U pričama o Noju i Avrâmu, kao i u priči o Jovu, šta je to tačno u njihovom ponašanju i govoru, u njihovom stavu i svakoj njihovoj reči i delu kada su se susreli sa Božjim rečima i delima, što je ganulo potonje generacije? Ono što je ljude najviše ganulo u pogledu stava ove trojice pojedinaca prema Božjim rečima, kao i njihovog stava i svake reči i dela nakon što su čuli Božje reči, i nakon što su čuli ono što im je Bog zapovedio i zahtevao, bilo je to koliko je njihova iskrenost prema Bogu, Stvoritelju, bila čista i postojana. Danas bi se za ovu čistotu i postojanost moglo reći da su glupost i opsednutost; ali, za Mene, njihova čistota i postojanost bile su najpotresnije i najdirljivije stvari kod njih, a pogotovo su to bile stvari za koje drugi ljudi osećaju da su im van domašaja. Kod ovih pojedinaca sam istinski spoznao i video kako izgleda dobra osoba; iz njihovog ponašanja i govora, kao i njihovog stava kada su se suočili sa Božjim rečima, i kada su slušali Božje reči, vidim kakvi su ljudi koje Bog smatra pravednima i savršenima. A koji je to najupečatljiviji osećaj koji imam nakon što sam pročitao i razumeo priče ovih ljudi? To je duboko sećanje na njih, snažna privrženost njima i duboka ljubav i poštovanje prema ovim pojedincima. Nije li to osećaj ganutosti? Zašto se ovako osećam? Tokom duge istorije čovečanstva, nikada se nije pojavila istorijska knjiga koja bi se fokusirala na beleženje, hvaljenje i širenje priča o ova tri čoveka, niti je iko koristio priče o njima da obrazuje buduće generacije, tretirajući ih kao ljude dostojne toga da se na njih ugledaju potonje generacije. Ali, postoji jedna stvar koju ljudi ovoga sveta ne znaju: u različitim vremenima, svaki je od ove trojice muškaraca čuo nešto drugačije od Boga, svaki je dobio drugačiji nalog od Boga, svakome je Bog postavio različite zahteve, svaki je učinio nešto različito za Boga i izvršio drugačije delo koje mu je Bog poverio – a opet, svi oni su delili jednu zajedničku stvar. Šta je to bilo? Svi su ispunili Božja očekivanja. Nakon što su čuli kako Bog govori, mogli su da prihvate ono što im je Bog poverio i što je od njih zahtevao, a nakon toga su mogli da se pokore svemu što je Bog rekao; mogli su da se pokore svakoj pojedinačnoj stvari za koju su čuli da Bog od njih zahteva. Šta su oni učinili da bi ispunili Božja očekivanja? Među celim čovečanstvom, oni su postali uzori u slušanju i prihvatanju Božjih reči, kao i u pokoravanju njima, i u davanju gromkog svedočanstva za Boga pred Sotonom. Na njih ljudi treba da se ugledaju, jer su u Božjim očima savršeni i pravedni. Na kraju, dakle, koja je to najvažnija informacija koju nam ovo govori? To je da su upravo takvi ljudi oni koje Bog želi – ljudi koji su sposobni da razumeju ono što Bog govori, koji mogu svojim srcem da slušaju, dokuče, shvate i razumeju reči Stvoritelja, te da im se pokore i da ih sprovode u delo; takvi ljudi su Bogu mili. Bez obzira na to koliko su veliki testovi i kušnje kojima ih Bog podvrgava pre nego što On potvrdi njihova pravedna dela, jednom kada daju gromko svedočanstvo za Boga, oni postaju ono najdragocenije u Božjim rukama, postaju oni koji će zauvek živeti u Božjim očima. To je činjenica koju nam ovo govori. Ovo je ono što želim da vam kažem kroz besedu o pričama o Noju i Avrâmu, i ono što treba da razumete. Podrazumeva se da oni koji još uvek ne razumeju reči Stvoritelja, koji još uvek ne znaju da je slušanje reči Stvoritelja njihova odgovornost, obaveza i dužnost, koji nisu svesni da prihvatanje reči Stvoritelja i pokoravanje njima predstavljaju stav koji bi trebalo da imaju stvoreni ljudi, bez obzira na to koliko godina slede Boga – takvi ljudi su oni koje će Bog ukloniti. Bog ne želi takve ljude, On se gnuša takvih ljudi. Dakle, koliko je ljudi na kraju sposobno da sluša i prihvati reči Stvoritelja, i da im se potpuno pokori? Onoliko koliko ih je sposobno za to. Oni koji slede Boga već dugi niz godina, a ipak preziru istinu, drsko krše načela i nisu sposobni da prihvate Božje reči i pokore im se, bilo da su one izgovorene u telu ili u duhovnom carstvu, na kraju će se ipak suočiti sa jednim ishodom: biće uklonjeni.

