Neki ljudi imaju sreću da budu izabrani kao starešine u crkvi, ali u stvarnosti, njihov kov i rast nisu na odgovarajućem nivou. Biti starešina je Božje uzdizanje, ali oni to ne doživljavaju na taj način. Umesto toga, oni misle: „Kao starešina, ja sam bolji i uzvišeniji od drugih; ja više nisam obična osoba. Dok vi svi treba poslušno da se klanjate pred bogom i obožavate ga, ja to ne moram jer sam drugačiji od vas; vi ste stvorena bića, ali ja nisam.” A šta si onda ti? Zar nisi i ti od krvi i mesa? Po čemu si ti drugačiji od drugih? Razlikuješ se po svojoj bestidnosti; nedostaje ti osećaj časti i razumnosti, ne možeš se uporediti čak ni sa psom. Ponašaš se samovoljno i diktatorski, ignorišući bilo kakve savete drugih – u tome je razlika. Bez obzira na to koliko je njihov kov loš ili koliko su nedelotvorni u svojim delima, oni i dalje misle da su iznad prosečne osobe i veruju da imaju sposobnost i talenat. Zbog toga, bez obzira na to šta rade, oni se ne savetuju sa drugima kako bi postigli dogovor, misleći da su dovoljno kvalifikovani ili da imaju potpunu sposobnost da kontrolišu sve. Zar to nije nadmenost koja vodi gubitku razuma? Zar to nije besramno drsko? (Jeste.) Pre nego što su postali starešine, u svemu su postupali podvijenog repa; verovali su da imaju talenat i sposobnost i krili su u svojim delima neku ambiciju, ali im je prosto nedostajala prilika. Čim su postali starešine, odvojili su se od braće i sestara, zauzimajući nadređeni položaj. Počeli su da se ponašaju nadmoćno, pokazujući svoje pravo lice; počeli su da pomišljaju kako mogu da ostvare nešto jako veliko, verujući: „Božja kuća je izabrala pravu osobu; ja sam zaista talentovan – pravo zlato je predodređeno da na kraju zasija. Pogledajte me sada: bog me je prepoznao, zar ne?” Zar to nije odvratno? (Jeste.) Ti si samo jedno od običnih stvorenih bića; bez obzira koliko su tvoji talenti i dar veliki, tvoja iskvarena narav je ista kao i kod svih ostalih. Ako misliš da si izuzetan i ako smatraš sebe nadmoćnim, ako želiš da se izdigneš iznad svih i da budeš svemu nadređen, tada grešiš. Zbog te zablude, ponašaš se samovoljno i diktatorski, ne razgovaraš niti se savetuješ sa drugima, pa čak želiš da uživaš u tome da se drugi ljudi tebi pokore i povinuju, što je pogrešno. U čemu je greška? (U zauzimanju pogrešnog položaja.) Zašto antihristi uvek zauzimaju pogrešan položaj? Jedno je sigurno, što možda niste shvatili – u poređenju sa drugima, oni imaju nešto dodatno u svojoj ljudskosti; oni su uvek u nekoj vrsti zablude. Kako nastaje ta zabluda? Nju nije dao Bog, već Sotona. Sve što rade, sve što otkrivaju i izražavaju, nije instinkt u okviru normalne ljudske prirode, već je vođeno spoljašnjom silom. Zašto se kaže da su njihova dela lukava i neuobičajena, a njihove ambicije i želje neobuzdane? Njihova želja da kontrolišu ljude je prešla granice. Šta znači preći granice? To znači pribegavati bilo kakvim sredstvima, prelaziti granice razumnosti i osećaja stida; to je neobuzdano ponašanje, poput opruge – možda će se privremeno smiriti kada je pritisneš, ali čim je pustiš, ona se vraća nazad. Zar to nije obuzetost željom i zaluđenost opsesijom? To uopšte nije preterivanje.

