I. Noje gradi barku

Danas ću započeti tako što ću vam ispričati nekoliko priča. Poslušajte i vidite temu o kojoj ću govoriti i da li je ona na bilo koji način povezana sa temama o kojima smo prethodno govorili. Ove priče nisu složene, pa bi verovatno svi trebalo da ih razumete. I ranije smo pričali ove priče, to su stare priče. Prva po redu je priča o Noju. U Nojevo vreme, ljudski rod je bio izuzetno iskvaren: ljudi su obožavali idole, opirali su se Bogu i činili su svakakva zlodela. Božjim očima ta zlodela nisu promakla, a reči koje su govorili doprele su do Božjih ušiju, pa je Bog odredio da će ovaj ljudski rod razoriti potopom i da će uništiti ovaj svet. Dakle, da li je sve ljude trebalo istrebiti, da niko ne ostane? Ne. Jednom čoveku se posrećilo, video je naklonost u Božjim očima i on neće biti meta Božjeg razaranja: taj čovek je bio Noje. Noje će preživeti nakon što Bog potopom razori svet. Pošto je odlučio da će okončati ovu eru i razoriti ovaj ljudski rod, Bog je nešto učinio. Šta je to bilo? Jednoga dana je sa neba pozvao Noja. Rekao mu je: „Noje, zlo ovog ljudskog roda je doprelo do Mojih ušiju i odlučio sam da potopom razorim ovaj svet. Treba da od goferovog drveta napraviš barku. Daću ti dimenzije barke, a ti moraš da okupiš sve vrste živih stvorenja i da ih smestiš u barku. Kad barka bude završena i kad se mužjak i ženka od svakog živog stvorenja koje je stvorio Bog nađu unutar nje, Božji dan će doći. Tada ću ti dati znak.” Izgovorivši ove reči, Bog je otišao. A nakon što je čuo Božje reči, Noje je bez propusta počeo da obavlja svaki pojedinačni zadatak koji mu je Bog saopštio. Šta je radio? Tražio je goferovo drvo o kome je Bog govorio i razne materijale neophodne za izgradnju barke. Takođe se pripremao da okupi i odgoji sve vrste živih stvorenja. Oba ova velika poduhvata bila su mu urezana u srce. Otkako mu je Bog poverio izgradnju barke, Noje ni u jednom trenutku u sebi nije razmišljao: „Kad će Bog razoriti svet? Kad će mi On dati znak da će to učiniti?” Umesto da razmišlja o takvim stvarima, Noje je usrdno primio k srcu sve što mu je Bog rekao, a zatim je sve to sproveo u delo. Nakon što je prihvatio ono što mu je Bog poverio, Noje je bez i najmanjeg nagoveštaja nemara pristupio izvođenju i sprovođenju izgradnje barke o kojoj je Bog govorio, tretirajući je kao najvažniju stvar u svom životu. Dani su prolazili, godine su se smenjivale, dan za danom, godina za godinom. Bog nije nadgledao Noja niti ga podsticao, ali je za sve to vreme Noje istrajavao u važnom zadatku koji mu je Bog poverio. Svaka reč i izraz koje je Bog izgovorio bili su upisani u Nojevo srce poput reči isklesanih na kamenoj ploči. Ne obazirući se na promene u spoljnom svetu, na podsmevanje onih oko sebe, na muke koje je to donosilo ili na teškoće s kojima se suočavao, sve vreme je istrajavao u onome što mu je bilo povereno od Boga, nikada ne klonuvši duhom niti razmišljajući o odustajanju. Božje reči su bile upisane u Nojevo srce i Noje ih je sprovodio u svakodnevnom životu. Noje je pripremio sve materijale neophodne za izgradnju barke, a tačan oblik i specifikacije barke, koje je Bog naložio, postepeno su poprimali svoj oblik sa svakim pažljivim udarcem Nojevog čekića i dleta. I po vetru i po kiši, ma koliko da su ga ljudi ismevali ili ga klevetali, Nojev život se iz godine u godinu odvijao na ovaj način. Bog je krišom posmatrao svaki Nojev postupak, ne izgovorivši mu više nijednu reč, i Noje je ganuo Njegovo srce. Međutim, Noje ovo nije znao niti je to osećao; od početka do kraja, naprosto je gradio barku i okupljao sve vrste živih stvorenja, u nepokolebljivoj odanosti Božjim rečima. U Nojevom srcu, Božje reči su bile najviša instrukcija koju je trebalo da sledi i sprovede i one su bile cilj i pravac ka kojem je stremio celog svog života. Dakle, šta god da mu je Bog rekao, šta god da