Hajde da pričamo o jednoj temi koja se tiče ovaca. Naravno, to i dalje ima veze s ljudima. Stiglo je proleće. Vreme je bilo toplo i cveće je cvetalo. Zelenilo je bujalo, trava je bila zelena. Sve je počelo da zrači životom. Ovce su cele zime jele seno i nisu više htele da ga jedu, pa su iščekivale da trava ozeleni, te da mogu da je svežu jedu. Pogodilo se da je to takođe bio i period kada su se ovce jagnjile, što je značilo da je ovcama bilo još potrebnije da jedu zelenu travu. S većom količinom i boljim kvalitetom trave, ovce bi davale više mleka, i jagnjad bi brže rasla. Ljudi bi takođe bili srećni da to vide, radovali su se tome: lepo debelo jagnje koje je do dolaska jeseni spremno za jelo. A s obzirom na to da su ljudi imali čemu da se raduju, da li je trebalo da smisle načine da jaganjcima daju više dobre trave za jelo, da ih nahrane da budu jaki i debeli? Zar nije trebalo ovako da razmišljaju: „Trava u polju trenutno nije dobra. Jaganjci će sporo rasti ako je budu jeli. Gde ima dobre trave?” Zar nije trebalo da se malo potrude oko toga? Ali, ko zna o čemu je mislio onaj koji je čuvao ovce. Jednog dana sam otišao da vidim ovce. Video sam da su jaganjci dobro, poskočili su ugledavši ljude i uspinjali su se odupirući se prednjim nogama o potkolenice ljudi, u želji da razgovaraju sa njima. Nekim jaganjcima su izrasli rogovi, pa sam ih držao za njihove male rogove i igrao se s njima. Ti jaganjci su bili dobro, ali su bili vrlo mršavi i suvi. Razmišljao sam o tome kako su jaganjci mekani i kako njihova vuna nije gusta, ali su i dalje topli, i pomislio sam kako bi bilo bolje da se malo ugoje. Razmišljajući o tome, upitao sam osobu koja je čuvala ovce: „Da li je ova trava lošeg kvaliteta? Da li je nema dovoljno na pašnjaku gde ovce pasu? Da li bi trebalo izorati zemlju i posejati neku novu travu, kako bi imalе dovoljno da pasu?” Rekao je: „Nema dovoljno zelene trave za jelo. Trenutno, ovce još uvek jedu seno.” Kada sam to čuo, rekao sam: „Zar ne znaš koje je godišnje doba? Zašto ih još uvek teraš da jedu seno? Ovce su se ojagnjile, trebalo bi da jedu dobru, zelenu travu. Zašto ih još uvek teraš da jedu seno? Da li ste razmišljali o tome kako da ovo rešite?” On je pronašao gomilu izgovora. Kada sam mu rekao da izore polje, rekao je da ne može – kad bi to uradio, ovce ne bi imale šta sada da jedu. Šta vi mislite nakon što ste čuli sve ovo? Da li osećate neki teret? (Ja bih razmišljao o načinu na koji mogu da pronađem dobar pašnjak sa travom, ili da pokosim nešto trave na drugom mestu.) To je jedan od načina da se ovo reši. Moraš da razmišljaš o rešenju. Nemoj samo da napuniš stomak i da zaboraviš na sve ostalo – ovce takođe treba da se nahrane. Kasnije sam rekao nekolicini drugih ljudi: „Da li se ovo polje može izorati? Čak i ako posejete travu u jesen, ovce će moći da jedu zelenu travu sledeće godine. Štaviše, postoje još dva pašnjaka, pa da li se ovce mogu svakodnevno odvoditi tamo da pasu svežu travu? Ako se naizmenično vode na ova dva pašnjaka, zar ovce ne bi mogle da pasu svežu travu?” Da li je bilo lako izvesti ono što sam rekao? (Bilo je.) Neki su ljudi rekli: „Lakše je to reći nego uraditi. Uvek govoriš da je lako nešto uraditi – kako je to tako lako? Ima toliko ovaca, i kada trče okolo, uopšte nije lako zadržati ih u stadu.” Samo čuvanje ovaca je za njih bilo veoma zamorno, pronašli su toliko izgovora i poteškoća, ali su se na kraju