Gde god da antihristi imaju vlast u crkvi, ta crkva više ne može da se zove crkvom. Oni koji su to iskusili trebalo bi da imaju svest o tome. Tu ne vlada atmosfera smirenosti, radosti i zajedničkog uzdizanja, već je to atmosfera burne nesloge. Svi se osećaju naročito nemirno i nelagodno, nesposobni da osete mir u srcu, kao da će se desiti neka velika katastrofa. Reči i dela antihrista stvaraju atmosferu u kojoj ljudska srca postaju zamagljena i gube sposobnost da razlikuju pozitivne od negativnih stvari. Takođe, kada antihristi dugotrajno navode ljude na pogrešan put, to ljudska srca udaljava od Boga i dovodi do neprirodnih odnosa s Bogom, baš kao što je to slučaj s ljudima u religiji koji nominalno veruju u Boga, ali u srcima nemaju mesta za Njega. Postoji i stvarni problem, a to je da, kada antihristi preuzmu vlast, to izaziva podele i haos unutar crkve. Oni koji vole istinu ne osećaju se zadovoljno ili oslobođeno na okupljanjima i stoga žele da napuste crkvu i da veruju u Boga kod kuće. Kada Duh Sveti deluje u crkvi, bez obzira na to da li ljudi razumeju istinu ili ne, svi se ujedinjuju srcem i trudom, stvarajući mirniju i stabilniju atmosferu, oslobođenu nemira. Međutim, kad god antihristi delaju, oni stvaraju nemirnu i čudnu atmosferu. Njihovo mešanje dovodi do stvaranja frakcija, gde ljudi zauzimaju odbrambeni položaj jedni prema drugima, sude jedni drugima i međusobno se napadaju, podrivajući jedni druge iza leđa. Koju ulogu antihristi očigledno igraju? Oni su Sotonine sluge. Posledice postupaka antihrista su sledeće: prvo, uzajamno osuđivanje, sumnjičenje i opreznost među braćom i sestrama; drugo, brisanje granica između muškaraca i žena, što postepeno vodi do neprikladnih interakcija; i treće, ljudima u srcu postaje nejasno šta su vizije i prestaju da se fokusiraju na primenu istine. Više ne znaju kako da postupaju u skladu sa istina-načelima. Ono malo razumevanja doktrina što su imali je izgubljeno, umovi im postaju zamagljeni i oni slepo slede antihriste, fokusirajući se samo na obavljanje površnih zadataka. Neki ljudi osećaju da, ako slede antihrista, to ne vodi nigde; kada bi samo oni koji streme ka istini mogli da se okupljaju i da zajedno obavljaju svoje dužnosti, kakvu bi to radost donelo! Čim antihristi preuzmu vlast u crkvi, Sveti Duh prestaje da dela i tama pada na braću i sestre. Postaju bezvoljni u svom verovanju u Boga i u obavljanju dužnosti. Ako to dugo potraje, zar Bog neće isključiti većinu braće i sestara?

S jedne strane, danas smo detaljno analizirali način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje. S druge strane, tokom detaljne analize tih načina ispoljavanja, svi su postali svesni da čak i ako nisi antihrist, ispoljavanje takvih ponašanja te dovodi u vezu sa svojstvom antihrista. Da li je samovoljno i diktatorsko ponašanje manifestacija normalne ljudskosti? Sasvim sigurno da nije; očigledno je to prikaz iskvarene naravi. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok ili koliko dužnosti možeš da obavljaš, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš sa drugima, tada se držiš načela istine, što je minimum po pitanju onoga što se zahteva. Zašto se kaže da je učenje kako razgovarati sa drugima u zajedništvu isto što i pridržavati se načela? Ako možeš da naučiš kako da razgovaraš, to dokazuje da ne tretiraš svoj status kao sredstvo za preživljavanje niti ga shvataš preozbiljno. Bez obzira na to koliko je tvoj status visok, ti obavljaš tvoju dužnost. Postupaš u svrhu obavljanja svoje dužnosti, a ne radi statusa. Istovremeno, kada se suočiš sa problemima, ako možeš da naučiš kako da razgovaraš i, bez obzira na to da li su u pitanju obična braća i sestre ili oni sa kojima sarađuješ, ako možeš da tražiš i da razgovaraš sa njima, šta to dokazuje? To pokazuje da imaš stav da tragaš za istinom i pokoravaš joj se, što pre svega odražava tvoj stav prema Bogu i istini. Pored toga, obavljanje