II. Detaljna analiza samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihrista i načina na koji ljude prisiljavaju da im budu poslušni

Antihristi postupaju samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovaraju u zajedništvu niti se konsultuju sa drugima, rade kako im je volja i prisiljavaju druge da im budu poslušni. Moglo bi se reći da, bez obzira na to šta antihristi rade, koje god aranžmane ili odluke da donesu, oni ne razgovaraju sa drugima, ne postižu dogovore, ne traže istinu kako bi razrešili probleme i ne traže načela koja bi trebalo da primene u obavljanju svojih dužnosti. Štaviše, oni ne dozvoljavaju ljudima da razumeju zašto stvari rade na određeni način, te ljudi ostaju zbunjeni i u obavezi da ih slušaju. Ako neko nešto ne razume i postavi mu pitanje, antihrist nije voljan da o tome razgovara niti da to objasni. Kakvu situaciju antihrist po tom pitanju želi da zadrži? Niko ne sme da zna detalje; niko nema pravo da bude obavešten. Antihristi rade šta im je volja, i ono što oni misle da je ispravno mora u potpunosti da se sprovede. Drugi nemaju pravo da to dovode u pitanje, a još manje su kvalifikovani da sarađuju sa antihristima; njihova uloga je da samo budu poslušni i da se pokore. Kako antihrist na to gleda? „Pošto ste me izabrali za starešinu, pod mojom ste upravom i morate da me slušate. Ako ne želite da me slušate, onda nije trebalo da me izaberete. Ako me izaberete, morate me slušati. Ja imam poslednju reč u svemu!” U njegovim očima, kakav je odnos između njega i braće i sestara? On je taj koji izdaje naređenja. Braća i sestre ne mogu da analiziraju šta je ispravno, a šta pogrešno, ne mogu da se raspituju niti im je dozvoljeno da ga optuže, raspoznaju, da mu postavljaju pitanja ili da u njega sumnjaju; sve to je zabranjeno. Antihrist treba samo da predloži planove, izjave i metode, a svi moraju da aplaudiraju i da se bez pogovora slože. Nije li to pomalo prisilno? Kakva je to taktika? To je samovoljno i diktatorsko ponašanje. Kakva je to narav? (Zlobna.) Na prvi pogled, „samovoljno” se odnosi na samostalno donošenje odluka, na situacije kada osoba ima poslednju reč; a „diktatorsko” znači da, nakon što neko samostalno donese neki sud ili odluku, svi ostali moraju to da sprovedu i nemaju pravo da ispolje različita mišljenja ili da kažu nešto drugo, pa čak ni da postave pitanja. Ponašati se samovoljno i diktatorski znači da, kada se suoči sa nekom situacijom, antihrist razmišlja i razmatra tu situaciju sam pre nego što donese odluku o tome šta da uradi. On samostalno iza kulisa donosi odluke o tome kako nešto da se uradi, bez tuđeg uplitanja; čak ni njegovi saradnici, partneri ili starešine višeg ranga ne mogu da se umešaju – to znači ponašati se samovoljno i diktatorski. Bez obzira na situaciju s kojom se suočavaju, oni koji se tako ponašaju uporno nastavljaju da o svemu razmišljaju u sebi, lupaju glavu promišljanjima i nikada se ne konsultuju s drugima. U sebi razmišljaju o svemu i svačemu, ali šta zapravo misle, to niko ne zna. Zašto niko to ne zna? Zato što ne progovaraju. Neki bi mogli da pomisle da je to zato što nisu pričljivi, ali da li je to stvarno tako? To nije pitanje tipa ličnosti; to je svojevoljna odluka da se drugi drže u neznanju. Oni žele da stvari rade sami i imaju vlastite proračune. Šta proračunavaju? Njihovi proračuni se vrte oko njihovih ličnih interesa, statusa, slave, dobiti i ugleda. Razmišljaju o tome kako da postupaju u svoju korist, kako da zaštite svoj status i reputaciju od štete, kako da postupaju a da drugi ne uspeju da ih prozru, i najvažnije, kako da sakriju svoje postupke od Višnjeg, nadajući se da će na kraju imati neke pogodnosti, a da pritom nikom ne otkriju svoje slabosti. Oni razmišljaju: „Ako slučajno pogrešim i kažem nešto pogrešno, svi će me prozreti. Ako neko progovori bez dozvole i prijavi me višnjem, višnji bi mogao da me smeni, te ću izgubiti svoj status. Osim toga, ako uvek budem razgovarao s drugima, zar moje ograničene sposobnosti neće postati svima očigledne? Zar me drugi neće potcenjivati?” Sada Mi recite da li bi bilo dobro ili loše kada bi ih ljudi zaista prozreli? U stvari, za one koji streme ka istini, za poštene ljude, i nije previše važno ako ih neko prozre ili ako izgube malo ugleda ili reputacije. Ne čini se da su takvi ljudi previše zabrinuti zbog toga; deluje kao da su manje toga svesni i ne pridaju tome previše značaja. Ali antihristi su sušta suprotnost; oni ne streme ka istini i smatraju da su njihov status, kao i gledišta i stavovi drugih prema njima važniji od samog života. Zamoliti ih da kažu ono što misle ili da govore istinu izuzetno je teško; možda čak ne bi bile dovoljne ni razne pogodnosti koje im se mogu ponuditi. Kada bi ih zamolili da otkriju svoje tajne ili nešto iz privatnog života, to bi bilo još teže – možda to ne bi učinili čak ni po cenu svog života. Kakva je to priroda? Može li takva osoba da prihvati istinu? Može li da bude spasena? Sasvim sigurno da ne može. Na kraju krajeva, „Vuk dlaku menja, ali ćud nikada”.

Antihristi pridaju poseban značaj svom samopoštovanju, statusu, ugledu i svemu što može da održi njihovu moć. Ti razgovaraš s njima, govoreći: „U obavljanju crkvenog posla, bilo da se radi o spoljnim pitanjima ili unutrašnjoj administraciji, o promenama po pitanju zaposlenih ili o bilo čemu drugom, moraš da razgovaraš sa braćom i sestrama. Prvi korak u učenju saradnje s drugima je da naučiš da razgovaraš sa njima. Razgovor u zajedništvu nije pričanje u prazno ili puko izražavanje tvoje negativnosti ili pobune protiv Boga. Ne bi trebalo da iskaljuješ svoje negativne ili buntovne stavove kako bi uticao na druge. Glavna poenta je da se razgovara o tome kako pronaći načela u Božjim rečima i kako razumeti istinu.” Međutim, koliko god ti razgovarao o istini, to ih ne može pokrenuti niti ih navesti da promene svoja načela i pravac po pitanju toga kako postupaju i ponašaju se. Kakva je to narav? Blago rečeno, to je nepopustljivost; strože rečeno, to je zloba. Zapravo, nazvati to zlobom sasvim je prikladno. Razmisli o vuku koji drži ovcu u svojim čeljustima i uživa u svom plenu; u pokušaju da pregovaraš s njim, ti kažeš: „Daću ti zeca umesto nje, pa pusti ovcu, važi?” Ali, vuk na to neće pristati. Zatim kažeš: „Daću ti kravu, šta kažeš na to?” On sigurno neće pristati. On će prvo pojesti ovcu, a zatim će krenuti na kravu. Nije mu dovoljna samo jedna opcija; on želi obe. Kakva je to narav? (Nezasito pohlepna i izuzetno zlobna.) Itekako je zlobna! Na sličan način, u vezi sa izuzetno zlobnom naravi antihrista, razgovori o istini, orezivanje ili savetovanje ne pomažu. Ništa od toga ne može da promeni njihovu duboko ukorenjenu težnju za statusom niti njihovu želju da kontrolišu druge, osim ako im ne ponudiš viši status ili veće pogodnosti. U suprotnom, oni sasvim sigurno neće pustiti plen koji im je već u ustima. Šta znači to potpuno odbijanje da puste? To znači da, kada jednom steknu određeni status, iskoristiće tu priliku da se energično istaknu i hvališu. Čime se hvališu? Ističu svoju nadarenost i različite talente, svoje poreklo, obrazovanje, vrednost i status u društvu, hvaleći se i razmećući se koliko su sposobni i vešti, kako mogu da se poigravaju sa ljudima i manipulišu njima i kako mogu njima da upravljaju. Kada to čuju ljudi koji nemaju istinu niti imaju sposobnost raspoznavanja, misle da su takvi antihristi zaista impresivni; sami se osećaju inferiorno i spremno se pokoravaju kontroli antihrista.

