Na poslednjem okupljanju, razgovarali smo u zajedništvu o desetoj tački različitih manifestacija antihrista: „Istinu preziru, drsko prkose načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće.” O kojim detaljima smo konkretno razgovarali? (Bog je uglavnom besedio o tome kako se odnositi prema Božjoj reči.) Da li je to povezano sa desetom tačkom? (Jeste. Jer u tački „Istinu preziru, drsko prkose načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće”, jedno od ponašanja antihrista je u tome da samo slušaju ono što Hristos kaže, ali mu nisu poslušni i ne pokoravaju mu se. Oni nisu poslušni Božjim rečima, niti ih praktično primenjuju. Na poslednjem okupljanju, Bog je besedio o tome kako se odnositi prema Božjoj reči, kako poslušati Božju reč, a zatim kako primeniti i izvršiti Božju reč.) Sve ste razumeli, zar ne? Tokom našeg prethodnog okupljanja, ispričao sam dve priče: jedna je bila priča o Noju, a druga o Avrâmu. To su dve klasične priče iz Biblije. Mnogi ljudi znaju i razumeju ove priče, ali nakon što su ih razumeli, veoma malo ljudi zna kako da se odnosi prema Božjim rečima i zahtevima. Dakle, koji je bio glavni cilj našeg razgovora o ovim dvema pričama? Cilj je bio da se ljudima pokaže kako treba da se odnose prema Božjim rečima i zahtevima, kao osobe i kao stvorena bića – i da znaju kakvu poziciju stvoreno biće treba da zauzme, kakav stav treba da ima kada se suoči sa Božjim zahtevima i kada sluša Božje reči. Ovo su glavne stvari. Ovo je istina koju je trebalo da ljudi spoznaju i razumeju kroz poslednji razgovor u zajedništvu na temu ove dve priče. Dakle, nakon što smo razgovarali o ovim dvema pričama, da li vam je sada jasno kako da se pokorite Hristu i da poslušate Njegove reči, kakav stav ljudi treba da imaju i kakva bi trebalo da bude njihova perspektiva i pozicija prema Hristu, kao i odnos prema rečima koje je Hristos govorio? Da li vam je sada jasno kako bi ljudi trebalo da se odnose prema rečima i zahtevima koji dolaze od Boga, i koje istine unutar njih treba da razumeju? (Prva stvar je da budu iskreni prema Hristu, druga je da nauče da poštuju Hrista, a treća stvar je da budu poslušni Njegovim rečima, tako što će Božje reči slušati srcem.) Sećate se pravila. Da nisam govorio o ovim pravilima, da li biste mogli da sami dođete do njih iz ove dve priče koje sam ispričao? (Jedina stvar koju možemo da zaključimo jeste da moramo da slušamo sve što Bog kaže.) Sve što vi možete da izvučete iz toga su jednostavni, dogmatski i teorijski načini delovanja; i dalje niste sposobni da unutar ovoga razumete ili spoznate istine koje bi ljudi trebalo da traže i razumeju. Hajde, zato, da detaljno u zajedništvu razgovaramo o pričama o Noju i Avrâmu.

I. Nojev stav prema Božjim rečima

Hajde da prvo razgovaramo o priči o Noju. Na poslednjem okupljanju smo u glavnim crtama obuhvatili uzroke i ishode priče o Noju. Zašto nismo bili konkretniji? Zato što većina ljudi već zna uzroke, ishode i specifične detalje ove priče. Ako postoje neke pojedinosti koje vam nisu jasne, možete ih pronaći u Bibliji. Ono o čemu mi sada razgovaramo nije u vezi sa posebnim pojedinostima ove priče, već razgovaramo o sledećim pitanjima: kako je Noje, glavni lik ove priče, tretirao Božje reči, koje aspekte istine ljudi treba da razumeju iz ove priče, kao i kakav je bio Božji stav, šta je On mislio i kakva je bila Njegova procena Noja nakon što je video svaki potez koji je Noje napravio. Ovo su detalji o kojima bi trebalo da razgovaramo. Božji stav prema Noju i Njegova procena onoga što je Noje učinio dovoljni su da nam kažu koje standarde Bog postavlja za čovečanstvo, za one koji Ga slede, za one koje On spašava. Da li postoji istina koja se može tražiti u ovome? Tamo gde postoji istina koja se može tražiti, tamo je vredi i analizirati, razmatrati i detaljno razgovarati o njoj. Nećemo prolaziti kroz specifične detalje Nojeve priče. Ono o čemu ćemo danas razgovarati jeste istina za kojom se može tragati u Nojevim različitim stavovima prema Bogu, kao i o zahtevima i namerama Boga koje ljudi treba da razumeju iz Božje procene Noja.

