Ono što Bog ima i što jeste, Božja suština i narav Božja – sve je to ljudskom rodu obznanjeno Njegovim rečima. Kad čovek doživi Božje reči, on će tokom njihovog sprovođenja u delo razumeti pravu svrhu reči koje Bog izgovara, razumeće njihov izvor i pozadinu, razumeće i ceniće efekat koji Bog Svojim rečima namerava da postigne. Sa aspekta ljudskog roda, sve su to stvari koje čovek mora da iskusi, shvati i postigne, kako bi zadobio istinu i život, shvatio Božje namere, preobrazio svoju narav i kako bi bio u stanju da se povinuje Božjem suverenitetu i uređenjima. Dok sve to doživljava, shvata i postiže, čovek će postepeno uspeti da razume Boga, a tada će on ujedno dostići i različite stepene bogopoznanja. To znanje i razumevanje ne proizlaze iz nečega što je čovek zamislio ili sastavio, već iz onoga što on uvažava, doživljava, oseća i u sebi potvrđuje. Tek nakon što čovek te stvari uvaži, doživi, oseti i potvrdi, njegovo bogopoznanje dobija sadržaj; samo ono znanje koje čovek tada stekne aktuelno je, stvarno i tačno, a ovaj proces – postizanja istinskog razumevanja i poznanja Boga kroz uvažavanje, doživljavanje, osećanje i potvrđivanje Njegovih reči – nije ništa drugo do uistinu prisna veza između čoveka i Boga. Usred ovakve prisne veze, čovek počinje zaista da shvata i da razume Božje namere, da stiče istinsko razumevanje i spoznaju onoga što Bog ima i što jeste, počinje uistinu da shvata i spoznaje Božju suštinu, postepeno počinje da shvata i spoznaje narav Božju, da postane uistinu siguran i da pravilno definiše činjenicu vrhovne Božje vlasti nad vascelom tvorevinom i da suštinski shvati Božji identitet i položaj. Usred ovakve prisne veze, čovek postepeno menja svoje predstave o Bogu, ne izmišlja Ga više ni iz čega, ne prepušta se više vlastitim sumnjama u Njega, ne shvata ga pogrešno, ne okrivljuje Ga, ne sudi Mu, niti sumnja u Njega. Na taj će se način čovek manje sporiti s Bogom, manje će se s Njim sukobljavati i biće manje slučajeva čovekove pobune protiv Boga. Sa druge strane, čovekova pokornost i briga o Bogu sve će se više uvećavati, a njegova će bogobojažljivost bivati sve stvarnija i dublja. Usred ovakve prisne veze, čovek će dostići ne samo opremljenost istinom i životno krštenje, već će ujedno dostići i istinsko bogopoznanje. Usred ovakve prisne veze, čovek će ne samo preobraziti svoju narav i primiti spasenje, već će istovremeno prikupiti istinsku bogobojažljivost i obožavanje stvorenog bića prema Bogu. Nakon što čovek doživi ovako prisnu vezu, njegova vera u Boga neće više biti prazan list hartije, ni lažno obećanje, niti oblik slepe potrage i idolatrije; samo na temelju ovako prisne veze čovekov će život iz dana u dan napredovati ka zrelosti i tek će tada njegova narav početi da se polako menja, a njegova će vera u Boga, korak po korak, iz nejasnog i nesigurnog verovanja preći u pravu poslušnost i brižnost, u istinsku bogobojažljivost, a čovek će ujedno, dok sledi Boga, postepeno napredovati od pasivnog ka aktivnom stanovištu, i od negativnog ka pozitivnom; samo putem ovako prisne veze čovek će doći do istinskog razumevanja i poimanja Boga, do istinskog bogopoznanja. Pošto velika većina ljudi nikad nije stupila u istinski prisnu vezu s Bogom, njihovo bogopoznanje zaustavlja se na nivou teorije, na nivou slova i doktrine. Naime, ma koliko dugo da veruju u Boga, ljudi su, što se bogopoznanja tiče, velikom većinom i dalje na istom mestu odakle su i krenuli, zaglavljeni u temeljima tradicionalnih oblika poštovanja, uz sva prateća, romantično obojena feudalna praznoverja. To što se čovekovo znanje o Bogu ne pomera s početne tačke, znači da ono praktično i ne postoji. Ako izuzmemo čovekovu potvrdu Božjeg položaja i identiteta, njegova je vera u Boga još uvek u stanju nejasne neodređenosti. Imajući to u vidu, koliko istinske bogobojažljivosti uopšte može biti u čoveku?

Ma koliko čvrsto da veruješ u postojanje Boga, ta vera ne može da zameni tvoje bogopoznanje, niti tvoju bogobojažljivost. Ma koliko da si uživao u Njegovim blagoslovima i u Njegovoj blagodati, to ne može biti zamena za tvoje bogopoznanje. Ma koliko da si spreman da sebe, Njega radi, u celosti posvetiš i uložiš, to ne može da zameni tvoje poznavanje Boga. Možda si se izuzetno dobro upoznao sa rečima koje je Bog izgovorio, možda si ih čak naučio napamet i možeš brzo da ih izdeklamuješ, ali to ipak ne može da zameni tvoje bogopoznanje. Ako čovek nikad nije bio u zaista prisnoj vezi s Bogom, niti je Božje reči uistinu iskusio, onda će, ma koliko on bio nameran da sledi Boga, njegovo znanje o Bogu biti samo neispisana tabla i beskrajno sanjarenje; koliko god da si se puta u prolazu očešao o Boga ili se s Njim našao licem u lice, tvoje će bogopoznanje i dalje biti na nuli, a tvoja bogobojažljivost neće biti ništa više od otrcane fraze ili idealizovanog koncepta.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“