je Bog od njega tražio ili mu naredio da učini, Noje je to u potpunosti prihvatio i primio k srcu; prema tome se odnosio kao prema najvažnijoj stvari u svom životu i shodno tome je postupao. Ne samo da to nije zaboravio, ne samo da je to čuvao u svom srcu, već je to i sprovodio u svakodnevnom životu, prihvatajući i izvršavajući Božji nalog sopstvenim životom. I tako je, dasku po dasku, barka sagrađena. Svaki Nojev postupak, svaki njegov dan, bili su posvećeni rečima i naredbama Božjim. Možda nije izgledalo kao da Noje obavlja neki poduhvat koji bi potresao svet, ali je u očima Božjim svaki Nojev pokret, čak i sve što je pokušao da uradi na svakom koraku koji je napravio, svaki rad koji je obavljao rukama – sve je to bilo dragoceno, vredno sećanja i to treba da oponaša ovaj ljudski rod. Noje se pridržavao onoga što mu je Bog poverio. Bio je nepokolebljiv u svojoj veri da je istinita svaka reč koju je Bog izgovorio; u to nije sumnjao. I kao rezultat toga, barka je bila dovršena i svakojaka živa stvorenja mogla su da u njoj žive. Pre nego što je Bog razorio svet, dao je Noju znak, koji mu je poručio da je potop neizbežan i da bez odlaganja treba da se ukrca u barku. Noje je postupio baš kao što mu je Bog rekao. Kad se Noje ukrcao u barku, kad se velika bujica sručila iz neba, Noje je uvideo da su se Božje reči obistinile, da su se Njegove reči ispunile: na svet se spustio Božji gnev i niko nije mogao ništa od toga da promeni.

Koliko godina je Noju bilo potrebno da sagradi barku? (120 godina.) Šta za današnje ljude predstavlja 120 godina? To je duže od jednog životnog veka obične osobe. Možda čak duže i od života dvoje ljudi. Pa ipak, za ovih 120 godina, Noje je radio jednu istu stvar i to je ponavljao svakog dana. U tom predindustrijskom vremenu, u toj epohi pre informacione komunikacije, u doba kada se sve oslanjalo na dve ljudske ruke i fizički rad, Noje je radio jednu istu stvar svakog dana. Nije odustao niti stao punih 120 godina. Sto dvadeset godina: kako to možemo zamisliti? Da li je iko drugi u ljudskoj rasi mogao da ostane predan jednom poslu 120 godina? (Nije.) Nije iznenađenje da niko nije mogao da ostane privržen tome da obavlja jedan posao 120 godina. Pa ipak, postojao je jedan čovek koji je 120 godina istrajao, bez ikakvih promena, u onome što mu je Bog poverio, nikada se nije požalio ili odustao, bio je nedodirljiv za bilo koje spoljašnje okruženje, da bi na kraju dovršio barku baš onako kako je Bog rekao. Kakvo je ovo bilo postignuće? U ljudskoj rasi, ovo je bilo retko, neuobičajeno – čak jedinstveno. U dugoj plimi ljudske istorije, među svim ljudskim rasama koje su sledile Boga, ovo je bilo potpuno bez presedana. U smislu veličine i težine korišćenog inženjeringa, nivoa fizičke snage i napora koji je zahtevao, kao i trajanja koje je ovakav posao podrazumevao, ovo nije bio lak poduhvat. Zbog toga je, kada je Noje obavio taj posao, to bio jedinstveni slučaj među ljudima, a on je postao model i uzor svima koji slede Boga. Noje je čuo tek nekoliko poruka i, pošto Bog u to vreme nije izgovarao mnogo reči, Noje sasvim sigurno nije razumeo veliki broj istina. Nije shvatao modernu nauku niti moderno znanje. Bio je krajnje običan čovek, neprimetni pripadnik ljudskog roda. Ipak, u jednom pogledu, bio je posve jedinstven: umeo je da posluša Božje reči, znao je kako da sledi Božje reči i da im se povinuje, znao je koji je pravilan položaj čoveka i bio je u stanju da istinski veruje i pokori se Božjim rečima – ništa više od toga. Tih nekoliko jednostavnih principa bili su dovoljni da omoguće Noju da ostvari sve što mu je Bog poverio i u tome je istrajao ne samo nekoliko meseci, ne tek nekoliko godina ili nekoliko decenija, već duže od jednog veka. Zar to nije neverovatan podatak? Kome bi to moglo poći za rukom osim Noju? (Nikome.) A zašto ne nikome? Neki kažu da je to