Noje je bio običan čovek koji je obožavao i sledio Boga. Kada su Božje reči došle do njega, njegov stav nije bio da se polako kreće, da odugovlači ili da oteže. Umesto toga, on je Božje reči slušao sa velikom ozbiljnošću, slušao je svaku Božju izjavu sa velikom pomnošću i pažnjom, usrdno slušajući i pokušavajući da zapamti sve što mu je Bog zapovedio, ne usuđujući se da bude nemaran ni najmanje. U njegovom stavu prema Bogu i prema Božjim rečima nalazilo se bogobojažljivo srce, čime se pokazalo da je Bog imao mesto u Nojevom srcu i da je on bio pokoran Bogu. Pažljivo je slušao šta Bog govori, kao i sadržaj Božjih reči i ono što je Bog tražio od njega da uradi. Pažljivo je slušao – ne s analizom, već s prihvatanjem. U njegovom srcu nije bilo odbijanja, netrpeljivosti niti nestrpljenja; umesto toga, on je u svom srcu tiho, pažljivo i pomno beležio svaku reč i svaku stvar povodom koje mu je Bog postavio zahteve. Nakon što mu je Bog dao svako pojedinačno uputstvo, Noje je na svoj način detaljno zabeležio sve što je Bog rekao i što mu je poverio. Tada je odložio svoje vlastite poslove, prekinuo sa rutinama i planovima svog starog života i počeo da se priprema za sve što mu je Bog poverio da uradi, počeo da priprema sve potrebne zalihe za barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Nije smeo da zanemari nijednu od Božjih reči, niti bilo šta što je Bog tražio, nijedan detalj onoga što je od njega zahtevano u Božjim rečima. Sopstvenim sredstvima je zabeležio glavne tačke i pojedinosti svega što mu je Bog tražio i poverio, a zatim je razmišljao i promišljao o njima, iznova i iznova. Nakon toga, Noje je krenuo u potragu za svim materijalima koje mu je Bog tražio da pripremi. Naravno, nakon svakog uputstva koje mu je Bog dao, on je na svoj način pravio detaljne planove i pripreme za sve što mu je Bog poverio i naložio da učini – a zatim je, korak po korak, sprovodio i realizovao svoje planove i pripreme, kao i svaki detalj i pojedinačni korak onoga što je Bog tražio. Tokom celog tog procesa, sve što je Noje radio – bilo to nešto veliko ili malo, izvanredno ili ne u očima ljudi – bilo je upravo ono što mu je Bog naložio da učini, bilo je ono što je Bog rekao i zahtevao. Iz svih postupaka koje je Noje preduzeo nakon što je prihvatio Božji nalog, očigledno je da njegov stav prema Božjim rečima nije bio samo puko slušanje i ništa više od toga – a pogotovo nije bio slučaj da je Noje, nakon što je čuo te reči, odabrao da ih sprovede u delo onda kada je bio raspoložen, kada su okolnosti bile povoljne ili kada je trenutak bio pogodan. Umesto toga, on je ostavio po strani sve svoje poslove, prekinuo rutinu svog života i od tog trenutka pa nadalje, učinio je izgradnju barke, koju mu je Bog zapovedio, najvećim prioritetom u svom svakodnevnom životu i postojanju, te je to shodno tome i sproveo u delo. Njegov stav prema Božjem nalogu i prema Božjim rečima nije bio neozbiljan, površan ili hirovit, a još manje je bio stav odbijanja. Umesto toga, pažljivo je slušao Božje reči i svim srcem se trudio da ih zapamti i da o njima razmišlja. Njegov stav prema Božjim rečima bio je stav prihvatanja i pokornosti. Za Boga, jedino je ovo stav koji On zahteva od pravog stvorenog bića prema Njegovim rečima. U tom stavu nije bilo otpora, površnosti, samovolje niti nepromišljenosti, niti je u njemu bilo primesa ljudske volje; to je, potpuno i bez ostatka, bio stav koji stvoreno ljudsko biće treba da ima.

