I

Pod pretpostavkom da neka osoba veruje samo u sudbinu – pa čak gaji i snažno osećanje po pitanju nje – ali pritom nije u stanju da spozna i prizna Stvoriteljevu suverenost nad sudbinom čovečanstva, da joj se pokori i da je prihvati, u tom slučaju će njen život biti tragedija, biće uzalud proživljen život, biće praznina. Ta osoba i dalje neće moći da se preda pod vrhovnu vlast Stvoritelja, da postane stvoreno ljudsko biće u pravom smislu te reči i da zavredi Stvoriteljevo priznanje. Osoba koja istinski poznaje i doživljava suverenost Stvoritelja treba da bude u pozitivnom stanju, a ne u stanju negativnosti ili rezigniranosti. Dok priznaje da su sve stvari sudbinske, ta osoba će u svom srcu imati preciznu definiciju života i sudbine, a to je da je čovekov život potpuno podređen suverenosti Stvoritelja.

II

Kad se ta osoba osvrne na put koji je prevalila, kad se priseti svake faze svog životnog putovanja, bilo da je ona protekla mukotrpno ili glatko, ona uviđa da je, na svakom koraku, Bog usmeravao i uređivao njen put. Božje precizno planiranje, kao i Njegova pažljiva uređenja, ono su što je čoveka, a da ni ne zna, dovelo dovde. Ta osoba shvata da biti u stanju da se prihvati suverenost Stvoritelja, da se prihvati Njegovo spasenje – to je najveći blagoslov u životu jedne osobe! Kad se osvrne na svoje putovanje, kad istinski iskusi Božju suverenost, iskrenije će poželeti da se pokori svemu što je Bog uredio, sa više će odlučnosti i vere dopustiti Bogu da orkestrira njenu sudbinu i više se neće buniti protiv Boga.

iz knjige „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”