Antihristi se ponašaju samovoljno i diktatorski, nikada ne razgovaraju sa drugima i moraju da imaju poslednju reč u svemu – zar ti problemi nisu očigledni? Razgovor sa drugima i traženje načela nisu formalnost niti površan proces; s kojim ciljem se to radi? (To se radi da bi čovek svoje dužnosti obavljao prema načelima i da bi imao put u njihovom obavljanju.) Tačno; cilj je imati načela i put u obavljanju dužnosti. Najpre moraš da razumeš da čovek može delotvorno da obavlja svoju dužnost samo ako traga za istinom u Božjim rečima i ako razume načela. Ako razgovaraš o istini kako bi razrešio probleme, kakav pristup treba da usvojiš? Ko treba da bude uključen? Treba da odabereš prave osobe; trebalo bi da razgovaraš uglavnom sa ljudima dobrog kova koji mogu da razumeju istinu jer to vodi ka delotvornim rezultatima. To je suštinski važno. Ako odabereš smetene ljude slabog kova, koji nemaju razuma i koji ni posle mnogo rasprava ne mogu da razumeju istinu niti da je dostignu, tada, čak i ako se razgovara o obilju istine, to neće doneti nikakve rezultate. Bez obzira na probleme koji se pojavljuju u crkvi, Božji izabrani narod ima pravo da bude informisan i treba da zna o stanju posla u crkvi i o postojećim problemima. Ako starešine i delatnici obmanjuju one iznad sebe i kriju istinu od onih ispod, koristeći metode sa ciljem da zbune druge, Božji izabrani narod ima pravo da ih razotkrije i prijavi, ili da prepusti rešavanje situacije višim instancama. To je takođe dužnost i obaveza Božjeg izabranog naroda. Neke lažne starešine postupaju samovoljno i diktatorski, kontrolišući Božji izabrani narod u crkvi. To je pružanje otpora i suprotstavljanje Bogu, što je uobičajena praksa antihrista. Ako Božji izabrani narod to ne razotkrije i ne prijavi, a crkveni rad bude otežan ili počne da stagnira, odgovornost ne snose samo starešine i delatnici, već i Božji izabrani narod, jer su oni ti koji pate kada lažne starešine i antihristi imaju vlast u crkvi, što potencijalno može da uništi njihovu priliku da dobiju spasenje. Stoga, Božji izabrani narod ima pravo i odgovornost da prijavi i razotkrije lažne starešine i antihriste, što je korisno za crkveni rad i za život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Neke starešine i delatnici kažu: „Svi vi kažete da se ponašam samovoljno i diktatorski, zar ne? Ovog puta neću biti takav. Pustiću sve da iznesu svoje mišljenje. Jedan dan, dva dana – čekaću koliko god je potrebno da ih iskažete.” Ponekad, suočeni sa nekim posebnim pitanjima, rasprave traju danima bez rešenja, a oni samo nastavljaju da čekaju. Pre nego što nastave sa radom, čekaju dok svi ne postignu dogovor. Koliko posla se time odlaže? To toliko odlaže stvari; to je očigledno manifestacija neodgovornosti. Kako starešina ili delatnik može delotvorno da upravlja crkvenim radom ako ne može da donosi odluke? U crkvenom radu, iako starešine i delatnici imaju autoritet da donose odluke, braća i sestre imaju pravo da budu informisani. Međutim, na kraju, starešine i delatnici su ti koji moraju da donesu odluke. Ako starešina ili delatnik nije sposoban da donosi odluke, tada je njegov kov suviše loš, te on nije pogodan za rukovodeću ulogu. Čak i ako jeste na poziciji starešine, on nije u stanju da obavlja stvaran posao niti da izvršava svoje dužnosti u skladu s merilom. Neke starešine i delatnici raspravljaju o jednom pitanju veoma dugo, nesposobni da donesu odluku, i na kraju prosto slede onoga ko im se čini najodlučnijim. Da