuđom imovinom kao da je njihova javljaju se kad god naiđu na nešto lepo ili kada se nađu u pogodnoj situaciji. Zato kažem da poreklo ove misli nije nešto što se jednostavno dešava povremeno, već nešto što leži u samoj prirodi ovakve osobe.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: Izdaja (1)“