Kada izađe blistavi mesec, mirna noć se najednom rasprši. Iako je mesec u dronjcima, čovek je dobro raspoložen i spokojno sedi pod mesečinom, diveći se prelepom prizoru na mesečini. Čovek ne može da opiše svoja osećanja; kao da želi da svoje misli vrati u prošlost, kao da želi da gleda unapred u budućnost, kao da uživa u sadašnjosti. Na licu mu se pojavljuje osmeh, a prijatan vazduh oko njega prožima svež miris; i kada blagi povetarac počne da duva, čovek primećuje izdašan miris i deluje kao da je njime opijen, nesposoban da se razbudi. Ovo je upravo trenutak kada sam lično došao među ljude i kada čovek ima pojačan osećaj za izdašnu aromu, pa tako svi ljudi žive usred ovog mirisa. Sa čovekom sam u miru, čovek živi u skladu sa Mnom, više nije izopačen u svom pogledu na Mene, više ne orezujem čovekove nedostatke, više nema ojađenog pogleda na čovekovom licu i smrt više nije pretnja celom ljudskom rodu. Danas zajedno sa čovekom ulazim u doba grdnje, hodajući sa njim rame uz rame. Obavljam Svoje delo, što će reći, udaram Svojim prutom među ljudima i prut pada na ono što je buntovno u čoveku. U očima čoveka, Moj prut kao da ima posebne moći: on pada na sve one koji su Moji neprijatelji i ne pošteđuje ih tek tako; među svima koji Mi se protive, prut obavlja svoju suštinsku funkciju; svi oni koji su u Mojim rukama obavljaju svoju dužnost prema Mojim namerama i nikada se nisu suprotstavljali Mojim namerama, niti su menjali svoju suštinu. Kao ishod toga, vode će hučati, planine će se rušiti, velike reke će se rastočiti, čoveku će biti omogućeno da se promeni, sunce će se zamutiti, mesec će potamniti, čoveku neće preostati više dana da živi u miru, na zemlji više neće biti vremena za spokoj, nebesa više nikada neće ostati mirna i tiha, i više neće izdržati. Sve stvari će biti obnovljene i povratiće svoj prvobitni izgled. Sva domaćinstva na zemlji će se rasturiti i svi narodi na zemlji će se raspasti; proći će dani ponovnih susreta muža i žene, majka i sin se više neće sresti, više nikada neće biti okupljanja oca i kćeri. Sve čega je nekada bilo na zemlji, Ja ću razbiti. Ljudima ne dajem priliku da izraze svoja osećanja, jer Ja sam bez telesnih osećanja i dostigao sam prezrenje ljudskih osećanja do krajnjih granica. Upravo sam zbog osećanja među ljudima bio odgurnut u stranu, pa sam tako u njihovim očima postao „drugi”; zbog osećanja među ljudima, bio sam zaboravljen; upravo zbog svojih osećanja, čovek grabi priliku da pokupi svoju „savest”; upravo zbog svojih osećanja, čovek uvek oseća odbojnost prema Mojoj grdnji; upravo zbog svojih osećanja, čovek Me naziva nepravednim i nepravičnim i kaže da sam u Svom obavljanju stvari nesmotren prema čovekovim osećanjima. Da li i Ja imam nekog srodnika na zemlji? Ko je ikada, poput Mene, radio danonoćno, ne pomišljajući ni na hranu ni na san, zarad čitavog Mog plana upravljanja? Kako bi se čovek mogao uporediti sa Bogom? Kako bi čovek mogao biti u skladu sa Bogom? Kako bi Bog, koji stvara, mogao biti od iste vrste kao i čovek, koji je stvoren? Kako bih mogao uvek živeti i delovati zajedno sa čovekom na zemlji? Ko je u stanju da oseti brigu prema Mom srcu? Jesu li to čovekove molitve? Jednom sam pristao da se pridružim čoveku i da hodam zajedno sa njim – i, da, čovek je sve do danas živeo pod Mojom brigom i zaštitom, a da li će ikada doći dan kada će čovek moći da se odvoji od Moje brige? Iako se čovek nikada nije opterećivao brigom prema Mom srcu, ko može da nastavi da živi na zemlji bez svetlosti? Jedino zahvaljujući Mojim blagoslovima čovek je poživeo sve do danas.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”