Dodatak: Priča o Damingu i Sjaomingu

Pre nego što pređemo na glavnu temu našeg razgovora, hajde da, za početak, ispričamo jednu priču. Koja je korist od pričanja priča? (Lako se pamte.) Koliko sam priča koje se lako pamte ispričao do sada? (Priča o Dabau i Sjaobau.) „Priča o Dabau i Sjaobau” je priča koju sam ispričao prošli put. (Bila je tu i priča „Lov na pacove” i priča o ženama starešinama.) Već je nekoliko priča do sad ispričano. Zašto pričam priče? Zapravo, cilj je da se pređe na opušteniji, lako razumljiv oblik besede o nekim istinama koje ljudi treba da razumeju. Ako vi razumete istine iz priča koje pričam, a te istine pomažu u različitim aspektima vašeg ulaska u svakodnevni život, onda one nisu ispričane uzalud. To pokazuje da vi doista razumete istine sadržane u pričama, da razumete praktičnu stranu ovih istina, umesto da ih samo slušate kao puke priče. Prošli put sam ispričao priču o Dabau i Sjaobau. Danas ću pričati priču o Damingu i Sjaomingu. Dok me slušate, razmislite o tome šta ova priča zaista želi da razumete i koji aspekt istine uključuje.

Daming i Sjaoming su otac i sin. Pre nekog vremena, Daming i njegov sin Sjaoming su prihvatili novo Božje delo. Da li je ovo dobra stvar? (Jeste.) To je dobra stvar. Sjaoming je mlad i nije vešt u čitanju, tako da mu Daming svakodnevno čita Božje reči i strpljivo objašnjava reči koje on ne razume. Nakon određenog vremenskog perioda, Sjaoming shvata dosta doktrina o tome kako se treba vladati kao osoba, a razume i neke reči sa kojima se nikada ranije nije susreo dok nije počeo da veruje u Boga, kao što su pokornost, vera, poštenje, lažljivost, itd. Daming je, videći napredak svog sina, veoma zadovoljan. Međutim, Daming je nedavno primetio da, ma koliko da čita Božje reči Sjaomingu, nema mnogo napretka u njegovom ponašanju ili govoru. Postao je uznemiren i opterećen time, pa ovako razmišlja: „Kako da nateram sina da razume neku istinu dok čita Božje reči, da pokaže neku promenu kako bi ga drugi odobrili, dali mu podršku i pohvalili ga da je dobro dete? A onda bi, na osnovu Sjaomingovog postignuća, oni mogli da se hvale da je verovanje u Boga dobro i da bi se jevanđelje moglo propovedati drugima kroz promene kod mog sina – kako bi to bilo sjajno!” Nakon što je postao opterećen time, Daming nastavlja da razmišlja: „Kako da pravilno obrazujem Sjaominga tako da bolje razume svoje ponašanje, da bolje radi i da bude u skladu sa Božjim namerama? Kada, na kraju, Sjaoming postane dobro dete i svi ga budu hvalili, sva ova slava bi se mogla dati Bogu – kako bi to bilo divno! U tom trenutku bi težak kamen pao sa mog srca.” Da li je teret koji Daming oseća razuman? Da li se može smatrati da je to za njega obavljanje odgovarajućeg zadatka? (Da, može.) Iz ove perspektive, njegova polazna tačka je tačna – to se smatra razumnim i ispravnim zadatkom. Da li je put koji je Daming izabrao za Sjaominga ispravan ili pogrešan? Da li je dobar ili loš? Videćemo kako budemo odmicali dalje sa pričom. Daming se često moli i preklinje Boga za sve ovo, i konačno jednog dana on dobije „inspiraciju”. Kakvu „inspiraciju”? Takozvanu „inspiraciju” pod navodnicima. Pošto je ova „inspiracija” pod navodnicima, na koju vrstu puta Daming možda misli? Možete li zamisliti šta će se sledeće dogoditi u priči? Nije baš jasno, zar ne? To je mala nepoznanica.

