Tokom minulih vremena, mnogi su sa ovog sveta otišli razočarani i nerado, dok su mnogi na njega došli sa nadom i verom. Za mnoge sam uredio da dođu i mnoge sam oterao. Nebrojeno mnogo ljudi prošlo je kroz Moje ruke. Mnogi su duhovi bačeni u Ad, mnogi su živeli u telu, a mnogi su umrli i ponovo se rodili na zemlji. Ipak, nijedan od njih nije nikada imao priliku da uživa u blagoslovima današnjeg carstva. Toliko sam toga dao čoveku, a on je ipak malo toga dobio, zbog napada Sotoninih sila ostao je nesposoban da uživa u svim Mojim bogatstvima. On je samo imao sreće da ih posmatra, ali nije bio u stanju da u njima potpuno uživa. Čovek nikada nije otkrio riznicu u svom telu da bi primio bogatstvo sa nebesa, te je tako izgubio blagoslove kojima sam ga darivao. Nije li čovečji duh upravo ono što čoveka čini sposobnim da se poveže sa Mojim Duhom? Zašto Mi se čovek nikada nije obraćao svojim duhom? Zašto Mi se približava u telu, a nesposoban je da to isto učini u duhu? Da li je Moje pravo lice, lice telesnosti? Zašto čovek ne poznaje Moju suštinu? Zar zaista u duhu čovečjem nikada nije bilo ni traga od Mene? Da li sam u potpunosti iščezao iz duha čovečjeg? Ako čovek ne zakorači u oblast duhovnog, kako može da dokuči Moje namere? Da li po mišljenju čoveka postoji nešto što može direktno da prodre u duhovno carstvo? Mnogo sam puta svojim Duhom pozivao čoveka, a ipak se čovek ponaša kao da ga ubadam, posmatrajući Me sa udaljenosti, u velikom strahu da ću ga Ja povesti u neki drugi svet. Mnogo sam se puta raspitivao o duhu čovečjem, a on ipak ostaje u potpunosti nesvestan toga, duboko strahujući da ću zakoračiti u njegov dom i ugrabiti priliku da ga lišim svega što mu pripada. Stoga se on zatvara preda Mnom, puštajući Me da stojim pred hladnim, čvrsto zatvorenim vratima. Mnogo je puta čovek pokleknuo i Ja sam ga spasao, a ipak, pošto se probudi, on Me odmah napušta i, nedotaknut Mojom ljubavlju, strelja Me opreznim pogledom; nikada Ja nisam ogrejao srce čovekovo. Čovek je jedna bezosećajna, hladnokrvna životinja. Iako je u Mom zagrljaju toplo, on nikada time nije bio duboko dirnut. Čovek je poput divljaka sa planine. Nikada nije cenio svu Moju brigu za ljudski rod. Nije voljan da Mi priđe i radije boravi u planinama, gde mu prete divlje zveri – pa on ipak i dalje ne želi da u Meni potraži zaklon. Ja nikoga ne prisiljavam: Ja samo obavljam svoje delo. Doći će dan kada će čovek na Moju stranu doplivati iz središta moćnog okeana, kako bi mogao da uživa u svim bogatstvima na zemlji i da iza sebe ostavi opasnost da ga more proguta.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 20. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”