Detaljna analiza lukavog i neuobičajenog, samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihrista i načina na koji oni prisiljavaju ljude da im budu poslušni

I. Detaljna analiza lukavog i neuobičajenog ponašanja antihrista

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o petoj stavci manifestacije antihrista – o tome kako oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Danas ćemo razgovarati o šestoj stavci – o tome da se oni ponašaju lukavo i neuobičajeno, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju u zajedništvu i primoravaju ih da im budu poslušni. Ima li neke razlike između ove i pete stavke? U pogledu naravi, nema bitnih razlika; postupci u obe stavke svode se na preuzimanje vlasti, samovoljno i diktatorsko ponašanje. U obe stavke, naravi su rđave, nadmene, nepopustljive i podle; naravi su iste. Ova šesta stavka, međutim, naglašava još jedno upadljivo ispoljavanje antihrista, a to je da su im postupci lukavi i neuobičajeni – ona se, dakle, odnosi na samu prirodu postupaka antihrista. Hajde da najpre popričamo o značenju reči „lukavo i neuobičajeno”. Da li reči „lukavo i neuobičajeno”, spolja gledano, imaju pogrdno ili pohvalno značenje? Ako neko uradi nešto lukavo i neuobičajeno, je li to dobro ili loše? (Loše.) Ako se za nekoga kaže da postupa lukavo i neuobičajeno, da li je ta osoba dobra ili loša? Očigledno je da ljudi imaju utisak i osećaju da je neko ko se ponaša lukavo i neuobičajeno propalica i kreten. Kad se čovek suoči s nečim što je lukavo i neuobičajeno, da li on u tome vidi razlog da bude srećan ili ga od toga hvata jeza? (Hvata ga jeza.) To, jednostavno, nije dobro. Spolja gledano, reči „lukavo i neuobičajeno” imaju pogrdno značenje, bilo da se njome opisuje način postupanja neke osobe ili neki konkretan postupak; ništa u vezi s tom reči nije pozitivno i ona je bez sumnje negativna. Hajde da najpre objasnimo na koje se sve načine ispoljava lukavost i neuobičajenost. Zašto za nekoga kažemo da je lukav i neuobičajen, a ne da je lažljiv? Koje to posebne implikacije reči „lukavo i neuobičajeno” ovde imaju? Lukavost i neuobičajenost je dublje od lažljivosti. Zar nije tačno da je ljudima potrebno više vremena i truda da bi prozreli osobu koja postupa lukavo i neuobičajeno? (Jeste.) To je sasvim očigledno. Objasnite, dakle, izraz „lukavo i neuobičajeno” koristeći reči koje su vam svima razumljive. Ovde reči „lukavo i neuobičajeno” označavaju nešto podmuklo i lukavo, a odnosi se na abnormalno ponašanje. Ta abnormalnost se odnosi na nešto što je duboko skriveno i neshvatljivo za prosečnu osobu, koja ne može da dokuči šta takvi ljudi misle ili rade. Drugim rečima, veoma je teško dokučiti metode, motive i polazne tačke postupaka takve osobe, čije je ponašanje ponekad podmuklo i prikriveno. Ukratko, izraz kojim se može opisati stvarno ispoljavanje i stanje lukavosti i neuobičajenosti neke osobe glasi „nedostatak transparentnosti”, a upravo je to ono što tu osobu čini nedokučivom i neshvatljivom za druge ljude. Postupci antihrista imaju takvu prirodu – to jest, mada je za tebe prilično zastrašujuće kad shvatiš i osetiš kako njihove namere da nešto urade nisu direktne, ti kratkoročno ili iz nekog razloga još uvek ne možeš da prozreš njihove namere i motive, već samo nesvesno osećaš da su njihovi postupci lukavi i neuobičajeni. Zašto se zbog njih ovako osećaš? Jedan od razloga jeste taj što niko ne može da shvati šta oni govore ili rade. Sledeći razlog je što oni često govore na zaobilazan način, navode te na pogrešan smer, tako da na kraju nisi načisto koje su od njihovih izjava istinite a koje lažne, kao ni kakvo je zapravo značenje njihovih reči. Kad lažu, ti misliš da govore istinu; ne znaš koja je izjava istinita ili lažna i često imaš osećaj da su te prevarili i napravili budalu od tebe. Zbog čega se u tebi javlja taj osećaj? Zbog toga što takvi ljudi nikada ne postupaju transparentno; ti ne možeš jasno da vidiš šta rade ni čime su zaokupljeni, pa si zato neizbežno sumnjičav prema njima. Naposletku uviđaš da im je narav lažljiva, podmukla, a takođe i rđava. Mada su reči „lukavo i neuobičajeno” donekle opskurne i ljudima zvuče dosta neobično, zašto ih objašnjavati tako prostom frazom kao što je „nedostatak transparentnosti”? Ova fraza sadrži jedno implicitno značenje. Koje je to implicitno značenje? To je da ti antihristi često prikazuju lažnu sliku kad požele da nešto urade, usled čega ti je teško da ih prozreš. Na primer, ako neki antihrist poželi da te ošamari po levom obrazu, najpre će zamahnuti kao da želi da te udari po desnom. Kad se izmakneš da bi zaštitio desni obraz, opaliće te šakom po levom obrazu i tako ostvariti svoj cilj. To je lukavost i neuobičajenost i ispunjenost spletkama – svako ko s njima komunicira i ko ima posla s njima podložan je njihovim kalkulacijama. Zašto su oni uvek tako proračunati? Osim što žele da upravljaju ljudima i da zauzmu svoje mesto u njihovom srcu, oni takođe žele da od svakoga nešto ućare. Pored toga, u takvim ljudima može se otkriti i neka vrsta rđave naravi: oni naročito uživaju u eksploatisanju drugih ljudi i u korišćenju vlastitih prednosti kako bi se podsmevali tuđim slabostima, a takođe nalaze veliko zadovoljstvo u poigravanju s ljudima. Tako se ispoljava njihova rđavost. Svetovnim jezikom rečeno, takvi se ljudi smatraju prepredenjacima. Obični ljudi misle: „Samo starije osobe mogu da budu prepredene. Kako bi neko ko je mlad i ko ne poseduje iskustvo i ovozemaljsku mudrost mogao da bude prepreden?” Da li je ova izjava tačna? Ne, nije tačna. Rđava narav antihrista ne zavisi od godina starosti; ti se ljudi rađaju s takvom naravi. Stvar je naprosto u tome da njihovo bavljenje takvim mahinacijama može biti na elementarnom nivou i manje prefinjeno dokle god su oni još mladi i neiskusni. S godinama, oni svoje veštine dovode do savršenstva, poput onih starih đavolskih careva čiji su postupci detaljno proračunati i za većinu ljudi potpuno zagonetni.