Jednog dana, nakon što je čitao Božje reči svom sinu, Daming vrlo ozbiljno upita Sjaominga da li je verovanje u Boga dobro. Sjaoming svečano odgovori: „Verovati u Boga je dobro. Ljudi koji veruju u Boga ne maltretiraju druge, ne suočavaju se sa katastrofom, mogu otići u raj i neće biti poslati u pakao nakon smrti.” Da li je Sjaoming u pravu? S obzirom na njegove mlade godine, to što je Sjaoming u stanju da kaže je već prilično dobro. Njegovo razumevanje vere u Boga je veoma jednostavno, rudimentarno i krajnje površno, ali za njega je već duboko. Čuvši ovo, Daming je zadovoljan i utešen, i kaže: „Bravo, napredovao si, Sjaoming. Čini se da tvoje verovanje u Boga ima neku osnovu. Tata je veoma zadovoljan i utešen. Ali, da li je verovanje u Boga zaista tako jednostavno?” Sjaoming na trenutak razmišlja i kaže: „Nije li ovo sve o čemu govore Božje reči? Čega još ima?” Daming mu odmah odgovara: „Božji zahtevi nisu samo ovi. Ti veruješ u Boga već dugo, a kada braća i sestre dođu u posetu, ti ne znaš čak ni da ih pozdraviš. Od sada, kada sretneš starije ljude, zovi ih dekom i bakom; kada sretneš mlađe odrasle osobe, zovi ih čikom, tetom ili starijim bratom i starijom sestrom. Na taj način ćeš postati dete koje svi vole – a Bog voli samo decu koju svi vole. Od sad pa na dalje, slušaj me i radi kako ti kažem; kada ti kažem da nekoga osloviš na neki način, tako i uradi.” Sjaoming je uzeo očeve reči k srcu, osećajući da je ispravno ono što njegov tata kaže. U svom mladom srcu on veruje da je njegov tata stariji, da je pročitao više Božjih reči i da zna više od njega. Štaviše, njegov tata mu želi samo najbolje i sigurno ga neće odvesti na krivi put, tako da, šta god njegov tata kaže, mora biti tačno. Sjaoming ne razume šta je istina, a šta doktrina, ali u najmanju ruku zna šta je dobro, a šta loše, ispravno i pogrešno. Nakon tatinih reči, Sjaoming takođe postaje opterećen ovim pitanjem. Ubuduće, kad god bi Sjaoming izašao sa tatom i kad bi naišli na nekoga, ako mu tata kaže da tu osobu oslovi sa „teto”, on kaže „Zdravo, teto”; ako mu se kaže da ga oslovi sa „čiko”, on kaže „Zdravo, čiko”. Svi ljudi hvale Sjaominga kao dobro dete koje je pristojno, a takođe pohvaljuju Daminga za pravilno vaspitanje deteta. Sjaoming je prilično zadovoljan i misli u sebi: „Tatina uputstva su dobra; dopadnem se svakome ko me upozna.” Sjaoming se u sebi oseća oduševljeno i izuzetno je ponosan, misleći da je način na koji ga njegov tata vodi zaista dobar i ispravan.

Jednog dana, čim se Sjaoming vratio iz škole, on pojuri svom tati i reče: „Tata, pogodi šta se dogodilo? Stari Džang iz komšiluka je uhvatio tako veliku –” Pre nego što je stigao da završi, Daming ga prekide: „’Stari Džang’? Kako si to mogao da kažeš, Sjaoming? Da li si još uvek vernik ili ne? Kako možeš da ga nazoveš ’stari Džang’? Zaboravio si šta sam ti rekao, ti zapravo nemaš veru u Boga, ti nisi pravi vernik. Vidi, sećam se ovoga; ja mogu da ti pomognem i da te podsetim. Trebalo bi da ga zoveš deka Džang, razumeš?” Sjaoming razmisli: „U redu je da ga zovem deka Džang.” On nastavlja: „Dakle, deka Džang iz komšiluka je upecao ribu koja je bila ovolika! Stara gospođa Džang je bila oduševljena!” „Da li si ponovo zaboravio?” Daming upita. „Ti još uvek ne shvataš, dečače. Upravo sam ti rekao, trebalo bi da ga zoveš deka Džang; to znači da bi njegovu ženu, koja je ista generacija, trebalo da zoveš, kako? Trebalo bi da je zoveš baka Džang. Zapamti ovo; nemoj više nikada da kažeš stari Džang ili stara gospođa Džang, inače će nam se ljudi smejati. Zar to ne bi bilo sramotno za nas kao vernike? Rekli bi da smo nepristojni i nekulturni, da se ne ponašamo kao vernici. Ovo ne donosi slavu Bogu.” Sjaoming je najpre bio uzbuđen da ispriča svom tati o velikoj ribi koju je ulovio stari Džang, ali nakon što ga je tata ispravio, on je izgubio interesovanje i više nije želeo da priča o tome. Okreće se, noseći ranac na leđima i mrmlja dok se udaljava: „Misliš da znaš sve, sa svim tim stvarima oko deka Džanga i bake Džang. Kakve to veze ima sa nama? Kao da si ti jedini duhovni čovek!” Daming odgovori: „Pa, ja jesam duhovan, zapravo! Bez obzira na to koliko su stari, ja većini ljudi mogu odrediti njihovo starešinstvo samo posmatrajući njihove godine i znam kako im se treba obratiti. Starije ljude zovem čikom i tetom – zašto ti ne možeš barem da zapamtiš te nazive? Kao vernici, mi ne smemo da zaboravimo na ovo; ne smemo da pobrkamo generacijske pojmove.” Posle ovog ukora, Sjaoming se nije osećao sjajno, ali duboko u sebi i dalje je mislio da je njegov tata u pravu; šta god njegov tata uradi je ispravno, pa čak i ako to ne želi, Sjaoming priznaje da nije u pravu. Od tada, kad god bi video starog gospodina ili gospođu Džang, on bi ih oslovio sa deka Džang i baka Džang. Sve ono čemu ga tata uči i što mu usađuje, Sjaoming uzima k srcu. Da li je to dobra ili loša stvar? Za sada, to izgleda kao dobra stvar, zar ne?