Nakon što je prihvatio Božji nalog, Noje je počeo da planira kako da napravi barku koju mu je Bog poverio. Tražio je razne materijale, kao i ljude i alate potrebne za izgradnju barke. Naravno, to je uključivalo mnogo stvari; nije bilo tako lako i jednostavno kako sâm tekst sugeriše. U tom predindustrijskom dobu u kome je sve rađeno ručno, fizičkim radom, nije teško zamisliti koliko je bilo teško izgraditi takvu barku, takvog diva, koliko mu je bilo teško da završi zadatak izgradnje barke koji mu je Bog poverio. Naravno, način na koji je Noje planirao, pripremao, dizajnirao i pronalazio različite stvari, poput materijala i alata, nije bio jednostavan, a možda ni Noje nikada ranije nije video tako ogroman brod. Nakon što je prihvatio ovaj nalog, čitajući Božje reči između redova i sudeći prema svemu onome što je Bog rekao, Noje je znao da ovo nije jednostavna stvar, a nije ni lak zadatak. Ovo nije bio jednostavan niti lak zadatak – šta je on podrazumevao? S jedne strane, to je značilo da će, nakon što je prihvatio ovaj nalog, Noje poneti težak teret na svojim plećima. Štaviše, sudeći po tome da je Bog lično pozvao Noja i da ga je lično uputio u to kako da napravi barku, ovo nije bila obična stvar, to nije bila mala stvar. Sudeći po detaljima svega što je Bog rekao, ovo nije bilo nešto što bi bilo koji običan čovek mogao da podnese. Činjenica da je Bog pozvao Noja i poverio mu izgradnju barke pokazuje važnost koju je Noje imao u Božjem srcu. Kada je reč o ovoj stvari, Noje je, naravno, mogao da razume neke od Božjih namera – i nakon što je razumeo Božju nameru, Noje je shvatio kakav će život voditi u godinama koje dolaze i bio je svestan nekih od poteškoća sa kojima će se suočiti. Iako je Noje shvatio i razumeo koliko je teško ostvariti ono što mu je Bog poverio i sa kakvim će se velikim iskušenjima suočiti, on nije imao nameru da odbije, već je bio duboko zahvalan Bogu Jahveu. Zašto je Noje bio zahvalan? Zato što mu je Bog neočekivano poverio nešto tako značajno i lično mu ispričao i objasnio svaki detalj. A još je važnije bilo to što je Bog takođe ispričao Noju celu priču, od početka do kraja, o tome zašto treba da napravi barku. Ovo je bila stvar Božjeg plana upravljanja, to je bila Božja stvar, ali ga je Bog upoznao sa ovom stvari, pa je tako Noje osetio njenu važnost. Ukratko, sudeći po ovim raznim znakovima, sudeći po tonu Božjeg govora i različitim aspektima onoga što je Bog preneo Noju, Noje je mogao da oseti važnost zadatka izgradnje barke koji mu je Bog poverio, mogao je to duboko da spozna u svom srcu i nije smeo da ga shvati olako, niti je smeo da zanemari bilo koji detalj. Stoga, kada je Bog završio sa davanjem Svojih uputstava, Noje je sačinio svoj plan i počeo da radi na organizaciji svega potrebnog za izgradnju barke, tražeći radnu snagu, pripremajući razne materijale i, u skladu sa Božjim rečima, postepeno sakupljajući različite vrste živih bića za barku.

Ceo proces izgradnje barke bio je pun poteškoća. Ostavimo, na trenutak, po strani to kako je Noje izlazio na kraj sa udarima vetra, vrelim suncem i kišom koja ga je šibala, sa žestokim vrućinama i ljutim mrazevima, sa četiri godišnja doba, iz godine u godinu. Hajde, prvo, da govorimo o tome kako je izgradnja barke bila kolosalni poduhvat, o Nojevoj pripremi različitih materijala i bezbrojnim poteškoćama s kojima se suočavao tokom izgradnje barke. Šta su te poteškoće obuhvatale? Suprotno opažanjima ljudi, neki fizički zadaci se nisu uvek uspešno završavali iz prve i Noje je morao da se suoči sa mnogim neuspesima. Nakon što bi nešto završio, ako je to izgledalo pogrešno, on bi ga rasklopio i nakon što bi završio s rasklapanjem, morao bi da pripremi materijal i da sve ponovo uradi. To nije bilo kao u modernoj epohi, gde se sve radi s elektronskom opremom i, kada se jednom postavi, rad se dalje obavlja prema zadatom programu. Kada se danas takav rad obavlja, on je mehanizovan, pa kad jednom uključite mašinu, ona može da završi sav posao. Ali, Noje je živeo u doba primitivnog društva, gde se sav rad obavljao ručno, a sve poslove ste morali obaviti svojim rukama, koristeći svoje oči i um, vlastitu marljivost i snagu. Naravno, najviše od svega, ljudi su morali da se oslanjaju na Boga; trebalo je da traže