Iako je u Svom ovaploćenju Isus bio potpuno lišen emocija, uvek je tešio Svoje sledbenike, starao se o njima, pomagao im i podržavao ih. Koliko god posla da je obavio ili koliko god patnje da je podneo, pred ljude nikad nije postavljao preterane zahteve, već je prema njihovim gresima uvek bio strpljiv i trpeljiv, pa su ga ljudi u Doba blagodati od milošte nazivali „nežni Spasitelj Isus“. Za ljude iz tog vremena – za sve ljude – ono što je Isus imao i ono što je On bio, jesu milost i dobrota. Nikada nije pamtio ljudske grehe, a Njegovo ophođenje prema ljudima nikada nije počivalo na njihovim prestupima. Budući da je to bilo drugačije doba, On je ljudima darivao obilje hrane tako da mogu da jedu do mile volje. Uz blagodati se ophodio prema svim Svojim sledbenicima, isceljivao je bolesne, izgonio demone, vaskrsavao mrtve. Ne bi li ljudi poverovali u Njega i uvideli da je sve ono što je radio učinjeno usrdno i iskreno, otišao je toliko daleko da je vaskrsao leš koji trune, kako bi im pokazao da u Njegovim rukama čak i mrtvi mogu da ožive. Na taj način ćutke je trpeo i među njima širio Svoje delo iskupljenja. Čak i pre nego što je bio prikovan za krst, Isus je na sebe već preuzeo ljudske grehe, podnoseći Svoju žrtvu za greh ljudskog roda. I pre nego što je razapet, On je otvorio put ka krstu ne bi li iskupio ljudski rod. Na kraju je bio prikovan za krst, žrtvujući sebe radi krsta, a ljudskom rodu je darovao svu Svoju milost, dobrotu i svetost. Prema ljudima je uvek bio trpeljiv, nikad osvetoljubiv, opraštajući im grehe, podstičući ih na pokajanje i učeći ih da imaju strpljenje, uzdržanost i ljubav, da pođu Njegovim stopama i da sebe žrtvuju za krst. Njegova ljubav prema braći i sestrama nadilazila je Njegovu ljubav prema Mariji. Dela koja je činio počivala su na načelu isceljenja bolesnih i isterivanja demona, a sve zarad Njegovog iskupljenja. Kud god da je pošao, uz blagodati se ophodio prema svim Svojim sledbenicima. Siromahe je činio bogatima, hromima je omogućio da prohodaju, slepima da progledaju, a gluvima da pročuju. Čak i one nejneuglednije, siromašne, grešnike pozivao je da sa Njim sede za istim stolom, nikad ih ne izbegavajući, već uvek sa strpljenjem, čak i uz reči: „Kad pastir od stotinu ovaca izgubi jednu, ostaviće za sobom onih devedeset i devet da potraži tu jednu zalutalu ovcu, a nakon što je pronađe silno će se tome obradovati.“ Voleo je Svoje sledbenike baš kao što ovca voli svoju jagnjad. Iako su u Njegovim očima bili nerazumni, neznalice i grešnici, a uz to i najskromniji članovi društva, On je ove grešnike – ljude od kojih su drugi zazirali – smatrao zenicom Svoga oka. Pošto im je ukazao Svoju naklonost, za njih je dao i Svoj život, baš kao što se na oltar prinosi jagnje. Među njima se kretao poput njihovog sluge, dozvoljavajući im da ga iskoriste i da ga zakolju, pokorivši im se bezuslovno. Za Svoje sledbenike on je bio nežni Spasitelj Isus, međutim, prema farisejima, koji su sa visine ljudima držali propovedi, On nije pokazivao milost i dobrotu, već gnušanje i ozlojeđenost. Među farisejima nije mnogo delao, već im je samo povremeno držao propovedi i prekorevao ih; nije se kretao među njima da obavlja delo iskupljenja, niti je prikazivao znamenja i čuda. Svu Svoju milost i dobrotu darivao je Svojim sledbenicima, podnoseći radi ovih grešnika sve do samog kraja, kada je prikovan za krst, i trpeći svako poniženje sve dok u potpunosti nije iskupio ceo ljudski rod. Ovo predstavlja sveukupnost Njegovog dela.

Da nije bilo Isusovog iskupljenja ljudi bi zauvek živeli u grehu prerastajući u grešno potomstvo, potomstvo demona. Da se tako nastavilo, ceo svet bi postao stanište Sotone, mesto u kome on obitava. Delo iskupljenja je, međutim, zahtevalo ispoljavanje milosti i dobrote prema ljudskom rodu; samo je na taj način ljudski rod mogao primiti oproštaj i konačno steći pravo da bude upotpunjen i sasvim zadobijen od Boga. Bez ove faze dela, plan upravljanja za šest hiljada godina ne bi mogao da se ostvari. Da Isus nije bio razapet, da je samo isceljivao bolesne i isterivao demone, ljudima njihovi gresi ne bi mogli u potpunosti da budu oprošteni. Za tri i po godine koje je Isus proveo obavljajući Svoje delo na zemlji, dovršio je samo polovinu Svog dela iskupljenja; zatim je, time što je prikovan za krst i što je postao oličenje grešnog tela, time što je predat zlikovcu, dovršio delo raspeća i zagospodario sudbinom ljudskog roda. Tek nakon što je predat u ruke Sotoni, On je iskupio ljudski rod. Trideset tri i po godine proveo je na zemlji u stradanju, ismevan, oklevetan i napušten, do te mere da čak nije imao gde da spusti glavu, gde da se odmori, da bi kasnije bio i razapet, celim Svojim bićem – Svojim svetim i nedužnim telom – prikovan za krst. Izdržao je svaku moguću patnju. Vlastodršci su Mu se rugali i bičevali Ga, a vojnici su mu čak pljuvali u lice; ipak, On je izdržao do kraja ne pustivši ni glasa, pokoravajući se bezuslovno sve do same smrti, nakon čega je iskupio ceo ljudski rod. Tek tada je mogao da se odmori. Delo koje je Isus obavio predstavlja samo Doba blagodati; ono ne predstavlja Doba zakona, niti je zamena za delo poslednjih dana. To je suština Isusovog dela iz Doba blagodati, drugog po redu doba kroz koje je ljudski rod prošao – koje se još naziva i Dobom iskupljenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“