II. Avrâmov stav prema Božjim rečima

Hajde sada da pogledamo koje su to stvari kod Avrâma dostojne toga da se potonje generacije ugledaju na njih. Glavni Avrâmov postupak pred Bogom bio je upravo onaj s kojim su potonje generacije dobro upoznate i dobro ga poznaju: žrtvovanje Isaka. Svaki aspekt onoga što je Avrâm ispoljio u ovoj situaciji – bilo da se radi o njegovom karakteru, o njegovoj veri ili njegovoj pokornosti – dostojan je toga da se potonje generacije ugledaju na njega. Dakle, koje su to tačno bile specifične manifestacije koje je on pokazao, a na koje se vredi ugledati? Naravno, te razne stvari koje je on pokazao nisu bile prazne, a još manje apstraktne, i sigurno ih niko nije izmislio, već postoji dokaz za sve njih. Bog je Avrâmu darovao sina. Bog mu je lično rekao za to, i kada je Avrâm imao 100 godina, rodio mu se sin po imenu Isak. Očigledno je da poreklo ovog deteta nije bilo obično, on nije bio nalik nijednom drugom detetu – Bog ga je lično darovao. Kada lično Bog daruje neko dete, ljudi onda misle da će Bog sigurno učiniti nešto veliko u njemu, da će mu Bog poveriti nešto veliko, da će Bog učiniti izuzetna dela na njemu, da će učiniti da dete bude izuzetno, i tako dalje – Avrâm i drugi ljudi su imali velika očekivanja u pogledu ovih stvari. A ipak, stvari su se odvijale drugačije i Avrâmu se dogodilo nešto što niko nije mogao da očekuje. Bog je Avrâmu darovao Isaka, a kada je došlo vreme za žrtvovanje, Bog je Avrâmu rekao: „Ne treba ništa da prineseš danas, samo Isaka – to je dovoljno.” Šta je to značilo? Bog je Avrâmu dao sina, a kada je taj sin bio na pragu da odraste, Bog je hteo da ga uzme nazad. Drugi ljudi bi na to gledali ovako: „Ti si bio Taj koji je darovao Isaka. Ja nisam verovao u to, ali Ti si insistirao na tome da mi podariš ovo dete. Sada tražiš da se on prinese kao žrtva. Zar to ne znači da ga Ti sada uzimaš nazad? Kako možeš da uzmeš nazad ono što si dao ljudima? Ako želiš da ga uzmeš, onda ga uzmi. Možeš ga jednostavno uzeti nazad u tišini. Nema potrebe da mi nanosiš takav bol i patnju. Kako možeš da tražiš da ga žrtvujem svojom rukom?” Da li je to bio veoma težak zahtev? Bio je izuzetno težak. Kada bi čuli ovaj zahtev, neki ljudi bi rekli: „Da li je ovo zaista Bog? Ovakvi postupci su tako nerazumni! Ti si bio Taj koji mi je dao Isaka, a sada ga tražiš nazad. Da li si Ti zaista uvek u pravu? Da li je sve što radiš uvek ispravno? Ne mora da znači. Životi ljudi su u Tvojim rukama. Rekao si da ćeš mi dati sina, i upravo to si učinio; imaš taj autoritet, baš kao što imaš autoritet da ga uzmeš nazad – ali, zar način na koji ga uzimaš i ova stvar nisu pomalo neopravdani? Ti si mi dao ovo dete, pa bi trebalo da mu dozvoliš da odraste, da postigne velike stvari i da vidi Tvoje blagoslove. Kako možeš da tražiš da umre? Umesto što zahtevaš njegovu smrt, bolje da mi ga uopšte nisi ni dao! Zašto si mi ga onda uopšte dao? Ti si mi dao Isaka, a sada mi govoriš da ga prinesem kao žrtvu – zar mi tako ne nanosiš dodatni bol? Zar mi ne otežavaš stvari? S kojom si mi svrhom onda uopšte i dao ovog sina?” Koliko god pokušavali, oni ne mogu da shvate logiku iza ovog zahteva; kako god da to sroče, zvuči im neodrživo, i nijedna osoba nije u stanju da to razume. A da li je Bog Avrâmu rekao razloge za to? Da li mu je rekao razloge toga i Svoju nameru? Da li je? Nije. Bog je samo rekao: „Tokom sutrašnjeg prinošenja žrtve, prinesi Isaka”, to je bilo sve. Da li je Bog dao objašnjenje? (Nije.) Dakle, kakva je bila priroda ovih reči? Posmatrano u smislu Božjeg identiteta, ove reči su bile naređenje koje je trebalo izvršiti, koje je trebalo poslušati i pokoriti mu se. Ali, gledano u smislu onoga što je Bog rekao i same stvari, zar ljudima ne bi bilo teško da urade ono što treba da urade? Ljudi misle da stvari