II. Avrȃm žrtvuje Isaka

Postoji još jedna priča koju vredi ispričati: priča o Avrȃmu. Jednog dana su dva glasnika došla u Avrȃmov dom, i on ih je sa oduševljenjem primio. Glasnici su imali zadatak da kažu Avrȃmu da će mu Bog darovati sina. Čim je to čuo, Avrȃm se obradovao: „Hvala mom Gospodu!” Ali iza njih, Avrȃmova žena Sara se cerekala u sebi. Njen podsmeh je značio: „To je nemoguće, stara sam – kako bih mogla da rodim dete? Dobiću sina, to je neka šala!” Sara nije verovala. Da li su glasnici čuli Sarin smeh? (Jesu.) Naravno da jesu, i Bog je to video. I šta je Bog učinio? Neprimećen, Bog je posmatrao. Sara, ta neuka žena, nije verovala u to – ali da li ljudi mogu da poremete ono što Bog odluči da uradi? (Ne mogu.) To ne može poremetiti nijedno ljudsko biće. Kada Bog odluči da nešto učini, neki ljudi mogu reći: „Ne verujem, protivim se, odbijam, prigovaram, imam problem sa tim.” Da li njihove reči drže vodu? (Ne.) Dakle, kada Bog vidi da ima onih koji se ne slažu, koji imaju nešto da kažu, koji ne veruju, da li treba da im ponudi objašnjenje? Da li On treba da im objašnjava kako i zašto nešto radi? Da li Bog to čini? On to ne čini. On se ne obazire na ono što te neznalice rade i govore: nije ga briga za njihov stav. U Njegovom srcu, ono što je Bog odlučio da učini je već odavno uklesano u kamenu: to je ono što je On odlučio da uradi. Sve stvari i događaji su pod kontrolom i suverenošću Božjih ruku, uključujući i to kada neko dobije dete, i kakvo je dete – podrazumeva se da je i ovo u Božjim rukama. Kada je Bog poslao glasnike da kažu Avrȃmu da će mu dati sina, Bog je, zapravo, odavno isplanirao mnoge stvari koje će kasnije učiniti. Koje će odgovornosti preuzeti njegov sin, kakav će život imati, kakvi će biti njegovi potomci – sve je to Bog odavno isplanirao i tu neće biti grešaka ili izmena. Stoga, može li cerekanje neke glupave žene nešto da promeni? Ne može ništa da promeni. A kada je došlo vreme, Bog je učinio kako je planirao i sve ovo se ispunilo, baš kao što je Bog rekao i odredio.

Kada je Avrȃmu bilo 100 godina, Bog mu je podario sina. Pošto je živeo 100 godina bez sina, Avrȃmovi dani su bili jednolični i usamljeni. Kako se oseća čovek od 100 godina bez dece, pogotovo bez sina? „Nešto nedostaje u mom životu. Bog mi nije podario sina, i moj život je pomalo usamljen, pomalo žalostan.” Ali kakvo je bilo Avrȃmovo raspoloženje kada je Bog poslao glasnike da mu kažu da će mu podariti sina? (Ushićenje.) Osim što je bio prepun radosti, bio je ispunjen i iščekivanjem. Zahvalio je Bogu na Njegovim blagodatima, što mu je dozvolio da odgaja dete u godinama koje su mu preostale. Kako je ovo bilo divno, i baš tako se i dogodilo. Dakle, zbog čega je morao da bude srećan? (Imao je potomke, njegova porodična loza bi se nastavila.) To je jedna stvar. Postojala je još jedna, najradosnija stvar – šta je to bilo? (Ovo dete je darovano lično od Boga.) Tako je. Kada običan čovek treba da dobije dete, da li Bog dolazi da mu to kaže? Da li On kaže: „Ja ti lično darujem ovo dete koje sam ti obećao”? Da li je to ono što Bog radi? Nije. Pa šta je to bilo posebno u vezi sa ovim detetom? Bog je poslao glasnike da lično kažu Avrȃmu: „U svojoj dobi od 100 godina, ti ćeš dobiti dete, ono koje ti je Bog lično darovao.” To je ono što je bilo posebno kod ovog deteta: Bog mu je lično javio i lično On podario dete. Kakva je ovo radosna stvar bila! I zar poseban značaj ovog deteta nije razlog da se probude neke misli u umovima ljudi? Kako se Avrȃm osećao kada je bio svedok rođenja ovog deteta? „Konačno imam dete. Božje reči su se ispunile; Bog je rekao da će mi dati dete i zaista je to učinio!” Kada se ovo dete rodilo i kada ga je držao u svom naručju, prvo što je osetio bilo je: „Ovo dete nisam primio iz ljudskih ruku, nego iz