Neki antihristi su posebno lukavi i otišli su daleko u svom spletkarenju. Oni se pridržavaju vrhunske sotonske filozofije, a to je da retko progovaraju u bilo kojoj situaciji i da ne izražavaju olako svoj stav u bilo kojoj situaciji s kojom se suoče, i da progovaraju samo kada su na to apsolutno primorani. Naprosto, oni pažljivo osmatraju svačije postupke, kao da im je cilj da potpuno razumeju i prozru one oko sebe pre nego što progovore ili delaju. Najpre identifikuju one koji mogu da budu njihov plen, te takvi ljudi postaju njihovi pomagači, a zatim i one od kojih treba da se čuvaju kao svojih „političkih neprijatelja”. Ponekad ne progovaraju niti zauzimaju stav, već samo ćute, ali u isto vreme razmišljaju i proračunavaju u sebi; takvi pojedinci su lukavi u duši i retko progovaraju. Da li biste rekli da je takav čovek prilično zlokoban? Ako često ne progovara, kako možeš da ga raspoznaš? Da li je lako prozreti ga? To je veoma teško. Srca takvih ljudi su potpuno ispunjena sotonskom filozofijom. Nije li to lukavost i neuobičajenost? Antihristi veruju da će ih, ako su uvek skloni da iskazuju i izražavaju svoja gledišta i razgovaraju u zajedništvu s drugima, svi prozreti; misliće da antihristima nedostaje dubina, da su samo obični ljudi i neće ih poštovati. Šta za antihriste znači gubitak poštovanja? To znači da time gube svoj cenjeni status u srcu drugih i da pokazuju koliko su prosečni, neuki i obični. To je nešto što antihristi ne žele da vide. Stoga, kada vide da se drugi u crkvi uvek ogoljavaju i da priznaju svoju negativnost, svoje buntovništvo protiv Boga, svoje greške koje su juče počinili ili nepodnošljiv bol koji osećaju jer danas nisu bili pošteni, antihristi smatraju da su ti ljudi glupi i naivni; oni sami tako nešto nikada ne bi priznali i čuvali bi svoje misli u tajnosti. Neki ljudi retko progovaraju zbog slabog kova, prostodušnosti ili nedostatka složenih misli, ali kada antihristi retko progovaraju, to nije iz istog razloga; to je problem naravi. Antihristi retko progovaraju kada se susreću sa drugim ljudima i ne izražavaju spremno svoja gledišta o onome o čemu drugi razgovaraju. Zašto ne izražavaju svoja gledišta? Prvo, sigurno im nedostaje istina i ne umeju da prozru stvari. Ako progovore, mogu da pogreše i da ih drugi ljudi prozru; boje se da drugi ne gledaju na njih sa visine, pa se pretvaraju da su ćutljivi i glume da su dubokoumni, otežavajući drugima da ih procene i pritom čak to čine tako da drugi pomisle kako su mudri i ugledni. Na taj način, ljudi se ne usuđuju da potcene antihriste, a kad vide njihovu naizgled smirenu i pribranu spoljašnjost, oni ih još i više poštuju i nipošto se ne usuđuju da ih omalovažavaju. To je lukav i neuobičajen i rđav aspekt antihrista. Oni svoja gledišta ne izražavaju olako, jer većina njihovih gledišta nije u skladu sa istinom, već su to ljudske predstave i uobrazilje, sasvim neprikladne da se iznesu na videlo. Zato oni ćute. U sebi se ujedno nadaju da će dobiti nekakvo svetlo koje bi mogli izneti da bi ih drugi izrazito poštovali, ali pošto im to nedostaje, ostaju ćutljivi i skriveni tokom besede o istini, vrebajući u senci poput duhova koji čekaju dobru priliku. Kada vide da drugi iznose istinu na svetlo, smišljaju načine da to prisvoje, te izražavaju to isto na drugi način kako bi se istakli. Eto koliko su antihristi lukavi. Šta god da rade, trude se da se istaknu i da budu superiorni, jer su samo tako zadovoljni. Ako nemaju priliku, najpre se pritaje i zadržavaju svoje stavove za sebe. To je lukavstvo antihrista. Na primer, kada Božja kuća izda propoved, neki ljudi kažu da zvuči kao Božje reči, dok drugi misle da više liči na besedu Višnjeg. Ljudi koji su relativno prostodušni kažu ono što im je na umu, ali antihristi, čak i ako imaju neko mišljenje o tome, ne otkrivaju ga. Oni posmatraju i spremni su da prate mišljenje većine, ali u stvarnosti ni sami ne mogu u potpunosti to da shvate. Mogu li tako vešti i lukavi ljudi da razumeju istinu i da imaju sposobnost istinskog rasuđivanja? Šta može da prozre neko ko ne razume istinu? Takav čovek ne može ništa da prozre. Neki