Pošto sam vam maločas u grubim crtama objasnio značenje reči „lukavo i neuobičajeno”, hajde da malo popričamo o konkretnim stanjima i manifestacijama lukavosti i neuobičajenosti. Zar o njima ne vredi razgovarati? Ako o njima ne razgovaramo, hoćete li moći da ih razlučite? Možete li da ih prozrete? (Ne.) Nije stvar u tome da nikako ne možeš da ih razlučiš ni prozreš; ponekad će ti se takođe učiniti da je neka konkretna osoba zaista vešta – toliko vešta da ćeš na kraju, čak i nakon što te izda, uraditi sve što kaže – i da moraš da je se čuvaš. Šta je, dakle, to što antihristi rade i koje to reči i postupke otkrivaju u svom ophođenju sa braćom i sestrama i sa ljudima koji ih okružuju, a koje pokazuju da oni postupaju na lukav i neuobičajen način i da imaju rđavu narav? O tome vredi razgovarati. Kad im se objasne samo reči „lukavo i neuobičajeno”, ljudi obično misle da je to nešto krajnje jednostavno; da bi razumeli njihovo značenje, dovoljno je da ih potraže u rečniku. Ali, kad se postavi pitanje o tome koji su sve ljudski postupci, ponašanja i naravi povezani s tim rečima i predstavljaju njihove konkretne manifestacije i stanja, tada njihovo razumevanje postaje znatno teže i napornije, zar ne? Kao prvo, razmislite malo o ljudima, odnosno o konkretnim antihristima s kojima ste se susretali i koje ste upoznali. Za koje od njihovih postupaka ti se učinilo da su po svojoj prirodi povezani s lukavošću i neuobičajenošću, odnosno koje su od njihovih reči, postupaka i ponašanja bili povezani s tim? (Jednom sam srela nekog antihrista koji je očigledno hteo da se izbori za svoj status i da postane starešina, ali je braći i sestrama govorio: „Moramo da prijavimo sve lažne starešine i delatnike. Jedino tako možemo imati delo svetog duha. Ako ne prijavimo i ne raskrinkamo lažne starešine, ne možemo zadobiti delo svetog duha. Moramo da ustanemo i da zajedničkim snagama zaštitimo rad crkve.” Skrivajući se iza parole o zaštiti rada crkve, tražio je način da stekne prednost nad starešinama i delatnicima, dizao ogromnu galamu oko nebitnih stvari, a braću i sestre podsticao da prijavljuju starešine i delatnike. Cilj mu je bio da starešine i delatnike ukloni s položaja kako bi došao u priliku da on sȃm postane starešina. Mnogi od braće i sestara nisu to raspoznali, tako da ih je zaludeo. Umesto da problem sagledaju na osnovu načela, uhvatili su se za neka nebitna pitanja i razotkrili iskvarenost starešina i delatnika kako bi ih osudili, etiketirali i čitavu stvar naduvali preko svake mere, te tako napravili haos u crkvi.) Recite Mi, je li ovo lukavo i neuobičajeno ponašanje? (Jeste.) Radi se upravo o tome. A zašto je lukavo i neuobičajeno? Zato što je, mašući zastavom pravednosti, pokušavao da ostvari svoje skrivene ciljeve i ujedno podstrekavao druge da deluju, dok se on sam nije pokazivao, već je u potaji čekao da vidi šta će od svega toga ispasti. Ako mu se plan bude ostvario, tim bolje po njega, a ako ne bude, niko neće moći da ga prozre, jer je sve vreme bio u dubokoj senci. To je lukavost i neuobičajenost – odnosno, jedan od oblika njenog ispoljavanja. On ti ni za živu glavu ne bi dozvolio da saznaš šta duboko u duši zaista misli, a ako bi ti to makar i malčice naslutio, on bi brzo smislio čitavu hrpu izgovora i argumenata da to prikrije i da po svaku cenu odbrani sebe, strahujući da bi ljudi mogli da prozru istinu. Na taj način on namerno komplikuje stvari; to je lukavost i neuobičajenost. Ima li još neko nešto da doda? (Pre nekoliko godina, u našoj crkvi se pojavila grupa antihrista, koja je preuzela kontrolu i napravila nered u radu crkve. Višnji su poslali osobu koja je trebalo da preuzme kontrolu nad radom crkve, ali su antihristi iz te grupe bili dobro zamaskirani i rekli su: „Imamo mi svoje starešine i ne prihvatamo one koji su prebačeni sa drugih mesta; možemo i sami da obavljamo sve poslove.” Kao rezultat toga, mnogi su bili zavedeni i slušali su antihriste, odbijajući da prihvate starešine koje su im Višnji poslali. Ovi antihristi su čak ograničili starešinu kojeg su Višnji poslali, zabranivši mu da komunicira s braćom i sestrama, onemogućivši mu da pomaže u radu crkve i da obavlja bilo kakve poslove.) To je bilo strašno lukavo i neuobičajeno od strane antihrista – koji su skriveni motiv oni imali? Hteli su da preuzmu kontrolu nad crkvom i da uspostave svoje nezavisno carstvo. To je lukavost i neuobičajenost; to je ono što antihristi rade.