Jednog dana, Sjaoming i njegov tata odlaze u šetnju i vide staru krmaču kako vodi leglo prasića. Odnos između krmače i njenih prasića je veoma blizak. Sjaoming misli da je sve što je Bog stvorio dobro; bilo da su u pitanju svinja ili pas, svi oni imaju majčinski instinkt i treba ih poštovati. Ovog puta, Sjaoming nije nepristojan u govoru niti je naziva brzopleto „starom krmačom”. Uplašen da ne pogreši i ne naljuti tatu, on tiho upita: „Tata, koliko godina ima ova majka svinja? Toliko je prasića rodila, kako da je zovem?” Daming na trenutak razmišlja: „Kako da je oslovimo? To je teško reći.” Videći svog oca izgubljenog u mislima i bez smišljenog odgovora, Sjaoming se požali: „Zar nisi čitao mnogo Božjih reči? Ti si takođe stariji od mene; kako to ne znaš?” Isprovociran Sjaomingom, Daming postaje pomalo uznemiren i kaže: „Kako bi bilo da je zovemo ’baka’?” Pre nego što Sjaoming pozove svinju, Daming se premišlja i kaže: „Ne možemo da je zovemo bakom; to bi je svrstalo u istu generaciju kao i tvoju baku po majci, zar ne? Nazvati je baka svinjom bilo bi još gore, to bi je svrstalo u istu generaciju kao moju majku. Pošto je rodila toliko prasića, ne smemo da zanemarimo njen identitet ili status i ne smemo da pogrešimo kojoj generaciji pripada. Trebalo bi da je oslovimo sa ’teta svinja’.” Čuvši ovo, Sjaoming se s poštovanjem nakloni svinji i uzviknu: „Pozdrav, teta svinjo.” Krmača se prepade i onako uplašeni, ona i sva prasad odjure. Videvši ovo, Sjaoming se upita da li ju je nazvao pogrešnim imenom. Daming reče: „Svinja mora da je srećna i uzbuđena kada reaguje na ovaj način. Ubuduće, kada budemo nailazili na ovakve situacije, bez obzira šta drugi govore ili rade, treba da nastavimo da se ponašamo na ovaj način. Budi pristojan i poštuj društvene norme; čak će i svinje biti zadovoljne kada to vide.” Iz ove situacije, Sjaoming je naučio nešto novo. Šta je on naučio? On reče: „Bog je stvorio sva stvorenja; dokle god sva bića poštuju jedna druge, pristojna su, razumeju starešinstvo i poštuju starije i vole mlade, do tad sva bića mogu da žive zajedno u harmoniji.” Sjaoming sada razume ovu doktrinu. Čuvši ovo, njegov tata pohvali Sjaominga kao izuzetno bistrog malog dečaka. Od tog trenutka, Sjaoming postade još kulturniji i pristojniji. Gde god da dođe, lepo se ponaša i izdvaja se iz gomile. Nije li on „dobar dečko”? On je „dobar dečko” pod navodnicima. I to nas dovodi do kraja priče.

Šta mislite o ovoj priči? Nije li prilično zabavna? Kako je nastala ova priča? Potekla je iz govora, postupaka, ponašanja, misli i stanovišta ljudi u stvarnom životu – sve to je sažeto u ovu malu priču. O kom problemu govori ova priča? Koje probleme kod Daminga možete da vidite u priči? Šta je sa Sjaomingom? Šta je suština Damingovih problema? Pre svega, razmislite o ovome: da li je bilo koji deo onoga što je Daming zaključio i primenjivao u praksi bio u skladu sa istinom? (Nije bio.) Šta je on tada sprovodio u delo? (Predstave i zamišljanja.) Odakle su došle te predstave i zamišljanja? (Iz tradicionalne kulture.) Koren toga je tradicionalna kultura; njegove predstave i zamišljanja su proizvod nastao zaražavanjem, uslovljavanjem i podučavanjem tradicionalnom kulturom. On je uzeo ono za šta je verovao da je najbolje, najpozitivnije, uzeo je suštinske elemente tradicionalne kulture, prepakovao ih i od njih napravio ono za šta je verovao da je istina koju bi njegov sin trebalo da primenjuje. Može li se ova priča smatrati očiglednom i lako razumljivom? (Može.) Podelite sa mnom šta ste vi razumeli i šta ste mogli da shvatite slušajući ovu priču. (Nakon slušanja, osetila sam da je Damingov problem u tome što, iako je verovao u Boga, on nikada nije uložio napor da razume Božje reči. Verovao je u Boga na osnovu tradicionalnih predstava ljudi, misleći da će Bog biti zadovoljan ako se pridržava tih površnih normi. Unutar Božjih reči, on nije tragao za time šta Bog zapravo zahteva od ljudi i kako čovek treba da proživi normalnu ljudskost niti je o tome razmišljao.) U skladu sa čim je Daming živeo? (U skladu sa predstavama i uobraziljama.) Živeti u skladu sa predstavama i zamišljanjima je prazna fraza; zapravo, on je živeo u skladu sa tradicionalnom kulturom i tretirao je tradicionalnu kulturu kao istinu. Živeo je u skladu sa tradicionalnom kulturom – koji detalji su uključeni u ovo? Zašto je želeo da se Sjaoming obraća ljudima koristeći određena imena? (Naizgled, on je rekao da je to kako bi doneo slavu Bogu kroz ova lepa ponašanja, ali je u stvari želeo da zadovolji sopstvenu sujetu, da ga drugi pohvale zbog njegove sposobnosti da dobro obrazuje svoje dete.) Da, to je bila njegova namera. Njegovo obrazovanje nije imalo za cilj da natera svoje dete da razume Božje reči i istinu; imalo je za cilj da natera svoje dete da čini stvari koje su njemu donosile sve veću slavu, da zadovolji svoju ličnu sujetu. Ovo je takođe problem. Da li je problem ako se neko uvek fokusira na prikazivanje sebe u lepšem svetlu kroz svoje ponašanje? (Jeste.) To ukazuje na problem na putu kojim je išao, a to je najozbiljniji problem. Koja je svrha stalnog fokusiranja na to kako da svoje ponašanje prikažemo što lepšim? Svrha je da se zadobije divljenje ljudi, da nam laskaju i da nas hvale. Kakva je priroda ovoga? To je licemerje, to je pristup fariseja. Oni koji se fokusiraju na dobro spoljašnje ponašanje, koji se fokusiraju na to da svoje ponašanje lepo prikažu, koji ulažu mnogo truda u svoje ponašanje – da li oni razumeju istinu? (Ne razumeju.) Oni čitaju mnogo Božjih reči i ulažu prilično truda, pa zašto onda ne razumeju istinu? Oni ne razumeju da Božje upravljanje i spasavanje čovečanstva imaju za cilj da nateraju ljude da razumeju istinu, da usavrše ljude i da ih nateraju da promene svoju narav – oni to ne razumeju. Oni razmišljaju: „Bez obzira na to kako čitam Božje reči, izvući ću neke govore, postupke i ponašanja sa kojima se ljudi lako slažu, koje cene i koje će odobriti, a onda ću proživeti ove stvari i čvrsto ću ih se držati u stvarnom životu. To bi pravi vernik uradio.”

Da li vi imate slične probleme kao i Daming? Osim očiglednih aspekata o kojima smo upravo govorili, kao što su poštovanje društvenih normi, obraćanje pažnje na to ko je stariji, poštovanje starih i briga o mladima i održavanje pravilnog reda među starima i mladima, postoje li neka druga slična ponašanja, razmišljanja, gledišta ili razumevanja? Da li vi sami znate da istražujete i analizirate ova pitanja? Na primer, u crkvi, ako je neko stariji ili veruje u Boga mnogo godina, ti uvek želiš da mu ukažeš poštovanje. Puštaš ga da završi sa govorom, ne prekidaš ga ni ako govori besmislice, a čak i kada učini nešto loše i treba ga orezati, ti ipak pokušavaš da ga ne osramotiš i izbegavaš da ga kritikuješ pred drugima, misleći da bez obzira koliko su možda njegovi postupci nerazumni ili užasni, svi i dalje treba da mu oproste i da ga tolerišu. Često učiš i druge: „Trebalo bi da ukažemo poštovanje starijima, a ne da narušavamo njihovo dostojanstvo. Mlađi smo od njih.” Odakle dolazi ovaj izraz „mlađi”? (Iz tradicionalne kulture.) Potiče od tradicionalne kulturne misli. Pored toga, u crkvi je nastala određena atmosfera u kojoj se ljudi, kada upoznaju stariju braću i sestre, njima toplo obraćaju sa „veliki brate”, „velika sestro”, „teto” ili „stariji brate”, kao da su svi deo velike porodice; na ovaj način se starijim ljudima ukazuje dodatno poštovanje, što u glavama drugih nesvesno ostavlja dobar utisak o mladima. Ovi elementi tradicionalne kulture su duboko ukorenjeni u mislima i u srži kineskog naroda, do te mere da se kontinuirano šire i oblikuju atmosferu u crkvenom životu. Pošto ovi koncepti često ograničavaju i kontrolišu ljude, oni ne samo da ih lično podržavaju, naporno rade kako bi postupali i praktično delovali u ovom pravcu, već i odobravaju kada drugi rade isto, govoreći im da ih slede. Tradicionalna kultura nije istina; to je sigurno. Ali da li je dovoljno da ljudi jednostavno znaju da to nije istina? To da nije istina je jedan aspekt; zašto bi to trebalo da analiziramo? Šta se nalazi u korenu toga? Gde leži suština problema? Kako se neko može osloboditi ovih stvari? Analiza tradicionalne kulture ima za cilj da ti duboko u srcu pruži potpuno novo razumevanje teorija, misli i pogleda na ovaj aspekt. Kako se može postići ovo potpuno novo razumevanje? Prvo, moraš znati da tradicionalna kultura potiče od Sotone. A kako Sotona usađuje ove elemente tradicionalne kulture u ljude? U svakoj epohi, Sotona koristi neke poznate ličnosti i uticajne ljude da širi ove misli, te takozvane izreke i teorije. Zatim se, postepeno, ove ideje sistematizuju i konkretizuju, bivaju sve bliže životima ljudi i na kraju postaju rasprostranjene među ljudima; malo-pomalo ove sotonske misli, izreke i teorije bivaju usađene u umove ljudi. Nakon što su indoktrinirani, ljudi na ove misli i teorije koje dolaze od Sotone gledaju kao na najpozitivnije stvari koje treba da praktikuju i kojih treba da se pridržavaju. Sotona zatim koristi ove stvari da zarobi i kontroliše umove ljudi. Generacija za generacijom je vaspitavana, uslovljavana i kontrolisana u takvim okolnostima, sve do danas. Sve ove generacije veruju da je tradicionalna kultura ispravna i dobra. Niko ne analizira poreklo ili izvor ovih takozvanih dobrih i ispravnih stvari – to je ono što problem čini ozbiljnim. Čak i neki vernici koji godinama čitaju Božje reči i dalje misle da su to ispravne i pozitivne stvari, do te mere da veruju da one mogu zameniti istinu, da mogu zameniti Božje reči. Štaviše, neki misle: „Bez obzira na to koliko Božjih reči čitamo, dok živimo među ljudima, takozvane tradicionalne ideje i tradicionalni elementi kulture – kao što su Tri poslušnosti i četiri vrline, kao i pojmovi poput blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti – se ne mogu odbaciti. To je zato što se oni prenose od naših predaka, koji su bili mudraci. Ne možemo ići protiv učenja naših predaka samo zato što verujemo u Boga i ne možemo da menjamo ili odbacujemo učenja naših predaka i tih drevnih mudraca.” Takve misli i svest postoje u srcima svih ljudi. Nesvesno, sve njih još uvek kontrolišu i sputavaju ovi elementi tradicionalne kulture. Na primer, kada te dete vidi u tvojim dvadesetim godinama i nazove te „čiko”, tebi je drago i zadovoljan si. Ako te direktno oslovi tvojim imenom, osećaš se neprijatno, misliš da je dete nepristojno i da ga treba prekoriti, i tvoj stav se menja. U stvari, to da li te zove čikom ili tvojim imenom uopšte nema uticaja na tvoj integritet. Pa zašto si onda nesrećan kada te ne zove čikom? To je zato što u tebi dominira i na tebe ima uticaja tradicionalna kultura; ona se unapred ukorenila u tvom umu i postala je tvoj najosnovniji standard za ophođenje prema ljudima, događajima i stvarima, kao i za procenu i prosuđivanje svih stvari. Kada je tvoj standard pogrešan, može li priroda tvojih postupaka biti ispravna? Definitivno ne može. Ako bismo ovo merili istinom, kako bi ti rešio tu stvar? Da li bi te bilo briga kako te drugi zovu? (Ne bi.) To jest, osim ako su te uvredili ili ponizili – u tom slučaju, ti bi se definitivno osećao neprijatno; ovo je normalan izraz ljudskosti. Međutim, ako su tvoj standard za merenje Božje reči, istina ili kultura koja dolazi od Boga, onda bez obzira na to da li te ljudi zovu tvojim imenom ili „čikom” ili „bratom”, ti ne bi imao apsolutno nikakvu reakciju. Po ovom pitanju, možeš pratiti lokalne običaje. Na primer, kada te u Kini neko nazove „čikom”, ti osećaš da te poštuje. Ali kad bi otišao u zapadnu zemlju i kada bi te neko tamo nazvao „čikom”, osećao bi se neprijatno; bilo bi ti draže da te zovu tvojim imenom, jer je za tebe to oblik poštovanja. U Kini, ako bi te neko mnogo mlađi od tebe nazvao tvojim imenom, bio bi veoma nesrećan, imao bi osećaj da je zanemario činjenicu da si stariji; osećao bi se veoma poniženim, naljutio bi se i čak bi osudio tu osobu. Zar to ne pokazuje da postoji problem sa takvim načinom razmišljanja? Ovo je problem kojim nameravam da se pozabavim.

Svaka zemlja i svaka etnička grupa imaju svoju tradicionalnu kulturu. Da li mi kritikujemo sve tradicionalne kulture? Postoji jedna kultura koju ne treba kritikovati. Možete li mi reći koja je to kultura? Daću vam primer. Bog je stvorio Adama; ko mu je dao ime Adam? (Bog.) Dakle, Bog je stvorio čovečanstvo, pa kako se On obraća ljudima kada razgovara sa njima? (Tako što ih naziva njihovim imenima.) Tačno, On ih naziva njihovim imenima. Bog ti daje ime, i to ime ima značenje u Božjim očima; služi kao oznaka, naziv. Kada ti Bog da ime, On te njime i oslovljava. Zar ovo nije oblik poštovanja? (Jeste.) Ovo je najbolji oblik poštovanja, poštovanja koje je najbliže istini i koje je najpozitivnije. Ovo je standard prema kojem se poštuju ljudi i on dolazi od Boga. Zar ovo nije jedan oblik kulture? (Jeste.) Da li treba da se zalažemo za ovu kulturu? (Da.) Ovo dolazi od Boga; Bog naziva čoveka direktno njegovim imenom. Bog ti daje ime, daje ti oznaku, a zatim koristi ovu oznaku da te predstavi i oslovi. Tako se Bog odnosi prema ljudima. Kada je Bog stvorio drugu po redu osobu, kako se prema njoj ponašao? Bog je prepustio Adamu da joj da ime. Adam joj je dao ime Eva. Da li ju je Bog zvao ovim imenom? Jeste. Dakle, ovo je kultura koja dolazi od Boga. Bog svakom stvorenom biću daje oznaku, i kada nas njome oslovi, i ljudi i Bog znaju na koga se misli. Ovo se zove poštovanje, ovo se zove jednakost, na osnovu ovog standarda merimo da li je čovek učtiv, da li postoji osećaj pristojnosti u njegovoj ljudskosti. Da li je ovo tačno? (Jeste.) Zaista je tačno. U Bibliji, bilo da beleži određeni događaj ili rodoslov porodice, svi likovi imaju imena i oznake. Međutim, postoji jedna stvar za koju nisam siguran da li ste je primetili: Biblija ne koristi nazive kao što su deda, baba, ujak, ujna, stariji teča, starija tetka i tako dalje; jednostavno koristi imena ljudi. Šta možete zaključiti iz ovoga? Ono što je Bog postavio ljudima, bilo da se radi o pravilima ili zakonima, u ljudskom smislu je neka vrsta tradicije koja se prenosi među ljudima. A kakva je to tradicija koja je preneta od Boga? To je nešto čega bi ljudi trebalo da se pridržavaju: nema potrebe za hijerarhijskim titulama. U Božjim očima, ne postoje ove zamršene porodične titule kao što su deda, baba, stariji ujak, mlađi ujak, starija tetka, mlađa tetka i tako dalje. Zašto su ljudi toliko zaokupljeni ovim hijerarhijskim titulama i nazivima? Šta to znači? Bog najviše prezire ove stvari. Pripadnici Sotonine sorte su uvek ti koji prave pometnju oko ovih stvari. Što se tiče ove tradicionalne kulture, postoji jedna veoma stvarna činjenica u vezi s Bogom: Bog je stvorio čitavo čovečanstvo i On jasno zna koliko porodica i potomaka može imati jedna osoba; nema potrebe za bilo kakvom hijerarhijom. Bog jednostavno kaže da budete plodni i da se množite, da svoju porodicu učinite prosperitetnom – to je sve što treba da zapamtiš. Koliko potomaka ima svaka generacija, a koliko potomaka imaju ti potomci – to je sve, nema potrebe za hijerarhijom. Novije generacije ne moraju da znaju ko su im bili preci, niti moraju da im grade dvorane ili hramove, a još manje da im prinose žrtve ili da ih obožavaju. Biblija beleži da svi koji veruju u Boga i slede Ga, oni koji veruju u Jahvea, donose darove pred oltar. Svi u porodici dolaze pred Boga i prinose darove. Nasuprot Kinezima, kod kojih svaka porodica ima dvoranu predaka ispunjenu spomen-pločama za svoje čukundede, pradede, prababe. Na mestu gde je Bog prvi put započeo Svoje delo, ove stvari ne postoje. Međutim, druga mesta daleko od mesta Božjeg dela su pod kontrolom Sotone i zlih duhova. U ovim budističkim zemljama, takve sotonističke prakse napreduju. Tamo ljudi moraju da obožavaju svoje pretke i sve se mora saopštiti porodici, sve mora biti preneto precima porodice; čak i ako pepela predaka više nema, novije generacije i dalje moraju prinositi tamjan i pognuti glave. U modernim vremenima, neki ljudi koji su izloženi zapadnijim i novijim idejama i koji su se oslobodili tradicionalnih porodičnih okova ne žele da ostanu u takvim porodicama. Osećaju da ih takve porodice čvrsto i strogo kontrolišu, pri čemu se starešine u porodici mešaju u skoro sve stvari, posebno kada je u pitanju brak. Takve stvari nisu neuobičajene u Kini. Sotona tera ljude da se usredsrede na to ko je stariji i čini se da ljudi lako prihvataju ovaj koncept, pa veruju: „Svaka generacija ima svoj rang; oni na vrhu su naši preci. Kada se spomene reč ’predak’, ljudi treba da kleknu i da mu se klanjaju kao da je bog.” Čovek je od detinjstva pod uticajem porodice, uslovljen i vaspitavan u porodici na ovaj način; u njegov mladi um je usađena jedna stvar: da se na ovom svetu ne može živeti bez porodice i da je napuštanje porodice ili raskid porodičnih okova, s moralne tačke gledišta, uvreda za osudu. Šta to znači, uvreda koju treba moralno osuditi? To znači da, ako ti ne slušaš svoju porodicu, onda si odrođeno dete, a to što si odrođeno dete znači da nisi čovek. Stoga se većina ljudi ne usuđuje da raskine ove porodične okove. Kineze ozbiljno uslovljava hijerarhija, utiče na njih i kontroliše ih, kao i koncepti poput Tri poslušnosti i četiri vrline, i Tri osnovne veze i pet stalnih vrlina. Mladi ljudi koji se starijima ne obraćaju kako treba, kao tečama, tetkama, dekama ili bakama, često su optuženi da su nepristojni i nekulturni. Šta ovo znači? To znači da te smatraju inferiornim u ovoj etničkoj grupi, u ovom društvu, jer ne poštuješ društvene norme, nisi kulturan i bezvredan si. Drugi su dobro obučeni, vešti u pretvaranju i govore sa manirima i gracioznošću; oni su slatkorečivi, dok ti ne znaš ni da nazoveš nekoga tečom ili tetkom. Ljudi će reći da si nekulturan i gledaće te sa visine gde god da odeš. To je vrsta ideologije koja je usađena Kinezima. Neka deca koja ne znaju kako da se obrate ljudima će biti oštro prekorena ili čak pretučena od strane roditelja. Dok ih tuku, neki roditelji će reći: „Ti si nepristojan, bezvredan i nekulturan; mogao bih da te prebijem na smrt! Ti ne radiš ništa osim što me sramotiš, zbog toga gubim ugled među ljudima!” Samo zato što dete ne zna kako da se obraća drugima je nešto zbog čega bi roditelji, zarad sopstvenog ugleda, preuveličali problem i žestoko pretukli dete. Kakvo je to ponašanje? To je čista glupost! Da li biste razumeli ove stvari da ne besedim na ovaj način? Možete li, kroz pojave koje posmatrate u stvarnom životu, kroz čitanje Božjih reči ili kroz sopstvena iskustva, postepeno i malo po malo da sagledate ove stvari, a zatim da promenite pravac svog života, menjajući pravac puta na kojem ste? Ako ne možete, onda vam nedostaje pronicljivost. U svim stvarima, najispravniji pristup je korišćenje Božjih reči, Božjeg dela i Božjih zahteva kao standarda i to je pristup koji nema nijednu grešku – bez sumnje je tako. Sve što dolazi od Sotone nije istina već falsifikat, ma koliko to bilo u skladu sa ljudskim predstavama ili ukusima i ma koliko pristojno izgledalo.