Prošlo je trideset godina otkako se Bog ovaplotio i došao da dela na zemlji. Izgovorio je mnoge reči i izrazio mnoge istine. Bez obzira na to kako govori, koje metode koristi da bi govorio, bez obzira na to koliko sadržaja izgovara, On ima samo jedan zahtev od ljudi: da budu sposobni da slušaju, prihvate i pokore se. Međutim, ima mnogo onih koji ne mogu da shvate ili da ispune ovaj najjednostavniji zahtev. To predstavlja ozbiljan problem i pokazuje da je čovečanstvo duboko iskvareno, da ima velikih poteškoća da prihvati istinu i da se ne može lako spasiti. Čak i sada, u kontekstu u kome ljudi priznaju da je Bog stvorio čoveka, kao i činjenicu da je Bog u telu Sâm Bog, ljudi se i dalje protive i prkose Bogu i odbacuju Božju reč i Njegove zahteve. Oni čak ispituju, analiziraju i odbacuju reči koje izgovara Božje ovaploćenje, i ravnodušni su prema njima, ne razumeju kako bi trebalo da stvorena bića tretiraju Božju reč i kakav stav treba da imaju prema Božjoj reči. To je zaista tužno. Čak i sada, ljudi ne znaju ko su, u kom položaju treba da stoje ili šta treba da rade. Neki ljudi se čak neprestano žale na Boga, govoreći: „Zašto Bog uvek izražava istine u Svom delu? Zašto uvek zahteva da prihvatimo istinu? Kada Bog govori i deluje, treba da se posavetuje sa nama, a ne da nam stalno otežava stvari. Nemamo razloga da Ga apsolutno slušamo, želimo ljudska prava i slobodu, trebalo bi da podizanjem ruku glasamo o zahtevima koje Bog postavlja pred nas, te da takođe svi raspravljamo o tome i da postignemo saglasnost. Božja kuća treba da uvede demokratiju i trebalo bi da svi zajedno donosimo konačne odluke.” Čak i sada, mnogi ljudi imaju ovo stanovište, pa iako to ne govore otvoreno, nose to u svojim srcima. Ako Ja nemam pravo da tražim išta od tebe, ako nemam pravo da tražim da poslušaš ono što kažem i ako nemam pravo da zahtevam tvoju apsolutnu pokornost onome što kažem, ko onda ima to pravo? Ako veruješ da Bog na nebesima ima pravo da to čini, i da Bog na nebesima ima pravo da ti se grmljavinom obraća s neba, onda sjajno! To znači da neću morati da budem strpljiv i ozbiljan niti da rasipam reči pričajući tebi – ne želim ništa više da ti kažem. Ako veruješ da Bog na nebesima ima pravo da ti se obraća sa neba, iz oblaka, onda samo napred, slušaj, idi i traži Njegove reči – čekaj da ti se Bog sa nebesa obrati na nebu, u oblacima, usred vatre. Ali, jedna stvar ti mora biti jasna: ako taj dan zaista dođe, onda je došlo i vreme tvoje smrti. Bilo bi bolje da taj dan ne dođe. „Bilo bi bolje da taj dan ne dođe” – šta znače ove reči? Bog je postao čovek kako bi se lično, licem u lice, obratio čoveku na zemlji, kako bi izneo istine i rekao ljudima sve što treba da rade, a opet, ljudi su prezrivi i lakomisleni; oni se, u svojim srcima, tajno protive i nadmeću s Bogom. Oni