složili. Nekoliko dana kasnije sam otišao da pogledam ponovo. Trava je toliko narasla da je bila skoro do visine struka. Pitao sam se kako je mogla toliko da poraste kada su je ovce jele. Nakon što sam postavio neka pitanja, saznao sam: ovce uopšte nisu ovde puštene na pašu. Ljudi su opet imali izgovor: „Nema zaklona na tom polju, ovcama je bilo pretoplo.” Rekao sam: „Pa zašto im jednostavno ne sagradite staju? Ima samo nekoliko ovaca. Čemu vi ovde služite? Zar ne treba da se bavite ovim jednostavnim stvarima?” Odgovorili su: „Ne možemo naći nikoga ko bi je sagradio.” Rekao sam: „Ima ljudi koji rade druge stvari, zašto nema nikoga da obavi ovaj posao? Da li ste tražili nekoga? Sve što vas zanima jeste da jedete ovčetinu, a ne i da gajite ovce. Kako možete biti tako sebični? Želite da jedete jagnjetinu, ali jaganjcima ne date da jedu travu – kako možete biti tako nemoralni!” Kada su bili primorani, sagradili su staju i ovce su počele da pasu zelenu travu. Da li je bilo lako dati im da pasu malo sveže trave? Nešto tako jednostavno je ovim ljudima bilo tako teško da sprovedu. Na svakom koraku su pronalazili izgovore. Kada su imali izgovor i kada bi se pojavile bilo kakve poteškoće, oni su odustajali i čekali da Ja dođem i to rešim. Stalno sam morao da pratim šta se dešava, da pazim na to, stalno sam morao da vršim pritisak na njih – nisam mogao da ne vršim pritisak na njih. Zašto bi trebalo da Ja brinem o nečemu tako običnom kao što je ishrana ovaca? Kad sve pripremim za vas, zašto vam je toliko teško da poslušate nekoliko Mojih reči? Da li Ja od tebe tražim da se popneš na planinu noževa ili da plivaš u moru vatre? Ili je to preteško da se sprovede u delo? Zar to nije tvoja odgovornost? Sve je to u tvojoj moći da postigneš, to je u okviru tvojih sposobnosti. Ne tražim previše. Kako to da nisi u stanju da to ostvariš? U čemu je problem? Da li sam tražio od tebe da sagradiš barku? (Nisam.) A kolika je razlika između onoga što sam tražio da ti uradiš i izgradnje barke? Razlika je ogromna. Zadatak koji je trebalo da izvršiš trajao bi samo jedan ili dva dana. Potrebno je samo par reči. To se moglo ostvariti. Izgradnja barke je bila ogromna obaveza, obaveza od 100 godina. Da ste vi rođeni u istoj epohi kao Noje, usudio bih se reći da nijedan od vas ne bi bio sposoban da posluša Božje reči. Kada je Noje pokazao poslušnost pred Božjim rečima, kada je sagradio barku, korak po korak, onako kako mu je Bog zapovedio, vi biste bili oni ljudi koji su stajali sa strane i sputavali Noja, zadirkivali ga, rugali mu se i smejali. Vi ste zaista takva vrsta osobe. Potpuno ste lišeni stava poslušnosti i pokornosti. Naprotiv, ti zahtevaš da ti Bog pokaže posebnu blagodat, da te posebno blagoslovi i prosvetli. Kako možeš da budeš tako besraman? Šta vi kažete, koja od stvari o kojima sam upravo govorio je Moja obaveza? Koju od njih moram da uradim? (Nijednu od njih.) Sve ove stvari su pitanja za ljude. Nisu Moj posao. Trebalo bi da mogu da vas ostavim same. Pa zašto onda Ja moram da se uključujem? Ne radim to zato što je to Moja dužnost, već za vaše sopstveno dobro. Niko od vas se ne brine o ovome, niko od vas nije preuzeo ovu odgovornost, niko od vas nema ove dobre namere – tako da Ja moram više da se potrudim oko ovoga. Sve što je potrebno jeste da budete poslušni i da sarađujete; veoma je jednostavno, ali vi čak ni to ne možete da uradite. Da li ste vi uopšte ljudi?