ljudi ne mogu ništa da prozru, a ipak se pretvaraju da su dubokoumni; zapravo, njima nedostaje sposobnost rasuđivanja i boje se da će ih drugi prozreti. Ispravan stav u takvim situacijama je sledeći: „Ne možemo ovo da prozremo. Pošto ne znamo, ne bi trebalo nemarno da govorimo. Ako kažemo nešto pogrešno, to može da ima negativan uticaj. Sačekaću da vidim šta kaže Višnji.” Nije li to pošteno rečeno? Te reči su tako jednostavne, pa zašto ih antihristi onda ne koriste? Oni ne žele da ih drugi ljudi prozru; znaju sopstvenu meru, ali potajno i dalje imaju ogavnu nameru – da druge navedu da o njima imaju visoko mišljenje. Zar to nije ono što je najodvratnije? Nakon što su svi izrekli svoje mišljenje, videvši da većina kaže da su to Božje reči, a nekolicina kaže da nisu, antihrist takođe oseća da propoved možda nije Božja reč, ali to ne iznosi otvoreno. On kaže: „Ne mogu brzopleto da sudim o tome; složiću se sa većinom.” Ne priznaje da mu nedostaje uvid, već koristi takvu izjavu da se prikrije i sakrije, i sve vreme misli da je vrlo mudar, da su njegove metode izuzetne. Onda, dva dana kasnije, kada Božja kuća objavi da je propoved bila Božja reč, antihrist odmah kaže: „Vidiš, šta sam ti rekao? Sve vreme sam znao da je to božja reč, ali brinuo sam zbog slabosti onih među vama koji je nisu prepoznali, pa nisam to mogao da kažem. Da sam rekao da su to božje reči, zar vas ne bih osudio? Kako biste tada bili tužni! Kako bih mogao biti miran znajući koliko ste slabi? Kakav bih ja starešina tad bio?” Kakav je on majstor prerušavanja! Postoje namere i ciljevi iza svega što antihristi kažu; kad god otvore usta, to je da bi sami sebe pohvalili, da bi se razmetali svojim postignućima, dobrim delima koje su ranije počinili i slavnim trenucima iz prošlosti. Kad god da progovore, uvek pričaju o tome. Oni koji ne mogu da ih prozru, obožavaju ih, dok oni koji ih prozru smatraju da su to krajnje podmukli i lažljivi ljudi – antihrist nikada ne priznaje svoje nedostatke. Antihristi delaju u tajnosti i govore dvosmisleno; većina toga što govore su besmislice; oni nisu u stanju ništa da prozru niti da razumeju ikakvu istinu. Što je još gore, oni se pretvaraju da razumeju istinu, iako je uopšte ne razumeju, i žele da budu uključeni u sve, žele da donose odluke i da u svemu imaju poslednju reč, dok niko oko njih nema nikakva prava da išta o tome zna. U kakvu situaciju to na kraju vodi? Iako se, spolja gledano, čini da su antihristi odani i da su spremni da plate cenu, svi koji sarađuju sa njima ili koji obavljaju svoju dužnost sa njima osećaju da to u stvari nije slučaj. Čak ni oni koji su godinama bili bliski sa antihristima ne mogu da prozru šta oni misle, niti znaju šta su oni zapravo sposobni da urade – većina ljudi ne može da ih prozre. Sve što govore jesu laži i prazne reči, dvolične i obmanjujuće reči. Oni žele da budu uključeni u sve i da donose sve odluke, ali čim donesu odluku, ne preuzimaju odgovornost za moguće posledice i nalaze razloge da opravdaju takvo ponašanje. Nakon što donesu odluku, puštaju druge da obavljaju posao, dok oni nastavljaju da se mešaju u neke druge stvari. Što se tiče toga da li je prvobitna stvar ispraćena, da li je sprovedena, kolika je delotvornost sprovođenja, da li većina drugih ljudi ima ikakvo mišljenje o pristupu, da li to šteti interesima Božje kuće i da li su braća i sestre u stanju to da raspoznaju, njih je baš briga za to, ponašaju se kao da to nije njihova stvar, kao da to nema nikakve veze s njima – uopšte se ne brinu o tome. O čemu se jedino brinu? Brinu se jedino o stvarima u kojima mogu da se istaknu i da zadobiju divljenje drugih; nikada ne propuštaju priliku da to učine. U svom radu, oni ne rade ništa osim što daju naređenja i sprovode pravila. Sposobni su samo da igraju igre moći i da manipulišu ljudima, dok su u potpunosti zadovoljni sobom i misle da su postigli uspeh u svom radu. Potpuno su nesvesni posledica svog načina rada – oni štete Božjem izabranom narodu, izazivaju prekide i ometanja u radu crkve. Oni ometaju sprovođenje Božje volje i pokušavaju da uspostave svoje nezavisno carstvo.