zbog nerazumevanja istine, ipak, to ne odgovara činjenicama. Koliko je istina Noje razumeo? Zbog čega je Noje bio sposoban za sve to? Današnji vernici pročitali su brojne Božje reči, shvataju nešto istine – pa zašto onda nisu to u stanju da učine? Drugi kažu da je to zbog ljudske iskvarene naravi – zar i Noje nije imao iskvarenu narav? Kako to da je Noje to uspeo da postigne, a današnji ljudi to ne mogu? (Zato što današnji ljudi ne veruju u Božje reči, prema njima se ne odnose kao prema istini niti ih se pridržavaju.) A zbog čega nisu u stanju da se prema Božjim rečima odnose kao prema istini? Zašto su nesposobni da se pridržavaju Božjih reči? (Nemaju bogobojažljivo srce.) Prema tome, kada ljudi ne razumeju istinu i kada nisu čuli mnoge istine, kako da se u njima javi bogobojažljivo srce? (Moraju da imaju ljudskost i savest.) Tako je. U ljudskosti čoveka moraju postojati dve najdragocenije stvari: prva je savest, a druga je razum normalne ljudskosti. Posedovanje savesti i razuma normalne ljudskosti jeste najmanje merilo da neko bude čovek. To je najmanje, najosnovnije merilo da se proceni čovek. To, međutim, nedostaje današnjim ljudima, pa tako, bez obzira na to koliko istina čuju i shvataju, ne uspevaju da imaju bogobojažljivo srce. Dakle, koja je suštinska razlika između današnjih ljudi i Noja? (Nemaju ljudskosti.) I šta čini suštinu kada nema ljudskosti? (Oni su zveri i demoni.) „Zveri i demoni” ne zvuče baš lepo, ali odgovaraju činjenicama. Pristojnije bi možda bilo reći da nemaju ljudskosti. Ljudi bez ljudskosti i razuma nisu ljudi, već su gori čak i od zveri. Noje je bio u stanju da izvrši Božji nalog zato što je, nakon što je čuo Božje reči, mogao čvrsto da ih zadrži u svom srcu. Za njega je Božji nalog bio celoživotni poduhvat i stotinu godina je bio nepokolebljiv u svojoj veri i postojan u svojoj volji. Baš zato što je imao bogobojažljivo srce, zato što je bio pravi čovek i imao je najviše razuma, Bog mu je poverio da sagradi barku. Veoma su retki ljudi sa toliko ljudskosti i razuma kao što je bio Noje i bilo bi teško pronaći još jednog njemu sličnog.

Noje je zapravo bio u stanju da uradi samo jednu stvar. To je bilo vrlo jednostavno: pošto je čuo Božje reči, on ih je sproveo u delo i to je uradio beskompromisno. Nikada nije sumnjao, niti je odustao. On je nastavio da radi sve što je Bog tražio od njega, izvršio je i sproveo to u delo na način na koji mu je Bog rekao da to uradi bez kompromisa, bez ikakvog razmišljanja o razlozima, o sopstvenoj dobiti ili gubitku. Setio se Božjih reči: „Bog će uništiti svet. Ti moraš da sagradiš barku bez odlaganja, a kada posao bude završen i kada voda nadođe, svi ćete se ukrcati u barku, a svi oni koji se nisu ukrcali će propasti”. On nije znao kada će se ostvariti to o čemu je Bog govorio, znao je samo da se mora ispuniti ono o čemu je Bog govorio, da su sve Božje reči istinite, da među njima nema ni jedne jedine lažne reči, a to kada će se one ostvariti i u koje vreme će se materijalizovati, to je na Bogu. Znao je da je njegov jedini zadatak u to vreme bio da čvrsto zadrži u svom srcu sve što je Bog rekao, i da zatim ne gubi vreme, već da to izvrši. Takve su bile Nojeve misli. To je ono što je mislio, i to je ono što je uradio, to su činjenice. Dakle, koja je suštinska razlika između vas i Noja? (Kada čujemo Božju reč, mi ne nastavljamo sa primenom iste.) Ovo je ponašanje, a koja je suštinska razlika? (Nedostaje nam ljudskosti.) Noje je posedovao dve stvari koje su minimum koji čovek treba da poseduje – savest i razum normalne ljudskosti. Vi ne posedujete ove stvari. Da li je pošteno reći da se Noje može nazvati ljudskim bićem, a da vi ne zaslužujete da se tako nazivate? (Jeste.) Zašto ovo kažem? Činjenice su tu: u pogledu onog što je Noje uradio, vi ne biste mogli da uradite ni jedan mali deo toga, a kamoli polovinu toga. Noje je mogao da istraje 120 godina. Koliko godina biste vi mogli da izdržite? 