li je takav pristup načelan? (Nije.) Kakva su oni vrsta starešina? Oni su samo smeteni ljudi. Ako kažeš: „Antihristi se ponašaju samovoljno i diktatorski i ja se bojim da ne postanem kao oni; ne želim da hodam putem antihrista. Sačekaću da svi iznesu svoje mišljenje, a onda ću da zaključim i da smislim umeren pristup kako bih doneo odluku” – da li je to prihvatljivo? (Nije.) Zašto nije? Ako rezultat nije u skladu sa načelima istine, čak i ako postupiš na taj način, može li to biti delotvorno? Hoće li to udovoljiti Bogu? Ako nije delotvorno i ne udovoljava Bogu, tada je problem ozbiljan. Ne postupati prema načelima istine, biti neodgovoran u obavljanju svoje dužnosti, biti površan i raditi stvari prema sotonskoj filozofiji, isto je što i ne biti odan Bogu. To je obmanjivanje Boga! Da bi izbegao da budeš osumnjičen ili osuđen kao antihrist, ti izbegavaš odgovornosti koje bi trebalo da ispuniš i usvajaš „kompromisni” pristup sotonske filozofije. Zbog toga nanosiš štetu Božjem izabranom narodu i utičeš na rad crkve. Zar to nije ponašanje bez načela? Zar to nije sebično i ogavno? Kao starešina ili delatnik, ti moraš da govoriš i da postupaš prema načelima, da ispunjavaš svoje dužnosti tako da to bude delotvorno i da donosi rezultate. Treba da postupaš na bilo koji način koji koristi radu Božje kuće i koji je u skladu sa istina-načelima. Na primer, predmeti za crkvu moraju da se nabavljaju imajući u vidu praktičan rezultat. Predmeti treba da se kupe po razumnim cenama i da budu funkcionalni. Ako trošiš novac nemarno, bez načela, to može naneti gubitak interesima Božje kuće i Božjim prilozima. Kako biste vi postupili u takvoj situaciji? (Tražili bismo uputstvo od Višnjeg.) Traženje uputstva od Višnjeg je jedan način. Pored toga, nemojte biti lenji. Temeljno istražite, raspitajte se na više mesta, pitajte više ljudi, shvatite detalje i primereno se pripremite; možda ćete tada naći relativno prikladno rešenje. Ako ne obavite tako temeljan rad i ako postupate nemarno, bez razumevanja detalja, što dovodi do rasipanja mnogo novca, kako se to zove? To je površnost. Neki ljudi tako obavljaju svoje dužnosti, nedostaje im transparentnost u onome što rade. Prijavljuju samo polovinu onoga što bi trebalo, skrivajući ostatak, jer osećaju da bi ih potpuna transparentnost mogla dovesti do nevolja i da će morati da sprovedu dodatna istraživanja i poboljšanja. Dakle, oni prosto sakriju pravu situaciju i detalje od drugih, brzo završe zadatak, a onda traže od Božje kuće da plati. Ali, nakon provere, utvrđeno je da zadatak nije urađen prema standardima i da zahteva prepravke, čime se rasipa još više novca. Zar to nije nanošenje štete Božjoj kući? Zar to nije ponašanje Jude? (Jeste.) Ponašanje Jude uključuje posebnu izdaju interesa Božje kuće. Kada se suoči sa određenim situacijama, takav čovek staje na stranu onih van crkve, misli samo na sebe i uopšte ne razmišlja o interesima Božje kuće. Ima li takav čovek ikakvu odanost prema Bogu? (Nema.) Nema nimalo odanosti. On uživa u izdaji interesa Božje kuće i u nanošenju štete radu crkve – to je ponašanje Jude. Postoji i druga situacija. Neke dužnosti uključuju specijalizovano znanje ili stručnost u drugim oblastima koje svima mogu da budu nepoznate. U takvim slučajevima, ne smeš da bežiš od problema. U ovo doba bogato informacijama, ne smeš biti lenj, već moraš aktivno da tražiš relevantne podatke i informacije. Počevši od sticanja osnovnih informacija, zadobijaš osnovno razumevanje