Božjih ruku. Ovo dete je došlo u pravo vreme. Njega mi je Bog darovao i ja moram dobro da ga vaspitam, dobro da ga obrazujem i da se postaram da obožava Boga i da se pokorava Božjim rečima, jer on dolazi od Boga.” Da li je on mnogo pazio na ovo dete? (Da.) Ovo je bilo posebno dete. Dodajte tome Avrȃmove godine i nije teško zamisliti koliko je voleo ovog dečaka. Obožavanje, nežnost i ljubav normalne osobe prema svom detetu nalazili su se i u Avrȃmu. Avrȃm je verovao rečima koje je izgovorio Bog i svojim očima je bio svedok ispunjenja Njegovih reči. On je takođe bio svedok ovih reči od trenutka kada su izgovorene pa do trenutka kada su se ispunile. Osećao je koliko su Božje reči autoritativne, koliko su čudesna Njegova dela i, što je najvažnije, koliko je Bogu stalo do čoveka. Iako je Avrȃm, gledajući dete, osetio složene i snažne emocije, u svom srcu je imao samo jednu stvar da kaže Bogu. Recite Mi, šta mislite da je on rekao? (Hvala Bogu!) „Hvala mom Gospodu!” Avrȃm je bio zahvalan, a takođe je izrazio svoju duboku zahvalnost i pohvalu Bogu. Ovo dete je bilo od izuzetnog značaja za Boga i Avrȃma. To je zato što je od trenutka kada je Bog rekao da će Avrȃmu dati dete, On planirao i odredio da će nešto postići: bilo je važnih stvari, velikih stvari koje je želeo da postigne kroz ovo dete. Takav je bio detetov značaj za Boga. A za Avrȃma, usled posebne Božje blagodati za njega, jer mu je Bog darovao dete, u toku istorije čitavog ljudskog roda i u pogledu čitavog čovečanstva, vrednost i značaj detetovog postojanja su bili izuzetni, bili su izvan uobičajenog okvira. I da li je to kraj priče? Nije. Ključni deo tek treba da počne.

Nakon što je Avrȃm primio Isaka od Boga, odgajio je Isaka kako mu je Bog zapovedio i tražio. U svom svakodnevnom životu tokom tih neupadljivih godina, Avrȃm je vodio Isaka na prinošenje žrtava i pričao Isaku priče o Bogu na nebu. Malo po malo, Isak je počeo da shvata stvari. Naučio je kako da zahvaljuje Bogu i da daje pohvale Bogu, naučio je kako da bude poslušan i da prinosi žrtve. Znao je kada se prinose žrtve i gde je oltar. Zatim dolazimo do ključne tačke ove priče. Jednog dana, u vreme kada je Isak počeo da razume stvari, ali još nije dostigao zrelost, Bog je rekao Avrȃmu: „Ne želim jagnje za ovu žrtvu. Ponudi Isaka umesto toga.” Da li su za nekoga poput Avrȃma, koji je toliko voleo Isaka, Božje reči bile kao grom iz vedra neba? Na stranu to što je Avrȃm bio toliko star – koliko bi ljudi u najboljim godinama – u 30-im i 40-im – moglo da podnese da čuje ovakvu vest? Da li bi iko mogao? (Ne bi.) A kakva je bila Avrȃmova reakcija nakon što je čuo Božje reči? „Kako? Da li je Bog pogrešio u onome što je rekao? Bog nikada ne greši, pa da li su moje stare uši pogrešno čule? Proveriću ponovo.” Pitao je: „Bože, da li Ti tražiš od mene da ponudim Isaka? Da li je Isak žrtva koju Ti želiš?” Bog je rekao: „Da, tako je!” Nakon što je čuo ovu potvrdu, Avrȃm je znao da Božje reči nisu pogrešne, niti će se promeniti. To je bilo upravo ono što je Bog mislio. I da li je Avrȃmu bilo teško da ovo čuje? (Bilo je.) Koliko teško? U svom umu, Avrȃm je pomislio: „Posle svih ovih godina, moje dete je konačno počelo da raste. Ako ga prinesem kao živu žrtvu, to znači da će biti iskasapljen na oltaru kao jagnje na klanju. Biti iskasapljen znači da će on biti ubijen, a njegovo ubistvo znači da ću od danas pa nadalje ostati bez ovog deteta…” Pošto su njegove misli došle do ove tačke, usuđuje li se Avrȃm da razmišlja dalje? (Ne.) Zašto ne? Dalje razmišljanje bi mu nanelo još veći bol, kao zarivanje noža u srce. Dalje razmišljanje ne bi značilo razmišljanje o srećnim stvarima – značilo bi agoniju. Dete ne bi bilo odvedeno, pa da ga ne vidi nekoliko dana ili godina, ali da zna da je živo; nije bilo kao da bi