koje treba da urade moraju biti razumne i u skladu sa ljudskim osećanjima i sa univerzalnim ljudskim senzibilitetima – ali, da li se išta od toga odnosilo na ono što je Bog rekao? (Nije.) Da li je trebalo da Bog da neko objašnjenje i da izrazi Svoje misli i Svoj cilj ili, pak, da otkrije makar i mrvicu smisla između redova Svojih reči, kako bi ljudi mogli da razumeju? Da li je Bog uradio nešto od ovoga? Nije to učinio, niti je imao plan da to uradi. Ove reči su sadržale ono što je Stvoritelj zahtevao, što je On naredio i što je očekivao od čoveka. Ove vrlo jednostavne reči, ove nerazumne reči – ova naredba i zahtev, bezobzirni prema ljudskim osećanjima – bile bi jednostavno shvaćene kao teške, naporne i nerazumne od strane drugih ljudi, od bilo koje osobe koja bi posmatrala ovu scenu. Ali, za Avrâma, koji je zapravo bio uključen u to, njegovo prvo osećanje nakon što je to čuo bio je srceparajući bol! On je dobio ovo od Boga darovano dete, proveo je sve te godine podižući ga i uživao u svim tim godinama porodične sreće, ali, jednom rečenicom, jednom Božjom naredbom, ova sreća, ovo živo ljudsko biće, biće izgubljeno i oduzeto. Ono s čime se Avrâm suočavao nije bio samo gubitak porodične sreće, već bol večne usamljenosti i čežnja nakon gubitka ovog deteta. Za starog čoveka, to je bilo nepodnošljivo. Nakon što je čuo takve reči, svaki obični čovek bi prolio reke suza, zar ne? Štaviše, on bi u svom srcu proklinjao Boga, žalio bi se na Boga, pogrešno bi Ga razumeo i pokušao bi da se raspravlja s Bogom. Običan čovek bi pokazao sve ono što je u stanju da uradi, sve svoje sposobnosti, kao i sve svoje buntovništvo, grubost i nerazumnost. Ipak, iako je jednako patio, Avrâm to nije uradio. Kao bilo koja normalna osoba, odmah je osetio tu bol, imao je osećaj kao da mu je srce probodeno i odmah je osetio usamljenost zbog gubitka sina. Ove Božje reči nisu uzimale u obzir ljudska osećanja, bile su ljudima nezamislive i nespojive sa ljudskim predstavama; one nisu izgovorene iz perspektive ljudskih osećanja; nisu uzele u obzir ljudske teškoće niti emocionalne potrebe ljudi, i sigurno nisu uzele u obzir ljudsku bol. Bog je hladnokrvno sručio ove reči na Avrâma – da li je Bog mario za to koliko su ove reči bile bolne za njega? Spolja gledano, činilo se da je Bog bezosećajan i ravnodušan; sve što je Avrâm čuo bile su Božja zapovest i Njegov zahtev. Ovaj zahtev bi svakome delovao nespojivo sa ljudskom kulturom, konvencijama, senzibilitetima, pa čak i sa ljudskom moralnošću i etikom; prešao je moralnu i etičku granicu i išao protiv čovekovih društvenih normi i pravila za ophođenje s ljudima, kao i protiv ljudskih osećanja. Postoje čak i oni koji veruju u sledeće: „Ove reči nisu samo nerazumne i nemoralne – štaviše, one samo stvaraju probleme bez dobrog razloga! Kako je Bog mogao da izgovori ove reči? Božje reči treba da budu razumne i pravedne, i treba da u potpunosti uvere čoveka; ne bi trebalo da stvaraju probleme bez dobrog razloga, i ne bi trebalo da budu neetične, nemoralne ili nelogične. Da li je Stvoritelj doista izgovorio te reči? Da li je Stvoritelj mogao da izgovori takve stvari? Da li je Stvoritelj mogao da tretira ljude koje je On stvorio na ovaj način? Nema šanse da je to slučaj.” Ipak, ove reči su zaista došle iz Božjih usta. Sudeći po Božjem stavu i po tonu Njegovih reči, Bog je odlučio šta želi i tu nije bilo prostora za raspravu, a ljudi nisu imali pravo da biraju. On čoveku nije dao pravo na izbor. Božje reči su bile zahtev, bile su naredba koju je On uputio čoveku. Za Avrâma, te Božje reči su bile beskompromisne i neupitne; predstavljale su beskompromisni zahtev koji je Bog postavio pred njega i nisu bile podložne raspravi. A kakav je izbor napravio Avrâm? Ovo je ključna tačka o kojoj ćemo u zajedništvu razgovarati.