Svrha pričanja ove priče je da vam omogući da vidite svetlo, da vas natera da shvatite šta je istina, šta ljudi zadobijaju verovanjem u Boga, šta za Boga znači da natera ljude da promene svoju narav i zadobiju istinu. Ona treba da odgovori na to da li istina koju kazuje Bog i Njegovi zahtevi imaju bilo kakve veze sa onim što neko može da smisli, ili sa mislima, gledištima i različitim shvatanjima koje razvijamo kroz obrazovanje i kroz uslove koje nam postavlja naše nacionalno i društveno okruženje. Vi bi takođe trebalo da sami detaljno analizirate ove stvari. Danas je ovaj naš primer pokrio samo jedan aspekt. U stvari, u srcu svake osobe ne nedostaju stvari iz tradicionalne kulture. Neki ljudi kažu: „Pošto nam je suđeno da odbacimo hijerarhiju, da li to znači da mogu svoje roditelje zvati njihovim imenom?” Da li je ovo u redu? Ako svoje roditelje nazivate majkom i ocem, da li to znači da i dalje poštujete hijerarhiju i da ste se vratili u tradicionalnu kulturu? Ne znači. Roditelje i dalje treba zvati kako dolikuje; nazivati ih mamom i tatom je baš onako kako je Bog dao ljudima da im se obraćaju. Ovako ih treba zvati; to je isto kao kad vas roditelji zovu „dete”, „sine” ili „ćerko”. Dakle, šta vi prvenstveno treba da razumete kroz Moje pričanje ove priče? Kojim pitanjem se ona uglavnom bavi? (Naš standard za prosuđivanje stvari mora da se promeni; svemu treba suditi u skladu sa Božjim rečima i zahtevima.) Tako je. Nemojte sami slepo izmišljati stvari. Ljudi uvek žele da stvore sopstvenu „istinu”. Kad god žele nešto da urade, oni osmisle neki skup argumenata i teorija, a zatim i skup metoda, pa ih sprovode bez obzira na njihovu ispravnost. Oni to primenjuju godinama, uporno se držeći toga, bez obzira da li to daje rezultata, a ipak osećaju da su dobronamerni, pravedni i ljubazni. Oni misle da su stvari koje proživljavaju dobre i da im to donosi pohvale i divljenje, pa sve više misle da su sjajni. Ljudi nikada ne razmišljaju, ne pokušavaju da shvate ili da tragaju za onim što su Božji zahtevi za svaku stvar, što su načela delovanja za obavljanje svake stvari niti da li su pokazali lojalnost Božjem nalogu u procesu vršenja svoje dužnosti. Oni ne razmišljaju o ovim stvarima; oni samo razmišljaju o tim uvrnutim i rđavim stvarima – zar ovo nije učestvovanje u rđavosti? (Jeste.) Ko god je spolja nežan, ponaša se kako treba, obrazovan je i sledi društvene norme, pun je priče o blagonaklonosti, pravednosti, pristojnosti, mudrosti i pouzdanosti, ko govori sa prefinjenom elegancijom i o stvarima koje lepo zvuče – obratite pažnju na to da li taj čovek primenjuje istinu ili ne. Ako taj čovek nikada ne primenjuje istinu, onda on nije ništa drugo do licemer koji glumi dobrotu; on je isti kao Daming, nimalo drugačiji. Kakvi su to ljudi koji se fokusiraju samo na dobro ponašanje i koriste ga za obmanjivanje drugih ljudi kako bi ih oni hvalili i divili im se? (Licemeri.) Da li ovi ljudi imaju duhovno razumevanje? (Nemaju.) Mogu li ljudi koji nemaju duhovno razumevanje primenjivati istinu? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? (Oni ne razumeju šta je istina, pa istinom smatraju neko naizgled dobro ponašanje i stvari koje ljudi vide kao dobre i to primenjuju.) To nije glavna poenta. Bez obzira koliko ne razumeju istinu, zar i dalje ne znaju neka očigledna načela obavljanja stvari? Kada im kažeš kako da vrše svoju dužnost, zar ne razumeju? Takvi ljudi poseduju jednu osobinu: oni nemaju nameru da primenjuju istinu. Bez obzira šta ti kažeš, oni te neće slušati; oni će samo raditi i govoriti onako kako im je volja. U poslednje vreme često govorimo o raznim manifestacijama antihrista. Pogledaj ljude oko sebe: pogledaj ko je pokazao neku promenu, čije se ponašanje i načela rada uopšte nisu promenili, čija srca ostaju netaknuta bez obzira na to kako razgovaraš sa njima i ko se i dalje ne menja, ili ne namerava da se promeni i nastavlja da radi šta mu je volja, čak i ako je u mogućnosti da poveže sadržaj vašeg zajedničkog razgovora sa sobom. Da li ste sreli takve ljude? Jeste, zar ne? Zašto su neke starešine i delatnici smenjeni? To je zato što ne primenjuju istinu, ne rade pravi posao. Oni razumeju sve vrste doktrina i istrajni su na svoj način. Bez obzira na to kako ti njima besediš o istina-načelima, oni i dalje imaju sopstveni skup pravila, drže se svojih stavova i ne slušaju nikoga. Oni samo rade kako im je volja – ti kažeš jedno, oni rade drugo. Ovakve starešine i delatnike treba smeniti, zar ne? (Tačno tako.) Zaista bi trebalo. Na kom su putu ovi ljudi? (Na putu antihrista.) Hodajući putem antihrista, uz dovoljno vremena, oni će i sami postati antihristi. Samo je pitanje koliko će im vremena trebati za to. Ako, bez obzira na to kako razgovaraš o istini sa njima, oni nju i dalje ne prihvataju i uopšte se ne menjaju, onda je to zaista problem i oni su već postali antihristi.