Koje su primarne manifestacije lukavog i neuobičajenog ponašanja antihrista? Prvi je nedostatak transparentnosti, a drugi da se oni potajno bave spletkama koje je ružno i pominjati. Kada bi oni svima otvoreno saopštavali svoje namere i planove, da li bi mogli da ih ostvare? Naravno da ne bi. Zašto osobe koje se služe lukavim i neuobičajenim metodama postupaju na taj način? Koji cilj stoji u pozadini njihovih postupaka? Vi ste dosad mislili kako oni samo žele da preuzmu kontrolu nad crkvom, ali ima i nekih pitanja koja se ne tiču upravljanja crkvom i svim njenim pripadnicima. Ako skretanje pripadnika crkve ili nekog regiona na stranputicu predstavlja relativno veliki problem, koji onda cilj stoji iza nekih manje važnih ponašanja i postupaka antihrista u običnim vremenima? Oni bi zapravo da ljude eksploatišu i nateraju ih da ulažu napor kako bi udovoljili njihovim ličnim ciljevima i interesima. Iako Bog orkestrira ljudima i sprovodi suverenost nad njihovim sudbinama, antihristi bi takođe hteli da ljudima diktiraju sudbinu i da manipulišu njima. Međutim, kad bi ti oni neposredno saopštili da žele da manipulišu tobom, da li bi pristao na to? Da li bi pristao ako bi ti rekli da žele da ti naređuju kao nekakvom robu? Ako bi ti rekli da su oni starešine i da moraš da ih slušaš, da li bi pristao? Ti nipošto ne bi pristao na to. Stoga su oni prinuđeni da se služe nekim nekonvencionalnim metodima kako bi te bez tvog znanja eksploatisali; to se zove lukavo i neuobičajeno postupanje. Primera radi, velika crvena aždaja postupa na lukav i neuobičajen način, koristeći naizgled legitimne izgovore da bi ljude navodila na pogrešan put. Na koji način je sprovela konfiskaciju imovine zemljoposednika i kapitalista? Da li je donela pisani zakon kojim propisuje da sva imovina preko određenog iznosa mora biti predata državi? Da li bi joj to pošlo za rukom da se tako otvoreno deklarisala? (Ne bi.) Znajući da joj to ne bi prošlo, kako je postupila? Morala je da smisli način da svako poveruje kako je ispravno i opravdano konfiskovati i preoteti imovinu zemljoposednika i kapitalista. Time je razvlastila zemljoposednike i kapitaliste, namakla pare državi i učvrstila sopstvenu vlast. Kako je velika crvena aždaja sve to postigla? (Napadom na zemljoposednike i preraspodelom zemlje.) Mahala je parolama „napada na zemljoposednike i preraspodele zemlje” i „jednakosti za sve”, a zatim izmislila priče kao što je „Sedokosa devojka” i takvom nameštaljkom osudila sve zemljoposednike i kapitaliste. Koristeći moć javnog mnjenja i propagande, indoktrinirala je ljude tim pogrešnim idejama, a sve one neobaveštene navela na pomisao da su zemljoposednici i kapitalisti loši ljudi koji nemaju ista prava kao pripadnici radničke klase, da su sada ljudi gospodari svoje zemlje, da država pripada narodu, da ta šaka pojedinaca ne treba da poseduje toliko bogatstvo, već da ono mora da bude konfiskovano i preraspodeljeno svima. Podstaknuti ovim tobože dobrim i ispravnim ideologijama i teorijama u korist siromašnih, ljudi su zavedeni i zaslepljeni, pa su se pobunili protiv lokalnih tajkuna i počeli da napadaju zemljoposednike i kapitaliste. Kakav je bio krajnji ishod svega toga? Neki od tih zemljoposednika i kapitalista bili su nasmrt pretučeni, drugi su osakaćeni, a treći pobegli glavom bez obzira. Jednom rečju, krajnji rezultat bio je potpuna pobeda velike crvene aždaje. Glupe i neuke mase postepeno su usmeravane takvim prevarama, sve dok ovi đavoli nisu postigli ono što su hteli. Slično tome, antihristi takođe primenjuju ove lukave i neuobičajene metode u svojim postupcima. Na primer, kad antihrist sarađuje s nekim u ulozi starešine, pa vidi da ta osoba poseduje osećaj za pravdu, razume istinu i u stanju je da ga prozre, on počinje da se oseća nesigurno: „Da li bi ovaj tip mogao da me potkopa iza leđa? Da li mi smišlja neke zakulisne radnje? Zašto ne mogu da ga isteram na čistac? Je li on na mojoj strani ili nije? Da li bi mogao da me prijavi višnjem?” Ovako razmišljajući, antihrist počinje da strahuje za svoj status, zar ne? Šta onda radi? Da li on neposredno muči tu osobu? Neki antihristi će otvoreno mučiti takvu osobu, dok oni koji su lukavi i neuobičajeni neće to učiniti direktno. Umesto toga, najpre će među braćom i sestrama potražiti neke koji su relativno slabiji, smeteniji i manje razboriti, pa će početi da ih diskretno ispituju i proveravaju: „Taj i taj je vernik već duže od jedne decenije, tako da bi trebalo da njegova vera ima neke osnove, zar ne?” Na to bi mu neko možda odgovorio: „On ima prilično dobru osnovu. Tokom svih ovih godina vere u Boga, potpuno se odrekao porodice i karijere; njegova je vera jača od naše. Trebalo bi da je za tebe baš dobro što sarađuješ s njim.” Antihrist bi na to rekao: „Da, prilično je dobro, ali on se uopšte ne druži sa ostalom braćom i sestrama. Izgleda da nije preterano društven.” Neko drugi bi možda dodao: „Nije tačno – on ka istini stremi više nego mi. Često ćaskamo, ali on uglavnom provodi vreme čitajući Božje reči, slušajući propovedi i učeći himne, a kad se okupimo, u zajedništvu razgovaramo o Božjim rečima.” Kad čuje takve povoljne i odobravajuće komentare o toj osobi, antihrist oseća kako tome nema mnogo da doda, pa zato menja temu i kaže: „On već mnogo godina veruje u boga i iskusniji je od nas. Ubuduće bi trebalo da više komuniciramo s njim i da ga ne izolujemo.” Kad to čuju, ostali još uvek ništa ne primećuju. Uvidevši da većina ljudi o toj osobi govori sa uvažavanjem i da ne može da ostvari svoj cilj, antihrist prestaje da govori o toj temi. Kasnije, antihrist pronalazi