Vizije u sebi sadrže mnoge puteve ka praksi. Praktični zahtevi koji se pred čoveka postavljaju takođe su sadržani u vizijama, kao i delo Božje koje čovek treba da spozna. U prošlosti se, na naročitim okupljanjima ili na velikim skupovima koji su se održavali na raznim mestima, govorilo samo o jednom aspektu puta prakse. Takva je praksa predstavljala ono što je trebalo da se primenjuje tokom Doba blagodati i jedva da je imala bilo kakve veze s bogopoznanjem, jer je vizija iz Doba blagodati bila samo vizija Isusovog raspeća i nije bilo uzvišenijih vizija. Čovek nije trebalo da zna ništa više od Njegovog dela iskupljenja čovečanstva putem raspeća, te stoga tokom Doba blagodati nije bilo drugih vizija koje je čovek trebalo da spozna. Na taj je način čovek samo oskudno poznavao Boga, a na raspolaganju je, osim znanja o Isusovoj ljubavi i samilosti, imao svega nekoliko prostih i bednih stvari koje je trebalo da primeni, stvari koje su neuporedive s današnjim. U kojoj god formi da su se okupljali, ljudi ranije nisu bili u stanju da govore o praktičnom poznavanju Božjeg dela, a još manje je iko mogao jasno da kaže na koji je put prakse čoveku bilo najprikladnije da zakorači. Temelju sačinjenom od samokontrole i strpljenja čovek je pridodao jedva nekoliko jednostavnih detalja; naprosto nije bilo nikakvih promena u suštini njegove prakse, jer Bog u jednom te istom dobu nije obavljao nikakva nova dela, a jedini zahtevi koje je postavio pred čoveka bili su samokontrola i strpljenje, ili pak nošenje krsta. Osim ovakvih praksi, od Isusovog raspeća nije bilo uzvišenijih vizija. U prošlosti se nisu pominjale druge vizije, zato što Bog nije obavio neko obimno delo i zato što je pred čoveka postavljao samo ograničene zahteve. Na taj način, ma šta da je radio, čovek nije bio u stanju da prekorači ove granice, koje nisu predstavljale ništa drugo do par jednostavnih i površnih stvari koje je čovek trebalo da sprovede u delo. Ja danas govorim o drugim vizijama, zato što je danas obavljeno još posla, posla koji je višestruko obimniji nego u Dobu zakona i Dobu blagodati. Zahtevi prema čoveku takođe su nekoliko puta veći nego u prošlim dobima. Kad čovek ne bi bio u stanju da u potpunosti spozna takvo delo, onda ono ne bi imalo veliki značaj; može se reći da će čovek imati poteškoća da u celosti spozna takvo delo ukoliko mu ne posveti sav svoj životni trud. Ako bi se u delu osvajanja govorilo samo o putu prakse, čoveka bi bilo nemoguće osvojiti. Osvajanje čoveka bi takođe bilo nemoguće ukoliko bi se samo pričalo o vizijama, bez postavljanja ikakvih zahteva pred čoveka. Ako bi se govorilo samo o putu prakse, bilo bi nemoguće pogoditi čoveka u Ahilovu petu ili raspršiti njegove predstave, a isto tako bi čoveka bilo nemoguće u potpunosti osvojiti. Vizije su glavni instrument čovekovog osvajanja, ali kad, osim vizija, ne bi postojao i put prakse, čovek ne bi imao put koji bi sledio, a kamoli ikakav način ulaska. Načelo Božjeg dela bilo je, od početka do kraja, ovo: u vizijama postoji ono što se može sprovesti u delo, a pored prakse takođe postoje i vizije. Stepen promena, kako u čovekovom životu tako i u njegovoj naravi, prati promene u vizijama. Kad bi se čovek oslanjao samo na svoj trud, bilo bi mu nemoguće da postigne iole značajan stepen promene. Vizije govore o delu Sâmog Boga i o Božjem upravljanju. Praksa se odnosi na put čovekove prakse i na način njegovog postojanja; u čitavom Božjem upravljanju, odnos između vizija i prakse jeste odnos između Boga i čoveka. Kada ne bi bilo vizija ili kad bi se o njima govorilo bez pominjanja prakse, ili kada bi samo vizije postojale, a čovekova praksa bila iskorenjena, onda se takve stvari ne bi mogle smatrati Božjim upravljanjem, a još manje bi se moglo reći da se delo Božje obavlja zarad čovečanstva; na taj bi način ne samo ljudska dužnost bila izbrisana, već bi to predstavljalo poricanje svrhe Božjeg dela. Kada bi se od čoveka, od početka do kraja, zahtevalo samo praktično delovanje, bez učešća Božjeg dela i kad se, povrh toga, od čoveka ne bi zahtevalo da poznaje Božje delo, takvo delo bi se još manje moglo zvati Božjim upravljanjem. Kad čovek ne bi poznavao Boga, kad bi mu Božja volja bila nepoznata i kad bi on samo slepo sprovodio svoju praksu na nejasan i apstraktni način, on nikad ne bi postao potpuno kvalifikovano stvorenje. Prema tome, obe ove stvari su neophodne. Kad bi postojalo samo Božje delo, to jest, kad bi postojale samo vizije i kad ne bi bilo čovekove saradnje ni prakse, takve se stvari ne bi mogle nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi postojala samo čovekova praksa i ulazak, onda bi i to bilo neprihvatljivo, ma koliko visok bio put kojim je čovek zakoračio. Ulazak čoveka mora se menjati postepeno, u skladu sa delom i vizijama; on se ne može po volji menjati. Načela čovekove prakse nisu slobodna ni neobuzdana, već se nalaze unutar određenih granica. Ta se načela menjaju u skladu s vizijama dela. Stoga se Božje upravljanje naposletku svodi na Božje delo i čovekovu praksu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“