tvoje dužnosti je tvoja odgovornost, a traganje za istinom u tvom radu je put koji treba da slediš. Što se tiče toga kako drugi reaguju na tvoje odluke, da li mogu da se pokore ili kako se pokoravaju, to je njihova stvar; a da li ti možeš pravilno da obavljaš svoju dužnost i da budeš u skladu s merilom je tvoja stvar. Moraš da razumeš načela obavljanja dužnosti; nije stvar u pokoravanju nekoj osobi, već u pokoravanju istina-načelima. Ako osećaš da razumeš istina-načela i ako kroz razgovor sa svima postižeš dogovore koje svi smatraju primerenim, ali postoji nekoliko njih koji su tvrdoglavi i žele da prave probleme, šta treba uraditi u takvoj situaciji? U tom slučaju, manjina treba da prati većinu. Ako je većina postigla dogovor, zašto se oni izdvajaju da prave probleme? Da li namerno pokušavaju da izazovu ometanje? Oni mogu da iznesu svoje mišljenje kako bi svi mogli da ga procene, i ako svi kažu da njihova mišljenja nisu u skladu sa načelima i da ne piju vodu, tada bi trebalo da napuste svoje stavove i da prestanu da ih se pridržavaju. Po kom načelu bi to trebalo da se reši? Čovek treba da se drži onoga što je ispravno i da ne primorava druge da slede ono što je pogrešno. Da li je to jasno? Zapravo, pre nego što antihristi ispolje to samovoljno i diktatorsko ponašanje i postupke, oni u sebi već imaju svoje planove. Ponašati se samovoljno i diktatorski sigurno ne znači činiti ispravnu stvar ili primeniti istinu. To svakako znači činiti ono što je pogrešno i što krši istinu, slediti pogrešan put i donositi pogrešne odluke, a i dalje primoravati druge da te slede. To je ono što se naziva samovoljnim i diktatorskim ponašanjem. Ako je nešto ispravno i u skladu sa istinom, onda se toga treba pridržavati. To nije samovoljno i diktatorsko ponašanje; to je pridržavanje načela. To dvoje treba razlikovati. Na šta se prvenstveno odnosi samovoljno i diktatorsko ponašanje antihrista? (Odnosi se na postupke koji nisu u skladu sa načelima niti sa istinom, i istovremeno zahtevanje od drugih da te slede.) Tačno, bez obzira na situaciju i bez obzira na to koji problem treba da se reši, oni ne tragaju za istina-načelima već donose odluke na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Oni u srcu znaju da je to što rade protivno načelima, ali i dalje žele da ih drugi slušaju i da im se pokore. To je dosledan pristup antihrista.

Kada je delo širenja jevanđelja tek počelo, neki ljudi su nosili tekst „Reč se pojavljuje u telu” u religiozne krugove da propovedaju jevanđelje. Nakon što su pročitali Božje reči koje otkrivaju tajne, koje govore o vizijama i raspravljaju o život-ulasku, svi religiozni ljudi su rekli da su prilično dobre. Međutim, smatrali su da su neke reči koje osuđuju i razotkrivaju ljude previše grube po pitanju izbora reči. Osećali su se kao da ih neko kori i nisu mogli to da prihvate, govoreći: „Može li bog da govori tako da zvuči kao da kori ljude? U najboljem slučaju, čini se da je te reči napisao neki mudar čovek.” Čovek zadužen za propovedanje jevanđelja rekao je da ima rešenje. Kasnije je izmenio sve delove Božjih reči koji nisu bili u skladu sa ljudskim predstavama, uobrazilji i afinitetima, kao i reči za koje se plašio da bi kod ljudi mogle da izazovu predstave nakon što ih pročitaju. Na primer, reči koje je Bog iskoristio da razotkrije ljudsku prirodu, kao što su „bludnica”, „prostitutka”, „ološ”, i fraze poput „bačen u pakao” i „bačen u jezero ognja i sumpora”, sve su bile izbrisane. Ukratko, sve reči koje su lako mogle da izazovu predstave ili nesporazume bile su u potpunosti uklonjene. Recite Mi, nakon uklanjanja tih reči osude, osuđivanja i proklinjanja iz Božjih reči, da li su to i dalje Božje izvorne reči? (Nisu.) Da li su to još uvek reči koje je Bog izrazio u Svom delu suda? Taj „stari gospodin” se nije konsultovao ni sa kim i izbrisao je mnoge Božje reči koje su bile posebno grube kada su u pitanju oplemenjivanje