neku drugu grupu ljudi i pita ih: „Jeste li ikada videli tog i tog da čita božje reči? Stičem utisak da on uvek sa drugima razgovara u zajedništvu i naizgled je stalno nečim zauzet; ali zašto nikad ne čita božje reči?” Ljudi iz ove grupe su, međutim, pronicljiviji, pa će, shvativši šta antihrist želi da kaže, pomisliti: „Izgleda da među ovom dvojicom nešto škripi; ovaj pokušava da nas nagovori da tu osobu podrijemo i isključimo je.” Stoga mu oni ovako odgovaraju: „Pa da, stalno se bavi nekim nebitnim poslovima i pridaje previše važnosti ljudima i stvarima. Retko čita božje reči, a i kad ih čita, on na kraju uvek zaspi; više puta sam to primetio.” Na osnovu razgovora antihrista sa prvom i drugom grupom ljudi, kakva je narav prisutna u njegovim rečima? Zar ta narav nije rđava? (Jeste.) Kakvi su načini i priroda njegovih postupaka? Oni su lukavi i neuobičajeni. Ljudi iz prve grupe nisu shvatili šta antihrist pokušava da učini, dok su oni iz druge grupe ukapirali o čemu se radi i zatim se poveli za njegovim rečima. Videvši da ljudi iz druge grupe slede njegove reči i da bi mogao da ih pridobije, antihrist želi te ljude da iskoristi kako bi se ratosiljao svog partnera. Ovakav tok misli je lukav i neuobičajen. Nakon što ih je svim i svačim ubedio, zaveo na pogrešan put i pridobio, ljudi iz druge grupe kažu: „Pošto ta osoba ne ispunjava načela i uslove da bude starešina crkve, valjda ne bi trebalo da ga sledeći put izglasamo za starešinu, zar ne?” Ljudi iz ove grupe prilično su izdajnički raspoloženi i posmatraju kako će antihrist reagovati na te njihove reči. Tada antihrist kaže: „To neće ići; ne bi bilo pošteno. Ovo je božja kuća, a ne ljudsko društvo!” Čuvši to, ljudi ga pitaju: „Zar stvarno tako misliš? Pa šta da radimo? Onda ćemo i sledeći put glasati za njega.” Na šta antihrist brzo odgovara: „Ni od glasanja za njega neće biti nikakve vajde.” Vidite li? Šta god da ljudi kažu, ne valja; u tome je problem. U stvari, antihrist samo želi da te ljude navede na svoj put i kopa im jamu u koju će upasti. Na kraju, saslušavši svakojaka mišljenja, ti ljudi shvataju antihristove namere: „Hajde da, jednostavno, glasamo pošteno. Ona ionako nema puno aduta i sva je prilika da neće ni biti izabrana.” Antihrist zadovoljno trlja ruke. Pogledajte samo: vuk i nekoliko lisica udružili su se radi tajnog zajedničkog delovanja. Ovo je načelo i priroda postupaka antihrista i snaga koje ih slede u crkvi; ovako se oni ispoljavaju. Ljudi koji slede antihrista kažu: „Hajde, onda, da glasamo. Osim toga, ta osoba nije baš toliko izuzetna; možda neće ni biti izabrana.” Ima li tu nečeg sumnjivog? Smišljaju li oni nešto? Po rečima koje među sobom razmenjuju, oni su već naslutili šta svako od njih misli, mada niko nije direktno izgovorio šta da se uradi; među njima postoji prećutno razumevanje i svi su toga svesni. Površno gledano, antihrist nikome ne nalaže direktno da ne glasa za njegovog partnera, kao što ni ljudi ispod njega ne kažu: „Nećemo glasati za njega; glasaćemo za tebe.” Zašto oni to ne kažu otvoreno? Zato što niko ne želi da drugima pruži nešto što bi oni mogli kasnije da iskoriste protiv njega. Zar to nije lukavo i neuobičajeno? To je čista rđavost. Svako pažljivo sluša šta drugi govore, pri čemu niko ne govori otvoreno, ali se naposletku ipak postiže konsenzus. To se naziva sotonskim dijalogom. Među njima se, međutim, uvek nađe neka „budala” koja, čuvši sve to, i dalje ne kapira o čemu se radi, pa druge zapitkuje da li će glasati za tu osobu ili neće. Kako antihrist na to odgovara? Bilo bi isuviše očigledno ako bi mu rekao: „Radi kako hoćeš.” Takav odgovor nosi u sebi izvesnu pretnju i podsticaj; rđavi ljudi ne govore tako. Umesto toga, antihrist kaže: „Zar u božjoj kući ne postoje radni aranžmani? Glasaj za onog za koga treba da glasaš; ako neko ne treba da bude izabran, nemoj glasati za njega.” Zar te reči nisu dvosmislene? Služeći se naizgled legitimnim izgovorom, on kaže: „Moraš da postupaš u skladu s načelima; ne smeš mene da slušaš. Nebitno je šta ja kažem. Načela nisu sadržana u meni, već u božjim rečima.” Kad „budala” to čuje, on ovako razmišlja: „Ako treba da postupamo u skladu s načelima, glasaću za tu osobu.” Uviđajući da bi ta budala mogla da im pomrsi račune, ljudi je kolektivno izbacuju iz svoje grupe i ne dozvoljavaju „budali” da ostane u njihovim redovima. Na kraju, pošto „budala” i dalje uporno zapitkuje da li treba da glasaju za tu osobu ili ne, neko mu kaže: „Hajde da to ostavimo za kasnije. Odlučićemo na osnovu njenog učinka.” Ima li u tim rečima imalo odlučnosti? Ima li u njima imalo poštenja? (Ne.) Šta se onda u tim rečima zapravo krije? Te reči u sebi nose njihovu rđavu narav, kao i njihove neizgovorene motive, namere i ciljeve. One uključuju tajnu zaveru među njima – vukom i lisicama – da se ratosiljaju osobe koja je antihristu trn u oku. Zbog čega ova grupa ljudi postupa na taj način? Osim što su vođeni svojom rđavom naravi, razlog za takvo njihovo postupanje leži u činjenici da se ta osoba ne dopada najvišem među njima – antihristu. Ako bi antihrist saznao da su glasali za tu osobu, ne bi se dobro proveli. Stoga je za njih najurgentnije, najkorisnije i od ključne važnosti da ne glasaju za tu osobu. Svi oni slušaju antihrista; šta god da antihrist kaže, ma u kom smeru da pođu njegove reči, ovi ljudi ga slede, odbacujući u stranu istina-načela i Božje reči. Vidiš, dokle god se neki antihrist javlja, neminovno će biti onih koji su mu poslušni. Dokle god neki antihrist deluje, neki ljudi će mu se pridružiti i slediti ga – nema antihrista koji deluje samostalno i izolovano.