Dogodio se još jedan ozbiljniji incident. Postojalo je mesto gde se gradila zgrada. Zgrada je bila prilično visoka i pokrivala je dosta veliku površinu. Unutra je bilo postavljeno relativno puno nameštaja, a da bi se on mogao lako pomerati, bila su potrebna najmanje jedna dupla vrata visine barem 2,5 metra. Normalni ljudi bi razmislili o svemu ovome. Ali, neko je bio uporan da se postave samo jedna vrata visine nepunih 2 metra. Ignorisao je sve druge predloge, bez obzira od koga su dolazili. Da li je on bio smetenjak? On je bio prava bitanga. Kasnije, kada Mi je neko ispričao o tome, Ja sam rekao tom čoveku: „Moraš da postaviš dupla vrata, i moraju biti viša.” On je nevoljno pristao. U stvari, pristao je samo naizgled, ali šta je rekao kada je ostao sam? „Koja je svrha da vrata budu tako visoka? Šta je problem sa tim da budu niža?” Kasnije sam otišao da pogledam ponovo. On je samo postavio još jedna dodatna vrata, ali je visina ostala ista. A, zašto je visina ostala ista? Da li je bilo nemoguće napraviti viša vrata? Ili bi vrata na kraju dodirivala plafon? U čemu je bila stvar? Problem je bio u tome što on nije hteo da posluša. Ono što je zaista mislio bilo je: „Da li ti ovde donosiš odluke? Ja sam šef ovde, ja donosim odluke. Drugi ljudi rade kako ja kažem, a ne obrnuto. Šta ti znaš? Da li se razumeš u građevinarstvo?” Da li to što se Ja ne razumem u građevinarstvo znači da ne mogu da vidim kako izgledaju proporcije? Kad su vrata tako niska u visokoj zgradi i kad neko viši od 190 centimetara prođe kroz njih, ako se ne sagne, udariće glavom u okvir. Kakva su to vrata? Nije mi bilo potrebno da razumem građevinarstvo – reci Mi, da li je Moj stav vezan za ovo bio razuman? Da li je bio praktičan? Ali, takva praktičnost je bila nepojmljiva toj osobi. Sve što je znao bilo je da se pridržava propisa, govoreći: „Sva vrata odakle ja dolazim su ovakva. Zašto bih pravio tako visoka vrata kao što si ti rekao? Ti si mi rekao da to uradim, i ja sam ih ovako napravio. Ako ti ja nisam koristan, onda zaboravi na mene! Ja ovako radim stvari i neću te poslušati!” Kakva je to osoba? Da li mislite da bi on još mogao biti koristan u Božjoj kući? (Ne bi.) Šta bi trebalo učiniti pošto on ne može biti koristan? Iako takvi ljudi čine neki simbolični napor u Božjoj kući i ne bivaju odmah izbačeni, iako ih braća i sestre mogu tolerisati, a i ja ih mogu tolerisati, kada je u pitanju njihova ljudskost – zaboravimo na to da li razumeju istinu ili ne – radeći i živeći u okruženju kao što je Božja kuća, koja je verovatnoća da će tu ostati? (Nema je.) Da li treba da ih izbacimo? (Ne.) Da li će verovatno ostati u crkvi na duži rok? (Neće.) Zašto ne? Ostavimo po strani to da li oni mogu razumeti ono što im se govori. Njihova narav, takva kakva jeste, čini da nakon što ulože neki simboličan trud, oni počnu da se umišljeno ponašaju i pokušavaju da donose odluke. Može li to proći u Božjoj kući? Oni su ništa, a ipak misle da su prilično dobri, da su stub i oslonac u Božjoj kući, gde bezobzirno čine nedela i pokušavaju da donose odluke. Sigurno će naići na probleme i neće dugo ostati. Sa ljudima poput ovih, čak i ako ih Božja kuća ne izbaci, nakon što tu provedu neko vreme, primetiće da se u Božjoj kući uvek govori o istini, o načelima; oni nemaju interesovanja za to, njihov način rada ovde nije od koristi. Bez obzira gde idu i šta rade, nesposobni su da sarađuju s drugima i uvek žele da donose odluke. Ali, to ne funkcioniše i oni shvataju da su ograničeni u svakom pogledu. Kako vreme prolazi, većina braće i sestara dolazi do razumevanja istine i načela. Dok se ti ljudi trude da rade šta im se prohte, dok pokušavaju da budu šefovi i da donose odluke, i ne ponašaju se prema načelima, mnogi ljudi im upućuju prezirne poglede – da li oni to mogu da podnesu? Kada dođe vreme, osetiće da nisu usklađeni sa tim ljudima, da prirodno ne pripadaju ovde, da su na pogrešnom mestu: „Kako sam to slučajno upao u božju kuću? Moje razmišljanje je bilo previše pojednostavljeno. Mislio sam da ću, ako uložim malo truda, moći da izbegnem katastrofu i da ću biti blagosloven. Nikada mi nije palo na pamet da to neće biti slučaj!” Oni prirodno ne pripadaju Božjoj kući; nakon nekog vremena, gube interesovanje, postaju ravnodušni i nema potrebe da ih neko izbaci – sami se povlače.