Nakon što je čuo Božje reči, Avrâm je počeo da se priprema, osećao je teskobu i kao da ga pritiska neki težak teret. Tiho se molio u svom srcu: „Gospode moj, Bože moj. Sve što Ti činiš je dostojno hvale; dao si mi ovog sina, i ako želiš da ga uzmeš nazad, onda treba da Ti ga vratim.” Iako je Avrâm patio, zar ove reči nisu jasno izražavale njegov stav? Šta ljudi ovde mogu da vide? Mogu da vide slabost normalne ljudskosti, emocionalne potrebe normalne ljudskosti, kao i Avrâmovu racionalnu stranu, ali i njegovu stranu prave vere i pokornosti Bogu. Šta je bila njegova racionalna strana? Avrâm je bio sasvim svestan da je Isak od Boga dat, da Bog ima vlast da ga tretira kako god želi, da ljudi ne bi trebalo da donose sud o tome, da sve što je Stvoritelj rekao predstavlja Stvoritelja, i da se Božji identitet i priroda Njegovih reči ne menjaju, bez obzira da li to čoveku deluje razumno ili ne, da li se poklapa sa ljudskim znanjem, kulturom i moralom ili se ne poklapa. On je jasno znao da, ako ljudi ne mogu da razumeju, shvate ili protumače Božje reči, onda je to njihov problem, da nema razloga da im Bog objašnjava ili pojašnjava te reči, i da ljudi ne bi trebalo da se pokore samo kada razumeju Božje reči i namere, već da bi prema Božjim rečima trebalo da imaju samo jedan stav, bez obzira na okolnosti: da saslušaju, da ih zatim prihvate i pokore im se. Ovo je bio jasno prepoznatljiv Avrâmov stav prema svemu što je Bog tražio od njega, i u njemu je sadržana razumnost normalne ljudskosti, kao i prava vera i prava pokornost. Šta je, iznad svega, Avrâm trebalo da uradi? Da ne analizira šta je tačno a šta pogrešno u Božjim rečima, da ne ispituje da li su one izrečene u šali, ili da ga kušaju, ili nešto treće. Avrâm nije ispitivao takve stvari. Kakav je bio njegov neposredni stav prema Božjim rečima? Njegov stav je bio takav da se Božje reči ne mogu razmatrati koristeći logiku – bilo da su razumne ili ne, Božje reči su Božje reči, i ne bi trebalo da bude mesta izboru niti ispitivanju u stavu ljudi prema Božjim rečima; razum koji ljudi treba da imaju i šta treba da urade jeste da slušaju, da prihvate i pokore se. U svom srcu, Avrâm je vrlo jasno znao koji su identitet i suština Stvoritelja, i koju poziciju bi stvoreno ljudsko biće trebalo da zauzme. Upravo zato što je Avrâm posedovao takvu razumnost i ovakav stav, uprkos ogromnom bolu koji je nosio, on je prineo Isaka Bogu bez ikakvih sumnji ili oklevanja, vraćajući ga Bogu kako je On želeo. Pošto je Bog to tražio, on je osećao da mora da Mu vrati Isaka i da ne treba da pokušava da se raspravlja s Njim, niti da ima svoje želje ili zahteve. Upravo ovo je stav koji stvoreno biće treba da ima prema Stvoritelju. Najteža stvar u tome bila je i najdragocenija stvar kod Avrâma. Ove reči koje je Bog izgovorio bile su nerazumne i bezobzirne prema ljudskim osećanjima – ljudi ih ne mogu shvatiti ni prihvatiti. Bez obzira na to u kom dobu ili kome se to događa, ove reči nemaju smisla, nisu izvodljive – a ipak je Bog tražio da se to uradi. Pa, šta treba učiniti? Većina ljudi bi ispitivala te reči, a nakon nekoliko dana razmišljanja, pomislili bi: „Božje reči su nerazumne – kako Bog može da postupa na ovaj način? Zar to nije jedan vid mučenja? Zar Bog ne voli čoveka? Kako može da muči ljude na ovaj način? Ne verujem u Boga koji muči ljude na ovaj način i mogu da izaberem da se ne pokorim tim rečima.” Ali, Avrâm to nije uradio; izabrao je da se pokori. Iako svi veruju da je ono što je Bog rekao i zahtevao bilo pogrešno, da Bog ne bi trebalo da postavlja takve zahteve ljudima, Avrâm je mogao da se pokori – i to je bilo najdragocenije kod njega, upravo ono što drugim ljudima nedostaje. Ovo je Avrâmova istinska pokornost. Pored toga, nakon što je čuo šta je Bog zahtevao od njega, prva stvar u koju je bio siguran bila je da Bog nije ovo rekao u šali, da to nije bila igra. A pošto Božje reči nisu bile te stvari, šta su onda bile? Po Avrâmovom dubokom verovanju, istina je da nijedan čovek ne može da promeni ono što Bog odredi da se mora učiniti, da u Božjim rečima nema šale, iskušavanja ili mučenja, da je Bog dostojan poverenja i da je sve što On kaže istina – bilo da se to čini razumnim ili ne. Zar to nije bila Avrâmova prava vera? Da li je rekao: „Bog mi je rekao da prinesem Isaka. Nakon što sam dobio Isaka, nisam se kako valja zahvalio Bogu – da li to Bog traži moju zahvalnost? Onda moram valjano da pokažem svoju zahvalnost. Moram da pokažem da sam spreman da prinesem Isaka, da sam spreman da se zahvalim Bogu, da spoznam i da se sećam Božje blagodati, i da neću zadavati brige Bogu. Bez sumnje, Bog je rekao ove reči da bi me ispitao i proverio, pa bi trebalo da to samo bude pro forme. Obaviću sve pripreme, a zatim ću pored Isaka povesti i ovcu, pa ako u trenutku žrtvovanja Bog ništa ne kaže, prineću ovcu kao žrtvu. Dovoljno je da to samo bude pro forme. Ako Bog zaista traži da prinesem Isaka, onda bi trebalo samo da ga dovedem i da to bude samo formalnost na oltaru; kada dođe trenutak, Bog bi mi možda ipak dopustio da žrtvujem ovcu, a ne svoje dete”? Da li je Avrâm ovo mislio? (Nije.) Da je to pomislio, ne bi bilo patnje u njegovom srcu. Da je razmišljao o takvim stvarima, kakav bi integritet imao? Da li bi posedovao istinsku veru? Da li bi posedovao istinsku pokornost? Ne, ne bi.

Sudeći po bolu koji je Avrâm osećao i koji se u njemu rodio u vezi sa žrtvovanjem Isaka, jasno je da je on potpuno verovao u Božju reč, da je verovao svakoj reči koju je Bog rekao, u dubini srca razumeo sve što je Bog rekao upravo onako kako je Bog to mislio i nije sumnjao u Boga. Da li je ovo istinska vera ili nije? (Jeste.) Avrâm je imao istinsku veru u Boga, i to ilustruje jednu stvar: da je Avrâm bio pošten čovek. Njegov jedini stav prema Božjim rečima bio je stav poslušnosti, prihvatanja i pokornosti – pokorio bi se svemu što je Bog rekao. Ako bi Bog rekao da je nešto crno, čak i ako Avrâm to ne bi mogao da vidi kao crno, verovao bi da je ono što je Bog rekao istina i bio bi uveren da je to crno. Ako bi mu Bog rekao da je nešto belo, bio bi uveren da je to belo. Tako je jednostavno. Bog mu je rekao da će mu podariti dete, i Avrâm je pomislio: „Imam već 100 godina, ali ako Bog kaže da će mi dati dete, onda sam zahvalan svom Gospodu, Bogu!” On nije imao previše drugih ideja, već je naprosto verovao u Boga. Šta je bila suština ovakve vere? Verovao je u suštinu i identitet Boga, a njegovo poznavanje Stvoritelja bilo je stvarno. Nije bio poput onih ljudi koji kažu da veruju da je Bog svemoguć i da je Stvoritelj čovečanstva, dok u svojim srcima gaje ovakve sumnje: „Da li su ljudi zapravo nastali od majmuna? Kaže se da je bog stvorio sve stvari, ali ljudi to nisu videli svojim očima”. Ma šta Bog govorio, ti ljudi su uvek na pola puta između vere i sumnje, i oslanjaju se na ono što vide da bi odredili da li su stvari istinite ili lažne. Sumnjaju u sve što ne mogu da vide svojim očima, i stoga, kad god čuju Boga da govori, oni stavljaju upitnike iza Njegovih reči. Pažljivo, marljivo i oprezno ispituju i analiziraju svaku činjenicu, stvar i zapovest koju Bog iznosi. Oni misle da, u svojoj veri u Boga, treba da ispituju Božje reči i istinu sa naučnim i istraživačkim stavom, da vide da li su te reči zapravo istina, kako u suprotnom ne bi bili prevareni i obmanuti. Ali, Avrâm nije bio takav, nego je Božju reč slušao čistog srca. Međutim, ovom prilikom, Bog je tražio od Avrâma da za Njega žrtvuje svog sina jedinca, Isaka. To je Avrâmu nanelo bol, ali se on ipak odlučio da se pokori. Avrâm je verovao da su Božje reči nepromenjive i da će Božje reči postati stvarnost. Podrazumeva se da stvoreni ljudi treba da prihvate Božju reč i da joj se pokore, te pred Božjom reči stvoreni ljudi nemaju pravo izbora, a pogotovo ne bi trebalo da analiziraju ili ispituju Božju reč. Ovo je bio stav koji je Avrâm imao prema Božjoj reči. Iako je Avrâm jako patio i iako su njegova ljubav prema sinu i nespremnost da ga se odrekne izazvale u njemu ekstremni stres i bol, on je ipak izabrao da svoje dete vrati Bogu. Zašto je nameravao da vrati Isaka Bogu? Da Bog nije tražio od Avrâma da to učini, ne bi ni bilo potrebe da on preuzme inicijativu da vrati sina, ali, pošto je Bog to tražio, morao je da vrati sina Bogu, nije imao izgovora i nije trebalo ni da pokuša da se raspravlja s Bogom – ovakav stav je Avrâm imao. On se Bogu pokorio s ovakvim čistim srcem. To je ono što je Bog hteo i to je ono što je Bog želeo da vidi. Avrâmovo ponašanje i ono što je postigao kada je reč o žrtvovanju Isaka bilo je upravo ono što je Bog želeo da vidi, a ova stvar je bila Božje ispitivanje i Božja provera Avrâma. Ipak, Bog nije tretirao Avrâma kao što je tretirao Noja. Avrâmu nije rekao razloge za to, nije opisao proces niti mu je ispričao sve o tome. Avrâm je znao samo jednu stvar, a to je da mu je Bog tražio da vrati Isaka – to je bilo sve. Nije znao da ga Bog time proverava, niti je bio svestan šta Bog želi da postigne sa njim i s njegovim potomcima nakon što je bio podvrgnut ovom testu. Bog nije rekao Avrâmu ništa od ovoga, već mu je samo dao jednu jednostavnu zapovest, jedan zahtev. Iako su ove Božje reči bile veoma jednostavne i nisu uzimale u obzir ljudska osećanja, Avrâm je ispunio Božja očekivanja čineći ono što je Bog želeo i zahtevao: ponudio je Isaka kao žrtvu na oltaru. Svaki njegov pokret je pokazivao da njegovo prinošenje Isaka nije bilo samo pro forme, da to nije radio na površan način, već je bio iskren i činio je to iz dubine svog srca. Iako nije mogao da podnese da se odrekne Isaka, iako ga je to bolelo, suočen sa onim što je Stvoritelj tražio, Avrâm je izabrao metod koji nijedna druga osoba ne bi izabrala: potpunu pokornost onome što je Stvoritelj tražio, pokornost bez kompromisa, bez izgovora i bez ikakvih uslova – ponašao se baš onako kako je Bog tražio od njega. A šta je to Avrâm posedovao kada je mogao da uradi ono što je Bog tražio? S jedne strane, u njemu je postojala istinska vera u Boga; bio je siguran da je Stvoritelj Bog, njegov Bog, njegov Gospod, Onaj koji ima suverenost nad svim stvarima i koji je stvorio čovečanstvo. To je bila istinska vera. S druge strane, imao je čisto srce. Verovao je svakoj reči koju je Stvoritelj izgovorio i bio je sposoban da jednostavno i direktno prihvati svaku reč koju je On izgovorio. I s treće strane, bez obzira na to koliko je teško bilo ono što je Stvoritelj tražio, koliko bola bi mu to nanelo, stav koji je on izabrao bila je pokornost. Tu nije bilo pokušaja da se raspravlja sa Bogom, da Mu se opire ili da Ga odbije, već potpuna i totalna pokornost, delujući i sprovodeći u delo ono što je Bog tražio, u skladu sa svakom Njegovom reči i sa naređenjem koje je izdao. Baš kao što je Bog tražio i želeo da vidi, Avrâm je ponudio Isaka kao žrtvu na oltaru, ponudio ga je Bogu – i sve što je uradio dokazalo je da je Bog izabrao pravu osobu, i da je u Božjim očima on bio pravedan.

Koji je aspekt naravi Stvoritelja i Njegove suštine otkriven kada je Bog tražio od Avrâma da prinese Isaka kao žrtvu? To da Bog pravedne ljude, ljude koje On smatra dostojnim, tretira u potpunosti prema Svom zahtevanom merilu, što je potpuno u skladu sa Njegovom naravi i suštinom. Ne može biti kompromisa u ovim merilima; ona ne mogu biti zadovoljena u većoj ili manjoj meri. Ova merila moraju biti tačno ispunjena. Nije bilo dovoljno da Bog vidi pravedna dela koja je Avrâm činio u svom svakodnevnom životu; Bog nije video Avrâmovu istinsku pokornost prema Njemu, i zbog toga je Bog učinio ono što je učinio. Zašto je Bog želeo da vidi istinsku pokornost u Avrâmu? Zašto je podvrgao Avrâma ovom konačnom testu? Zato što je Bog, kao što svi znamo, želeo da Avrâm bude otac mnoštva nacija. Da li je „otac mnoštva nacija” titula koju bi bilo koja obična osoba mogla da ponese? Nije. Bog ima Svoje zahtevano merilo, a merila koja zahteva od svakoga koga želi i čini savršenim istovetni su onima koje zahteva od svakoga koga vidi kao pravednog: to su istinska vera i potpuna pokornost. S obzirom na to da je Bog želeo da učini tako veliku stvar kroz Avrâma, da li bi On ishitreno nastavio i učinio to bez sagledavanja ove dve stvari u njemu? Ni u kom slučaju. Stoga, nakon što mu je Bog dao sina, bilo je neizbežno da Avrâm prođe takav test; to je bilo ono što je Bog odredio da će učiniti i što je već isplanirao da učini. Tek nakon što su stvari krenule kako je Bog želeo, i nakon što je Avrâm ispunio Božje zahteve, Bog je počeo da planira sledeći korak Svog dela: da Avrâmove potomke učini brojnim poput zvezda na nebu i poput zrnca peska na morskoj obali – da ga učini ocem mnoštva nacija. Dok je ishod Božjeg zahteva da Avrâm žrtvuje Isaka bio nepoznat i tek trebalo da se ostvari, Bog nije delovao brzopleto; ono što je Avrâm posedovao ispunilo je Božja merila, što je značilo da će on primiti sve blagoslove koje je Bog planirao za njega. Iz žrtvovanja Isaka se, dakle, može videti da Bog ima očekivanja i zahtevana merila prema ljudima za bilo koje delo koje On čini u njima, za bilo koju ulogu koju od njih zahteva ili za bilo koji nalog koji zahteva da oni prihvate. Postoje dve vrste rezultata za Božja očekivanja od ljudi: jedan rezultat je da ćeš biti uklonjen ako ne možeš da učiniš ono što On traži od tebe; drugi rezultat je da će Bog, ako možeš to da učiniš, nastaviti da u tebi ostvaruje ono što želi u skladu sa Svojim planom. U stvarnosti, nije previše teško postići istinsku veru i potpunu pokornost, koje Bog zahteva od ljudi. Ali, bilo da su lake ili teške, ovo su dve stvari koje se, za Boga, moraju naći u ljudima. Ako možeš da ispuniš ove kriterijume, onda će Bog smatrati da si u skladu sa merilom, i Bog neće tražiti ništa više; ako ne možeš, to je druga stvar. Činjenica da je Bog od Avrâma tražio da žrtvuje svog sina pokazuje da On nije smatrao da je Avrâmovo dotadašnje posedovanje bogobojažljivog srca i istinske vere u Njega bilo sve što je potrebno, da je to manje-više bilo dovoljno. To nikako nije bio način na koji Bog postavlja Svoje zahteve; On postavlja zahteve na Svoj način i u skladu sa onim što ljudi mogu da ostvare, i o tome nema pregovora. Zar to nije Božja svetost? (Jeste.) Takva je svetost Boga.

Čak i dobra osoba poput Avrâma, koja je bila čista, imala istinsku veru i posedovala razumnost, morala je da prihvati Božje ispitivanje – dakle, nije li, u očima čovečanstva, to ispitivanje bilo donekle bezobzirno prema ljudskim osećanjima? Ali, upravo je ovaj nedostatak obzirnosti prema ljudskim osećanjima otelotvorenje Božje naravi i suštine, a Avrâm je bio podvrgnut ovoj vrsti ispitivanja. Kroz ovo ispitivanje, Avrâm je pokazao Bogu svoju beskompromisnu veru i beskompromisnu pokornost Stvoritelju. Avrâm je prošao test. Avrâm se obično nije susretao sa nekim previranjima u svom životu, ali, nakon što ga je Bog ovako proverio, njegova uobičajena vera i pokornost pokazale su se stvarnim; to nije bila spoljašnjost, to nije bio slogan. To što je Avrâm još uvek bio sposoban da se beskompromisno pokori u toj okolnosti – nakon što je Bog rekao takve reči i postavio takav zahtev pred njega – zasigurno je značilo jednu stvar: u Avrâmovom srcu, Bog je bio Bog i uvek bi bio Bog; identitet i suština Boga bili su nepromenljivi bez obzira na bilo koje promenljive faktore. U njegovom srcu, ljudi bi zauvek ostali ljudi, bez prava da se suprotstavljaju, da pokušavaju da se raspravljaju ili takmiče sa Stvoriteljem, i bez prava da analiziraju reči koje je Stvoritelj izgovorio. Avrâm je verovao da, kad je reč o rečima Stvoritelja ili o bilo čemu što je Stvoritelj tražio, ljudi nemaju pravo na izbor; jedina stvar koju je trebalo da urade bila je da se pokore. Avrâmov stav mnogo govori – on je imao istinsku veru u Boga, a u toj istinskoj veri rođena je i istinska pokornost, tako da, bez obzira na to šta mu je Bog učinio ili šta je od njega tražio, bez obzira na to koje je delo Bog izvršio, bilo da je to nešto što je Avrâm video, čuo ili lično doživeo, ništa od toga nije moglo da utiče na njegovu istinsku veru u Boga, a još manje na njegov pokorni stav prema Bogu. Kada je Stvoritelj rekao nešto što nije uzimalo u obzir ljudska osećanja, nešto što je postavljalo neopravdani zahtev čoveku, bez obzira na to koliko je ljudi osećalo odbojnost prema ovim rečima, opiralo im se, analiziralo ih, ispitivalo ili ih čak preziralo, Avrâmov stav je ostao nepokolebljiv pred okruženjem spoljnog sveta. Njegova vera i pokornost Bogu nisu se menjale i nisu bile samo reči izgovorene iz njegovih usta, niti formalnosti. Umesto toga, on je koristio činjenice da dokaže da je Bog u koga on veruje Stvoritelj, da je Bog u koga on veruje Bog na nebu. Šta mi vidimo iz svega što se manifestovalo u Avrâmu? Da li vidimo njegove sumnje u Boga? Da li je on imao sumnji? Da li je ispitivao Božje reči? Da li ih je analizirao? (Nije.) Neki ljudi kažu: „Ako nije ispitivao niti analizirao Božje reči, zašto je bio ožalošćen?” Da li mu ti ne dozvoljavaš da se oseća ožalošćeno? On je osetio veliku žalost, a ipak je mogao da se pokori – da li si ti u stanju da se pokoriš čak i kada se ne osećaš ožalošćeno? Koliko tačno pokornosti imaš u sebi? To što takva ožalošćenost i bol nisu uticali na Avrâmovu pokornost dokazuje da je ta pokornost bila istinska, da nije bila laž. Ovo je bilo svedočenje stvorenog ljudskog bića za Boga pred Sotonom, pred svim stvarima, pred svim stvorenjima, i ovo svedočenje je bilo tako moćno, tako dragoceno!