Ovo o čemu smo upravo govorili predstavlja jednu od manifestacija lukavog i neuobičajenog postupanja antihrista. Lukavost i neuobičajenost koju ovde pominjemo odnosi se na to da antihristi imaju svoje ciljeve i motive u svemu što rade, ali ti oni to neće reći niti će ti dopustiti da to vidiš. Kad to otkriješ, svim silama će se truditi da to zataškaju i služiće se raznim sredstvima da te navedu na pogrešan put i da promene tvoju percepciju o njima. To je ta lukava i neuobičajena strana antihrista. Ako bi njihove motive bilo lako razotkriti, ako bi ih oni široko publikovali i delili sa svima, ako bi ljudima dozvolili da ih spoznaju, da li bi to bilo lukavo i neuobičajeno? To ne bi bilo lukavo i neuobičajeno; šta bi to bilo? (Bilo bi glupo.) Ne bi bilo glupo – bila bi to nadmenost koja se graniči s gubitkom razuma. Antihristi su lukavi i neuobičajeni u svom ponašanju. U čemu se ogledaju ta lukavost i neuobičajenost? Oni se uvek ponašaju tako da se oslanjaju na lukavstvo, a njihove reči ništa ne odaju, pa je ljudima teško da dokuče kakve su im namere i ciljevi. To je lukavo i neuobičajeno. Ni u čemu što govore ili rade oni ne dolaze lako do zaključaka; oni to čine tako da njihovi podređeni i oni koji ih slušaju mogu da naslute njihove namere, da bi zatim ti ljudi, koji su razumeli antihrista, postupali u skladu s njegovom agendom i motivima i da bi izvršavali njegove naredbe. Ako je postavljeni zadatak obavljen, antihrist je srećan. Ako nije, niko ne može da nađe ništa zbog čega bi mu zamerio, niti da dokuči motive, namere i ciljeve na kojima se njegovi postupci zasnivaju. Lukavost i neuobičajenost postupaka antihrista leži u skrivenim spletkama i tajnim ciljevima, kojima oni nastoje da obmanu sve druge ljude, da se poigravaju i upravljaju njima. To je suština lukavog i neuobičajenog ponašanja. Lukavost i neuobičajenost nisu prosto laganje ili činjenje nečeg lošeg, već obuhvataju ozbiljnije namere i ciljeve, koji su običnim ljudima nedokučivi. Ako ste učinili nešto za šta ne biste želeli da iko sazna, pa u vezi s tim izgovorite neku laž, da li se to računa kao lukavost i neuobičajenost? (Ne.) To je samo lažljivost, koja ne dostiže do nivoa lukavosti i neuobičajenosti. Šta je to što lukavost i neuobičajenost čini dubljom od lažljivosti? (Ljudi ne mogu da ih dokuče.) Ljudima je teško da to dokuče. To je jedan deo toga. Ima li još šta? (Ljudi nemaju ništa zbog čega bi lukavoj i neuobičajenoj osobi mogli da zamere.) I to je tačno. Poenta je u tome da je ljudima teško da pronađu išta zbog čega bi mu zamerili. Iako neki ljudi znaju da je ta osoba počinila loše stvari, oni ipak ne mogu da ustanove da li se radi o dobroj ili lošoj osobi, o zloj osobi ili o antihristu. Ljudi ne mogu da prozru tu osobu, pa misle da je dobra, a ona može da ih navede na pogrešan put. To su lukavost i neuobičajenost. Ljudi su generalno skloni laganju i sitnom spletkarenju. To je puka lažljivost. Antihristi su, međutim, podmukliji od običnih lažljivaca. Nalik su đavoljim carevima i niko ne može da dokuči šta oni rade. U stanju su da u ime pravde počine mnoga zla i da naude ljudima, a ljudi im i dalje pevaju hvalospeve. To se zove lukavost i neuobičajenost.

U prošlosti se desilo da je neki starešina, prilikom kontakta i razgovora s Višnjim, obavešten o nekim planovima rada Božje kuće. U to vreme, radni aranžmani još uvek nisu bili zvanično objavljeni. Po povratku, počeo je da se pravi važan, mada se to nije moglo prepoznati. Na jednom skupu je govorio veoma ozbiljno, da bi odjednom, usred besede, izgovorio nešto što niko nikada ranije nije čuo: „Sve dosad, svaki korak božjeg dela bio je dovršen i ljudi su se u osnovi stabilizovali. Počev od sledećeg meseca, proširićemo propovedanje jevanđelja, te stoga treba da osnujemo jevanđeoske timove. Na koji način treba da osnujemo jevanđeoske timove? Ima nekih pojedinosti u vezi s tim…” Kad su ostali to čuli, pomislili su: „Odakle su ove reči potekle? Još uvek nismo dobili nikakve radne aranžmane od Višnjeg. Kako on to zna? Mora da je dalekovid!” Obožavali su ga, zar ne? Momentalno se promenio stav ljudi prema njemu. Pritom je on samo pomenuo potrebu osnivanja jevanđeoskih timova, nakon čega nije obavio nikakav konkretan posao – naprosto je izvikivao šuplje parole. Naravno, to njegovo izvikivanje šupljih parola imalo je svoju svrhu; pravio se važan, hteo je da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu, da ga obožavaju. Nedugo zatim, od strane Višnjeg objavljeni su radni aranžmani. Kad su braća i sestre to videli, bili su zapanjeni i rekli su: „Neverovatno! Zar u tome nema nečeg proročanskog? Kako si saznao za ovo? Ti istinu razumeš bolje od nas; tvoj rast je veći. Naš je rast premali. Ti si nam već unapred rekao da je došlo vreme da propovedamo jevanđelje, dok smo mi bili otupeli i potpuno nesvesni toga. Pogledaj, zar se ono o čemu si besedio ne poklapa sa radnim aranžmanima dobijenim od Višnjeg? To se slučajno poklopilo, a sada je i potvrđeno.” Nakon toga, svi su ga još više obožavali, i to ne na uobičajeni način, već potpuno pokorno, gotovo do te mere da su klečali i klanjali se pred njim. Većina ljudi nije znala ništa o tome; da on sȃm nije o tome progovorio, niko ne bi znao, jer to zna samo Bog. Bilo je toliko očigledno, ali on to nikome nije otkrio, već je odlučio da ih tako drsko prevari. Da li se takvo ponašanje smatra lukavim i neuobičajenim? (Da.) Zašto je on prevario ljude na takav način? Zašto je mogao tako da se ponaša i da postupa? Šta je duboko u duši zaista mislio? Hteo je da ga ljudi vide kao nekoga ko se razlikuje od njih, da za njega misle da nije običan čovek. Je li to nešto što bi trebalo da postoji u normalnoj ljudskosti? (Nije.) Postupci jedne takve osobe odvratni su i besramni. Da li biste ovo nazvali lukavim i neuobičajenim? (Da.) Osim što je lukavo i neuobičajeno, takvo ponašanje je pomalo i odvratno.