100? 50? 10? Pet? Dve? Pola godine? Ko bi od vas mogao da izdrži pola godine? Izaći i tražiti drvo o kojem je Bog govorio, iseći ga, skinuti koru, osušiti drvo, a zatim ga iseći na razne oblike i veličine – da li biste mogli da izdržite u tom poslu pola godine? Većina vas odmahuje glavom – ne biste mogli tako ni pola godine. A, šta je sa tri meseca? Neki ljudi kažu: „Ja mislim da bi i tri meseca bila teška. Ja sam mali i nežan. U šumi ima komaraca i drugih buba, mrava i buva. Ne bih mogao da podnesem da me oni grizu. Štaviše, cepanje drva svaki dan, obavljanje tog prljavog, zamornog posla, napolju na suncu i vetru, ne bi prošla ni dva dana pre nego što bih izgoreo na suncu. To nije vrsta posla koji želim da obavljam – da li postoji nešto lakše što mi može biti naređeno?” Možeš li ti da biraš šta će ti Bog zapovediti da uradiš? (Ne.) Ako ne možeš da izdržiš ni tri meseca, da li ti poseduješ istinsku pokornost? Da li ti poseduješ stvarnost pokornosti? (Ne.) Ne bi mogao da izdržiš ni tri meseca. Pa, ima li nekog ko bi mogao da izdrži pola meseca? Neki ljudi kažu: „Ne mogu da prepoznam goferovo drvo niti da sečem drveće. Ne znam ni na koju stranu će drvo pasti kada ga posečem – šta ako padne na mene? Osim toga, posle seče drveća, mogao bih da nosim najviše jedno ili dva debla. Više od toga bi značilo smrt za moja leđa i ramena, zar ne?” Ne možete da izdržite ni pola meseca. Dakle, šta možete učiniti? Šta možete postići kada se od vas traži da poslušate Božje reči, da se pokorite Božjim rečima i sprovedete Njegove reči u delo? Osim korišćenja računara i izdavanja naređenja, za šta ste vi još sposobni? Da je ovo Nojevo vreme, da li biste vi bili oni koje je Bog pozvao? Naravno da ne biste! Vi ne biste bili oni koje je Bog pozvao; vi ne biste bili oni na koje je Bog gledao blagonaklono. Zašto? Zato što ti nisi neko ko može da se pokori nakon što čuje Božje reči. A ako ti nisi takva osoba, da li zaslužuješ da živiš? Kada dođe poplava, da li zaslužuješ da preživiš? (Ne.) Ako ne zaslužuješ, onda ćeš biti uništen. Kakva si ti osoba, ako ne možeš da sprovodiš u delo Božje reči ni pola meseca? Da li si ti neko ko zaista veruje u Boga? Ako, nakon što si čuo Božje reči, ti nisi u stanju da ih izvršiš, ako ne možeš da izdržiš ni pola meseca, ne možeš da izdržiš ni dve nedelje poteškoća, kakav uticaj na tebe ima to malo istine koju razumeš? Ako ona nema čak ni malo uticaja na tebe da te drži pod kontrolom, onda za tebe istina predstavlja samo neke reči i od nje nema nikakve koristi. Kakva si ti osoba ako razumeš sve te istine, ali kada se od tebe traži da primeniš Božje reči i da istrpiš 15 dana poteškoća, ti to ne možeš da izdržiš? U Božjim očima, da li si ti stvoreno biće u skladu sa merilom? (Nisi.) S obzirom na Nojevu patnju i 120 godina istrajnosti, razlika između vas nije tako mala – tu nema poređenja. Razlog zašto je Bog pozvao Noja i poverio mu sve što je želeo da se uradi je to što je, po Božjem mišljenju, Noje bio u stanju da posluša Njegove reči, bio je čovek kome se mogao poveriti veliki poduhvat, čovek od poverenja i neko ko je mogao da pretvori u stvarnost ono što je Bog želeo da bude učinjeno; u Božjim očima, on je bio prava osoba. A vi? Vi ne možete da postignete nijednu od ovih stvari. Nije teško zamisliti šta ste svi vi u Božjim očima. Jeste li ljudska bića? Da li ste podobni da se nazovete ljudskim bićima? Odgovor je jasan: niste! Skratio sam vreme koliko god je to bilo moguće, na 15 dana, samo dve nedelje, i niko od vas nije rekao da to može da uradi. Šta ovo pokazuje? Da vaša vera, odanost i pokornost ne predstavljaju ništa. Ono što vi mislite da su vera, odanost i pokornost, ja vidim kao ništa! Vi se hvalite da ste prilično dobri, ali po Mom mišljenju vama svega u potpunosti manjka!