Koja je najveća inspiracija do koje ste došli slušajući ovu danas ispričanu priču? Da je ljudima lako da skrenu sa pravog puta. Zašto ljudi tako lako zalutaju? Prvo, ljudi imaju iskvarenu narav; drugo, bez obzira na godine, po pitanju svojih misli, kao i u dubini srca, ljudi nisu prazan list papira. Pa, koje vam nagoveštaje ova priča daje? Ljudi lako skrenu sa pravog puta – to je prva stvar. Drugo, ljudi imaju tendenciju da se pridržavaju onoga za šta veruju da je dobro i ispravno, kao da je to istina, tretirajući biblijsko znanje i duhovne doktrine kao Božje reči koje treba primenjivati. Nakon što ste razumeli ove dve stvari, koje novo razumevanje, ideje ili planove imate za put kojim bi trebalo da koračate u budućnosti i za svaki zadatak koji morate da obavite u budućnosti? (Kada radimo stvari u budućnosti, ne treba da postupamo prema onome što verujemo da je ispravno. Prvo, treba da razmotrimo da li su naše misli u skladu sa onim što Bog želi i da li odgovaraju Božjim zahtevima. U Božjim rečima treba da pronađemo načela za svoje postupanje, a zatim da nastavimo. Samo na taj način možemo biti sigurni da primenjujemo istinu i da je put kojim koračamo u našoj veri u Boga ispravan.) Vi morate uložiti napor u vezi sa Božjim rečima. Prestanite da stvarate sopstvene pretpostavke. Ti nemaš duhovno razumevanje; tvoj kov je loš; i koliko god da su tvoje ideje sjajne, one nisu istina. Čak i ako si uveren da je ono što si uradio besprekorno i ispravno, i dalje bi trebalo to da izneseš pred braću i sestre da bi se o toj stvari razgovaralo i da bi se ona proverila ili da to, pak, uporediš sa relevantnim Božjim rečima. Možeš li na ovaj način da postigneš stopostotnu besprekornost? Ne nužno; i dalje možeš da imaš neka odstupanja u svojim praktičnim postupcima, osim ako nisi u potpunosti razumeo istina-načela i izvor onoga što je Bog rekao. To je jedan aspekt. Koji je drugi aspekt? Ako se ljudi udalje od Božjih reči, ma koliko njihovi postupci izgledali razumno ili prihvatljivo, oni ne mogu zameniti istinu. Sve što ne može da zameni istinu nije istina, niti je pozitivna stvar. Ako to nije pozitivna stvar, šta je to? To definitivno nije nešto što je ugodno Bogu, niti je u skladu sa istinom; to je nešto što Bog osuđuje. Kakve će biti posledice ako učiniš nešto što Bog osuđuje? Nateraćeš Boga da te prezire. Sve stvari koje ne dolaze od Boga su negativne stvari, one dolaze od Sotone. Neki ljudi ovo možda neće razumeti; neka ti to dođe postepeno kako budeš sticao iskustvo.

Mi danas svečano kritikujemo jednu stvar; šta mi to kritikujemo? To da staru krmaču nazivamo tetka svinjom, zar ne? Da li je sramotno zvati svinju „tetka svinja”? (Jeste.) To je sramotna stvar. Ljudi uvek žele da dobiju neko časno ime. Odakle dolazi ta „čast”? Na šta se odnosi „čast”? Da li se radi o starešinstvu? (Da.) Uvek želite da vas smatraju starijim, uvek se fokusirate na starešinstvo – da li je ovo dobro? (Nije.) Zašto fokusiranje na starešinstvo nije dobro? Trebalo bi da analizirate pitanje značaja fokusiranja na starešinstvo. Tako je jednostavno reći ovako nešto: „Bog ne dozvoljava ljudima da se usredsrede na starešinstvo, pa zašto onda besmisleno raspravljaš o tome? Pričaš gluposti dok se pretvaraš da si civilizovan. Ti nikada ne vodiš računa o interesima Božje kuće dok vršiš svoju dužnost i uvek ih izdaješ. Kada nešto uključuje tvoje sopstvene interese, ti nećeš oklevati da izdaš interese Božje kuće. Koga pokušavaš da zavaraš ponašajući se kao dobra osoba? Da li si dostojan da budeš smatran dobrim?” Da li bi bilo prihvatljivo reći nešto slično ovome? (Bilo bi.) Šta treba reći da bude još oštrije? „O čemu brbljaš? Ti si samo glupa svinja, imbecil, bez ikakvog razumevanja istine. Za koga se ti predstavljaš? Ti si obrazovan, kulturan i veruješ u Boga. Pročitao si toliko Božjih reči i još uvek misliš da prilično dobro veruješ u Boga. Ali na kraju, ti čak i ne znaš šta znači primenjivati istinu. Zar nisi samo glupa svinja, potpuni idiot?” To je sve što se tiče ove priče. Vratimo se sada glavnoj temi našeg zajedničkog razgovora.