Boga svuda i uvek. U procesu suočavanja sa svim vrstama poteškoća, i u danima i noćima provedenim u izgradnji barke, Noje je morao da se suoči ne samo sa raznim situacijama tokom izvođenja ovog kolosalnog poduhvata, već i sa različitim okruženjima oko njega, sa podsmehom, klevetanjem i verbalnim zlostavljanjem drugih. Iako nismo lično doživeli te scene u trenutku kada su se dogodile, zar nije moguće zamisliti neke od različitih poteškoća s kojima se Noje suočavao i koje je proživeo, kao i razne izazove na koje je nailazio? Tokom izgradnje barke, Noje se najpre suočio s nerazumevanjem vlastite porodice, s njihovim gunđanjem, pritužbama, pa čak i sa omalovažavanjem. Druga stvar je bilo klevetanje, podsmeh i osuđivanje od strane ljudi oko njega – njegovih rođaka, prijatelja i svakojakih ljudi. Ali, Noje je imao samo jedan stav, koji je podrazumevao da on bude poslušan Božjim rečima, da ih sprovede do samog kraja i da od toga nikada ne odstupi. Šta je Noje odlučio? „Dokle god sam živ, dokle god mogu da se krećem, ne mogu da napustim Božji nalog.” Ovo je bila njegova motivacija za sprovođenje velikog poduhvata izgradnje barke, a to je bio i njegov stav kada su mu predočene Božje zapovesti, nakon što je čuo Božje reči. Čak ni kad se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje nije uzmicao. Čak i kad su neki od njegovih težih inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i toga kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada u srcu često osetio veliko ohrabrenje: „Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.” Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, i stalno je imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da samo Božje reči nikada neće proći i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadale. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je sprovodio u delo važnu istinu da stvoreno biće i običan čovek treba da izvrše Božji nalog. Po svemu sudeći, čitav proces se zapravo svodio na jednu stvar: na izgradnju barke, na sprovođenje onoga što mu je Bog rekao da valjano i do kraja uradi. Ali, šta je bilo potrebno da se ova stvar uradi valjano i da se uspešno privede kraju? To nije zahtevalo ljudsku revnost niti ljudske parole, a još manje neke zakletve date iz prolaznog hira, niti takozvano divljenje ljudi prema Stvoritelju. Te stvari se nisu zahtevale. Pred Nojevom izgradnjom barke, takozvano divljenje ljudi, njihove zakletve, njihova revnost i vera u Boga u njihovom duhovnom svetu, ništa od toga nije od koristi; pred Nojevom pravom verom i istinskom pokornošću Bogu, ljudi deluju tako siromašno, žalosno, a ono malo doktrina koje razumeju deluje tako prazno, bledo, slabo i nemoćno – a kamoli sramotno, podlo i ogavno.

Noju je trebalo 120 godina da izgradi barku. Ovih 120 godina nije bilo 120 dana, 10 godina, niti 20 godina, već je to bio decenijama duži period od očekivanog životnog veka obične osobe danas. Imajući u vidu koliko je vremena bilo potrebno i koliko je bilo teško završiti ovaj poduhvat, kao i obim preduzetog inženjerskog rada, da li bi barka ikada bila završena da Noje nije imao pravu veru, da je njegova vera bila samo misao, polaganje nada, revnost ili neka vrsta nejasnog verovanja? Da je njegova pokornost Bogu bila samo verbalno obećanje, da je to bila samo beleška napisana olovkom, poput onih koje vi danas zapisujete, da li bi se barka mogla izgraditi? (Ne bi.) Da je njegovo pokorno prihvatanje Božjeg naloga bilo samo puka volja i odlučnost, želja, da li bi se barka mogla izgraditi? Da je Nojeva pokornost Bogu bila samo prolazak kroz formalnosti napuštanja, davanja sebe i plaćanja cene, da je značila samo više rada, plaćanje veće cene i teorijsku odanost Bogu, ili da je bila samo u vidu neke parole, da li bi se barka tada mogla izgraditi? (Ne bi.) Ovo bi bilo preteško! Da je Nojev stav prema prihvatanju Božjeg naloga bio neka vrsta trgovine, da ga je Noje prihvatio samo zato da bi bio blagosloven i nagrađen, da li bi barka mogla biti izgrađena? Sigurno da ne! Revnost jedne osobe može trajati 10 ili 20 godina, 50 ili 60 godina, ali kada je on blizu smrti i kada uvidi da ništa nije stekao, taj čovek će izgubiti veru u Boga. Ova revnost koja traje 20, 50 ili 80 godina ne postaje pokornost niti