Ono što je najneverovatnije, najviše vredno divljenja i najvrednije oponašanja u priči o Noju jeste njegovih 120 godina istrajnosti, njegovih 120 godina pokornosti i odanosti. Vidite, da li je Bog pogrešio u svom izboru osobe? (Nije.) Bog je Onaj koji posmatra čovekovo najdublje biće. U tom ogromnom moru ljudi, On je izabrao Noja, pozvao je Noja, i Bog nije pogrešio u Svom izboru: Noje je ispunio Njegova očekivanja, uspešno je izvršio ono što mu je Bog poverio. Ovo je svedočanstvo. Ovo je ono što je Bog hteo, ovo je svedočanstvo! Ali, ima li u vama nagoveštaja toga ili nekog traga o tome? Nema. Jasno je da u vama nema takvog svedočanstva. Ono što je otkriveno u vama, ono što Bog vidi je žig srama; ne postoji nijedna stvar koja, kada se o njoj govori, može dirnuti ljude do suza. Što se tiče Nojevih različitih ispoljenja, posebno njegovog čvrstog verovanja u Božje reči koje je bilo nesumnjivo i nepromenjeno tokom celog jednog veka, što se tiče njegove istrajnosti da izgradi barku koja nije popustila čitav vek, i u pogledu ove njegove vere i volje, niko u modernim vremenima ne može da se uporedi s njim, niko mu nije ravan. Pa ipak, niko ne mari za Nojevu odanost i pokornost, niko ne veruje da u tome postoji nešto što je dostojno negovanja i oponašanja. Šta je, umesto toga, ljudima sada važnije? Ponavljanje slogana i pričanje o doktrinama. Čini se da oni razumeju mnoge istine i da su stekli istinu – ali u poređenju sa Nojem, oni nisu postigli ni stoti, ni hiljaditi deo onoga što je on uradio. Koliko im toga manjka! Ogromna je razlika. Da li ste iz priče o izgradnji Nojeve barke otkrili kakve ljude Bog voli? Kakve osobine, kakvo srce i čestitost se nalaze u onima koje Bog voli? Da li vi posedujete sve ovo kao Noje? Ako smatraš da imaš Nojevu veru i karakter, onda bi ti donekle bilo oprošteno kada pregovaraš o uslovima sa Bogom i pokušavaš da se cenjkaš sa Njim. Ako ti osećaš da su ove osobine potpuno odsutne u tebi, onda ću ti reći istinu: ne laskaj sebi – ti nisi ništa. U Božjim očima, ti si manji od crva. A ipak još uvek imaš smelosti da pokušaš da pregovaraš o uslovima i da se cenjkaš sa Bogom? Neki ljudi kažu: „Ako sam manji od crva, kako bi bilo da služim kao pas u Božjoj kući?” Ne, ti nisi sposoban za to. Zašto? Ti ne bi mogao dobro da paziš čak ni na vrata Božje kuće, tako da se, u Mojim očima, ti ne možeš uporediti ni sa psom čuvarom. Da li vam ove reči nanose bol? Da li vam je neprijatno da ovo čujete? Ove reči nemaju za cilj da povrede vaše samopoštovanje; to je izjava zasnovana na činjenicama, tvrdnja zasnovana na dokazima, ni najmanje netačna. Upravo tako se vi ponašate, to je ono što se vidi u vama, baš tako se odnosite prema Bogu, a isto tako se odnosite i prema svemu što vam Bog poveri. Sve što sam rekao je istina i dolazi iz srca. Ovde ćemo završiti razgovor o priči o Noju.