i razotkrivanje iskvarenih naravi ljudi, posebno onih koje se odnose na vreme kušnje službenika. Kasnije, kada su religiozni ljudi pročitali izmenjenu verziju, rekli su: „Nije loše, možemo verovati u takvog boga”, te su je prihvatili. Taj stari gospodin je pomislio: „Pogledaj kako sam pametan! Nije mudro da božje reči budu previše grube. Što se tiče tih ljudi, sve se svodi na to da ih podstakneš – kako možeš reći nešto što bi moglo pogrešno da se shvati kao grdnja? To nije mudro! Napravio sam neke izmene i pogledajte šta se desilo; čak su i religijski sveštenici spremni da veruju i sve više ljudi to prihvata. Kako vam to zvuči? Zar nisam pametan? Zar nisam mudar? Zar to nije prilično impresivno?” Rezultati njegovih izmena doveli su do toga da je bio izuzetno ponosan na sebe. Međutim, neki religiozni ljudi koji su ušli u crkvu primetili su da su reči Božje koje su pročitali bile izmenjene i drugačije od originalnih tekstova u crkvi, i pokrenuli su to pitanje. Kasnije se otkrilo da je taj stari gospodin promenio sadržaj Božjih reči. Šta mislite o tome što je taj stari gospodin uradio? Hajde da ne spominjemo ništa drugo i da samo kažemo sledeće: te reči nisu bile tvoje, nisi imao pravo da ih menjaš. Čak i ako je to bio članak ili knjiga koju je napisao čovek, ako želiš da napraviš izmene, prvo moraš da dobiješ saglasnost originalnog autora. Ako se on slaže, možeš da napraviš izmene. Ako se ne slaže, ne smeš nikako da promeniš ni jednu jedinu reč. To se zove poštovanje autora i čitalaca. Ako autor nema energije da napravi izmene i ovlasti tebe, govoreći da možeš da promeniš bilo šta sve dok ostaješ veran izvornom značenju i postižeš željeni efekat, možeš li onda da napraviš izmene? (Da.) Ako ti je autor dao saglasnost ili ovlašćenje, onda izmene mogu biti napravljene. Kako nazivamo takvo ponašanje? To ponašanje je opravdano, legitimno i prikladno, zar ne? Ali, šta ako se autor nije složio i ti napraviš izmene bez njegovog ovlašćenja? Kako se to zove? (Biti bezobziran i svojeglav.) To se naziva bezobzirnim i svojeglavim, samovoljnim i diktatorskim ponašanjem. Dakle, šta je taj stari gospodin promenio? (Božje reči.) Izvorne reči Boga, koje nose Božje raspoloženje, narav i namere prema čovečanstvu. Božje reči imaju značaj po pitanju načina na koji su izgovorene. Da li znaš kakvo je raspoloženje, svrha i željeni efekat iza svake reči koju Bog izgovara? Ako ne možeš to da dokučiš, zašto nasumično praviš izmene? Svaka rečenica koju Bog izgovara, izbor reči, ton, atmosfera, raspoloženje i emocije koje te reči bude kod ljudi, sve je to pažljivo sročeno i razmotreno. Bog deluje promišljeno i mudro. Šta je taj stari gospodin mislio? On je smatrao da Božji način govora nije mudar. Tako je on gledao na Božje delo. Verovao je: „One u religiji koji žele samo da se najedu hleba treba podsticati i prema njima se treba odnositi s ljubavlju i milošću. Reči ne smeju biti preoštre. Ako su preoštre, kako možemo propovedati jevanđelje? Može li se jevanđelje i dalje širiti na taj način?” Zar Bogu to nije poznato? (Jeste.) Bog to vrlo dobro zna. Pa zašto onda i dalje govori na taj način? To je Božja narav. Šta je Božja narav? Da govori na Svoj način, bez obzira na to da li ti veruješ ili ne. Ako veruješ, ti si jedna od Božjih ovaca; ako ne veruješ, ti si vuk. Božje reči te razotkrivaju i pomalo te grde, a ti onda odbijaš da priznaš da si vernik u Boga? Šta, više nisi stvoreno biće Boga? Da li je Bog prestao biti Bog? Ako možeš zbog toga da negiraš Boga, onda si ti zao čovek, đavo. Bog takve ljude ne spašava, pa ni crkva ne bi trebalo da ih na silu ili na nagovor prihvata. Neki ljudi kažu: „Čak i ako me Bog grdi, rado to prihvatam. Ako je On Bog, On može da me spase. Ako me udari, zaslužio sam to. Ako me nazove smetenjakom, onda to zaista i jesam, čak i više nego što to izgleda; ako me nazove bludnikom, iako se ne čini da sam uradio to što radi bludnik, pošto Bog to kaže, prihvatam to i priznajem.” Takvi ljudi imaju najjednostavniju veru, priznanje i prihvatanje, kao i najjednostavnije bogobojažljivo srce. Bog želi da zadobije takve ljude. Neki ljudi smatraju da su Božje reči previše oštre i prodorne, misle da neće dobiti blagoslove, te više ne žele da veruju. Misle: „Čak i ako ti jesi bog, ja neću verovati u tebe. Ako govoriš na taj način, neću te slediti.” Onda beži! Ako čak ni ne priznaješ Boga, kako Bog može da te prizna kao Svoje stvoreno biće? To je nemoguće! Božje reči su tu, veruj u njih ili nemoj, to je tvoja stvar. Ako ne veruješ, onda idi. Propustićeš priliku. Ako veruješ, imaćeš tračak nade za spasenje. Zar to nije pravedno? (Jeste.) Ali, da li je taj stari gospodin razmišljao na taj način? Da li je mogao da prozre Božje misli? (Nije.) Zar nije bio glup? Ljudi koji nemaju duhovno razumevanje u stanju su da počine tako glupa dela. On je Boga smatrao vrlo beznačajnim i jednostavnim, misleći da Božje misli nisu na mnogo višem nivou od ljudskih. Često je govorio o tome kako su Božje misli na višem nivou od čovekovih, propovedao je te velike doktrine u svakodnevnim situacijama, ali kada bi se zapravo suočio sa nekom situacijom, te reči bi bacio u zaborav, osećajući da te Božje reči ne deluju kao nešto što bi Bog rekao. Nije priznao te Božje reči u svom srcu, te jednostavno nije mogao da ih prihvati. Baš dok se jevanđelje propovedalo, iskoristio je priliku da brzo promeni Božje reči, čak i pod izgovorom „da se tako jevanđelje delotvorno propoveda i da tako zadobija više ljudi”. Kako sam na kraju okarakterisao njegovo ponašanje? Kao petljanje sa Božjim rečima. Šta znači petljanje? To znači samovoljno dodavanje, oduzimanje ili menjanje izvornog značenja, menjanje autorove namere, ignorisanje prvobitnih autorovih namera i svrhe govora, a zatim nasumično menjanje istih. To je petljanje. Da li je imao bogobojažljivo srce? (Nije.) Kakva drskost! Da li je to nešto što bi ljudsko biće uradilo? (Nije.) To je delo đavola, a ne čoveka. Ne možeš slučajno da menjaš ni reči običnog čoveka; moraš da poštuješ mišljenje autora. Ako želiš da napraviš promene, moraš ga unapred obavestiti i dobiti njegov pristanak, i tek nakon što dobiješ njegovo dopuštenje, možeš da napraviš izmene u skladu sa njegovim mišljenjem. To se zove poštovanje. Kada je reč o Bogu, potrebno je mnogo više od samog poštovanja! Ako je čak i jedna rečenica u Božjim rečima pogrešno odštampana, ako nedostaje čak i jedan gramatički član, moraš da pitaš da li je to prihvatljivo; ako nije, moraš ponovo da odštampaš tu stranicu. To zahteva vrlo ozbiljan i odgovoran stav; to se zove imati bogobojažljivo srce. Da li je taj stari gospodin imao takvo srce? (Nije.) Nije imao bogobojažljivo srce. Smatrao je Boga nižim od sebe; bio je krajnje drzak. Takva osoba treba da bude izopštena.

Nedavno se dogodio sličan incident. Neki ljudi su ponovo iskoristili izgovor propovedanja jevanđelja i zadobijanja više ljudi kao razlog da bezobzirno menjaju Božje reči. Ovog puta bilo je nešto bolje nego prethodnog; u prethodnom slučaju, to je bilo učinjeno samovoljno i diktatorski, bez razgovora sa drugima, i postupak petljanja sa Božjim rečima bio je nasumičan i nepromišljen. Ovog puta su prvo pitali Višnjeg, rekavši: „Ljudi iz određene etničke grupe ne mogu da prihvate neke izraze u božjim rečima. Osmislili smo strategiju da uklonimo ili promenimo te izraze i delove izreka ili pasusa u božjim rečima koje oni ne mogu da prihvate, a zatim da im propovedamo posebno prilagođenu verziju božjih reči. Zar tada ne bi poverovali?” Pogledajte vi to; stvarno su drski. Kakvo je to ponašanje? Ako bismo prema njima bili popustljivi, moglo bi se reći da su takvi ljudi prosto glupi, neuki i premladi; mogli bi samo da budu upozoreni da to više ne rade. Ali, ako okarakterišemo prirodu onoga što su učinili, oni su olako menjali Božje reči da bi udovoljili Sotoni. Kako se to zove? To je ponašanje Jude, izdajnika i varalice, koji prodaje Gospoda za slavu. Oni su menjali Božje reči, čineći ih prijemčivijim i ugodnijim, da bi ljudima udovoljili i da bi ih pridobili da prihvate jevanđelje – na šta to liči? Čak i da nijedan čovek na zemlji ne veruje, da li Božje reči prestaju da budu Božje reči? Da li se priroda Božjih reči menja? (Ne.) Da li su Božje reči istina samo ako ih ljudi prihvate, a ako to ne urade, Njegove reči nisu istina? Može li se priroda Božijih reči zbog toga promeniti? Sigurno da ne može. Istina je istina; ako je ne prihvatiš, ti propadaš! Neki ljudi koji propovedaju jevanđelje misle: „Kako su oni žalosni što ih ne prihvataju! Kakav je to veliki i plemenit narod. Bog ih toliko voli i pokazuje im milost, kako da im ne pokažemo nešto ljubavi? Hajde da promenimo božje reči kako bi mogli da ih prihvate. Kako su ti ljudi divni i kako je bog prema njima dobar i milosrdan. Trebalo bi da vodimo računa o božjim namerama!” Zar to nije pretvaranje? (Jeste.) Još jedan prevarant – oni koji ne razumeju istinu mogu samo da rade glupe stvari! Već je rečeno da su se pozabavili sa čovekom koji je menjao Božje reči i da je on bio izopšten, a sada postoje ljudi koji žele da ih ponovo menjaju. Šta pokušavaju da postignu? Zar to nije prodaja Gospoda za slavu? (Jeste.) To je prodaja Gospoda za slavu, ugađanje Sotoni. Zar Božje reči nisu praktične? Zar ne mogu da budu otvoreno predstavljene? Zar ih ti ne priznaješ kao istinu? Ako ih ne priznaješ, zašto još uvek veruješ? Ako ne možeš da prihvatiš istinu, koja je svrha tvoje vere u Boga? Nemoguće je postići spasenje na taj način. Bez obzira na to kako Bog govori, koje god reči da koristi a da se ne podudaraju sa tvojim predstavama, On je i dalje Bog i Njegova suština se ne menja. Bez obzira na to koliko se lepo izražavaš, bez obzira na to šta radiš, bez obzira na to koliko misliš da si ljubazan, dobronameran ili pun ljubavi, ti si i dalje samo čovek, iskvaren čovek. Odbijaš da priznaš Božje reči kao istinu i pokušavaš da ih menjaš da bi udovoljio Sotoni. Kakvo je to ponašanje? To je vredno prezira! Mislio sam da, nakon prethodnih razgovora o prirodi menjanja Božjih reči, takvo pitanje neće ponovo iskrsnuti u propovedanju jevanđelja. Pa ipak, neverovatno je da još uvek postoje ljudi koji se usuđuju da se s tim petljaju i da razmišljaju na taj način. Kakav je njihov stav prema Božjim rečima? (Oni nemaju poštovanja.) Oni su potpuno nepromišljeni! U njihovim srcima, Božje reči su lagane poput pera, beznačajne su. Oni misle: „Božje reči mogu da se izraze na bilo koji način; mogu da menjam njegove reči kako mi se prohte. Bolje je da ih prilagodim ljudskim predstavama i afinitetima. To je ono što bi božje reči trebalo da budu!” Oni koji rade takve stvari, kao što je petljanje s Božjim rečima, mogu se okarakterisati kao antihristi. Oni postupaju nemarno i nepromišljeno, nasumično se petljajući u sve; ponašaju se samovoljno i diktatorski i dele istu narav i karakteristike kao i drugi antihristi. I postoji još jedna stvar. Šta im je prva pomisao i šta prvo urade kada se suoče sa opasnošću ili kada su njihovi lični interesi ugroženi? Šta biraju? Biraju da izdaju Božje interese i interese Božje kuće kako bi zaštitili sebe. Oni koji se petljaju s Božjim rečima, da li to zaista rade da bi delotvorno propovedali jevanđelje? Koji je njihov skriveni motiv iza takozvane efikasnosti? Žele da pokažu svoje talente i sposobnosti, tako da ljudi vide: „Pogledajte kako sam sposoban! Vidite kako je propovedanje jevanđelja delotvorno nakon mojih izmena? Vi nemate iste veštine, vi se ne biste ni usudili da tako mislite. Osmotrite, uz moje misli i dela, vidite kakve sam rezultate postigao?” Ti ljudi ne mare za Božje reči i petljaju sa njima da bi zadovoljili svoju ambiciju i želju za slavom i statusom. Zar nemaju osobine antihrista? Okarakterisati ih kao antihriste nije nimalo nepravedno.

Koji je drugi način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje? Nikada ne razgovaraju o istini sa braćom i sestrama niti rešavaju stvarne probleme ljudi. Umesto toga, samo propovedaju reči i doktrine da bi držali ljudima predavanja, pa čak i da bi ih prisiljavali da im budu poslušni. Kakav je njihov stav i pristup prema Višnjem i prema Bogu? To je ništa drugo do obmana i dvoličnost. Bez obzira na probleme u crkvi, oni nikada ni o čemu ne obaveštavaju Višnjeg. Šta god da rade, nikada ne pitaju Višnjeg za savet. Kao da nemaju nikakvih problema za koje im je potreban razgovor sa Višnjim ili Njegova direktiva – sve što rade prikriveno je i tajno i dešava se iza kulisa. To nosi naziv podmukla manipulacija, što znači da žele da imaju poslednju reč i da sami donose odluke. Ipak, ponekad se pretvaraju, postavljajući trivijalna pitanja da bi ispitivali Višnjeg, glumeći nekoga ko stremi ka istini, navodeći Višnjeg da pogrešno poveruje da u svemu tragaju za istinom sa najvećom pažnjom. U stvarnosti, oni nikada ne traže uputstva u vezi sa bilo kakvim značajnim pitanjima, donose jednostrane odluke i drže Višnjeg u neznanju. Ako se pojavi bilo kakav problem, još su manje skloni da ga prijave, jer se plaše da bi to moglo uticati na njihovu moć, status ili reputaciju. Antihristi postupaju samovoljno i diktatorski; nikada ne razgovaraju sa drugima i prisiljavaju druge da im budu poslušni. Jednostavno rečeno, glavne manifestacije tog ponašanja su bavljenje ličnim poslovima; gajenje svog uticaja, ličnih grupa i veza; stremljenje ka sopstvenim poduhvatima; a potom rade šta im je volja i ono što njima ide u korist, i postupaju netransparentno. Želja antihrista da im se drugi pokore naročito je jaka; očekuju da ih ljudi slušaju poput lovca koji tera svog psa da mu se povinuje, ne dopuštajući nikakvo rasuđivanje o tome šta je ispravno ili pogrešno, insistirajući na apsolutnoj poslušnosti i pokornosti.

Još jedan način na koji antihristi ispoljavaju samovoljno i diktatorsko ponašanje može se uočiti u sledećem scenariju. Na primer, ako je starešina određene crkve antihrist, i ako starešine i delatnici višeg ranga žele da saznaju nešto o radu te crkve i da intervenišu, da li bi se taj antihrist složio? Sigurno da ne bi. U kojoj meri on kontroliše crkvu? Crkva je poput neprobojne tvrđave gde ni igla ne može da prodre niti voda da procuri; on ne dozvoljava nikom drugom da se meša niti da se raspituje. Kada sazna da starešine i delatnici dolaze da saznaju nešto o radu, on braći i sestrama kaže: „Ne znam koji je cilj njihovog dolaska. Oni ne razumeju stvarnu situaciju u našoj crkvi. Ako se umešaju, mogli bi da poremete rad naše crkve.” Tako on navodi braću i sestre na pogrešan put. Kada starešine i delatnici stignu, on pronađe razne razloge i izgovore kako bi sprečio braću i sestre da se sa njima sretnu, dok licemerno zabavlja starešine i delatnike, držeći ih izolovanim pod izgovorom da brine za njihovu bezbednost; ali zapravo, cilj je da im onemogući da se sretnu sa braćom i sestrama i da od njih saznaju kakva je situacija. Kada se starešine i delatnici raspituju o situaciji na poslu, antihrist se služi obmanom, prikazujući lažnu sliku; vara one iznad sebe i skriva istinu od onih ispod sebe, preuveličava svoje izjave i poslovnu efikasnost kako bi ih obmanuo. Kada starešine i delatnici predlože da se sretnu s braćom i sestrama iz crkve, on odgovara: „Nisam ništa organizovao! Nisi me obavestio pre nego što si došao. Da jesi, organizovao bih sastanak sa nekim od braće i sestara. Ali, s obzirom na trenutnu neprijateljsku sredinu, iz bezbednosnih razloga, bolje je da se ne susrećete s braćom i sestrama.” Iako njegove reči zvuče razumno, pronicljiv čovek može da uoči problem: „On ne želi da se starešine i delatnici sretnu sa braćom i sestrama jer se boji da će biti razotkriven, boji se da će nedostaci i odstupanja u njegovom radu biti otkriveni.” Antihrist čvrsto kontroliše braću i sestre u crkvi. Ako starešine i delatnici nisu odgovorni, antihrist lako može da ih prevari i obmane. Tako starešine i delatnici ne bi znali za stvarno stanje braće i sestara u crkvi, za njihove probleme koji ostaju nerazrešeni, da li su besede Višnjeg, propovedi i knjige Božjih reči na vreme dostavljene braći i sestrama, kako napreduju različiti radni projekti crkve, da li postoje odstupanja ili problemi. Braća i sestre takođe nisu svesni bilo kakvih novih radnih aranžmana u Božjoj kući; na taj način, antihrist potpuno kontroliše crkvu, monopolizuje vlast i ima poslednju reč o svemu. Braća i sestre iz crkve nemaju priliku da stupe u kontakt sa starešinama i delatnicima višeg ranga, a pošto ne znaju stvarnu istinu, njih antihristi kontrolišu i navode na pogrešan put. Te starešine i delatnici koji rade inspekciju, bez obzira na to kako antihrist govori, nemaju sposobnost razlučivanja i još uvek misle da antihrist radi valjan posao, te imaju potpuno poverenje u njega. To je isto kao da se Božji izabrani narod poveri antihristu na čuvanje. Ako, kad antihristi zaluđuju ljude, starešine i delatnici nemaju sposobnost razlučivanja, ako nisu odgovorni i ne znaju kako to da reše, zar to ne otežava rad crkve i ne šteti Božjem izabranom narodu? Zar takve starešine i delatnici nisu lažni? Što se tiče crkve koju kontroliše antihrist, starešine i delatnici moraju da intervenišu i da izvrše istragu, te moraju pod hitno da se reše antihrista i da ga se otarase – to je neupitno. Ako postoje lažne starešine koje ne obavljaju pravi rad i ignorišu to što antihrist navodi Božji izabrani narod na stranputicu, izabrani narod treba da razotkrije te lažne starešine i delatnike, treba da ih prijavi, da ih ukloni s njihovih položaja i da ih zameni dobrim starešinama. To je jedini način na koji temeljno može da se razreši problem antihrista koji navodi ljude na pogrešan put. Neki bi mogli reći: „Možda su te starešine i delatnici lošeg kova i nemaju sposobnost razlučivanja, te zbog toga nisu uspeli da se pozabave problemom antihrista i razreše ga. Oni to ne rade namerno; zar ne bi trebalo da im se pruži još jedna prilika?” Tako smetenim starešinama ne bi trebalo davati više prilika. Ako im se pruži još jedna prilika, samo će nastaviti da nanose štetu Božjem izabranom narodu. To je zato što oni nisu ljudi koji streme ka istini; nemaju savest i razum i postupaju bez načela – oni su ogavni ljudi koji treba da budu isključeni! U poslednje dve godine, neka braća i sestre iz određenih crkava su se udružili da bi uklonili takve lažne starešine i antihriste koji ne obavljaju stvaran posao, tako što su ih smenili i isključili. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Raduje Me kad čujem tako dobre vesti; to je najbolji dokaz da Božji izabrani narod napreduje u životu i da stupa na pravi put verovanja u Boga. To pokazuje da su ljudi zadobili određenu sposobnost razlučivanja i određeni rast i da ih više ne kontrolišu lažne starešine i antihristi, zli demoni. Obične lažne starešine i antihristi više ne mogu da kontrolišu Božji izabrani narod niti da ih navode na pogrešan put, i narod više nije sputan ni statusom ni moći. Ima hrabrosti da raspozna i razotkrije lažne starešine i antihriste, i usuđuje se da ih protera i ukloni. U stvari, bilo da su u pitanju starešine i delatnici ili obični ljudi među Božjim izabranim narodom, svi imaju jednak status pred Bogom i razlikuju se samo po dužnostima. U Božjoj kući nema razlike u statusu, već samo u dužnostima i odgovornostima. Kada se suoče s lažnim starešinama i antihristima koji ometaju rad crkve, i starešine i delatnici, kao i Božji izabrani narod, treba da ih razotkriju i prijave, da ih se odmah reše, izbacivši na taj način antihriste iz crkve. Ta odgovornost ista je i zajednička za sve.