„Ponašaju se samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju u zajedništvu i primoravaju ih da im budu poslušni” – na šta prvenstveno ukazuje suština ovakvog ponašanja antihrista? Njihova je narav rđava i zlobna, a posedovanje izrazito snažne želje da kontrolišu druge prevazilazi granice normalne ljudske razumnosti. Pored toga, kakvo je njihovo shvatanje ili gledište i stav prema dužnosti koju obavljaju? Po čemu se to razlikuje od onih koji iskreno obavljaju svoju dužnost? Oni koji iskreno obavljaju svoju dužnost tragaju za načelima u onome što rade, što je osnovni zahtev. Ali kako antihristi shvataju dužnost koju obavljaju? Kakva se narav i suština otkrivaju u obavljanju njihove dužnosti? Oni zauzimaju visok položaj i sa visine gledaju na one ispod sebe. Čim su izabrani da vode, počinju da gledaju na sebe kao na osobe od statusa i identiteta. Oni ne prihvataju svoju dužnost od Boga. Po sticanju određenog položaja, osećaju da je njihov status važan, da je njihova moć velika, a njihov identitet jedinstven, što im omogućava da gledaju na druge s visine. Istovremeno, misle da mogu da izdaju zapovesti i da postupaju u skladu sa sopstvenim zamislima, i da ne moraju da imaju bilo kakve sumnje u vezi sa tim. Misle da mogu da iskoriste priliku obavljanja dužnosti kako bi zadovoljili svoju žudnju za autoritetom, kako bi zadovoljili svoju želju i ambiciju da vladaju i da snažno vode druge. Moglo bi se reći da osećaju da konačno imaju priliku da budu neosporni u svom autoritetu. Neki kažu: „Ispoljavanja antihrista ogledaju se u samovoljnom i diktatorskom ponašanju, i u činjenici da sa drugima nikada ne razgovaraju u zajedništvu. Iako naš starešina takođe ispoljava narav i otkrivenja antihrista, on često razgovara sa nama!” Da li to znači da on nije antihrist? Antihristi ponekad mogu da se pretvaraju; nakon što obave krug razgovora sa svima i razumeju i dokuče svačije misli – utvrđujući ko se slaže sa njima, a ko ne – oni ljude kategorizuju. Što se tiče stvari kojima će se baviti u budućnosti, komuniciraju samo s onima s kojima su u dobrim odnosima i sa kojima su kompatibilni. Oni koji se sa njima ne slažu, često o većini svari ostaju u neznanju, a antihristi im mogu čak uskratiti i knjige Božjih reči. Da li ste se vi ikada tako ponašali, samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovarajući s drugima? Samovoljno i diktatorsko ponašanje se svakako ispoljava, ali to nužno ne znači da nikada nećeš razgovarati s drugima; povremeno ćeš možda razgovarati. Međutim, nakon razgovora, stvari se i dalje dešavaju onako kako si ti rekao. Neki ljudi misle: „Iako smo razgovarali, ja sam zapravo odavno već utvrdio plan. Razgovaram s tobom samo formalnosti radi, samo da ti dam do znanja da imam svoja načela u onome što radim. Zar misliš da ne znam tvoju meru? Na kraju krajeva, ipak ćeš morati da me slušaš i da pratiš moj put.” U stvari, oni su već odavno u svom srcu odlučili. Oni veruju: „Slatkorečiv sam i mogu da preokrenem bilo koju raspravu u svoju korist; niko ne može da me nadglasa, pa će se sve prirodno odvijati prema mom vođstvu.” Oni su daleko unapred napravili svoje proračune. Da li takva situacija postoji? Samovoljno i diktatorsko ponašanje nije nešto što se povremeno slučajno otkrije; to ponašanje kontroliše određena narav. Možda ne izgleda da se ponašaju samovoljno i diktatorski na osnovu njihovih postupaka ili načina na koji pričaju, ali iz njihove naravi i prirode njihovih dela, oni se zaista ponašaju samovoljno i diktatorski. Oni obavljaju formalnosti i „slušaju” tuđa mišljenja, dozvoljavaju