prava vera. To je vrlo tragično. Međutim, istinska vera i istinska pokornost koji se nalaze u Noju upravo su ono što nedostaje ljudima danas; to su stvari koje ljudi danas ne vide i koje nipodaštavaju, omalovažavaju ili čak preziru. Priča o Noju koji gradi barku uvek izaziva bujicu rasprava. Svi mogu da govore o tome, svako ima nešto da kaže. Ali, niko ne razmišlja o tome i ne pokušava da shvati šta je to bilo u Noju, kakav je put primene on imao, kakav je stav koji Bog želi i pogled na Božje zapovesti posedovao, i kakav je bio njegov karakter kada je slušao i primenjivao Božje reči. Zato ja kažem da ljudi danas nisu dostojni da ispričaju priču o Noju, jer kada neko ispriča ovu priču, on se prema Noju odnosi kao prema običnoj legendarnoj figuri, ili čak kao prema običnom starcu sede brade. U svojim mislima, ljudi preispituju da li je zaista postojala takva osoba, kakav je on zapravo bio, i ne pokušavaju da istinski razumeju način na koji je Noje došao do toga da pokaže te manifestacije nakon što je prihvatio Božji nalog. Danas, kada ponovo razmatramo priču o Nojevoj izgradnji barke, mislite li da je to veliki ili mali događaj? Da li je to samo obična priča o jednom starcu koji je izgradio barku u davno prošlim vremenima? (Nije.) Među ljudskim rodom, Noje je bio ličnost najdostojnija ugledanja jer se bojao Boga, pokoravao Mu se i ispunio Božji nalog; zadobio je Božje odobravanje i on treba da bude uzor svima koji danas slede Boga. A šta je bilo najvrednije kod njega? On je imao samo jedan stav prema Božjim rečima: da sluša i prihvati, da prihvati i pokori se, da se pokori do smrti. Taj stav, koji je bio najdragoceniji od svih, doneo mu je Božje odobravanje. Kada su u pitanju bile Božje reči, on nije bio površan, nije se prema njima odnosio nemarno; nije ih ispitivao niti analizirao, niti im se opirao ili ih odbacivao u svojoj glavi, da bi ih zatim potisnuo na kraj pameti. Umesto toga, iskreno je slušao, malo po malo prihvatao te reči u svom srcu, a zatim razmišljao kako da ih sprovede u delo, kako da ih primeni, da ih primenjuje onako kako je prvobitno i trebalo, bez ikakvih odstupanja. I dok je razmišljao o Božjim rečima, rekao je u sebi: „Ovo su Božje reči, to su Božja uputstva i Božji nalog; to je moja nezaobilazna dužnost, moram se pokoriti. Ne smem da izostavim nijedan detalj, ne smem da idem protiv bilo koje Božje želje, niti smem da previdim ijedan detalj onoga što je On rekao, inače ne bih bio dostojan da se zovem čovekom, bio bih nedostojan Božjeg naloga i toga što me je Bog uzdigao. Ako u ovom životu ne uspem da završim sve što mi je Bog rekao i poverio, iza mene će ostati žal. I ne samo to, biću nedostojan Božjeg naloga i toga što me je Bog uzdigao, te neću imati obraza da se vratim pred Stvoritelja.” Sve o čemu je Noje mislio i razmišljao u svom srcu, svako njegovo gledište i svaki njegov stav, sve je to odredilo da je na kraju on bio u stanju da sprovede Božje reči u delo, da učini da Božje reči postanu stvarnost, da ih ostvari, da učini da se one ispune i ostvare zahvaljujući njegovom napornom radu i da se pretoče u stvarnost kroz njega, tako da Božji nalog ne propadne. Sudeći po svemu što je Noje mislio, po svakoj ideji koja se pojavila u njegovom srcu i na osnovu njegovog stava prema Bogu, Noje je bio dostojan Božjeg naloga, bio je čovek kome je Bog verovao i onaj na koga Bog blagonaklono gleda. Bog posmatra svaku reč i svako delo ljudi, posmatra njihove misli i ideje. U Božjim očima, to što je Noje mogao ovako da razmišlja znači da Bog nije izabrao pogrešnog čoveka. Noje je mogao da preuzme na sebe Božji nalog i Božje poverenje, bio je sposoban da ispuni Božji nalog: bio je jedini izbor među svim ljudima.