ne žele da slušaju, verujući da Bog na zemlji nema pravo da pokuša da upravlja ljudima. Da li ovakav stav koji ljudi imaju čini Boga srećnim, ili Ga ljuti? (Ljuti Ga.) A šta će Bog učiniti kada je ljut? Ljudi će se suočiti sa Božjim besom – vi to razumete, zar ne? Božji bes, a ne Božje ispitivanje; to su dva različita pojma. Kada Božji bes zadesi ljude, oni su u opasnosti. Da li mislite da je Bog besan na one koje voli? Da li je On besan na one koji su dostojni da žive u svetlosti Božjeg lica? (Nije.) Na kakve osobe je Bog besan? Na one koji Ga prate mnogo godina, a ipak još uvek ne razumeju Njegove reči, koji još uvek ne znaju da treba da slušaju Božje reči, koji nemaju svest da treba da prihvate Božje reči i da im se pokore. Bog oseća odbojnost i netrpeljivost prema takvim ljudima i ne želi da ih spase. Razumete to, zar ne? Pa, kakav bi trebalo da bude stav ljudi prema Bogu, prema ovaploćenom Bogu, i prema istini? (Trebalo bi da slušamo, prihvatamo i pokorimo se.) Tako je. Morate slušati, prihvatati i pokoriti se. Ništa nije jednostavnije od toga. Nakon što saslušate, morate prihvatiti u svom srcu. Ako niste u stanju da nešto prihvatite, morate nastaviti da tragate sve dok ne budete sposobni za potpuno prihvatanje – zatim, čim to prihvatite, morate se pokoriti. Šta znači pokoriti se? To znači sprovoditi u delo i primenjivati. Ne odbacujte stvari nakon što ih čujete, tako što ćete spolja obećati da ćete ih uraditi, zabeležićete ih, staviti na papir, saslušati svojim ušima, ali ih nećete primiti k srcu, već samo po starom nastaviti da, kada dođe vreme za akciju, radite šta vam je volja, a ono što ste zapisali smetnućete s uma i tretirati kao nevažno. Ovo nije pokornost. Istinska pokornost Božjim rečima znači slušati ih i razumeti ih srcem, istinski ih prihvatiti – prihvatiti ih kao odgovornost koja se ne sme izbeći. Ne radi se samo o tome da neko kaže da prihvata Božje reči; umesto toga, to je prihvatanje Njegovih reči iz srca, tako što ćeš svoje prihvatanje Njegovih reči pretočiti u praktične postupke i sprovoditi ih u delo bez ikakvog odstupanja. Ako ono što misliš, ono što tvoje ruke čine i cena koju plaćaš služe ispunjenju Božjih zahteva, onda to znači da ti implementiraš Božje reči. Šta se podrazumeva pod „pokornošću”? Podrazumeva se praktična primena i implementacija, pretvaranje Božjih reči u stvarnost. Ako reči koje Bog govori i Njegove zahteve zapišeš u beležnicu i staviš ih na papir, ali ih ne zabeležiš u svom srcu, već radiš po svojoj volji kada dođe vreme za delovanje, spolja gledano, deluje da si učinio ono što je Bog tražio, ali si to uradio po svojoj volji, onda to nije slušanje i prihvatanje Božjih reči, niti pokoravanje njima. To je preziranje istine, to je drsko prkošenje načelima i zanemarivanje uređenja Božje kuće. To je buntovništvo.