drugima da govore, obaveštavaju ih o detaljima situacije, diskutuju o onome što Božje reči zahtevaju – ali koriste određenu retoriku ili fraze kako bi usmerili druge da se slože sa njima. A koji je konačan rezultat? Sve se odvija po njihovom planu. To je njihova podmukla strana; to se takođe naziva prisiljavanje drugih da im budu poslušni, to je vrsta „blage” prisile. Oni misle: „Ne slušaš, zar ne? Ne razumeš, zar ne? Hajde da ti objasnim.” Dok objašnjavaju, oni pletu i uvijaju svoje reči i pri tom navode druge da poveruju u njihovu logiku. Nakon što ih navedu, ljudi slušaju i misle: „To što ti kažeš je ispravno; uradićemo kako ti kažeš, nema potrebe da više budemo tako ozbiljni.” I tako antihristi budu zadovoljni. Većina ljudi ne može da razluči njihove reči. Da li vi imate sposobnost rasuđivanja? Šta bi trebalo da radite kada se suočite sa takvim situacijama? Na primer, kada se sa nečim suočiš, osećaš da postoji problem; ne možeš tačno da odrediš u čemu je problem u tom trenutku, ali osećaš da si prisiljen da budeš poslušan. Šta bi tada trebalo da uradiš? Trebalo bi da tražiš relevantna načela, da potražiš uputstva Višnjeg ili da popričaš sa tom osobom. Pored toga, oni koji razumeju istinu mogu zajedno da raspravljaju i razgovaraju o tome. Ponekad će ti delo i uputstva Svetog Duha omogućiti da razumeš probleme u predlozima ili teorijama koje su predložili antihristi ili oni koji hodaju putem antihrista, i njihove skrivene motive. Kroz razgovor, možeš doći do razumevanja. Ali, ti možda ne razgovaraš sa drugima, već misliš: „To nije veliki problem, neka radi kako hoće. Na kraju krajeva, ja nisam primarno odgovoran, ne moram time da se bavim. Neću biti odgovoran ako nešto krene po zlu; on će snositi tu odgovornost.” Kakvo je to ponašanje? To je primer nekoga ko nije odan u svojoj dužnosti. Kada neko nije odan u svojoj dužnosti, zar to ne znači isto što i izdati interese Božje kuće? To je nalik Judi! Mnogi ljudi, kada se suoče sa ugnjetavajućom silom, na kraju pristaju i slože se sa onima koji se razmeću tom silom, čime ispoljavaju nelojalnost prema svojoj dužnosti. Bez obzira da li se suočavaš sa antihristom ili sa nekim ko se ponaša nepromišljeno i prisiljava te da mu budeš poslušan, kojih načela bi trebalo da se pridržavaš? Koji put treba da slediš? Ako osećaš da ono što radiš ne protivreči niti odstupa od Božjih reči i radnih aranžmana, moraš da budeš postojan. Držati se istine je ispravno i Bog to odobrava, ali klanjanje Sotoni i pravljenje kompromisa sa Sotonom, sa rđavim silama, sa zlim ljudima, to je izdajničko ponašanje, to je zlodelo koje Bog mrzi i proklinje. Kada se antihristi suoče sa nekim ko se s njima raspravlja, često kažu: „Ja po tom pitanju imam poslednju reč i to mora da se uradi na moj način. Ako nešto pođe po zlu, ja ću preuzeti odgovornost!” Koju narav predstavlja ta izjava? Može li neko ko tako govori i postupa da ima normalnu ljudskost? Zašto prisiljavaju druge da im budu poslušni? Zašto ne tragaju za istinom da bi razrešili probleme kada se pojave? Zašto ne mogu da utvrde načela primene istine? To dokazuje da im nedostaje istina. Možete li vi da raspoznate u čemu je problem sa tom izjavom? Izgovaranje takvih reči sasvim je dovoljno da se dokaže da neko ima narav antihrista; to je ponašanje antihrista. Međutim, lukaviji antihrist, u strahu da ga drugi ne raspoznaju, mora da kaže neke stvari sa kojima se svi slažu i koje se čine ispravnim kako bi postigao svoj cilj navođenja ljudi na pogrešan put i stekao uporište. A potom će razmišljati o tome kako da kontroliše Božji izabrani narod.