Neki ljudi kažu: „Da li postoji nešto u šta Ti ne zabadaš Svoj nos? Svuda se guraš, zar ne? Samo uspostaviš Svoj ugled, učiniš da se Tvoje prisustvo oseti i obavestiš ljude o Svojoj svemoći time što se mešaš u tuđe poslove, zar ne?” Reci Mi, da li bi bilo u redu da se ne brinem o tim stvarima? U stvarnosti, Ja ne želim da se bavim tim stvarima, to je odgovornost vođa i delatnika, ali, ako se ne budem bavio time, pojaviće se problemi i to će loše uticati na posao koji treba da se uradi. Da li bih Ja morao da se uključim u takve stvari kad biste vi mogli da ih rešite, kad biste radili onako kako sam tražio? Kad se Ja ne bih bavio vama, vi ne biste nimalo proživeli u ljudskom obličju, niti biste dobro živeli. Ne biste mogli ništa sami da uradite. Čak i u tom slučaju, vi Mi i dalje niste poslušni. Pričaću vam o nečemu izuzetno jednostavnom: o neverovatno malom pitanju higijene i brige o vašem životnom okruženju. Kako se ponašate u vezi sa tim pitanjem? Ako negde odem i ne najavim vam dolazak unapred, prostor će biti izuzetno neuredan, a vi ćete morati da ga odmah očistite, što će vas uzrujati i stvoriće vam nelagodu. Ako bih vam unapred najavio da dolazim, situacija ne bi bila tako loša – ali, mislite li da Ja ne znam šta se dešava iza kulisa? Ovo su sve sitnice, neki od najjednostavnijih i najosnovnijih aspekata normalne ljudskosti. Ali, vi ste tako lenji. Da li ste zaista sposobni da dobro obavljate svoju dužnost? Proveo sam deset godina u nekim mestima u kontinentalnoj Kini podučavajući ljude kako da slože pokrivače i da ih suše na suncu, kako da čiste kuće i kako da potpaljuju peći u svojim kućama. Ali, ni nakon deset godina podučavanja, nisam uspeo da ih naučim. Da li je to zato što nisam sposoban za podučavanje drugih? Ne, ti ljudi su jednostavno previše podli. Kasnije sam prestao da podučavam. Kada bih otišao negde i naišao na pokrivač koji nije složen, samo bih se okrenuo i otišao. Ovo mesto je suviše prljavo; gadi Mi se i da ga pogledam. Na prvi pogled se vidi da je to mesto gde žive zveri, ni po čemu se ne razlikuje od svinjca ili pseće štenare. Tamošnji ljudi su toliko aljkavi – imaju li oni i dalje ljudskosti? Prethodno pomenuti manji problemi su očigledno stvari koje mogu da se promene, pa zašto onda oni ne mogu da ih promene? Mogu li ovakvi ljudi, sa ovakvim kovom, da razumeju istinu? Mogu li da dostignu nivo da slede Božju volju i Božji put? To za njih nikako ne dolazi u obzir. Sada ću vam reći sasvim otvoreno: kov vam je suviše loš – ne možete čak ni da se približite istini. Koja je glavna poenta koju danas iznosim? Poslušnost Božjim rečima je veoma važna i ne smete je zanemariti. Poslušnost Božjim rečima ne znači da treba da analiziraš, proučavaš, diskutuješ ili istražuješ Božje reči, niti da istražuješ razloge u njihovoj pozadini i da pokušavaš da dođeš do nekog zaključka. Umesto toga, treba da primeniš Njegove reči i sprovedeš ih u delo. Kada ti Bog govori, kada ti naređuje da izvršiš zadatak ili ti nešto poverava, ono što Bog potom želi da vidi jeste da ti preduzimaš korake i da to sprovodiš u delo, korak po korak. Bogu nije važno da li ti razumeš ovu stvar ili ne, niti Ga zanima da li si u svom srcu radoznao ili imaš bilo kakve sumnje u vezi s tim. Ono što Bog gleda jeste da li ti to radiš, da li imaš stav poslušnosti i pokornosti.