U Božjim očima, Noje je bio Njegov jedini izbor za ostvarenje tako velikog poduhvata kao što je izgradnja barke. Dakle, šta je to krasilo Noja? Dve stvari: istinska vera i istinska pokornost. U Božjem srcu, ovo su standardi koje On zahteva od ljudi. Jednostavno, zar ne? (Jeste.) Noje je, kao „jedan jedini izbor” posedovao ove dve stvari – stvari koje su tako jednostavne, ali se nisu mogle naći ni u kome drugom osim u Noju. Neki ljudi kažu: „Kako to može biti? Odrekli smo se svojih porodica i karijera, napustili smo posao, izglede i obrazovanje, napustili smo svoje imanje i decu. Pogledajte koliko je velika naša vera, koliko volimo Boga! Zašto smo mi inferiorni u odnosu na Noja? Kad bi nam Bog rekao da sagradimo barku – pa, moderna industrija je veoma razvijena, zar nemamo pristup drvetu i mnoštvu alata? I mi možemo da radimo pod vrelim suncem ako koristimo mašine; i mi možemo da radimo od jutra do mraka. Šta je toliko teško oko izvršavanja ovako malog posla? Noju je trebalo 100 godina, a mi bismo to uradili i za kraće vreme, da se Bog ne bi zabrinuo – nama bi trebalo samo 10 godina. Rekao si da je Noje bio jedini izbor, ali danas ima mnogo savršenih kandidata; ljudi poput nas koji su napustili svoje porodice i karijere, koji poseduju pravu veru u Boga, koji se zaista daju za Boga – svi su oni savršeni kandidati. Kako možeš reći da je Noje bio jedini izbor? Ti nas baš nipodaštavaš, zar ne?” Da li u ovim rečima leži neki problem? (Da.) Neki ljudi kažu: „U Nojevom vremenu, nauka i tehnologija su bile još uvek veoma nerazvijene. On nije imao struju, moderne mašine, čak ni najjednostavnije električne bušilice i motorne testere, pa ni eksere. Kako je uopšte uspeo da napravi barku? Danas imamo sve te stvari. Zar ne bi bilo izuzetno lako za nas da izvršimo ovaj nalog? Kad bi nam se Bog obratio s neba i rekao da napravimo barku – ne da bismo mogli da napravimo jednu barku, nego bismo lako napravili i 10 njih. To ne bi bilo ništa za nas, mačji kašalj. Bože, zapovedi nam šta god Ti želiš. Šta god da Ti zatreba, reci nam. Nas ima toliko mnogo da uopšte ne bi bilo teško da napravimo barku! Mogli bismo napraviti 10, 20, pa i 100 barki. Koliko god želiš.” Da li su stvari tako jednostavne? (Nisu.) Čim kažem da je Noje bio jedan jedini izbor, neki ljudi žele da se raspravljaju sa Mnom, oni nisu uvereni: „Ti misliš dobro o ljudima iz drevnih vremena jer ih više nema. Današnji ljudi su Ti pred nosom, ali ne možeš da vidiš šta je tako dobro u njima. Slep si na sve dobre stvari koje su današnji ljudi učinili, na sve njihove dobre postupke. Noje je uradio samo jednu malu stvar; zar to nije zato što u to vreme nije bilo industrije, pa je sav fizički rad bio težak i Ti zato misliš da je ono što je on uradio vredno pamćenja, smatraš ga primerom, modelom, i slep si za patnje današnjih ljudi i za cenu koju danas plaćamo za Tebe i za našu veru?” Da li je to slučaj? (Nije.) Bez obzira na doba ili epohu, bez obzira na uslove u kojima ljudi žive, ovi materijalni predmeti i opšte okruženje ne znače ništa, nisu važni. Šta je važno? Ono što je najvažnije nije doba u kojem živiš, niti da li si ovladao nekom tehnologijom, pa ni koliko Božjih reči si pročitao ili čuo. Ono što je najvažnije jeste pitanje da li ljudi poseduju istinsku veru, da li imaju istinsku pokornost. Ove dve stvari su najvažnije i nijedna od njih ne sme da zafali. Da vi živite u Nojevo vreme, ko bi od vas mogao da ispuni ovaj nalog? Usuđujem se da kažem da vi to ne biste mogli da postignete čak i kad biste svi zajedno radili. Ne biste mogli ni polovinu toga da uradite. Čak i pre nego što bi se pripremile sve zalihe, mnogi od vas bi već pobegli, žaleći se na Boga i sumnjajući u Njega. Mali broj vas bi mogao da istraje uz velike poteškoće, da ne odustane zahvaljujući svojoj upornosti, revnosti i mislima. Ali, koliko dugo biste mogli da istrajete? Kakva motivacija vam je potrebna da biste nastavili dalje? Koliko godina biste izdržali bez istinske vere i istinske pokornosti? To zavisi od vašeg karaktera. Ljudi boljeg karaktera i sa malo savesti mogli bi da izdrže osam ili deset godina, dvadeset ili trideset, možda čak i pedeset. Ali, nakon pedeset godina, pomislili bi: „Kada će Bog doći? Kada će stići poplave? Kada će se pojaviti znak koji je dao Bog? Proveo sam ceo život radeći jednu stvar. Šta ako ne dođe do poplava? Puno sam patio tokom svog života, istrajao sam pedeset godina – to je sasvim dovoljno. Bog se neće sećati i neće me osuditi ako sada odustanem. Dakle, živeću svoj život. Bog ne govori niti reaguje. Ceo dan gledam u plavo nebo i bele oblake i ništa ne vidim. Gde je Bog? Onaj koji je nekada grmio i govorio – da li je to bio Bog? Da li je to bila iluzija? Kada će ovo da se završi? Boga nije briga. Bez obzira koliko zovem u pomoć, sve što čujem je tišina, i On me ne prosvetljuje niti me vodi kada se molim. Zaboravi na to!” Da li bi i dalje imali istinsku veru? Kako vreme prolazi, verovatno bi postajali sumnjičavi. Razmišljali bi o promeni, tražili izlaz, ostavili bi po strani Božji nalog i napustili svoju prolaznu revnost i prolazne zavete; u želji da kontrolišu svoju sudbinu i da vode svoje živote, Božji nalog bi smetnuli s uma. I kada bi, jednog dana, Bog lično došao da ih podstakne da nastave, kada bi ih upitao o napretku u izgradnji barke, oni bi rekli: „O! Bog zaista postoji! Dakle, zaista ima Boga. Moram da počnem da gradim barku!” Kad Bog ne bi progovorio, kad ih ne bi požurio, oni to ne bi smatrali hitnom stvari; mislili bi da to može da sačeka. Ovakvo nestalno razmišljanje, ovaj stav nevoljnog otaljavanja – da li je to stav koji ljudi sa istinskom verom treba da pokažu? (Nije.) Imati takav stav je pogrešno i to znači da oni nemaju istinsku veru, a još manje istinsku pokornost. Kad je Bog lično razgovarao sa tobom, tvoja trenutna revnost bi ukazala na tvoju veru u Boga, ali kad te Bog sklonio u stranu i nije te podsticao, nije te nadgledao i nije ti postavljao pitanja, tvoja vera bi nestala. Vreme bi prolazilo, i kada ti se Bog ne bi obratio ili ukazao, kada ne bi vršio nikakav pregled tvog rada, tvoja vera bi potpuno nestala. Ti bi želeo da živiš svoj život i da se baviš svojim poslom, a Božji nalog ti više ne bi bio ni na kraj pameti. Tvoja revnost, zakletve i odlučnost u tom trenutku ne bi značile ništa. Da li mislite da bi Bog smeo da poveri veliki poduhvat nekom takvom? (Ne bi.) Zašto ne? (Takvi ljudi ne ulivaju poverenje.) Tačno. Rečju: ne ulivaju poverenje. Ti ne poseduješ istinsku veru. Ti ne ulivaš poverenje. I stoga, nisi pogodan za to da ti Bog poveri bilo šta. Neki ljudi kažu: „Zašto nisam pogodan? Izvršiću bilo koji nalog koji mi Bog poveri – ko zna, možda ću uspeti!” U svakodnevnom životu, ti možeš da radiš stvari nepažljivo i nije važno ako tvoji rezultati budu nešto lošiji. Ali, stvari poverene od Boga, ono što Bog želi da bude ostvareno – zar su one ikada jednostavne? Ako bih ih poverio nekom glupanu ili prevarantu, nekome ko je površan u svemu što radi, nekome ko je sklon da postupa nepošteno i nakon prihvatanja naloga, svuda i u svako vreme, zar to ne bi odložilo veliki poduhvat? Ako bi vam dali da birate, ako bi trebalo da poverite nekome veliki poduhvat, kakvoj osobi bi ga ti poverio? Kakvu osobu bi izabrao? (Osobu od poverenja.) Ako ništa drugo, ova osoba mora da bude pouzdana, da ima karakter; koje god da je vreme i kolike god da su poteškoće na koje nailazi, u izvršavanje poverenog zadatka mora da uloži celo svoje srce i svu energiju, i da ti položi račun o tome. Ako bi ljudi birali kakvom će čoveku poveriti zadatak, to tek važi za Boga! Dakle, koga bi Bog izabrao za ovaj veliki događaj kao što je uništenje sveta poplavama, događaj koji je zahtevao da se izgradi barka i da neko dostojan opstanka zaista i preživi? Prva stvar, On bi teoretski izabrao nekoga ko je pogodan da ostane i da živi u narednoj epohi. U stvarnosti, ova osoba najpre mora biti u stanju da posluša Božje reči, mora imati istinsku veru u Boga i odnositi se prema svemu što Bog kaže kao prema Božjoj reči – bez obzira o čemu se radilo, bez obzira da li se to poklapa sa njegovim sopstvenim predstavama, da li mu se dopada, da li je u skladu sa njegovom voljom. Ma šta Bog tražio od njega da uradi, on nikada ne bi smeo da negira Božji identitet, već sebe uvek mora da smatra stvorenim bićem i da na poslušnost Božjim rečima uvek gleda kao na obavezu. To je vrsta osobe kojoj Bog poverava ovaj poseban zadatak. U Božjem srcu, Noje je bio baš takva osoba. On nije bio samo neko dostojan da ostane u novoj epohi, već je bio i neko ko može da ponese tešku odgovornost, ko može da se pokori Božjim rečima, bez kompromisa, do samog kraja, neko ko će posvetiti svoj život ispunjenju onoga što mu je Bog poverio. To je ono što je On pronašao u Noju. Od trenutka kada je Noje prihvatio Božji nalog do trenutka kada je završio svaki pojedinačni zadatak koji mu je poveren – tokom ovog perioda, Nojeva vera i njegov stav pokornosti prema Bogu zasigurno su igrali ključnu ulogu. Bez ova dva elementa, delo se ne bi moglo obaviti i ovaj nalog se ne bi mogao ostvariti.

Da je, tokom prihvatanja Božjeg naloga, Noje imao svoje ideje, planove i predstave, kako bi se promenio ceo poduhvat? Prvo, u susretu sa svim pojedinostima koje mu je Bog preneo – sa specifikacijama i vrstama materijala, sredstvima i metodama za izgradnju cele barke, kao i sa razmerama i dimenzijama cele barke – kada je Noje sve to čuo, da li je pomislio: „Koliko godina bi bilo potrebno da se izgradi nešto tako veliko? Koliko truda i poteškoća bi bilo potrebno da se pronađu svi ovi materijali? Bio bih iscrpljen! Sigurno bi mi takva iscrpljenost skratila život, zar ne? Pogledajte koliko sam star, a Bog mi ne dopušta da se odmorim i traži od mene da uradim nešto tako zahtevno – da li bih mogao to da podnesem? Pa, uradiću to, ali imam keca u rukavu: manje-više ću učiniti kako Bog kaže. Bog je rekao da pronađem neku vrstu vodootpornog bora. Čuo sam za mesto gde mogu da ga nađem, ali je ono poprilično udaljeno i veoma opasno. Potrebno je da uložim mnogo truda da bih ga pronašao i pribavio, pa što ne bih negde u blizini pronašao sličnu vrstu drveta kao zamenu za taj bor, neku vrstu koja je manje-više ista? To bi bilo manje rizično i zahtevalo bi manje truda – to bi takođe bilo u redu, zar ne?” Da li je Noje imao takve planove? Ako jeste, da li bi to bila istinska pokornost? (Ne bi.) Na primer: Bog je rekao da barka bude visoka 100 metara. Čuvši ovo, da li bi on pomislio: „Stotinu metara je previše, niko ne bi mogao da se popne na nju. Zar ne bi bilo smrtno opasno penjati se i raditi na njoj? Zato ću napraviti barku malo nižom, recimo 50 metara. To će biti manje opasno i lakše ljudima da se popnu. To bi bilo u redu, zar ne?” Da li bi Noje imao takve misli? (Ne bi.) Dakle, da je imao ovakve misli, mislite li da bi Bog izabrao pogrešnu osobu? (Da.) Nojeva prava vera i pokornost Bogu omogućili su mu da ostavi po strani svoju volju. Čak i da je imao takve misli, nikada ne bi postupio u skladu sa njima. U tom pogledu, Bog je znao da je Noje čovek od poverenja. Prvo, Noje ne bi unosio nikakve promene u pojedinosti koje je odredio Bog, niti bi dodavao bilo kakve svoje ideje, a još manje bi menjao ijedan detalj koji je Bog odredio zarad svoje lične koristi. Umesto toga, izvršio bi do poslednjeg slova sve što je Bog zahtevao, i bez obzira na to koliko je bilo teško nabaviti materijale za izgradnju barke, bez obzira na to koliko je rad bio težak ili iscrpljujuć, on bi dao sve od sebe i uložio svu svoju energiju da ga ispravno završi. Nije li upravo zato ulivao poverenje? I da li je to bila prava manifestacija njegove istinske pokornosti Bogu? (Jeste.) Da li je ta pokornost bila potpuna? (Jeste.) Nije bila ukaljana ničim, nije sadržala nijednu njegovu sklonost, nije bila pomešana sa ličnim planovima, a još manje sa ličnim predstavama ili interesima; umesto toga, bila je to čista, jednostavna, potpuna pokornost. I da li je to bilo lako postići? (Nije.) Neki ljudi se možda ne bi složili: „Šta je tu tako teško? Zar to ne znači da samo ne treba da razmišljam, da budem kao robot, da radim sve što Bog kaže – zar to nije lako?” Kada dođe vreme za delovanje, javljaju se poteškoće; ljudske misli se stalno menjaju, ljudi uvek imaju svoje sklonosti pa su zato skloni da sumnjaju u ostvarenje Božje reči. Lako im je da prihvate Božje reči kada ih čuju, ali postaje teško kada dođe vreme za akciju; čim nastupe poteškoće, oni su skloni da budu negativni i nije im lako da se pokore. Onda je očigledno da su Nojev karakter i njegova prava vera i pokornost zaista vredni da se na njih ugleda. Dakle, da li vam je sada jasno kako je Noje reagovao i kako se pokorio kada se suočio sa Božjim rečima, zapovestima i zahtevima? Ova pokornost nije bila uprljana ličnim idejama. Noje je od sebe zahtevao apsolutnu pokornost, poslušnost i sprovođenje Božjih reči, bez skretanja s puta ili izvođenja sitnih mudrolija, bez pokušavanja da ispadne pametan, bez visokog mišljenja o sebi i verovanja da može da daje predloge Bogu, da može da dodaje sopstvene ideje Božjim zapovestima, i bez dodavanja svojih dobrih namera. Zar to nije ono što treba praktikovati kada se pokušava postići apsolutna pokornost?