Ispoljavanja samovoljnog i diktatorskog ponašanja antihrista bi trebalo da budu vrlo česta, jer se takvo ponašanje, narav i kvalitet mogu videti kod svake iskvarene osobe, a kamoli kod antihrista. Možete li da se setite nekih primera kada ste se vi ponašali samovoljno i diktatorski? Na primer, ako ti neko kaže da ti dobro stoji kratka kosa, a ti odgovoriš: „Šta je toliko dobro u kratkoj kosi? Ja više volim dugu kosu i postupaću kako mi se sviđa.” Da li je to samovoljno i diktatorsko ponašanje? (Nije.) To je samo lični izbor, deo normalne ljudskosti. Neki ljudi vole da nose naočare iako nisu kratkovidi. Ako ih neki ljudi osude, govoreći: „Ti samo pokušavaš da izgledaš dobro, zapravo ti naočare nisu potrebne!” A oni odgovore: „Pa šta ako to radim? I dalje ću ih nositi!” Da li je to samovoljno i diktatorsko ponašanje? Ne, to je lična sklonost, a najviše svojevoljno ponašanje, i ne uključuje nikakav problem u njihovoj naravi; možda će prestati da nose naočare nakon nekoliko dana, ako im tako odgovara. Dakle, šta uglavnom uključuje samovoljno i diktatorsko ponašanje? Uglavnom uključuje put kojim čovek ide, njegovu narav, kao i načela i motive zbog kojih postupa na određeni način. Na primer, u braku u kom muž voli automobile, a porodica ima samo dvadeset hiljada juana, i muž pozajmljuje novac odakle god može da bi nepotrebno kupio automobil za dvesta hiljada juana, ostavljajući porodicu bez mogućnosti da priušti hranu, a žena čak ni ne zna za tu kupovinu, da li taj čovek postupa samovoljno i diktatorski? To je zaista samovoljno i diktatorsko ponašanje. Ponašati se samovoljno i diktatorski znači ne uzimati u obzir osećanja, misli, mišljenja, stavove ili gledišta drugih, fokusirajući se samo na sebe. Jednostavno rečeno, u svakodnevnom životu to znači zadovoljavanje telesnih užitaka i želja, zadovoljavanje sopstvene sebičnosti, a kada je u pitanju dužnost, to se odnosi na zadovoljenje sopstvene ambicije i želje za statusom i moći. Evo jednog primera: crkva je imala kuću i pored nje je trebalo izgraditi put. Odgovarajuća širina puta trebalo bi da bude određena veličinom kuće i dvorišta, s ciljem da se postigne i estetski izgled i funkcionalnost. S obzirom na veliku površinu te kuće i dvorišta, put je trebalo da bude širok najmanje dva metra. Čovek zadužen za to je rekao: „Odlučio sam, napravićemo put koji će biti širok jedan metar.” Drugi su rekli: „Mnogo ljudi dolazi i odlazi svakog dana, a ponekad moramo da nosimo stvari; jedan metar jednostavno nije dovoljno, suviše je usko.” Ali taj čovek je insistirao na svom mišljenju i nije bio otvoren za diskusiju. Nakon završetka, svi su videli da je put previše uzak; nije se uklapao sa kućom i dvorištem i bio je nepraktičan – morao je biti prepravljen, što je dovelo do toga da sve treba ponovo da se uradi. Svi su se tada žalili na tog čoveka. U stvari, pre nego što je počela izgradnja puta, neki ljudi su izneli primedbe, ali on se nije složio i insistirao je na svom mišljenju, primoravši druge da obave posao prema njegovim željama, što je dovelo do takvih posledica. Zašto taj čovek nije mogao da prihvati sugestije drugih? Kada su postojala različita mišljenja, zašto nije mogao da razmotri sve aspekte i da pronađe ispravan pristup? Ako nije bilo nikoga s kim bi mogao da se konsultuje, u redu je da donese sopstvene odluke, ali sada kada je bilo ljudi s kojima bi mogao da se konsultuje, pa čak i boljih predloga, zašto nije mogao da ih prihvati? Kakva je to narav? Postoje najmanje dve mogućnosti: jedna je da je taj čovek nepromišljen smeten pojedinac; druga je da je njegova narav previše nadmena i samopravedna, on uvek oseća da je on u pravu, nesposoban je da prihvati ono što drugi kažu, ma koliko tačno to bilo – to je toliko nadmeno da dovodi do gubitka razuma. Tako jednostavna stvar je otkrila njegovu narav. Preterana nadmenost vodi ka gubitku razumnosti. Šta znači nedostatak razumnosti? Kakvo biće nema razumnost? Zveri nemaju razumnost. Ako čoveku nedostaje razumnost, on se ne razlikuje od zveri; njegov um nema sposobnost prosuđivanja i nema razumnost. Ako čovek postane toliko nadmen da izgubi razum i ako mu nedostaje razumnost, zar nije sličan zveri? (Jeste.) On je upravo to; nedostatak ljudske razumnosti znači da on nije ljudsko biće. Da li antihristi poseduju takvu razumnost? (Ne.) Antihristima to još više nedostaje; oni su gori od zveri, oni su đavoli. Kao kad je Bog pitao Sotonu: „Odakle dolaziš?” Božje pitanje je zapravo bilo veoma jasno; koju poruku je Bog preneo? (Pitao je Sotonu odakle dolazi.) Ta rečenica se očigledno završava sa znakom pitanja; to je pitanje, odnosi se na „Sotonu” sa subjektom „ti”: „Odakle dolaziš?” Gramatika je primerena i Božje pitanje je lako razumeti. Kako je Sotona odgovorio? („Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko” (Knjiga o Jovu 1:7).) To je Sotonin čuveni citat. Da li Sotonin odgovor pokazuje bilo kakvu razumnost? (Ne.) Nedostaje mu razumnost. Kada ga je Bog ponovo pitao odakle dolazi, ponovio je isti odgovor, kao da nije mogao da razume Božje reči. Mogu li ljudi da razumeju šta je Sotona rekao? Ima li njegov govor ikakvu razumnost? (Nema.) Nedostaje mu razumnost – da li onda može da razume istinu? Čak je i na tako jednostavno Božje pitanje odgovorio na taj način; još manje je sposoban da razume istine koje Bog izgovara. Može se reći da i antihristi nemaju razumnost; oni koji se ponašaju lukavo i neuobičajeno, koji ne mogu da razumeju Božje reči ili istinu, svi su nerazumni. Koliko god ti govorio o primeni istine, delovanju prema načelima, traženju načela i razgovorima u zajedništvu s drugima dok obavljaš dužnost – iako oni kažu da razumeju to i da znaju – kada dođe do toga da se nešto preduzme, ne uzimaju tvoje reči k srcu i rade šta god im se prohte. To je demonska narav! Oni koji imaju takvu demonsku narav ne razumeju istinu i nemaju razumnost. Koji je njihov najnerazumniji i najbesramniji aspekt? Ljude je stvorio Bog, a s kojim ciljem Bog bira ljude i dovodi ih pred Sebe? On to radi da bi ljudi obratili pažnju na Božje reči i razumeli ih, da bi išli pravim putem u životu onako kako ih Bog usmerava, i da na kraju budu sposobni da razlikuju ispravno od pogrešnog, pozitivno od negativnog. To je ono što Bog namerava; na taj način, oni koji slede Boga postaju sve bolji. A do kog stepena su antihristi nerazumni? Oni razmišljaju: „Bože, ti dovodiš ljude pred sebe, pa ću i ja učiniti isto; ti možeš da biraš ljude, da njima orkestriraš i da nad njima imaš suverenost, pa ću i ja učiniti isto; ti možeš da navedeš ljude da ti se pokore i slušaju te, ti daješ direktne zapovesti te oni rade ono što kažeš, pa ću i ja učiniti isto.” Zar to nije nerazumno? (Jeste.) Zar biti nerazuman ne znači da nemaju osećaj za sramotu? (Da.) Da li su ljudi tvoji? Da li bi trebalo da te slede? Zašto bi te slušali? Ti si samo jedno od malih stvorenih bića, kako možeš da težiš da budeš iznad svega? Zar to nije nerazumno? (Jeste.)