Avrȃm stalno razmišljao o njemu, a zatim ponovo sreo dete u nekom pogodnom trenutku kada odraste. To nije bio slučaj. Jednom kada bi dete bilo prineseno na oltar, njega više ne bi bilo, nikada ga više ne bi video, bilo bi žrtvovano Bogu, i vratilo bi se Bogu. Stvari bi bile kao što su bile ranije. Pre deteta, život je bio usamljen. I da li bi bilo bolno da su se stvari tako nastavile, da nikada nije imao dete? (Ne bi bilo mnogo bolno.) Imati dete, a zatim ga izgubiti – to je izuzetno bolno. To je strašna stvar! Vratiti ovo dete Bogu značilo bi da od tada pa nadalje, nikada više neće videti dete, njegov glas se više nikada neće čuti, Avrȃm ga više nikada neće gledati kako se igra, neće moći da ga odgaja, neće moći da ga nasmeje, ne bi ga video kako raste, ne bi mogao da uživa u svim porodičnim radostima koje proizilaze iz njegovog prisustva. Ostali bi samo bol i čežnja. Što je Avrȃm više razmišljao o tome, bilo mu je teže. Ali koliko god da mu je bilo teško, jedno je bilo jasno u njegovom srcu: „Ono što je Bog rekao i što će Bog učiniti nije bila šala, to nije moglo biti pogrešno, a još manje se moglo promeniti. Štaviše, dete je došlo od Boga, tako da je sasvim prirodno i opravdano da se prinese Bogu, a kada Bog to želi, ja sam dužan da ga vratim Bogu, bez kompromisa. Prošla decenija porodične radosti bila je poseban dar u kojem sam obilno uživao; trebalo bi da zahvalim Bogu, a ne da postavljam nerazumne zahteve od Boga. Ovo dete pripada Bogu, ne treba da polažem pravo na njega, on nije moje lično vlasništvo. Svi ljudi dolaze od Boga. Čak i ako se od mene traži da ponudim svoj život, ne bi trebalo da pokušavam da se raspravljam sa Bogom ili da diktiram uslove, a da ne pričam o tome kada mi je dolazak deteta Bog lično najavio i darovao mi ga. Ako Bog kaže da ga prinesem za žrtvu, onda ću to uraditi!”

Iz minuta u minut, iz sekunde u sekundu, vreme je tako prolazilo, a trenutak žrtvovanja se sve više približavao. Ali umesto da biva sve nesrećniji, Avrȃm se osećao sve mirnije. Šta ga je smirilo? Šta je Avrȃmu omogućilo da izbegne bol i da ima ispravan stav prema onome što je trebalo da se desi? Verovao je da čovekov stav prema svemu što je Bog učinio treba da bude stav pokornosti, a ne stav pokušavanja da se raspravlja sa Bogom. Kada su njegove misli došle do ove tačke, više nije osećao bol. Vodeći mladog Isaka, prilazio je, korak po korak, bočnoj strani oltara. Na oltaru nije bilo ničega – ne kao što je uobičajeno, kada bi jagnje već čekalo. „Oče, da li si pripremio današnju žrtvu?” upita Isak. „Ako nisi, šta će onda biti žrtvovano danas?” Šta je Avrȃm osetio kada je Isak ovo pitao? Da li je moguće da se osećao srećnim? (Nije.) Pa šta je uradio? Da li je mrzeo Boga u svom srcu? Da li se žalio Bogu? Da li se opirao? (Nije.) Ništa od ovoga. Šta ovo pokazuje? Iz svega što se potom dogodilo jasno je da Avrȃm zaista nije mislio na ovaj način. Spustio je drva koja će zapaliti na oltar i pozvao Isaka. I kada su u tom trenutku ljudi videli Avrȃma koji zove Isaka da priđe oltaru, šta su pomislili? „Ti si jedan starac bez srca. Nemaš ljudskosti. Ti nisi čovek! On je tvoj sin, da li zaista možeš da podneseš tako nešto? Možeš li to zaista da uradiš? Da li si ti zaista toliko okrutan? Da li ti uopšte imaš srca?” Zar to nije ono što ljudi misle? I da li je Avrȃm pomislio ove stvari? (Ne.) Pozvao je Isaka da stane pored njega i, ne mogavši da kaže ni reč, izvadio je konopac koji je pripremio i vezao Isaku ruke i noge. Da li ove radnje sugerišu da će ovo prinošenje žrtve biti stvarno ili lažno? Trebalo je da bude stvarno, istinito, a ne za predstavu. Podigao je Isaka na svoja ramena, i bez obzira na to koliko se malo dete opiralo i vikalo, Avrȃm nikada nije pomislio da odustane. Odlučno je stavio svog malog sina na ogrevno drvo, da ga spali na oltaru. Isak je plakao, vrištao, borio se – ali Avrȃm je vršio radnje za žrtvovanje Bogu, pripremajući sve za žrtvu. Nakon što je Isaka stavio na oltar, Avrȃm je izvadio nož koji se obično koristio za klanje jagnjadi i čvrsto ga uhvatio sa obe ruke, a zatim je podigao nož iznad glave i uperio ga u Isaka. Zatvorio je oči, i baš kada je trebalo da zarije nož, Bog se obratio Avrȃmu. Šta mu je Bog rekao? „Avrȃme, zadrži ruku!” Avrȃm nikada nije mogao ni da zamisli da bi Bog mogao da mu kaže tako nešto jer se spremao da Mu vrati Isaka. To nije bilo nešto što se usudio da pomisli. Pa ipak, jedna po jedna, Božje reči su mu se zabijale u srce. Tako je Isak spašen. Tog dana, žrtva koja je zaista prineta Bogu je stajala iza Avrȃma; to je bilo jagnje. To je Bog pripremio mnogo unapred, ali Bog nije dao nikakve ranije naznake Avrȃmu, već mu je umesto toga rekao da stane baš kada je podigao nož i bio spreman da ga zarije. Ovo niko nije mogao da zamisli, ni Avrȃm, ni Isak. Posmatrajući Avrȃmovo žrtvovanje Isaka, da li je Avrȃm zaista nameravao da žrtvuje svog sina ili se pretvarao? (On je zaista nameravao da to uradi.) On je zaista nameravao da to uradi. Njegovi postupci su bili iskreni, nije bilo prevare.

Avrȃm je ponudio svoje sopstveno telo i krv kao žrtvu Bogu – i kada je Bog zatražio od njega da ponudi ovu žrtvu, on nije pokušao da se raspravlja sa Njim govoreći: „Zar ne možemo da žrtvujemo nekog drugog? Uzmi mene ili bilo koju drugu osobu.” Umesto da kaže takve stvari, Avrȃm je Bogu dao svog najdražeg i najdragocenijeg sina. A kako je ponuđena ova žrtva? Avrȃm je čuo šta je Bog rekao, a onda Ga je samo poslušao i to uradio. Da li bi za ljude imalo smisla to što je Bog dao dete Avrȃmu, a nakon što je dete odraslo, tražio od Avrȃma da mu vrati dete, i hteo da mu ga oduzme? (Ne bi.) Iz ljudske perspektive, zar to ne bi bilo potpuno nerazumno? Zar ne bi izgledalo kao da se Bog poigrava sa Avrȃmom? Bog je jednog dana dao Avrȃmu ovo dete, a samo nekoliko godina kasnije, hteo je da mu ga oduzme. Ako je Bog želeo dete, trebalo je samo da ga uzme; nije bilo potrebe da se toj osobi nanese takva patnja tražeći da žrtvuje dete na oltaru. Šta je značilo prinošenje deteta kao žrtve na oltar? To da ga je Avrȃm morao zaklati, a zatim svojim rukama spaliti. Da li je ovo nešto što bi osoba mogla da podnese? (Nije.) Šta je Bog mislio kada je tražio ovu žrtvu? Da Avrȃm lično treba da uradi ove stvari: da lično zaveže svog sina, stavi ga na oltar, lično on ga ubije nožem, a zatim ga spali kao žrtvu Bogu. Ljudima bi se činilo da ništa od ovoga ne ukazuje na poštovanje čovekovih osećanja; ni jedna od ovih stvari ne bi imala smisla u skladu sa njihovim predstavama, načinom razmišljanja, etičkom filozofijom, moralom i običajima. Avrȃm nije živeo u vakuumu, niti je živeo u svetu mašte; živeo je u svetu ljudi. Imao je ljudske misli i ljudska gledišta. A šta je mislio kad mu se sve ovo dogodilo? Pored njegove patnje i pored nekih stvari koje su ga zbunjivale, da li je u njemu bilo pobune ili odbacivanja? Da li je verbalno napao i vređao Boga? Ni u jednom trenutku. Upravo suprotno: od trenutka kada mu je Bog zapovedio da ovo uradi, Avrȃm se nije usuđivao da se prema tome olako odnosi, nego je odmah počeo da se priprema. I kakvo je bilo njegovo raspoloženje kada je počinjao sa ovim pripremama? Da li je bio zadovoljan, radostan i srećan? Ili je osećao bol, bio tužan i teškog srca? (Osećao je bol i bio je tužan.) Osećao je bol! Svaki njegov korak je bio težak. Nakon što je postao svestan ove stvari i nakon što je čuo Božje reči, Avrȃmu se svaki dan činio kao godina; bio je nesrećan, nesposoban za radost, srce mu je bilo teško. Šta je, međutim, bilo njegovo jedno jedino uverenje? (Da se mora pokoriti Božjim rečima.) Tako je, verovao je da se mora pokoriti Božjim rečima. Rekao je sebi: „Blagoslovljeno da je ime mog Gospoda Jahve; ja sam jedan od Božjih ljudi i treba da poslušam Božje reči. Bez obzira da li je ono što Bog kaže ispravno ili pogrešno, i bez obzira na to kako je Isak došao meni, ako Bog traži, onda moram da Mu ga dam; takav je razum i stav koji čovek mora pronaći u sebi.” Avrȃm nije bio oslobođen bola ili teskoba nakon što je prihvatio Božje reči; osećao je bol i imao je teskobe koje nije bilo lako prevazići! Ipak, šta se na kraju dogodilo? Kao što je Bog želeo, Avrȃm je doveo svog sina, malo dete, pred oltar, i Bog je video sve što je uradio. Kao što je Bog posmatrao Noja, tako je posmatrao i svaki Avrȃmov pokret i bio je dirnut svime što je Avrȃm uradio. Iako se stvari nisu završile onako kako je iko mislio, ono što je Avrȃm uradio je bilo jedinstveno u čitavom čovečanstvu. Da li on treba da služi za primer svima koji slede Boga? (Treba.) On je uzor svim ljudima koji slede Boga. Zašto kažem da je on uzor svim ljudima? Avrȃm nije razumeo mnoge istine, niti je čuo bilo kakve istine ili propovedi koje je Bog izgovorio njemu lično. On je samo verovao, usvojio Njegove reči i poslušao ih. Šta je njegova ljudskost posedovala što je bilo tako jedinstveno? (Razum stvorenog bića.) Koje reči to odražavaju? (Rekao je: „Blagoslovljeno neka je ime mog Gospoda Jahve; trebalo bi da poslušam Božje reči, i bez obzira da li one odgovaraju ljudskim predstavama ili ne, moram da se pokorim.”) U ovome se vidi da je Avrȃm posedovao razum normalne ljudskosti. Štaviše, on je takođe posedovao i savest normalne ljudskosti. A u čemu se ta savest ogledala? Avrȃm je znao da je Isaka darovao Bog, da je on poklon od Boga, da pripada Bogu, i da bi Avrȃm trebalo da ga vrati Bogu kada On zatraži, a ne da se stalno drži njega; takva je savest koju čovek treba da poseduje.

Da li ljudi danas imaju savest i razum? (Nemaju.) U kojim stvarima se to ogleda? Bez obzira koliko blagodati Bog daje ljudima, i koliko god blagoslova ili blagodati uživali, kakav je njihov stav kada se od njih zatraži da se oduže za Božju ljubav? (Otpor, a ponekad i strah od poteškoća i umora.) Strah od poteškoća i umora je konkretna manifestacija nedostatka savesti i razuma. Nalaženje izgovora, pokušavanje da se postave uslovi i sklapanje pogodbi – i to su konkretne manifestacije, zar ne? (Jesu.) Tu su takođe i žaljenje, površno i lukavo obavljanje stvari, kao i žudnja za telesnim udobnostima – sve su to konkretne manifestacije. Ljudi danas nemaju savest, ali i dalje često veličaju Božje blagodati, broje sve te blagodati, a dok ih broje, dirnuti su do suza. Međutim, nakon što završe sa brojanjem blagodati, to je kraj; oni ostaju površni i dalje, nastavljaju da mehanički otaljavaju posao, nastavljaju da budu varljivi, i dalje su lukavi i zabušavaju, bez ikakvih posebnih naznaka da su se pokajali. Koja je onda poenta tvog brojanja blagodati? Ovo je manifestacija nedostatka savesti. Dakle, kako se manifestuje nedostatak razuma? Kada vas Bog orezuje, vi se žalite, povređeni ste i tada više ne želite da obavljate svoju dužnost i govorite da Bog nema ljubavi; kada malo propatite dok obavljate svoju dužnost, ili kada je okruženje koje vam je Bog postavio pomalo teško, malo izazovno ili naporno, vi to više ne želite da radite. Ni u jednom od različitih okruženja koje je Bog postavio, vi ne tražite da se pokorite, imate obzira samo prema telu i želite samo da se oslobodite stega i podivljate. Da li ovo znači, ili ne znači, da ste lišeni razuma? Vi ne želite da prihvatite suverenost i uređenja Boga, već samo želite da zadobijete koristi od Njega. Kada uložite malo rada i donekle propatite, vi potvrđujete svoje sposobnosti, mislite da ste iznad drugih dok uživate u pogodnostima svog statusa i počinjete da se ponašate kao nadređeni. Nemate želju da obavljate bilo kakav pravi posao, niti ste sposobni da sprovedete bilo kakav pravi posao – samo želite da naređujete i da budete nadređeni. Hoćete da budete zakon sami sebi, da radite šta želite i da bezobzirno činite zlodela. Osim što se raspustite i podivljate, ništa drugo se ne manifestuje u vama. Da li je ovo posedovanje razuma? (Nije.) Ako bi vam Bog dao dobro dete, a kasnije ti otvoreno rekao da će ti ga oduzeti, kakav bi bio tvoj stav? Da li bi mogao da imaš isti stav kao Avrȃm? (Ne bih.) Neki ljudi bi rekli: „Kako ne bih? Moj sin ima dvadeset godina i ja sam ga ponudio Božjoj kući, gde sada i obavlja dužnost!” Da li je ovo žrtva? U najboljem slučaju, ti si jednostavno izveo svoje dete na pravi put – ali takođe imaš i skriveni motiv: plašiš se da bi tvoje dete u suprotnom moglo da propadne u vrtlogu katastrofe. Zar nije tako? Ono što ti radiš se ne naziva žrtvovanjem; to uopšte nije isto što i Avrȃmovo žrtvovanje Isaka. Tu jednostavno nema poređenja. Kada je Avrȃm čuo šta mu je Bog zapovedio, koliko bi za njega bilo teško da postupi prema ovom uputstvu – ili za bilo kog drugog pripadnika čovečanstva? To bi bila najteža stvar na svetu; nema ničeg težeg. Ovo nije bilo prinošenje žrtve kao kada se nudi nešto poput jagnjeta ili malo novca, to nije bila ovozemaljska imovina ili materijalni predmet, niti je to bila životinja koja nije imala veze sa osobom koja je prinosila žrtvu. To su žrtve koje čovek može da prinese uz kratkotrajno uložen napor – ali žrtva koju je Bog tražio od Avrȃma je bila život druge osobe. Osobe koja je bila od Avrȃmove krvi i mesa. To mora da je bilo jako teško! Dete je takođe imalo posebno poreklo, jer mu ga je sam Bog podario. Šta je bio Božji cilj kada mu je darovao dete? Cilj je bio da Avrȃm dobije sina koga bi odgajio do odraslog doba, koji bi se oženio i dobio decu, i tako nastavio porodično ime. Međutim, sada je ovo dete trebalo da bude vraćeno Bogu pre nego što postane punoletno, pa se te stvari nikada ne bi mogle ostvariti. Dakle, koja je svrha toga što je Bog dao dete Avrȃmu? Da li puki posmatrač može da vidi smisao u svemu tome? U svetlu ljudskih predstava, to nema smisla. Iskvareno čovečanstvo je sebično; niko ne bi mogao da vidi smisao u ovome. Ni Avrȃm to nije mogao da shvati; nije znao šta je, na kraju krajeva, Bog želeo da uradi, osim da je od njega tražio da žrtvuje Isaka. Dakle, kakav je izbor Avrȃm napravio? Kakav je bio njegov stav? Iako nije bio u stanju da shvati sve ovo, ipak je mogao da uradi onako kako je Bog zapovedao; poslušao je Božje reči i pokorio se svakoj reči Njegove zapovesti bez otpora ili traženja izbora, a još manje pokušavajući da diktira uslove ili se raspravlja sa Bogom. Pre nego što je Avrȃm uspeo da shvati sve što se dešava, bio je u stanju da posluša i pokori se – što je apsolutno retko i za svaku pohvalu, i izvan mogućnosti bilo koga od vas koji ovde sedite. Avrȃm nije znao šta se dešava i Bog mu nije ispričao celu priču; a ipak, on je sve to ozbiljno shvatio, verujući da ljudi treba da se pokore bilo čemu što Bog želi, da ne postavljaju pitanja, da ako Bog ništa više ne kaže, onda to i nije nešto što ljudi treba da razumeju. Neki ljudi kažu: „Morate, pak, da proniknete do suštine stvari, sigurno, zar ne? Čak i ako to uključuje umiranje, morate znati zašto.” Da li je to stav koji stvoreno biće treba da ima? Kada ti Bog nije dozvolio da nešto razumeš, da li to treba da razumeš? Kada se od tebe traži da nešto uradiš, ti to i uradiš. Zašto komplikovati stvari? Da je Bog želeo da nešto razumeš, On bi ti to već objasnio; s obzirom da nije, nema potrebe da ti to razumeš. Kada se od tebe ne zahteva da razumeš i kada nisi u stanju da razumeš, sve zavisi od toga kako se ponašaš i da li možeš da se pokoriš Bogu. Ovo je teško za vas, zar ne? U takvim okolnostima, vi se ne pokoravate, a u vama ne ostaje ništa osim prigovaranja, pogrešnog tumačenja i otpora. Avrȃm je bio sušta suprotnost onome što je prikazano u vama. Kao i vi, on nije znao šta će Bog učiniti, niti je znao razloge za Božje postupke; on nije razumeo. Da li je želeo da pita? Da li je želeo da zna šta se dešava? Jeste, ali ako mu Bog nije rekao, gde bi drugo mogao da postavi pitanje? Koga bi mogao da pita? Božje stvari su misterija; ko može da odgovori na pitanja o Božjim stvarima? Ko može da ih razume? Ljudi ne mogu stati na mesto Boga. Pitajte nekog drugog, ali ni on neće razumeti. Možete razmišljati o tome, ali nećete to shvatiti, biće vam nerazumljivo. Dakle, ako nešto ne razumete, da li to znači da ne morate da uradite kako vam Bog kaže? Ako nešto ne razumete, možete li samo da posmatrate, odlažete, čekate priliku i tražite neku drugu opciju? Ako nešto ne možete da razumete – ako vam je to nerazumljivo – da li to znači da ne morate da se pokorite? Da li to znači da se možete držati svojih ljudskih prava i reći: „Ja imam ljudska prava; ja sam nezavisna osoba, pa šta Ti daje pravo da me teraš da radim gluposti? Ja stojim uspravno između neba i zemlje – mogu da Te ne poslušam”? Da li je ovako Avrȃm postupio? (Nije.) Pošto je verovao da je on samo obično i neupadljivo stvoreno biće, osoba pod Božjom suverenošću, odlučio je da posluša i da se pokori, da ne tretira olako nijednu od Božjih reči, već da ih sve u celini sprovede u delo. Šta god da Bog kaže, i šta god im Bog naredi, ljudi nemaju drugog izbora; oni moraju da slušaju, a nakon što su čuli, treba da odu i sprovedu to u delo. Štaviše, kada to sprovode u delo, ljudi bi trebalo da se u potpunosti pokore, sa mirom u duši. Ako ti priznaješ da je Bog tvoj Bog, onda bi trebalo da poslušaš Njegove reči, da sačuvaš mesto za Njega u svom srcu i da sprovedeš Njegove reči u delo. Ako je Bog tvoj Bog, onda ti ne treba da pokušavaš da analiziraš ono što ti On kaže; kako god On kaže da jeste, tako i jeste, i nije važno što ti to ne razumeš ili ne shvataš. Važno je da treba da prihvatiš i pokoriš se onome što On kaže. Takav je stav imao Avrȃm kada su bile u pitanju Božje reči. Upravo zato što je Avrȃm imao ovakav stav, bio je u stanju da posluša Božje reči, bio je u stanju da se pokori onome što mu je Bog zapovedio i mogao je da postane pravedan i savršen čovek u Božjim očima. To je bilo uprkos činjenici da je u očima svih tih sujetnih i oholih ljudi Avrȃm izgledao glupavo i smeteno, zanemarivši život sopstvenog sina zarad svoje vere, i ležerno ga prinevši do oltara da bude zaklan. Kakav je to neodgovoran čin, mislili su; kakav je to nesposoban i bezdušan otac i koliko je sebičan kad može tako nešto da uradi zarad svoje vere! Tako se Avrȃm činio u očima svih ljudi. Ipak, da li ga je Bog tako video? Nije. Kako ga je Bog video? Avrȃm je bio u stanju da posluša i pokori se onome što je Bog rekao. U kojoj meri je mogao da se pokori? Učinio je to bez kompromisa. Kada mu je Bog zatražio ono što mu je najdragocenije, Avrȃm je to vratio Bogu, ponudio je to Bogu. Avrȃm je poslušao i pokorio se svemu što je Bog tražio od njega. Bilo da se posmatra kroz sočivo čovekovih predstava ili kroz oči iskvarenih ljudi, Božji zahtev je izgledao krajnje nerazuman, ali je Avrȃm ipak mogao da se pokori; ovo se svelo na pitanje njegove čestitosti koju je krasila istinska vera i pokornost Bogu. U čemu su se ogledale ta prava vera i pokornost? U samo dve reči: njegovoj poslušnosti. Pravo stvoreno biće ne može da poseduje ništa dragocenije ili vrednije i ništa ređe i vrednije pohvale. Upravo ta najdragocenija, retka stvar vredna pohvale je ono što danas toliko manjka Božjim sledbenicima.

Ljudi su danas obrazovani i puni znanja. Oni razumeju savremenu nauku i duboko su zaraženi, uslovljeni i pod uticajem tradicionalne kulture i izopačenih društvenih običaja; njihovi umovi su poput kovitlaca, gaje zamršene predstave, a iznutra su u potpunom neredu. Pošto su slušali propovedi tokom mnogo godina, i mada priznaju i veruju da je Bog Suveren nad svim stvarima, oni i dalje imaju preziran i nemaran stav prema svakoj Božjoj reči. Njihov stav prema ovim rečima je da ih ignorišu; to znači da zažmure i ogluše se o njih. Kakav je ovo čovek? On o svemu postavlja pitanje „zašto”; oseća potrebu da sve shvati i da sve temeljno razume. Izgleda da je veoma ozbiljan po pitanju istine; njegovo spoljašnje ponašanje i napori, i stvari kojih se spolja odriče, ukazuju na njegov nepokolebljiv stav prema veri i verovanju u Boga. Međutim, zapitajte se ovo: da li se držite Božje reči i svakog Njegovog uputstva? Da li ih sve primenjujete? Da li ste vi poslušni? Ako u svom srcu nastavljaš da odgovaraš na ova pitanja sa „ne” i „nisam”, kakva uverenja ti onda imaš? S kojim krajnjim ciljem ti zapravo veruješ u Boga? Šta si uopšte dobio svojom verom u Njega? Da li su ove stvari vredne daljeg promišljanja? Da li vredi kopati po njima? (Vredi.) Svi vi nosite naočare; vi ste moderni, civilizovani ljudi. Šta je kod tebe stvarno moderno? Šta je kod tebe civilizovano? Da li to što si „moderan” i „civilizovan” dokazuje da si ti neko ko poštuje Božje reči? Takve stvari ne znače ništa. Neki ljudi kažu: „Ja sam visoko obrazovan i studirao sam teologiju.” Neki kažu: „Pročitao sam klasičnu Bibliju nekoliko puta i govorim hebrejski.” Neki kažu: „Bio sam toliko puta u Izraelu i lično sam dotakao krst koji je nosio Gospod Isus.” Neki kažu: „Bio sam na planini Ararat i video ostatke barke.” Neki kažu: „Video sam Boga” i „Uznesen sam pred Bogom.” Kakva je korist od svega ovoga? Bog ne traži ništa zahtevno od tebe, samo da ozbiljno poslušaš Njegove reči. Ako je ovo mnogo za tebe, onda zaboravi na sve ostalo; ništa što kažeš neće biti od koristi. Vi svi znate priče o Noju i Avrȃmu, ali poznavanje priča samo po sebi je beskorisno. Da li ste ikada razmišljali o tome šta je kod ta dva čoveka bilo najređe i za najveću pohvalu? Da li želite da budete kao oni? (Da.) Koliko ovo želite? Neki ljudi kažu: „Toliko želim da budem kao oni; razmišljam o tome kad god jedem, sanjam, obavljam svoju dužnost, čitam Božje reči i učim himne. Molio sam se za to toliko puta, čak sam i zavet napisao. Neka me Bog prokune ako ne poslušam Njegove reči. Samo što ja ne znam kada mi Bog govori; nije kao da mi se On obraća grmljavinom na nebu.” Kakva je korist od svega ovoga? Šta znači kada kažeš: „Toliko želim”? (To je samo pusta želja; to je puka čežnja.) Od kakve je koristi čežnja? To je kao kada kockar svaki dan ide u kazino; čak i kada sve izgubi, on i dalje želi da se kocka. Ponekad možda pomisli: „Još samo jedan pokušaj, a onda obećavam da ću odustati i da se nikada više neću kockati.” On isto misli, bilo da sanja ili jede, ali nakon razmišljanja o tome, ipak se vraća u kazino. Svaki put kada se kocka, kaže da će mu to biti poslednji put; i svaki put kada izađe na vrata kazina, kaže da se nikada više neće vratiti – a rezultat toga je da nakon što celog života pokušava, on i dalje nikada ne uspeva da prekine s tim. Da li ste vi kao taj kockar? Vi često odlučite da uradite neke stvari, a zatim poričete svoje odluke, vaša druga priroda je da obmanjujete Boga, a to nije lako promeniti.