struke ili oblasti, a zatim postepeno učiš o drugim aspektima u okviru te oblasti, bilo da su to podaci ili razni stručni pojmovi, te pritom stičeš osnovno znanje o tome. Nakon dostizanja tog nivoa, zar to nije korisnije za ispunjavanje tvoje dužnosti odano i u skladu s merilom? (Jeste.) Dakle, koja je svrha svog tog pripremnog rada prilikom obavljanja tvoje dužnosti? Istraživanje, razumevanje detalja, a zatim pronalaženje izvodljivih rešenja kroz razgovor i kritičku raspravu, to je sve deo pripreme za ispunjavanje dužnosti u skladu s merilom. Ukoliko čovek valjano obavi te pripreme, on pokazuje odanost u obavljanju dužnosti; to takođe razotkriva one koji su površni. Kakav je stav bezvernika i onih koji se istinski ne daju Bogu kada obavljaju svoje dužnosti? Oni su potpuno površni; bez obzira na to šta kupuju za crkvu, oni nemarno troše novac, prema vlastitim hirovima, ne traže uputstva Višnjeg i misle da sve razumeju. To dovodi do rasipanja novca Božje kuće. Zar to nisu rasipnici, vesnici propasti? Oni nanose štetu Božjim prilozima, a da čak ni ne shvataju da čine zlo i da pružaju otpor Bogu; njihova srca ne osećaju nikakvu grižu savesti. Tek kada ih Božji izabrani narod razotkrije i razluči, i kada se izglasa da budu uklonjeni i izopšteni, oni postaju svesni i počnu da se kaju. Nisu shvatali da će njihova dela imati tako ozbiljne posledice – zaista, oni neće pustiti ni suzu dok ne vide sopstveni grob! Takvi ljudi su uglavnom glupaci kojima fali neka daska u glavi, ali ipak teže da postanu starešine i delatnici i da obavljaju zadatke za Božju kuću. Oni su poput svinja koje su nanele karmin – potpuno su bestidni. Takvi ljudi su bezvernici; bez obzira na to koliko godina veruju, oni ne razumeju nikakvu istinu. Ipak, uvek žele da budu starešine i delatnici u Božjoj kući, uvek žele da imaju vlast i da imaju poslednju reč – zar nisu bezobrazno bestidni? Zašto se takvi ljudi smatraju bezvernicima? Zato što, iako godinama veruju u Boga i slušaju mnoge propovedi, ne razumeju nijednu istinu i ne mogu da primene nijednu istinu, što ih čini bezvernicima. Da li neko od vas pokazuje takvo ponašanje? Oni koji pokazuju, neka podignu ruku. Svi? Onda ste svi bezvernici i to je ozbiljan problem. Oni koji iskreno veruju u Boga, ako dosledno slušaju propovedi, razumeće neke istine i ostvariće određeni napredak, a njihov govor i postupci biće pouzdaniji. Ako neko godinama sluša propovedi bez ikakvog napretka, on je smetenjak, zver, bezvernik. Neki ljudi, u roku od tri do pet godina verovanja u Boga, dosta toga shvate i mogu da tragaju za istinom u svom govoru i delima. Ako primete greške u obavljanju svoje dužnosti ili prouzrokuju neku štetu Božjoj kući, osećaju tugu, samooptužuju se i mrze sebe; osećaju da su njihovi trenutni propusti, trenutan nedostatak odanosti, lenjost ili prepuštanje telesnoj udobnosti doveli do tako ozbiljnih grešaka i prouzrokovali tako velike gubitke, te mrze sebe zbog toga. Takvi ljudi pokajničkog srca imaju izvesnu ljudskost i mogu da postignu primanje spasenja. Ako neko, nakon što je godinama slušao propovedi, ne razume nijednu istinu, stalno pravi greške u obavljanju svoje dužnosti, uvek stvara probleme Božjoj kući i prouzrokuje gubitke u crkvenom radu, a pritom nema ni pokajničko srce, takva osoba onda nema nikakvu ljudskost, gora je od svinja i od pasa. Može li takva osoba i dalje pravilno da obavlja svoju dužnost? Čak i ako obavlja dužnost, to radi površno i neće dobiti Božje odobravanje.