Slučajno sam razgovarao s nekim ljudima o kostimima za predstave. Osnovno načelo je bilo da boja i stil kostima treba da budu pristojni, dostojanstveni, ukusni i elegantni. Nije trebalo da izgledaju kao neki čudni komadi odeće. Štaviše, nije bilo potrebe da se troši previše novca. Nije bilo neophodno da potiču od određenog dizajnera, a kamoli da se ide u prodavnice skupih brendova da bi ih kupili. Moje mišljenje je bilo da u tim kostimima izvođači treba da izgledaju elegantno, pristojno i dostojanstveno, da ostavljaju dobar utisak. Nije bilo ograničenja u vezi sa bojom, osim da se izbegne sve što izgleda previše bezizrazno ili tamno na sceni. Većina drugih boja je bila u redu: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, teget, ljubičasta – nije bilo pravila za boju. Otkud ovo načelo? Božja kreacija sadrži svaku boju. Cveće se pojavljuje u boji, kao i drveće, biljke i ptice. Zato ne smemo gajiti nikakve predstave ili pravila o bojama. Nakon što sam ovo rekao, bojao sam se da Me neće razumeti. Ponovo sam im postavio ovo pitanje i umirio sam se tek kad su svi koji su Me čuli rekli da razumeju. Preostalo je da sprovedu posao prema načelu o kojem sam govorio. Da li je to bila jednostavna stvar? Da li je to bilo nešto važno? Da li je to bio veći ili manji poduhvat od izgradnje barke? (Manji.) U poređenju sa Avrȃmovim žrtvovanjem Isaka, da li je to bilo teško? (Nije.) Nije bilo apsolutno nikakvih poteškoća i bilo je jednostavno – to je bilo samo pitanje odeće. Ljudi su izloženi odeći od trenutka kada se rode; to nije bila teška tema. Ljudi su mogli još lakše da obavljaju stvari kada sam definisao određeno načelo. Ključno je bilo to da li su se pokorili i da li su bili voljni da to urade. Nakon nekog vremena, kad su snimljeni neki programi i filmovi, primetio sam da su svi kostimi glavnih likova bili plavi. Razmislio sam o tome: „Da li postoji problem sa umovima ljudi koji snimaju ove emisije? Bio sam veoma jasan u onome što sam rekao. Nisam postavio pravilo da kostimi moraju biti plavi, i da onome ko ne nosi plavo neće biti dozvoljeno da izađe na scenu. Šta nije u redu sa tim ljudima? Šta ih je podsticalo na to i dominiralo njima? Da li su se trendovi u spoljnjem svetu promenili i da li ljudi sada nose samo plavu? Ne. Spoljnji svet nema pravila o bojama i stilovima, ljudi nose razne boje. Zbog toga je čudno da takva situacija nastane u našoj crkvi. Ko vrši konačne provere kostima? Ko kontroliše ovu stvar? Da li ima nekoga ko vuče konce?” Zaista je postojao neko ko je vukao konce; kao rezultat toga, bez obzira na stil, svi kostimi su, bez izuzetka, bili plavi. Ono što sam Ja rekao nije imalo nikakav uticaj. Već su odlučili da sva odeća mora biti plava – ljudi neće nositi ništa osim plave boje. Plava je predstavljala duhovnost i svetost; bila je zaštitni znak Božje kuće. Ako njihovi kostimi nisu bili plavi, predstava ne bi dobila dozvolu da se izvede, a oni se ne bi usudili da to urade. Rekao sam da je s tim ljudima gotovo. Ovo je bila tako jednostavna stvar, objasnio sam svaku tačku veoma jasno i nakon toga sam se pobrinuo da ih svi razumeju; samo kada smo svi postigli dogovor, Ja sam zatvorio tu temu. A kakav je bio konačni rezultat? To što sam rekao moglo je otići u vetar. Niko to nije smatrao važnim. I dalje su radili i ponašali se kako su želeli; niko nije ispunio ono što sam rekao, niko to nije ostvario. Šta su zapravo mislili kada su rekli da su razumeli? Ovi ljudi su samo hteli da Mi udovolje. Po ceo dan su tračarili kao one sredovečne dame na ulici. Tako su razgovarali i sa Mnom i takav su stav imali. Stoga se u Mom srcu pojavio jedan osećaj: stav koji su ovi ljudi imali prema Hristu bio je njihov stav prema Bogu, i taj stav je zabrinjavao; bio je to opasan znak, loš signal. Da li želite da znate na šta on ukazuje? Trebalo bi da znate. Moram vam ovo reći i vi Me morate pažljivo saslušati: sudeći po onome što se pokazuje u vama, na osnovu vašeg stava prema Božjim rečima, mnogi od vas će utonuti u katastrofu; neki od vas će biti uvučeni u katastrofu kako bi bili kažnjeni, a neki da bi se oplemenili, ali katastrofu nije moguće izbeći. Oni koji budu kažnjeni odmah će umreti, propašće. Međutim, za one koji se u katastrofi oplemene, ako kroz to razviju sposobnost da budu poslušni i da se pokore, da ostanu postojani i dođu do svedočanstva, tada će najteži test biti završen. U suprotnom, za njih nema nade u budućnosti, biće u opasnosti i više neće imati šanse. Da li Me jasno čujete? (Da.) Da li vam se ovo čini kao nešto dobro za vas? Kratko rečeno, Meni to ne sluti ni na šta dobro. Osećam da je to loš znak. Dao sam vam činjenice; na vama je da izaberete. Neću više govoriti o tome, neću se ponavljati, neću to ponovo spominjati.

Tema o kojoj sam danas besedio u zajedništvu jeste kako se odnositi prema Božjim rečima. Poslušnost i pokornost Božjim rečima veoma su važni. Od velikog značaja je da budeš sposoban da to izvršavaš, sprovodiš i praktično primenjuješ. Neki ljudi kažu: „Čak i danas, mi još uvek ne znamo kako da se odnosimo prema Hristu.” Kako se odnositi prema Hristu veoma je jednostavno: tvoj odnos prema Hristu jeste tvoj odnos prema Bogu. U Božjim očima, tvoj odnos prema Bogu je tvoj odnos prema Hristu. Naravno, stav koji imaš prema Hristu je stav koji imaš prema Bogu na nebu. Tvoj odnos prema Hristu je najrealniji od svih – on se može videti i to je upravo ono što Bog pažljivo ispituje. Ljudi žele da razumeju kako da se odnose prema Bogu na način na koji On želi, i to je jednostavno. Postoje tri tačke: prva tačka je biti iskren; druga je poštovanje, učiti kako poštovati Hrista; i treća – ujedno i najvažnija tačka – jeste poslušnost Njegovim rečima. Biti poslušan Njegovim rečima: da li to znači slušati ušima, ili nečim drugim? (Srcem.) Da li imaš srce? Ako imaš srce, onda slušaj njime. Samo ako slušaš srcem, razumećeš i moći ćeš praktično da primeniš ono što čuješ. Svaka od ovih triju tačaka veoma je jednostavna. Njihovo doslovno značenje bi trebalo da bude lako razumljivo, a logički govoreći, trebalo bi da bude lako sprovesti ih – ali, način na koji ih sprovodite i to da li ste sposobni da ih sprovedete, zavisi samo od vas; neću vam dalje objašnjavati. Neki ljudi kažu: „Ti si samo obična osoba. Zašto bismo bili iskreni prema tebi? Zašto bismo te poštovali? Zašto bismo poslušali tvoje reči?” Imam Svoje razloge. Takođe ih ima tri. Pažljivo slušajte i razmislite da li ono što govorim ima smisla. Ako ima, trebalo bi da to prihvatite; ako osećate da nema smisla, ne morate prihvatiti i možete potražiti neki drugi put. Razlog broj jedan je da, otkako si prihvatio ovu etapu Božjeg dela, ti jedeš, piješ, uživaš i molitveno čitaš svaku reč koju sam rekao. Broj dva je da sam priznaš da si sledbenik Svemogućeg Boga, da si jedan od Njegovih vernika. Može li se reći da priznaješ da si sledbenik običnog tela u kojem je Bog ovaploćen? Može. Ukratko, broj dva je da priznaš da si sledbenik Svemogućeg Boga. Razlog broj tri je najvažniji od svih: među svim ljudima, samo vas Ja vidim kao ljude. Da li je ova tačka važna? (Jeste.) Koju od ove tri tačke vi ne možete da prihvatite? Šta kažete, da li je neka od ovih tačaka o kojima sam upravo govorio netačna, neobjektivna, neistinita? (Nije.) Dakle, ukupno ima šest tačaka. Neću ulaziti u detalje o svakoj od njih; razmislite sami o njima. Već sam nadugačko govorio o ovim temama, tako da bi trebalo da možete da razumete.

4. jul 2020. godine