Jednom sam nekome poverio da nešto uradi. Dok sam mu objašnjavao taj zadatak, on je to pažljivo zapisivao u svoju beležnicu. Primetio sam kako to pažljivo beleži – delovalo je kao da oseća breme zbog datog posla i ima pažljiv i odgovoran stav. Nakon što sam mu poverio taj posao, iščekivao sam da me obavesti o napretku; prošle su dve nedelje i od njega još uvek nije bilo nikakvog odgovora. Stoga sam preuzeo na Sebe da ga pronađem i pitam ga kako napreduje zadatak koji sam mu dao. On je rekao: „O, ne! Pa ja sam na to zaboravio! Kaži mi još jednom šta je to bilo.” Kako se osećate zbog njegovog odgovora? Takav je stav on imao kad je izvršavao posao. Pomislio sam: „Ovoj osobi se zaista ne može verovati. Gubi se što pre od Mene! Ne želim više da te vidim!” Tako sam se Ja osećao. Zato ću vam reći jednu činjenicu: reči Božje ne smete nikada povezivati sa lažima jedne varalice – Bogu je to odvratno. Ima nekih koji kažu da su ljudi od reči, da je njihova reč svetinja. Ako je tako, kad su u pitanju Božje reči, mogu li, kad ih čuju, da učine ono što te reči poručuju? Mogu li da ih implementiraju s onom pažnjom s kojom obavljaju svoje lične poslove? Svaka rečenica Božja je važna. On ne govori šale radi. Ono što On kaže ljudi moraju da implementiraju i izvrše. Kad Bog govori, da li se On konsultuje sa ljudima? Svakako da ne. Postavlja li ti On pitanja s višestrukim izborom? Naravno da ne. Ako možeš da shvatiš da su Božje reči i nalog naređenja, koja čovek mora da izvrši tačno kako glase i da ih sprovodi u delo, onda imaš obavezu da ih implementiraš i izvršiš. Ako misliš da su Božje reči obična šala, samo usputne napomene koje čovek, prema svojoj želji, može da sprovede ili ne, i kao takve ih posmatraš, onda si potpuno lišen razuma i nedostojan da se nazoveš čovekom. Bog ti se više nikada neće obratiti. Ako, kad je reč o Božjim zahtevima, Njegovim naredbama i Njegovom nalogu, čovek uvek pravi sopstvene izbore i prema njima ima površan stav, onda je on od one sorte koje se Bog gnuša. Ako je u stvarima koje ti naređujem i direktno poveravam potrebno da te uvek Ja nadzirem i podstičem, da te sve vreme pratim, ako zbog tebe brinem i moram da postavljam dodatna pitanja, ako zahtevaš od Mene da na svakom koraku sve za tebe proveravam, u tom slučaju treba da budeš eliminisan. Među onima koji su trenutno uklonjeni iz Božje kuće ima mnogo ovakvih ljudi. Ja im dajem uputstva za nekoliko stvari i onda ih pitam: „Da li ste sve zabeležili? Da li je to jasno? Imate li neka pitanja?” Na šta oni odgovaraju: „Sve sam zabeležio, nema nikakvih problema, nema potrebe za brigom!” Oni veoma lako pristaju da to urade, čak stave ruku na srce i zaklinju Mi se. Ali, da li oni zapravo sprovedu u delo sve te stvari nakon što se s tim slože? Ne, oni jednostavno nestanu bez traga i više ne čujemo nikakve vesti o njima. Oni istog trenutka čine ono što im se sviđa, delujući brzo i odlučno. Lako se slože sa stvarima koje im poverim, ali ih onda jednostavno ignorišu, a kada kasnije proverim šta je urađeno u vezi s tim, otkrijem da ništa nisu uradili. Ovakva osoba nema nimalo savesti ni razuma. Ona je ništarija i nije dostojna da obavlja dužnost. Gora je od svinje ili psa. Kada neko drži psa čuvara, i kada je ta osoba odsutna, pas može da pomogne u čuvanju kuće i dvorišta ako naiđu neki nepoznati ljudi. Ima mnogo ljudi koji nisu ni približno dobri kao psi u obavljanju poslova. Za neke ljude uvek mora da postoji neko drugi ko će ih nadgledati kako bi oni obavili čak i mali deo svoje dužnosti, i uvek moraju da imaju nekoga ko će ih orezati i paziti na njih pre nego što bilo šta urade. Da li je ovo obavljanje dužnosti? Ovi ljudi su lažovi! Ako nisu planirali da urade taj posao, zašto su se uopšte složili s tim? Zar to nije namerno obmanjivanje ljudi? Ako su mislili da će zadatak biti težak, zašto to nisu ranije rekli? Zašto su obećali da će to sprovesti, a zatim to nisu uradili? Ako obmanjuju druge ljude, ti drugi im ne mogu ništa, ali ako obmanjuju Boga, koje su posledice? Ovakve ljude treba dovesti u red i ukloniti! Zar ne mislite da su ljudi koji preziru istinu i drsko prkose načelima loši ljudi? Svi oni su loši ljudi, svi su demoni, i treba ih ukloniti! Baš zato što ovi ljudi deluju samovoljno, krše načela, buntovni su i neposlušni, zbog toga što uspostavljaju svoje sopstveno kraljevstvo, i zato što su lenji i neodgovorni, oni nanose velike gubitke crkvi! Ko može priuštiti da nadomesti takve gubitke? Niko ne može poneti takvu odgovornost. Ovi ljudi se žale, ostaju nepokorni i nezadovoljni kada bivaju orezani. Zar ovi ljudi nisu nerazumni demoni? Zaista im se ne može pomoći i davno je trebalo da budu uklonjeni!

Da li razumete koja je poenta priča o Noju i Avrâmu, o kojima smo danas razgovarali u zajedništvu? Da li su Božji zahtevi prema čoveku visoki? (Nisu.) Ono što Bog zahteva od čoveka jeste ono što bi trebalo da bude najosnovnije u stvorenom ljudskom biću; Njegovi zahtevi uopšte nisu visoki, već su najpraktičniji i najrealniji. Ljudi moraju imati istinsku veru i potpunu pokornost da bi ih Bog odobrio; samo oni koji poseduju ove dve stvari zaista bivaju spaseni. Ali, za one koji su duboko iskvareni, za one koji preziru istinu i osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima, kao i za one koji su neprijateljski nastrojeni prema istini, ne postoji ništa teže od ove dve stvari! To mogu postići samo oni koji imaju čisto i otvoreno srce prema Bogu, koji poseduju ljudskost, razum i savest, i koji vole pozitivne stvari. Da li se ove stvari nalaze u vama? U kome se nalaze istrajnost i čistota koju bi ljudi trebalo da poseduju u odnosu prema Bogu? Što se tiče starosti, svi vi koji sedite ovde mlađi ste od Noja i Avrâma, ali u pogledu čistote, vi se ne možete uporediti s njima. Čistota, inteligencija i mudrost ne nalaze se u vama; sitne prevare vam, pak, s druge strane, ne manjkaju. Pa, kako se ovaj problem može rešiti? Da li postoji način da se ispune Božji zahtevi? Da li postoji put? Gde početi? (Slušanjem Božjih reči.) Tako je: time što ćemo učiti da slušamo i pokoravamo se. Neki ljudi kažu: „Ono što Bog kaže ponekad nije istina i nije lako pokoriti se. Ako bi Bog rekao nekoliko reči istine, bilo bi lako pokoriti se.” Da li su te reči tačne? (Nisu.) Šta ste vi otkrili u pričama o Noju i Avrâmu o kojima smo danas govorili? Poslušnost Božjoj reči i pokornost Božjim zahtevima čovekova su obavezujuća dužnost. I, ako Bog kaže nešto što se ne slaže sa ljudskim predstavama, čovek to ne bi trebalo da analizira niti da ispituje. Ma koga da Bog osudi ili ukloni, ma kod kolikog broja ljudi da podstakne predstave i otpor, Božji identitet, Njegova suština, Njegova narav i Njegov status zauvek su nepromenljivi. On je zauvek Bog. Pošto ti nemaš sumnji da je On Bog, tvoja jedina odgovornost, jedina stvar koju treba da uradiš jeste da slušaš ono što On kaže i da to sprovodiš u delo u skladu sa Njegovom rečju; ovo je put praktične primene. Stvoreno biće ne bi trebalo da ispituje, analizira, raspravlja, odbacuje Božje reči, ne bi trebalo da im protivreči, da se protiv njih buni niti da ih negira; Bog se toga gnuša i to nije ono što On želi da vidi u čoveku. Kako se zapravo treba odnositi prema Božjim rečima? Kako ih treba primenjivati? U stvari, vrlo je jednostavno: nauči da budeš poslušan prema njima, slušaj ih srcem, prihvati ih srcem, razumi ih i shvati srcem, a zatim idi, srcem ih primenjuj i implementiraj. Ono što u srcu čuješ i shvataš treba da bude blisko povezano sa tvojom primenom. Ne razdvajaj te dve stvari; sve – što primenjuješ, čemu se pokoravaš, ono što činiš svojim rukama, sve ono oko čega se trudiš – treba da bude čvrsto povezano sa Božjim rečima, i tada treba da ih primeniš u skladu sa Njegovim rečima i da ih implementiraš svojim postupcima. Upravo to je pokoravanje rečima Stvoritelja. Ovo je put primene Božjih reči.

18. jul 2020. godine