Kada neki ljudi govore, stalno nazivaju Božju kuću „našom porodicom”, neprestano pominjući „našu porodicu” u razgovoru. Kako slatko zvuči kada to kažu! Kakva je to „naša porodica” o kojoj pričaju? Postoji samo Božja kuća, Božja porodica, crkva. Da li je primereno stalno govoriti „naša porodica”? Meni se to ne čini primerenim. Izraz „naša porodica” može da se koristi, ali je primereno samo ako ono što se kaže odgovara stvarnosti. Ako ti nisi neko ko stremi ka istini, ako često površno obavljaš svoje dužnosti, ako ni najmanje ne podržavaš rad crkve, ako uopšte ne shvataš ozbiljno rad crkve, a ipak stalno govoriš „naša porodica”, onda to nije primereno. To ima prizvuk laži i pretvaranja, što izaziva odbojnost i odvratnost; međutim, ako si ti neko ko zaista poseduje istina-stvarnost i podržava rad crkve, onda je prihvatljivo koristiti izraz „naša porodica” kada se priča o Božjoj kući. To drugima zvuči iskreno, bez laži, te će gledati na tebe kao na brata ili sestru, voleće te i diviće ti se. Ako u svom srcu ne voliš istinu niti je prihvataš, i ako ne pokazuješ odgovornost u obavljanju svojih dužnosti, nemoj nazivati Božju kuću „našom porodicom”. Trebalo bi iskreno da stremiš ka istini, da valjano obavljaš svoje dužnosti i da budeš u stanju da podržiš rad crkve, kako bi Božji izabrani narod osećao da si deo Božje kuće. Onda, kada kažeš „naša porodica”, to drugima daje osećaj bliskosti, bez ikakve odbojnosti, jer u svom srcu zaista smatraš Božju kuću svojim domom, zaista si odgovoran u obavljanju svojih dužnosti i podržavaš rad crkve. Kada kažeš „naša porodica”, to zvuči potpuno zasluženo, bez traga laži. Ako čovek ne pokazuje nikakvu odgovornost prema radu crkve, površno obavlja koje god dužnosti da ima, ne trudi se ni da pokupi stvari sa zemlje, da očisti prljavu sobu, da očisti sneg ili da zimi sredi dvorište, ako ne deluje kao član Božje kuće, već više kao stranac, da li je takav čovek kvalifikovan da Božju kuću nazove „našom porodicom”? On je puki služitelj, privremeni radnik, čovek bez života koji je od Sotone i ni u kom slučaju ne pripada Božjoj kući. A ipak, često bez stida naziva Božju kuću „našom porodicom”, govori to kad god otvori usta, govori to s takvom prisnošću, obraća se braći i sestrama s velikom toplinom – ali ne rešava nikakve prave zadatke. Kada preuzme zadatke, on pravi greške, nanoseći štetu Božjoj kući. Zar to prosto nije licemer? Takvi ljudi su potpuno nemoralni, nemaju ni savesti ni razuma. Najosnovnije osobine koje bi vernik u Boga trebalo da ima jesu savest i razum, a takođe bi trebalo da bude u stanju da prihvati istinu. Ako nema ni savest ni razum i ako uopšte ne prihvata istinu, da li zaslužuje da Božju kuću naziva „našom porodicom”? On je samo privremeni radnik i služitelj; on je od Sotone i nema skoro nikakve veze sa Božjom kućom. Bog ne priznaje takve ljude; u Njegovim očima, oni su zli ljudi. Mnogi ljudi veruju u Boga, ali uopšte ne streme ka istini i pokazuju ravnodušnost prema poslovima Božje kuće. Zanemaruju probleme na koje naiđu, ne mare za svoje odgovornosti, izbegavaju braću i sestre koji imaju nekih poteškoća i ne pokazuju nikakvu mržnju prema onima koji čine loša dela i koji štete interesima Božje kuće ili ruše rad crkve. Oni nemaju svest o pitanjima velikog dobra ili zla; šta god da se desi u Božjoj kući, njih se ne tiče. Da li oni postupaju prema Božjoj kući kao prema svom domu? Očigledno da ne. Takvi ljudi nisu kvalifikovani da Božju kuću nazivaju „našom porodicom”; oni koji to čine su puki licemeri. Koji ljudi su kvalifikovani da kažu „naša porodica”? Nedavno sam primetio da neki ljudi zaista nisu loši, iako su, naravno, u manjini. Nećemo za sada govoriti o tome koliko istine razumeju, koliki je njihov rast ili vera, ali ti ljudi istinski veruju u Boga, mogu da preuzmu stvarne zadatke i iskreno su odgovorni u svakoj dužnosti koju obavljaju – oni imaju neki privid ljudskosti. Samo za takve ljude se može zaista smatrati da su deo Božje kuće. Kada kažu „naša porodica”, to zvuči toplo i iskreno. Na primer, crkvi je bio potreban sto koji bi koštao šest ili sedam stotina dolara kada bi trebalo da se kupi. Neka braća i sestre su rekli: „To je preskupo. Možemo da uštedimo mnogo novca ako kupimo drvo i ako sami napravimo sto. Funkcionisao bi podjednako dobro, bez ikakve razlike.” Kako sam se osećao u Svom srcu kad sam to čuo? Bio sam pomalo dirnut: „Ovi ljudi nisu loši; znaju kako da uštede novac za Božju kuću.” Takvi ljudi su mnogo bolji u poređenju sa onima koji traće priloge, jer barem poseduju neku savest i razum i malo ljudskih osećanja. Neki ljudi nanesu gubitke Božjoj kući od stotine ili hiljade dolara bez ikakve svesti, pa čak kažu da to nije njihov problem i ne osećaju nikakvu grižu savesti u srcu. S druge strane, postoje drugi koji kažu: „Čak i ako uštedimo deset ili osam dolara, to vredi truda. Ne bi trebalo nepotrebno da trošimo novac na stvari koje možemo sami da rešimo. Trebalo bi da štedimo gde god da možemo. Nema potrebe trošiti novac ako to nije nužno. Ispravno je da pretrpimo malo poteškoća i napora.” Samo oni koji mogu da izgovore takve reči jesu ljudi koji imaju savest i razum, koji poseduju normalnu ljudskost i koji su zaista usklađeni sa Božjom kućom. Ti ljudi mogu s pravom nazvati Božju kuću „našom porodicom” jer vode računa o interesima Božje kuće. Neki ljudi uopšte ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Da li je to zato što nisu sposobni za takva razmišljanja? Kada je u pitanju njihov vlastiti život, oni su izuzetno štedljivi, paze na svaki dinar, uvek žele da kupe najjeftinije i najpraktičnije stvari, štede gde god mogu, čak se i cenkaju i sve pažljivo računaju, i očigledno su vešti u upravljanju svojim životima. Ali, kada je u pitanju obavljanje stvari za Božju kuću, oni ne postupaju na taj način. Kada koriste novac Božje kuće, troše ga preko svih granica, troše ga kako im se prohte, kao da bi bilo šteta ne potrošiti ga. Zar to nije znak užasnog karaktera? Takvi ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne misle na Božju kuću, već samo gledaju kako da zadovolje sebe. Oni se nadaju da će se provući u nebesko carstvo i zadobiti velike blagoslove uz najmanju moguću cenu. Takvi sebični i ogavni ljudi još uvek gaje tako velike ambicije i želje; to pokazuje da njihov karakter ima ozbiljan nedostatak!

Da li smo sada u našem razgovoru u osnovi pokrili ovaj način ispoljavanja antihrista, njihovo lukavo i neuobičajeno, samovoljno i diktatorsko ponašanje? (Jesmo.) Hajde onda to sve da sažmemo. Antihristi koji postupaju lukavo i neuobičajeno i njihovo samovoljno i diktatorsko ponašanje dva su različita, ali podjednako značajna i podudarna ponašanja koja su kod njih uobičajena. Ta manifestacija razotkriva dve glavne naravi antihrista – rđavost i zlobu; oni su i rđavi i zlobni. Ponekad možda ne vidiš njihovu zlobnu stranu, ali možeš videti njihovu rđavu stranu. Oni mogu da postupaju blago, zbog čega se njihovo nasilno ili divljačko ponašanje mnogo teže primeti. Oni spolja ne izgledaju surovo niti te prisiljavaju da bilo šta uradiš, ali te hvataju u zamku drugim rđavim sredstvima, uvlače te pod svoju kontrolu i teraju te da im služiš – i tako te iskorišćavaju. Nesvestan, upadaš u njihovu zamku i dobrovoljno se pokoravaš njihovoj manipulaciji i igri. Zašto mogu da prouzrokuju takve posledice? Antihristi često koriste tačne izjave i izreke da ti daju instrukcije i da utiču na tebe, podstiču te da nešto uradiš tako da osećaš da je sve što kažu ispravno, da to treba da sprovedeš i da treba to da uradiš na taj način, inače ćeš imati utisak da se suprotstavljaš istini i da je to što im nisi poslušan znači da se buniš protiv Boga. Na taj način, dobrovoljno si im poslušan. Kakav je krajnji rezultat toga? Čak i ako ljudi slede njihove reči i primenjuju ono što oni kažu, da li razumeju istinu? Da li njihov odnos s Bogom postaje sve bliži ili sve udaljeniji? Kada se suoče sa određenim situacijama, ljudi ne samo da ne dolaze pred Boga i ne mole Mu se, već ne znaju kako da traže istina-načela u Božjim rečima niti kako da dokuče Božje namere i zahteve. Umesto toga, izjavljuju nešto neverovatno: „Godinama sam verovao u Boga oslanjajući se uglavnom na podršku i opskrbu starešina. Šta god da se dogodi, sve dok starešine razgovaraju u zajedništvu, postoji put koji nas vodi napred. Bez starešina, to jednostavno ne funkcioniše.” Godinama su verovali u Boga, a dostigli su samo toliki rast – još uvek nisu u stanju da funkcionišu bez starešina. Zar to nije jadno? Koje se implicitno značenje tu krije? Ovim se sugeriše da ne znaju kako da se mole Bogu, kako da zavise od Boga, kako da se uzdaju u Boga niti znaju da jedu i piju Božje reči. Za sve to im treba podrška starešine kako bi mogli da dostignu razumevanje; starešina može da im zameni Boga u koga veruju. Može se reći da takav čovek zapravo veruje u svoje starešine, a ne u Boga. On sluša sve što starešine kažu i veruje u sve to što kažu. U koga on zaista veruje, koga sledi i kome se pokorava – Bogu ili starešinama? Zar to nije slično kao kod religioznih ljudi koji nominalno veruju u Gospoda, ali u stvarnosti veruju, slede i oslanjaju se na svoje sveštenike? Zar to ne znači da si pod kontrolom ljudi? Ti obožavaš starešine, u svemu ih slušaš. To znači da veruješ u ljude i da slediš ljude, znači da te ljudi ograničavaju i kontrolišu. Bog je tako jasno govorio, a ipak ne možeš da razumeš Njegove reči niti znaš kako da ih primeniš, ali razumeš đavole i Sotonu čim izgovore nekoliko reči? Šta to zapravo razumeš? Ponekad razumeš neko pravilo ili doktrinu – da li to znači da razumeš istinu? (Ne.) To nije razumevanje istine; to znači da si naveden na pogrešan put. To je upravo tako.

Glavne naravi koje ispoljavaju antihristi koji se ponašaju lukavo i neuobičajeno, samovoljno i diktatorski jesu rđavost i zloba. Gde se njihova rđavost ispoljava? Ispoljava se u njihovom lukavom i neuobičajenom ponašanju. A gde se ispoljava njihova zloba? (U tome što se ponašaju samovoljno i diktatorski.) Pre svega se ispoljava u njihovom samovoljnom i diktatorskom ponašanju i u tome što prisiljavaju druge da im budu poslušni; njihova prisila odražava zlobnu narav. Bog zahteva da se ljudi pokore Njemu i istini. Kakav je Božji način rada? Nakon što Bog izrazi Svoje reči, On ljudima kaže da je najvažnija stvar u verovanju u Boga to da se pokore istini i Božjim rečima. Tebi je ta istina poznata, znaš da je ta izreka ispravna, ali kakav je Božji stav po pitanju toga da li se pokoravaš i kako se pokoravaš? Ti imaš slobodnu volju i pravo da izabereš. Ako želiš da se pokoriš, pokorićeš se; ako ne želiš, ne moraš. Međutim, što se tiče toga kakve posledice nepokornost može doneti, šta Bog ispituje kod ljudi i kakve zaključke donosi o njima? Po pitanju tih stvari, Bog ne radi ništa dodatno. On te ne upozorava, ne preti ti niti te prisiljava, ne tera te da platiš cenu niti te za to kažnjava. Bog ne deluje na taj način. Tokom perioda kada Bog spašava ljude, dok izražava reči da bi ljudima pružio ono što im je potrebno, Bog dozvoljava ljudima da greše, da krenu pogrešnim putem, i dozvoljava im da se pobune protiv Njega i da čine gluposti. Ali, kroz Svoje reči i neke Svoje metode rada, Bog postepeno pušta ljude da shvate šta su Njegovi zahtevi, šta je istina, šta je ispravno, a šta pogrešno – na primer, kroz orezivanje, grdnju i disciplinovanje, kao i kroz podsticaj. Ponekad ti Bog pruži blagodat, pokrene te iznutra ili ti pruži neko prosvetljenje i prosvećenje, čime ti omogućava da shvatiš šta je ispravno, a šta pogrešno, koji su stvarno Božji zahtevi, kakvu poziciju ljudi treba da zauzmu i šta ljudi treba da primenjuju. Dok ti omogućava da shvatiš, On ti takođe daje izbor. Ako kažeš: „Ja ću biti buntovan, biću svojeglav, ne želim da biram ono što je ispravno, ne želim da budem odan, želim samo ovako da se ponašam!” To znači da si na kraju ti odgovoran za svoje odredište i ishod. Moraš da preuzmeš odgovornost za svoje postupke i da platiš cenu; Bog ne čini ništa po tom pitanju. Bog je pošten i pravedan. Ako postupaš u skladu sa Njegovim zahtevima i ako si osoba koja se pokorava Bogu, ili ako, suprotno tome, ne postupaš u skladu sa Božjim zahtevima i nisi osoba koja se pokorava Bogu, onda je u oba slučaja Bog odavno odredio tvoje odredište. Bog ne mora da čini ništa dodatno. To nije kao da, ako danas ne postupaš u skladu sa Božjim zahtevima, On će te disciplinovati, grditi ili će te kazniti i doneće ti nesreću – Bog tako ne postupa. Što se tiče Boga, On zahteva da se ljudi pokore kako bi razumeli istinu o pokoravanju; tu nema elementa „prisile”. Bog ne prisiljava ljude da se pokore niti da primene taj aspekt istine. Dakle, u Božjem načinu, bilo da On orkestrira ljudima, sprovodi suverenost nad njihovom sudbinom, vodi ih ili im obezbeđuje istinu, pretpostavka tih postupaka nije zasnovana na prisili niti na nuždi. Ako postupaš prema Božjim rečima, postepeno ćeš sve više razumeti istinu, a tvoje stanje pred Bogom će nastaviti da se poboljšava – održavaćeš dobro stanje i Bog će te takođe prosvetiti u aspektima svakodnevnog života koje ne razumeš. Međutim, ako ne primenjuješ istinu, ako se ne pokoravaš Bogu i nisi voljan da stremiš ka istini, ono što ćeš zadobiti biće veoma ograničeno. To je oštar kontrast između te dve situacije. Bog ne pravi razliku; On je pravedan prema svima. Neki ljudi kažu: „Kad bi me Bog prisilio, zar ne bih tad praktikovao primenu?” Bog ne prisiljava ljude; to je ono što radi Sotona. Bog ne postupa na taj način. Ako možeš da se pokoriš Bogu samo kada si prisiljen, kakav si ti onda čovek? Da li se zaista pokoravaš Bogu? To nije vrsta pokornosti koju Bog želi. Pokornost o kojoj Bog govori je kada, na osnovu razumevanja istine, čovek dobrovoljno primenjuje Božje reči iz savesti i razuma. To je suštinsko značenje pokornosti. To ne uključuje prisilu, ograničenje, pretnje ili bilo koji oblik sputavanja ili kontrole. Dakle, kada se po pitanju nečega osećaš posebno sputano ili ograničeno, to sigurno nije delo Božje. S jedne strane, to može proisteći iz ljudskih misli ili iskrivljenog shvatanja i samonametnutih ograničenja. S druge strane, to može biti neko drugi ko pokušava da te sputa i ograniči tako što koristi pravila ili neku argumentaciju ili teoriju koja zvuči ispravno, i time te navodi da razviješ neka izobličenja u svom načinu razmišljanja. To ukazuje da imaš problem sa svojim razumevanjem. Ako osećaš da se dobrovoljno i radosno pokoravaš Bogu, to je rezultat dela Svetog Duha, istinske ljudskosti, kao i savesti i razuma.

Postoje neki ljudi u Božjoj kući koji se ne pokoravaju istini, ne pokoravaju se radnim aranžmanima Božje kuće, niti se pokoravaju uređenjima crkve. Kako Božja kuća to rešava? Da li se koriste neke metode prisilnog sprovođenja da bi se to razrešilo? Ako starešina ne radi stvaran posao, ako ne radi u skladu sa radnim aranžmanima niti primenjuje istinu, ili ako ne može da obavlja stvaran posao, kako Božja kuća to rešava? (Božja kuća takvog starešinu smeni.) Takav starešina bude direktno smenjen, ali da li bude i izopšten? (Ne.) Oni koji nisu počinili zlo nisu izopšteni. Što se tiče obične braće i sestara, ako im se dodeli određena dužnost, a oni je odbiju, da li se na to gleda kao da se nisu pokorili? Ako oni to ne obave, naći će se neko drugi; da li će iko biti prisiljen da obavlja dužnost? (Neće.) Nema prisile. Ako su kroz razgovor o istini spremni da prihvate i da se pokore, to je u redu. To se ne smatra prisilom; to znači da su oni lično saglasni i voljni da obavljaju dužnost koja je za njih uređena. Na primer, neki ljudi vole da kuvaju, ali su raspoređeni da čiste, te kažu: „Ako sam dobio zadatak da čistim, onda ću čistiti. Pokoravam se uređenjima Božje kuće.” Da li tu ima ikakve prisile? Da li se iko prisiljava da radi nešto protiv svoje volje? (Ne.) Oni su tu raspoređeni shodno sopstvenoj volji i pokornosti, tako da niko nije doveden u tešku situaciju niti je prisiljen da nešto izvrši. Može da se dogodi i da ne postoji niko ko bi u tom trenutku mogao da obavlja određenu dužnost, pa si ti raspoređen da privremeno uskočiš; možda lično nemaš volje to da obaviš, ali je neophodno zarad posla i to je poseban slučaj. Ti si član Božje kuće, dobijaš obroke u Božjoj kući i tamo obavljaš svoje dužnosti – pošto se izjašnjavaš kao osoba koja veruje u Boga i koja Ga sledi, zar ne možeš da se pobuniš protiv svog tela po pitanju te sitnice? Na to se čak ne gleda kao na pokornost ili teškoću; to je samo privremeni posao, ne traži se od tebe da dugoročno obavljaš tu dužnost. Neki ljudi se žale da je posao koji se od njih traži da obave prljav i naporan, te ne žele da ga rade. Ako tako nešto spomenu, trebalo bi odmah da budu premešteni. Međutim, ako to samo verbalno izraze, a u stvari su voljni da se pokore i voljni su da pate, onda bi trebalo da nastave da obavljaju svoju dužnost. Da li je takav pristup primeren? (Jeste.) Da li je to načelo ispravno? (Jeste.) Božja kuća nikako ne prisiljava ljude da išta rade protiv svoje volje. Postoji još jedna situacija u kojoj su neki ljudi lenji, neodgovorni i nisu odani, bez obzira na to koju dužnost obavljaju. Ponekad čak potajno čine loše stvari. Kada ne obavljaju valjano svoju dužnost, pronalaze izgovore i tvrde da im dužnost ne odgovara, da to nije njihova jača strana ili da ne razumeju oblast o kojoj je reč. Ali u stvarnosti, svima je jasno da to nisu razlozi njihovog neuspeha u obavljanju dužnosti. Kako bi takve ljude trebalo rešiti? Ako zatraže da obavljaju dužnost negde drugde, da li bi to trebalo odobriti? (Ne.) Šta bi onda trebalo učiniti? Takvi ljudi nisu pogodni za obavljanje dužnosti; oni to rade nevoljno i bez odgovarajućeg stava, te ih treba oterati. Postoji još jedna vrsta ljudi koji postanu teški i počnu da pružaju otpor čim im se kaže da obave neku dužnost. Izuzetno su nevoljni i skloni pružanju otpora, i jedva uspevaju da potisnu svoje nezadovoljstvo, misleći: „Ja ću se samo ovde pritajiti i snalaziću se tokom nekoliko godina, i ko zna gde ću završiti nakon toga!” Ljudima koji imaju takve namere ne bi trebalo dopustiti da obavljaju dužnosti, a čak i ako žele da obavljaju neke druge dužnosti, to im nije dozvoljeno. Takvi slučajevi moraju odlučno da se rešavaju. Zašto je to tako? Zato što smo prozreli njihovu suštinu – oni koji ih razumeju kažu da su to bezvernici; ljudi u njihovoj okolini takođe kažu da ti ljudi nisu pogodni za obavljanje dužnosti. Takvi ljudi su nevernici i moraju biti pročišćeni. Ako se to ne uradi, oni mogu samo da izazovu ometanja, da počine prestupe i da naude Božjem izabranom narodu unutar crkve, što je potpuno neprihvatljivo. Takvi slučajevi treba da budu rešeni u skladu sa načelima o tome kako postupati s onima koji obavljaju dužnosti u crkvi; njihova nevoljnost nije faktor. Da li je to prisila? To nije prisila; to je postupanje u skladu sa načelima, očuvanje interesa i rada Božje kuće. Radi se o pročišćenju bezvernika i onih koji su tu samo da bi bili paraziti u Božjoj kući. Ako želiš da budeš parazit, radi to negde drugde, a ne ovde. Božja kuća nije mesto za gotovane; ona ne podržava neradnike. Razumeš?