Među antihristima postoji tip čoveka za koga niko nikad nije čuo da kaže nešto pogrešno niti je iko video da radi nešto pogrešno; obično se smatra da je delanje i ponašanje tog čoveka valjano, te dobija odobravanje svih. Često se osmehuje, ima izraz lica nalik milostivom svecu i nikada nikog ne orezuje. Bez obzira na to kakve greške ljudi prave, on ih uvek toleriše srcem punim praštanja, poput majke pune ljubavi. Nikada se ne bavi ljudima koji krše upravne odluke u crkvi, koji prouzrokuju prekidanja i ometanja ili čine zlodela. Da li je to zato što ne može da vidi ili da raspozna te stvari? Ne, nije ni jedno ni drugo; on može to da vidi i da raspozna, ali u svom srcu veruje da, ako bi ti ljudi bili uklonjeni i crkva bila u miru, ispunjena samo poštenim ljudima, onima koji streme ka istini i onima koji se iskreno daju za Boga, tada bi bilo lako i njega samog raspoznati i možda ne bi više mogao da ima uporište u crkvi. Stoga, on zadržava te ljude i dopušta zlikovcima da nastave da čine zlo, lažovima da nastave da lažu, a onima koji ometaju da nastave to da rade, te kroz ta ometanja osigurava da crkva nikada nema mir i na taj način obezbeđuje svoj status. Pa, čim neko treba da bude izopšten, izolovan, uklonjen sa položaja, ili se tom osobom treba pozabaviti, šta on kaže? „Moramo dati ljudima šansu da se pokaju. Ima li osobe bez mana i iskvarenosti? Ima li ikog ko nije pravio greške? Moramo učiti da budemo tolerantni.” Braća i sestre porazmisle o tome i kažu: „Mi smo tolerantni prema onima koji istinski veruju u Boga i koji su počinili prestupe, ili prema onima koji su glupi i neuki, ali ne tolerišemo zle ljude. On je zao čovek.” Antihrist odgovara: „Kako je on zao čovek? On samo povremeno izgovara oštre reči; to nije zlo. Ljudi koji u svetu ubijaju i podmeću požare, oni su zaista zli.” Ali šta antihrist zapravo misli? „On je zao čovek? Da li je on zao koliko i ja? Ti nisi video šta sam ja uradio, ti ne znaš šta ja mislim u sebi. Kad bi znao, zar me ne bi uklonio? Da li razmišljaš o tome da ga ukloniš? Nema šanse! Neću ti dozvoliti da se baviš njime. Ko god to da pokuša, razbesneću se na njega, otežaću mu život! Ko god pokuša da ga se reši, izopštiću ga!” Ali, da li bi antihrist to rekao naglas? Ne, ne bi. Šta on onda radi? Prvo smiruje situaciju, stabilizujući stanje i pokazujući se sposobnim da vodi crkvu i da balansira različite sile, tako da crkva ne može bez njega. Zar njegov položaj nije na taj način osiguran? Kada je njegov položaj osiguran, zar time nije osiguran i njegov opstanak? To je ono što nazivamo lukavošću i neuobičajenošću. Zbog toga većina ljudi ne može da prozre takve osobe. Zašto ne može? Oni nikada ne govore istinu niti deluju olako. Šta god da im Višnji naloži da urade, oni to formalno izvrše; koje god knjige treba da se podele, oni ih podele; održavaju nekoliko sastanaka nedeljno i ne vode glavnu reč tokom sastanaka. Spolja gledano, sve deluje savršeno i bez greške, ne ostavljajući prostora za kritiku. Ali, postoji jedna stvar koju možete da raspoznate – oni se nikada ne bave zlim ljudima. Naprotiv, oni ih štite, stalno ih brane i prikrivaju njihovo nepoželjno ponašanje. Zar to nije lukavost i neuobičajenost? Šta je, u ovom slučaju, lukavo i neuobičajeno u njihovom ponašanju, na šta treba da se fokusiramo? To mora da bude jasno. Oni nikada ne govore istinu, uvek izgovaraju laži da bi prevarili Božju kuću. Oni vide zle ljude kako čine zlo, ali se ne bave njima, uvek izglađuju situacije i praktikuju strpljenje i toleranciju. Sa kojim motivom oni to rade? Da li to rade da bi iskreno pomogli ljudima da nadopunjuju jedni druge i da budu tolerantni jedni prema drugima? (Ne.) Koji je onda njihov cilj? Oni žele da učvrste svoj uticaj, da stabilizuju svoj status. Oni znaju da, čim zli ljudi budu uklonjeni, oni će biti sledeći; to je ono čega se plaše. Stoga, zadržavaju zle ljude; dokle god su oni tu, status antihrista je osiguran. Kad bi zli ljudi bili uklonjeni, antihristi bi bili gotovi. Zli ljudi su njihov zaštitni kišobran, njihov štit. Tako da, ko god da razotkrije zle ljude ili predloži da zli ljudi budu uklonjeni, antihristi se ne slažu, govoreći: „Oni još uvek mogu da obavljaju svoje dužnosti, još uvek mogu da daju novac; u najmanju ruku, još uvek mogu da službuju!” Nalaze razloge i izgovore da brane zle ljude i, obično, ljudi koji nemaju sposobnost razlučivanja ne mogu da prepoznaju zlu nameru skrivenu u antihristima, nisu u stanju da je raspoznaju.

Da li postoje još neki primeri kada su lukava i neuobičajena dela antihrista ostavila dubok utisak na vas? Neka neko podeli svoje iskustvo. (Bila je jedna sestra koja je bila nadzornica tima za širenje jevanđelja, i svakog meseca je uspevala da zadobije nekoliko ljudi, od kojih su neki bili nevernici. Antihrist je pogrešno protumačio radne aranžmane, govoreći da širenje jevanđelja treba prvenstveno da bude usmereno na ljude različitih veroispovesti, a da su nevernici na drugom mestu, pa ako je glavni fokus bio na nevernicima, to je onda bilo ozbiljno kršenje radnog aranžmana. Čak je iskoristio Božje reči iz teksta „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu” kako bi detaljno analizirao to ponašanje. Zatim je naložio svima da glasaju, pitajući ih: „Može li takva osoba i dalje da bude nadzornica?” U to vreme, bilo je mnogo novih vernika u crkvi, prisutnih tek godinu ili dve dana, koji nisu mogli to da raspoznaju, pa su smatrali da je kršenje radnog aranžmana ozbiljna stvar i složili su se da se sestra smeni. Ta sestra je tada postala veoma negativna; nakon što ju je antihrist detaljno izanalizirao i osudio, osećala je da je i ona sama antihrist, da će je Bog sigurno isključiti, te je postala izuzetno negativna, izgubivši volju za životom. Pored toga, ovaj antihrist nam je takođe uskratio neke propovedi i besede Višnjeg, ne dopuštajući nam da ih slušamo. Tvrdio je da je beseda Višnjeg vrlo stroga i da bismo mi, kao novi vernici malog rasta, razvili predstave nakon slušanja. Spolja gledano, izgledalo je kao da brine o nama, ali u stvari, on se plašio da ćemo, ako budemo slušali propovedi Višnjeg, biti u stanju da ga raspoznamo, i tada ne bi mogao da nas kontroliše. Koristio je te naizgled razumne metode da manipuliše ljudima i da ih muči, te se činilo da je ono što je uradio logično i u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće.) Taj incident se svakako može opisati kao lukav i neuobičajen. Svako ko je antihrist uvek ima iste dosledne prakse kojih se drži, ni najmanje ih ne menja, uvek ima iste namere i usmeren je ka istim ciljevima u svemu što radi. Zar to ne dokazuje da su antihristi zaista demoni i zli duhovi? (Da.) Potpuno tačno. Opisati dela antihrista – tih demona i zlih duhova – kao lukava i neuobičajena, sasvim je prikladno i nimalo nije preuveličano.

Nakon što ste čuli ove primere, trebalo bi da ste stekli određeni uvid; da li ste počeli da razvijate neko rasuđivanje o lukavim i neuobičajenim delima antihrista? Sve što uključuje lukavo i neuobičajeno ponašanje, skrivene namere i motive, nisu dela normalne osobe niti dela poštene osobe, a svakako nisu dela čoveka koji stremi ka istini. Da li je to što takav čovek radi primenjivanje istine? Da li taj čovek štiti interese Božje kuće? (Ne.) Dakle, šta on radi? On prekida i rastura rad crkve, čineći zlo; on ne sledi Božji put niti podržava rad Božje kuće. To što on radi nije crkveni posao; on se samo pretvara da radi crkveni posao kako bi sledio svoj lični plan, dok zapravo štiti svoje lične interese i interese Sotone. Ima li još nekih primera? (Godine 2015. Višnji je izdao radni aranžman, nalažući nam da koristimo članak iz teksta „Probuđeni” kako bismo razgovarali o raspoznavanju lažnih starešina i o razlikama između prave i lažne crkve. Bio je jedan starešina u crkvi koji je upravo bio smenjen, koji je rekao da smo mi novi u veri u Boga i da imamo mali rast, te da smo previše površno razumeli radne aranžmane Višnjeg – Božja dela su nedokučiva i taj aranžman koji je Višnji izdao ima dublje značenje. Takođe je rekao: „Što se tiče istina o raspoznavanju lažnih starešina i antihrista, višnji je o tome već umnogome besedio i objasnio je to vrlo jasno. Da se radi o pukom raspoznavanju lažnih starešina i antihrista, da li bi bilo potrebe da se izda još jedan radni aranžman?” Nakon toga, izvukao je iz konteksta delove iz prethodnih radnih aranžmana, propovedi i beseda Višnjeg, sastavljajući materijal od desetina hiljada reči kako bi naveo braću i sestre na pogrešan put, navodeći nas da, umesto toga, tumačimo tekst „Probuđeni”. U to vreme, bili smo navedeni na stranputicu i nismo se fokusirali na raspoznavanje lažnih starešina i antihrista. Kasnije, taj čovek je bio razotkriven kao antihrist. Plašio se da će, ako svi počnu da raspoznaju lažne starešine i antihriste, otkriti njegova zla dela i raspoznati ga, pa nas je namerno zavodio da tumačimo tekst „Probuđeni” umesto toga.) To je bio trik, taktika odvraćanja i skretanja pažnje kako niko ne bi obraćao pažnju na njega. Zar vam ta metoda ne zvuči poznato? Kada se velika crvena aždaja suočava s krizom, poput unutrašnje nestabilnosti u svom političkom sistemu ili javnih planova za štrajkove ili pobune, koristi istu ovu taktiku – skretanje pažnje. Često koristi tu metodu. Kad god nastane kriza, velika crvena aždaja izaziva paniku zbog rata, podstiče patriotizam, zatim neprekidno pušta filmove o otporu i patriotizmu ili širi lažne vesti da bi podstakla nacionalistička osećanja i skrenula pažnju. Velika crvena aždaja ima skrivene motive kada to čini i krije neizrečene ciljeve – to je lukavo i neuobičajeno ponašanje. Ko je predak antihrista? To je velika crvena aždaja, đavo. Priroda njihovih dela potpuno je ista, kao da su u dosluhu jedno s drugim. Odakle dolaze planovi i metode antihrista? Naučili su ih od svog pretka, đavola Sotone. Sotona prebiva u njima, pa je za njih sasvim normalno da postupaju na lukav i neuobičajen način; to potpuno otkriva njihovu narav antihrista.

(Bože, želim da podelim jedan primer. Ovaj slučaj antihrista dogodio se u pastoralnom području Jidžin. Bilo je to negde u proleće 2012. godine. Antihrist po imenu An širio je mnoge zablude u različitim crkvama i čak je napisao knjižicu pod naslovom „Šta Bogu najviše znači pre nego što napusti Zemlju”, koju je privatno delio svim crkvama. Tvrdio je da Bogu, pre nego što napusti zemlju, najviše znači to da li će Božji izabrani narod slušati čoveka kojeg koristi Sveti Duh nakon što On ode, pa bi trebalo da razumemo Božje namere; i da je sada dovoljno da samo čitamo propovedi, besede i radne aranžmane čoveka kojeg koristi Sveti Duh, kao zamena za potrebu da jedemo i pijemo Božje reči. Mnoga braća i sestre su zbog toga bila navedena na pogrešan put; prestali su da jedu i piju Božje reči, što je bio cilj koji je imao antihrist. Podmuklost antihrista ležala je u tome što je, pod plaštom svedočenja o čoveku kojeg koristi Sveti Duh, odvlačio ljude od Božjih reči, te su prestali da jedu i piju Božje reči, dok je ujedno izazivao kod ljudi osećaj da on duboko razume Božje srce. Razmišljao je o tome šta Bogu znači pre nego što ode, pa su ga ljudi veoma cenili i obožavali.) Zašto je uzdizao čoveka kojeg koristi Sveti Duh? Čovek kojeg koristi Sveti Duh je čovek, kao i on sam. Uzdižući čoveka kojeg koristi Sveti Duh, zapravo je navodio ljude da obožavaju i uzdižu njega; to je bio njegov cilj. Ne možemo samo da prosuđujemo da li je ono što je on rekao ispravno ili pogrešno; moramo da sagledamo posledice i ciljeve koje su njegove reči postigle; to je ključno. Dakle, njegova svrha u uzdizanju čoveka kojeg koristi Sveti Duh zapravo je bila da uzdigne sebe; to je bio njegov cilj. Znao je da se sigurno niko neće protiviti uzdizanju čoveka kojeg koristi Sveti Duh i da bi se ljudi složili s njim i uzdigli ga. Ali, kada bi sebe direktno uzdigao i kada bi svedočio o sebi, ljudi bi ga mogli razotkriti, prepoznati i odbaciti. Stoga je antihrist primenio taktiku uzdizanja čoveka kojeg koristi Sveti Duh kako bi postigao sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi; to je bila podmuklost antihrista. Postupci antihrista Ana bili su veoma lukavi i neuobičajeni, bilo je lako navesti ljude na stranputicu – to je tipičan primer antihrista. Božji izabrani narod treba iz tog primera da nauči da raspoznaje ljude, da razume lukave i neuobičajene aspekte antihrista, kao i uobičajene metode i sredstva kojima se služe kako bi uspeli da navedu ljude na pogrešan put. Veoma je korisno da ljudi razumeju te aspekte kako bi mogli da prepoznaju antihriste. Ko još ima neki primer koji želi da podeli?

(Bože, imam i ja slučaj antihrista koji bih da podelim. Ovaj incident se dogodio u pastoralnom području Henan. Oko 2011. godine, antihrist po imenu Ju, lažna starešina koja je bila smenjena, dobila je od crkve zadatak da bude zadužena za posao čišćenja zato što je bila nadarena i imala je neko radno iskustvo. U to vreme, Višnji je izdao radni aranžman da se temeljno razotkriju i uklone lažne starešine i antihristi. Ju, koja je volela status, videla je to kao priliku da se vrati na poziciju. Pod izgovorom da sprovodi radni aranžman, neprekidno je razgovarala sa braćom i sestrama o tome kako slediti tok dela Svetog Duha i fokusirati se na raspoznavanje lažnih starešina i antihrista. Međutim, nije razgovarala o načelima po kojima se oni mogu raspoznati, već nas je navodila da usmerimo pažnju na starešine i delatnike. Na svakom sastanku pitala bi braću i sestre da govore o učinku starešina i delatnika. Pošto bismo joj ispričali nešto o njima, ona bi se odmah uhvatila za neka odstupanja u njihovom radu i za iskvarene naravi koje su pokazivali, pri čemu bi preuveličala prirodu tih problema, direktno ih etiketirala kao lažne starešine i zatim ih smenjivala. Nakon toga bi stalno svedočila braći i sestrama o tome kako je uklonila te lažne starešine i delatnike, te im se činilo da je pronicljiva i da ima radne sposobnosti. U stvarnosti, njen cilj je bio da iskoristi smenjivanje tih starešina i delatnika kao priliku da se vrati i nastavi da radi kao starešina. Zaluđeni od strane Ju, braća i sestre su, sagledavši iskvarenost koju su starešine i delatnici pokazivali, kao i odstupanja u njihovom radu, počeli da se pitaju da li su to možda lažne starešine, pa su čak počeli da sumnjaju u crkvene starešine na svim nivoima i prestali su normalno da sarađuju sa starešinama i delatnicima. Mnoge starešine i delatnici slabog rasta takođe su u velikoj meri bili ograničeni, živeći u stanju negativnosti i opreza, nesposobni da normalno obavljaju svoje dužnosti, što je dovelo do haosa u crkvi. U to vreme, mnogi su obožavali tu ženu antihrista, koja je uspela da navede na stranputicu i kontroliše desetak crkava. Čak i nakon što je bila razotkrivena, neki ljudi još uvek nisu mogli da je raspoznaju, verujući da je ona podržavala rad crkve, a neki su je čak i branili.) Šta se kasnije desilo sa braćom i sestrama koji su bili navedeni na pogrešan put? (Kroz razgovor u zajedništvu i pomoć, neki su stekli sposobnost da prepoznaju antihrista i spašeni su, dok su neki, bez obzira na to koliko su drugi ljudi razgovarali sa njima o istini, ostali tvrdoglavi i odlučni da slede antihrista, te su ti ljudi na kraju bili isključeni.) Da li sada većina ljudi raspoznaje tog antihrista? (Imaju sada neku sposobnost raspoznavanja.) Oni koji ostaju tvrdoglavi i nepromenjenog stava zaslužuju da propadnu; takav ishod čeka svakog ko sledi antihrista.

Upravo smo razgovarali o različitim načinima na koje antihristi ispoljavaju lukavo i neuobičajeno ponašanje. Hajde da sada sve to sažmemo. Koju suštinu i narav takvo ponašanje antihrista izražava? (Rđavost.) To je narav koju prvenstveno karakteriše rđavost. Možemo li onda reći da ljudi koji imaju rđavu narav obično postupaju lukavo i neuobičajeno, i da oni koji postupaju lukavo i neuobičajeno imaju veoma rđavu narav? (Da.) Da li je to logično rasuđivanje? Iako, spolja gledano, to donekle izgleda kao rasuđivanje, u stvari, upravo tako stoje stvari – ljudi koji imaju rđavu narav često postupaju lukavo i neuobičajeno. Priroda-suština antihrista koji se ponaša lukavo i neuobičajeno potiče od Sotone; sasvim je jasno da su oni slični đavolima i Sotoni. Posmatrajući ponašanje antihrista, možeš da razumeš postupke đavola i Sotone. Pravi đavoli, Sotona i velika crvena aždaja postupaju još ozbiljnije od toga. Čak i običan antihrist može da postupa tako lukavo i neuobičajeno, koristeći pametne taktike, pričajući bez ikakvih propusta, tako da ispada nemoguće da mu iko pronađe grešku ili da ga uhvati. A u kojoj meri to tek rade stari đavoli i Sotona! Posmatrano iz perspektive lukavog i neuobičajenog ponašanja antihrista, obični ljudi bez statusa, koji retko komuniciraju ili se retko otvaraju drugima, koji postupaju netransparentno i ne žele da drugi znaju o čemu razmišljaju ili šta planiraju da urade u dubini svoje duše i ne žele da drugi znaju njihove namere, koji se skrivaju negde duboko i vrlo su zatvoreni – zar njihovi govori i postupci ne bi isto tako odavali nagoveštaj lukavosti i neuobičajenosti? Ako se takvi ljudi ne okarakterišu kao antihristi, onda nesumnjivo hodaju putem antihrista. To je sigurno. Oni koji hodaju putem antihrista, ako ne prihvataju orezivanje niti slušaju sugestije drugih, a posebno ako ne prihvataju istinu, čim steknu status, neminovno će postati antihristi; to je samo pitanje vremena. Ako neki ljudi imaju toliko rđavu narav, ako su nekada hodali putem antihrista i ako su pokazali neke sličnosti sa antihristima, ali ako se, nakon što prihvate orezivanje, pokaju, ako mogu da prihvate istinu, da napuste svoj prethodni put i da se okrenu i primene istinu, kakav će biti rezultat toga? Takva promena će ih još više udaljiti od puta antihrista, olakšavajući im da uđu na pravi put verovanja u Boga i tada će imati nadu da budu spaseni. To je sve što se tiče razgovora na temu kako antihristi ispoljavaju lukavo i neuobičajeno ponašanje; sledeći razgovor koji ćemo voditi biće o tome kako antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje.