Detaljna analiza načina na koji antihristi zaluđuju ljude, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih

I. Detaljna analiza načina na koji antihristi zaluđuju ljude

Na prošlom okupljanju završili smo besedu o četvrtoj stavki na temu raznih ispoljavanja antihrista. Danas ćemo započeti besedu o petoj stavci: kako antihristi zaluđuju ljude, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih. Četiri glagola su uključena u ovaj aspekt ispoljavanja antihrista, a iz ta četiri glagola i ponašanja antihrista možemo videti njihove naravi. Prvi glagol je „zaludeti”. Kakva je narav sadržana u tome? To je rđavost. Sada, šta je sa „vrbovanjem”? Da li se za vrbovanje obično koriste prijatne ili neprijatne reči? (Prijatne reči.) Dakle, koja vrsta naravi vlada ovim ponašanjem? Rđavost. Šta je sa „pretnjom” i „kontrolom” – kakva narav upravlja time? (Podmuklost.) Tako je, podmuklost. Iz stavke pet možemo videti naravi antihrista. Koja su glavna ispoljavanja antihrista u ovoj stavki? (Rđavost i podmuklost.) Te dve naravi, rđavost i podmuklost, su veoma istaknute i očigledne. Hajde da raspravljamo o tim ponašanjima, jednom po jednom, počevši od „zaluđivanja”. Šta uopšte znači termin „zaludeti”? Da li to uključuje bilo kakvo ispoljavanje poštenja? Ima li u tome iskrenih reči? (Ne.) U tome nema iskrenih reči – sve je to lažno; koriste lažne utiske, lažne tvrdnje i obmanjujuće reči kako bi drugi poverovali da je ono što neko kaže tačno, čime bi ih drugi priznali i verovali im. To je ono što se podrazumeva pod „zaludeti”. Da li oni koji su zaluđeni zadobijaju istinu ili kreću pravim putem? Oni ne postižu nijednu od tih stvari. Ponašanje koje podrazumeva zaluđivanje i primena zaluđivanja je definitivno pre negativna nego pozitivna stvar. Oni koji su zaluđeni su u suštini prevareni; ne razumeju stvarne činjenice, stvarnu situaciju ili istiniti kontekst, a onda biraju pogrešan put i pravac i pogrešnu osobu koju će slediti. To je efekat koji zaluđivanje ima na one koji na to padnu. Nalik reklamama u tržnom centru: veoma su dobro napisane i kada ih ljudi vide, uzimaju ih zdravo za gotovo, ali nakon kupovine shvate da su ti proizvodi beskorisni. To znači biti prevaren. Dakle, šta se krije iza ponašanja antihrista da zaluđuju ljude? Koje metode koriste, koje reči izgovaraju i koje stvari rade da zalude ljude? Hajde da prvo razgovaramo o njihovoj svrsi. Da uopšte nemaju svrhu, da li bi morali da se trude ili govore prijatne stvari kako bi vrbovali ljude i zaludeli ih? Među nevernicima postoji izreka: „Nema besplatnog ručka.” Ako ne možeš to da prozreš, bićeš prevaren. Svet je jednostavno toliko rđav, ljudi spletkare jedni protiv drugih i zlostavljaju jedni druge. To je život iskvarenog čovečanstva. Zašto se antihristi trude da govore izokola kako bi zaludeli ljude? Oni govore i postupaju sa jasnom svrhom, a to je da se bore za moć i kontrolu nad ljudima – bez sumnje je tako. Njihovi ciljevi se ne razlikuju od ciljeva političara. Dakle, koje strategije koriste antihristi da zalude ljude? Kako to rade? Prvo, rade na tome da ti se dopadnu. Kada jednom stekneš pozitivan utisak o njima, više ih se nećeš čuvati: verovaćeš im, a onda ćeš prihvatiti njihovo vođstvo i voljno ih slušati. Bićeš voljan da slušaš šta god oni kažu i šta god da od tebe traže da uradiš. Šta znači ta spremnost da se sluša? To znači, ne praktikovati raspoznavanje, slušati i biti poslušan bez načela. Mogu li antihristi postići efekat zaluđivanja ljudi upotrebom reči ili metoda osude? Apsolutno ne. Dakle, koje metode obično koriste da bi postigli taj efekat? Većinu vremena koriste reči koje su u skladu sa ljudskim predstavama, kao i doktrinama ljudskog sentimenta. Ponekad govore neke reči i doktrine koje su u skladu sa istinom. To im olakšava da postignu cilj zaluđivanja ljudi, a ljudi će ih verovatno i prihvatiti. Na primer, kada braća i sestre učine nešto pogrešno, uzrokujući gubitke u radu crkve, a osećaju se negativno i slabo, antihristi ne razgovaraju o istini da bi ih podržali i pomogli im. Umesto toga, kažu: „Uobičajena je pojava da ljudi budu slabi – to je normalno. I ja sam često slab. Bog se ne seća tih stvari.” U stvarnosti, znaju li oni da li se Bog seća tih stvari ili ne? Ne, ne znaju. Kažu: „Nije važno što ta stvar nije rešena kako treba. Samo ti to ispravi sledeći put. Božja kuća ne zna i niko to ne istražuje. Dokle god ja to ne prijavim nadređenom, više vođstvo neće znati za to, ni višnji sigurno neće znati, a onda neće ni bog znati – dakle, bog neće obraćati pažnju na to. Svi smo mi iskvareni; ti si iskvaren, kao i ja. Kao vođa, ja sam kao roditelj: sve greške koje pravite su moja odgovornost. Moja krivica je što imam mali rast i što nisam u mogućnosti da vas podržim i pomognem vam, što je dovelo do toga da obavljate stvari pogrešno. Da sam imao veći rast, mogao sam da vam pomognem, a vi ne biste pogrešili. Što se tiče toga, odgovornost je na meni. Iako je to možda prouzrokovalo neke gubitke u radu crkve, možemo mi to sami da rešimo i na taj način završimo s tim pitanjem. Niko ne treba da to istražuje niti da išta prijavljuje nadređenom; hajde da to ostane između tebe i mene. Ako to ne pomenem ostaloj braći i sestrama, niko to neće prijaviti nadređenom i ta stvar će biti odbačena. Samo treba da se pomolimo i zakunemo pred bogom da nikada više nećemo uraditi tako nešto ili ponovo napraviti ovakvu grešku. Kao vođa, imam odgovornost da vas zaštitim. Bog je tako uzvišen – da li je realno da tražimo njegovu zaštitu? Osim toga, bog se ne zamara tim trivijalnim stvarima koje se tiču ljudskog života, tako da odgovornost da vas zaštitim implicitno pada, meni kao vođi, na moja pleća. Imate mali rast, pa ću ja preuzeti krivicu ako pogrešite. Ne brinite, ako dođe vreme da nešto zaista krene naopako, a višnji sazna ili čuje za to, ja ću se založiti za vas.” Kada ljudi to čuju, pomisle: „To je sjajno! Bio sam toliko zabrinut zbog preuzimanja odgovornosti – ovaj vođa je tako divan!” Zar nisu zaluđeni? Ima li u onome što su antihristi rekli nešto što je u skladu sa istinom? Postoji li nešto što je korisno ili duhovno izgrađujuće za ljude? Postoji li nešto što rešava stvari na osnovu načela? (Ne.) Dakle, kakve su to reči? To su reči koje za izgradnju veza koriste ljudske sentimente, empatiju i praštanje, stavljajući naglasak na osećanja i prijateljstvo, da bi podigli odnos na određeni nivo, čineći da ljudi osećaju kako su antihristi posebno puni razumevanja, da naročito lako opraštaju i da su tolerantni prema ljudima. Ali u tome nema načela ni istine. Kakvo je to površno razumevanje? To je samo zataškavanje stvari, to je kao umirivanje deteta. Koje strategije se ovde koriste? Navođenje, varanje, stvaranje veza, zataškavanje stvari i pretvaranje da ste dobra osoba, sve na račun interesa braće i sestara, kao i izdaja interesa Božje kuće, da bi postigli svoj cilj zavaravanja i zaluđivanja ljudi. Šta je krajnja posledica toga? To dovodi do udaljavanja od Boga, do zaziranja od Boga i do zbližavanja sa antihristima. Čak i nakon što su zaluđeni, ti ljudi kažu: „Bio sam toliko zabrinut nakon što sam napravio tu grešku. Mnogo puta sam se molio Bogu, ali me nije utešio. Osećao sam se nesigurno i nelagodno i nisam mogao da dobijem rešenje od Boga. Ali sada je u redu; sve dok idem kod vođe, svi moji problemi se rešavaju. Zaista sam srećan što imam takvog vođu. Naš vođa je bolji od bilo koga drugog!” Kada se dođe dotle, njihova srca i gledišta su se već okrenula prema antihristima i oni su pod njihovom kontrolom. Kako mogu da ih kontrolišu antihristi? Zato što u tim antihristima nalaze osećaj sigurnosti. Primaju empatiju, a duboko u svojim srcima dobijaju zadovoljstvo i utehu. To pokazuje da su zaluđeni.

U prošlosti je Višnji otkrio da u određenoj crkvi postoji neko sa lošom ljudskošću, ko je neprestano radio ometajuće i prekidajuće stvari bez ikakvog znaka pokajanja, pa je rekao lokalnom crkvenom vođi da tu osobu očisti. Kada je lokalni crkveni vođa to čuo, pomislio je: „Da ga očistim? Moram da razmislim o tome. On je jedan od mojih – ne možete ga samo tako očistiti. Moram da se zauzmem za njega. Višnji ne razume pravo stanje stvari. Zaista je previše očistiti ga tek tako. To bi mu slomilo srce!” Verbalno je pristao da očisti tu osobu, ali u svom srcu nije imao nameru da to uradi. Možeš li da pogodiš kako je to rešio? Razmišljao je o tome: „Kako da izađem na kraj sa ovom situacijom, tako da moji podređeni budu zadovoljni sa mnom kao svojim vođom, a da me višnji ne prezire?” Nakon što je dobro razmislio, smislio je plan. Pozvao je sve na okupljanje i rekao: „Danas treba da se pozabavimo posebnim pitanjem. Kojim? Postoji neko sa kim višnji nije baš zadovoljan i želi da ga očisti. Dakle, šta da radimo u vezi s tim? Hajde da svi odlučimo glasanjem da li da ga očistimo ili ne.” Rezultati glasanja su izbrojani i oko 80-90% ljudi se složilo da se ta osoba očisti, ali je bilo nekoliko glasova protiv. Nećemo govoriti o tome da li su ti neistomišljenici bili okoreli sledbenici zle osobe ili su to uradili iz drugih razloga, u svakom slučaju, neki ljudi se nisu složili i mišljenje nije bilo jednoglasno. Tada je vođa rekao: „Kroz glasanje, primetio sam da postoje različiti glasovi. To je značajna stvar i moramo poštovati te glasove. Moramo da primenjujemo demokratiju. Pogledajte kako je dobar zapadni demokratski sistem: to moramo sprovoditi u delo i u crkvi, moramo se truditi najbolje što možemo da ostvarimo demokratiju i ljudska prava. Sada, pošto postoji nekoliko suprotstavljenih glasova, ne možemo da očistimo ovu osobu. Moramo poštovati mišljenja naše braće i sestara. Ko su braća i sestre? Oni su božji izabrani narod! Ne možemo zanemariti njihova mišljenja. Čak i ako se samo jedan od božjeg izabranog naroda ne slaže, ne možemo nastaviti sa čišćenjem.” U stvarnosti, ono što je rekao nije imalo osnova, Bog nikada nije rekao takve stvari. Samo je govorio gluposti. Kasnije, kada je Višnji otkrio da zla osoba još uvek nije očišćena, zamolio je lokalnog vođu da požuri sa tim. Obećao je, rekavši: „U redu, uskoro će biti gotovo.” Šta je značilo njegovo obećanje? To je značilo da će odugovlačiti. Pomislio je: „Vi tražite od mene da ga očistim, ali ja to ne mogu odmah da uradim. Ko zna, ako prođe dovoljno vremena, možda ćete zaboraviti na to, a ja neću morati da ga očistim.” Kasnije je sve pozvao na još jedno okupljanje i još jedno glasanje. Kroz razgovor i raspoznavanje, svima je postalo jasno da tu osobu zaista treba očistiti. Protivni glasovi su se smanjili, ali je i dalje ostao jedan glas protiv njegovog čišćenja. Opet ga vođa nije očistio, rekavši: „Sve dok postoji jedan glas protiv, ne možemo ga očistiti.” Većina ljudi misli: „Ako je Višnji naredio čišćenje, onda ga očisti. Sigurno Višnji može da prozre tu stvar? Sigurno nije pogrešio?” Da li je pokoravanje uređenjima Višnjeg načelo? Da li je to istina? (Da.) Taj vođa nije znao da je to istina. Šta je uradio? Rekao je: „Još uvek postoji jedan glas protiv, tako da ne možemo da ga očistimo. Moramo apsolutno poštovati mišljenja naše braće i sestara. To je ono što se zove najviše ljudsko pravo.” Kasnije, kada se Višnji ponovo raspitao o tome, vođa je nastavio da se bavi njim na površan način i nastavio da odugovlači. Na kraju, kada je Višnji video da on ne čisti zlu osobu, smenio ga je i očistio i njega. Višnji ga je učinio vođom, a on ga nije slušao; Višnji ima ovlašćenje da ga koristi i da ga smeni – to je upravna odluka. Nakon toga su očišćeni i njegovi saveznici. Da li o uređenjima Višnjeg treba da glasaju svi? (Ne.) Zašto ne? Vi ne možete da objasnite zašto; čini se da ste prilično slični tom smetenom vođi, zar nije tako? Recite Mi, da li su ove reči koje vam besedim doktrine ili stvarnosti? (Stvarnosti.) Ako ih ljudi primenjuju i sprovode, da li će to biti tačno? (Da.) Ako je tačno, da li je potrebno da se organizuje glasanje i da svi glasaju o tome? (Ne.) Da li bi Višnji mogao da učini nepravdu nekome naređujući da se ta osoba očisti? Apsolutno ne. Dakle, kada je Višnji naredio čišćenje te zle osobe, a taj vođa je odbio da to izvrši, u čemu je tu bio problem? (Otvoreni prkos.) To je više od otvorenog prkosa, to je stvaranje nezavisnog carstva. Kada je Višnji naredio čišćenje zle osobe, taj lažni vođa je odugovlačio i nije ga izvršio, a čak je održao i glasanje i ispitao javno mnjenje. Kakvo je javno mnjenje ispitivao? Šta je javno mnjenje? Šta je većina? Da li većina ljudi razume ili poseduje istinu? (Ne.) Većina ljudi ne poseduje čak ni raspoznavanje, pa mogu li oni biti ljudi koji razumeju istinu? Taj vođa je čak ispitao javno mnjenje – da li to zaista može da reši neki problem? Da li je to neophodno? Većini ljudi nedostaje raspoznavanje, a Višnji je lično nadgledao i naredio da se očisti zla osoba, ali taj antihrist je odugovlačio i nije ga očistio, zaklonivši i zaštitivši zlog čoveka, dozvolivši mu da ostane u crkvi i da izaziva ometanja. Gde god postoje zli ljudi, vlada haos i nedostatak reda. Božji izabrani narod ne može normalno da obavlja svoje dužnosti, a crkveni rad ne može normalno da napreduje. Samo brzo čišćenje zlih ljudi može osigurati da se rad crkve odvija normalno. Međutim, na mestima gde antihristi imaju moć, oni koji štete interesima Božje kuće, izazivaju ometanja, postupaju na nerazuman način i obavljaju svoje dužnosti bez imalo iskrenosti, ne mogu biti očišćeni. Antihristi kao mahniti rade loše stvari u crkvi, zaklanjajući i štiteći te zle ljude i bezvernike. Pod kojim izgovorom to rade? Pod izgovorom da su zvaničnici, pa moraju da budu gospodari drugih ljudi. Oni sebe oblikuju kao zvaničnike u Božjoj kući i žele da budu gospodari drugih ljudi. Recite Mi, ko je gospodar čoveka? (Bog.) Bog i istina su Gospodari čoveka. Ti antihristi su ništa! Oni žele da budu gospodari tih ljudi, ali čak ni ne znaju ko je njihov gospodar! Zar nisu nitkovi? Antihristi koriste taj metod da kažu ljudima: „Ja mogu biti vaš gospodar. Ako imate bilo kakvu pritužbu, bilo kakvo nezadovoljstvo, ili ako ste pretrpeli bilo kakvu nepravdu ili teškoću, ja, kao vaš vođa, mogu to da rešim za vas.” Oni koji ne razumeju istinu ili stvarne činjenice tada bivaju zaluđeni od strane tih antihrista. Oni se prema njima ophode kao prema precima i kao prema Bogu kojeg treba slediti i obožavati. Kako se osećaju oni koji razumeju istinu kada se suoče sa takvim antihristima? Osećaju gađenje i odbojnost prema njima, govoreći: „Dakle, ti želiš da budeš naš gospodar i da nas kontrolišeš? Ni po cenu života! Izabrali smo tebe za našeg vođu da bi nas vodio pred Bogom, a ne pred sobom.” To znači da su prozreli antihristove spletke. Antihristi zaluđuju ljude pod izgovorom da su njihovi gospodari, čineći ih da misle da je to u skladu sa njihovim potrebama, bilo da se radi o emocionalnim, psihološkim, duhovnim ili drugim potrebama. Oni koji ne razumeju istinu ili stvarne činjenice često postaju žrtve zaluđivanja od strane antihrista, do te mere da nakon što budu zaluđeni, možda ne samo da neće moći da se osvrnu i promisle, već mogu čak da govore u korist tih antihrista i da ih brane. Činjenica da mogu da govore u korist antihrista i da ih brane dovoljno pokazuje da su zaista zaluđeni – zar to nije slučaj? (Jeste.) Zašto ljudi veruju u Boga? Nije li to da bi zadobili spasenje? Ako slediš antihriste, zar se time ne opireš Bogu i ne izdaješ Ga? Zar ne stojiš na strani sila koje su neprijateljske prema Bogu? Da li će te Bog u tom slučaju i dalje želeti? Ako samo naizgled slediš Boga, a zapravo slediš čoveka, kako će Bog gledati na tebe i kako će postupati prema tebi? Ako odbaciš Boga, zar te se On neće gnušati i odbaciti te? Ako ljudi ne razumeju čak ni ovo malo doktrine, mogu li razumeti istinu? Zar ti ljudi nisu smetenjaci?

Nije da antihristi povremeno ispoljavaju zaluđivanje ljudi; oni to često rade, to je njihovo dosledno načelo u obavljanju poslova ili bi se moglo reći da je to njihova osnova, metod i način na koji rade stvari – to je dosledan stil njihovih postupaka. U suprotnom, ko bi se ugledao na njih? Prvo, oni ne razumeju istinu. Drugo, imaju lošu ljudskost. Treće, nedostaje im i bogobojažljivo srce. Pa kako su oni u stanju da navedu ljude da ih u potpunosti priznaju, ugledaju se na njih i dive im se? Oni se oslanjaju na razna sredstva i metode da bi se pokazali, čineći da se ljudi ugledaju na njih i da ih obožavaju. Oni koriste te metode da zalude ljude, odajući određene lažne utiske, navodeći ih da misle da su duhovni, da vole Boga, da plaćaju cenu, da često govore prave reči i iznose prave teorije, kao i da čuvaju interese braće i sestara. Zatim, koriste te lažne utiske da stvore osećaj poštovanja i divljenja kod ljudi, postižući tako svoj cilj da budu u stanju da zalude ljude i navedu ih da ih slede. Kada tako zaluđuju ljude, da li su stvari koje rade u skladu sa istinom? Iako govore sve kako treba, stvari koje rade definitivno nisu u skladu sa istinom. Ljudi bez raspoznavanja ne mogu da uvide problem. Što se tiče suštine zaluđivanja ljudi, njihovi postupci otežavaju ljudima da uvide da ti postupci nisu u skladu sa istinom. Kad bi se to moglo uvideti, zar ljudi ne bi uočili njihovu prevaru? U stvari, to što rade i otkrivaju je lažna duhovnost. Dakle, šta je ispoljavanje lažne duhovnosti? Mnoga ponašanja, postupci i tvrdnje koje pripadaju lažnoj duhovnosti izgledaju ispravno, ali oni su zapravo samo vidljivi postupci i nemaju nikakve veze sa upražnjavanjem istine. Baš kao fariseji koji su se opirali Gospodu Isusu: držali su Sveto pismo u svojim rukama i glasno se molili na ćoškovima ulica, govoreći „O moj gospode…”, pokazujući ljudima svoju pobožnost. Kao rezultat toga, danas je reč „farisej” postala alternativni izraz za licemerne ljude. Koji pridev ide ispred reči „farisej”? Licemeran. Zapravo, i da se ne kaže „licemeran”, sve dok se pominje reč „farisej”, znaćete da to nije pozitivna reč – ista je kao „podlac” ili „đavo” i ima isto značenje. Govoreći o lažnoj duhovnosti, danas malo ko govori o duhovnosti, a kad god neko pomene duhovnost, šta dodaju pre toga? (Lažna.) Tako je, lažna. U većini slučajeva, ispoljavanja antihrista koji zaluđuju ljude su zapravo ispoljavanja lažne duhovnosti. Reči, postupci i ponašanja povezani sa lažnom duhovnošću izgledaju prilično dobro, prilično pobožno i u skladu sa istinom. Kada vide da je neko slab, zaborave na svoj obrok i žure da ga podrže. Kada vide da neko ima neku situaciju kod kuće, zanemaruju svoje poslove i žure da mu pomognu. Međutim, njihova pomoć se sastoji u izgovaranju određenih naizgled ispravnih reči ili prijatnih i saosećajnih reči, ali posle toliko razgovora, stvarni problemi druge osobe su sve samo ne rešeni. Koja je onda svrha njihovog takvog ponašanja? Ljudi su posebno dirnuti njihovim ponašanjem i osećaju da je divno imati takvog vođu, na kojeg mogu da se oslone kada zatreba – oni su zaista srećni. Prema tome, može se reći da antihristi zaluđuju ljude ne samo rečima već se u isto vreme služe i različitim ponašanjima, kako bi naveli ljude da veruju da su veoma duhovni, izuzetni i vredni njihovog poverenja i oslanjanja. Neki bi čak mogli pomisliti: „Verovanje u Boga deluje nekako previše apstraktno, ali verovanje u našeg vođu je praktično. To je tako stvarno i istinito: možete ih dodirnuti i videti, a kada treba da rešite neke stvari, možete ih pitati i direktno razgovarati sa njima. Kako je to divno!” Postizanjem takvih rezultata, antihristi su ostvarili svoje ciljeve, ali oni ljudi koje su zaludeli završavaju u jadnom stanju. Kada ti ljudi, nakon što ih je antihrist neko vreme zaluđivao, ponovo dođu pred Boga, oni više ne znaju kako da se mole ili da otvore svoja srca za Njega. Štaviše, kada se ti ljudi okupe, laskaju jedni drugima, pretvaraju se da su duhovni, zaluđuju i obmanjuju jedni druge. Na kraju, antihristi čak tvrde: „Svaki brat i sestra u našoj crkvi voli boga. Kada se suoče sa problemima, svako od njih se hvata u koštac sa izazovom – čak i ako bi ih uhapsila velika crvena aždaja, svi bi mogli da ostanu postojani u svom svedočenju. Među nama ne bi bilo ni jednog Jude – garantujem!” Kako se ispostavilo, kada su uhapšeni, većina njih se pretvorila u Judu. Nisu li oni gomila nitkova? Antihristi koriste te prazne reči i slogane da zavaraju, zalude i prevare braću i sestre. Većina ljudi je glupava i neuka, nedostaje im raspoznavanje i dozvoljavaju antihristima da se ponašaju bezobzirno. Radni aranžmani Višnjeg su dugo naglašavali kako postupati u nastalim okolnostima i šta treba uraditi da se celom Božjem izabranom narodu omogući da obavlja svoje dužnosti u bezbednom okruženju. U slučaju hapšenja i progona, gubitke treba minimizirati što je više moguće. Ako sav izabrani Božji narod bude uhapšen i ode u zatvor, izgubivši potpuno svoj crkveni život, zar to ne dovodi do gubitka u njihovom život-ulasku? Može li nečiji život sazreti bez mogućnosti da jede i pije Božje reči u zatvoru? Oni mogu da se sete samo nekoliko reči himne i svaki dan njihovog života zavisi od tih nekoliko reči. Kada se noću mole, oni to mogu da rade samo nečujno, u svojim srcima, ne usuđujući se da mrdaju usnama. Jedino što im je ostalo u srcima su misli poput: „Nemoj izdati, ne budi Juda, budi postojan u svedočenju za Boga i slavi Ga, ne sramoti Ga”, nema ništa drugo – ljudi imaju samo to malo rasta. Antihristi ne razmatraju te stvari. Zašto se nazivaju antihristima? Oni zlostavljaju druge i nanose štetu braći i sestrama, a da i ne trepnu! Radni aranžmani Višnjeg zahtevaju od ljudi da obavljaju svoje dužnosti u bezbednom okruženju i da izbegavaju nesreće koliko god je to moguće, ali antihristi se ne pridržavaju tih radnih aranžmana kada obavljaju svoj posao. Viču i postupaju naslepo, po sopstvenoj volji, ne obazirući se na bezbednost. Nekim budalastim pojedincima nedostaje raspoznavanje i razmišljaju: „Zašto Višnji uvek pominje bezbednost? Zašto se toliko plaše nesreća? Čega se tu ima plašiti? Sve je u Božjim rukama!” Nije li glupo govoriti takve stvari? Tvoj rast može biti mali, možda ti nedostaje razumevanje i možda nećeš moći da prozreš stvari, ali ne možeš da se ponašaš glupo! Višnji je uredio kako ljudi treba da se okupljaju pod određenim okolnostima i koja načela treba da slede – čemu služe svi ti detaljni aranžmani? Oni upravo treba da štite Božji izabrani narod, kako bi se mogli okupiti i obavljati svoje dužnosti na normalan i bezbedan način. Bezbednost ti omogućava da nastaviš da veruješ u Boga, da živiš svoj crkveni život i normalno jedeš i piješ Božje reči. Ako je čak i tvoja sigurnost izgubljena, ako te uhapsi velika crvena aždaja, a u zatvoru ne možeš da čuješ ili čitaš Božje reči, ne možeš da pevaš himne i nema okupljanja – kako da i dalje veruješ u Boga? Možda ćeš se samo zvati vernikom. Antihristi ne mare za te stvari; ne mare za život i smrt ljudi. Radi zadovoljenja sopstvenih ambicija i želja, podstiču sve da ustanu i slepo viču: „Ne bojimo se okolnosti – imamo boga!” Oni koji su budalasti ništa ne razumeju i zaluđeni su tim rečima. Svi imaju nejasne i prazne misli, misleći: „Mi verujemo u Boga i Bog nas štiti; ako nam se nešto desi, to je uz Božju dozvolu.” Nisu li to prazne reči? Tako postupaju antihristi i oni koji ne razumeju istinu. Dok braća i sestre možda ne razumeju, ti, kao vođa, koji često besedi o radnim aranžmanima, ne bi trebalo da budeš neuk po tom pitanju. Ti moraš da obavljaš posao u skladu sa radnim aranžmanima, a ne da uvek želiš toliko da pričaš kako bi zadovoljio svoje ambicije i želje, misleći čak da što te više ljudi sluša, to bolje i da što je njih više, tvoj govor postaje ostrašćeniji. Da bi pridobili one ispod sebe i naveli ih da slušaju njihova uputstva, antihristi, ne uzimajući u obzir bezbednost okruženja, okupljaju te ljude u njihovo slobodno vreme, dovodeći ih na kraju do propasti.

Antihristi su vešti u preuveličanom govoru i u korišćenju određenih praznih, lažno duhovnih i teorijskih osnova kako bi zaludeli ljude. Mnogi kojima nedostaje raspoznavanje ih jednostavno slušaju i poslušni su kako god antihristi manipulisali njima, što dovodi do nevolja i hapšenja. Kako mogu da nastanu te nevolje? Neki bi rekli da je to zato što ih Bog nije zaštitio. Ali zar to nije prigovaranje Bogu? Krivica po tom pitanju se ne može svaliti na Boga. Bog dozvoljava ljudima da iskuse Njegovo delo u različitim okolnostima. Ako svoje praktično delovanje sprovodiš u skladu sa načelima zasnovanim na radnim aranžmanima i kada okruženje to dozvoljava, bez obzira na to koliko se ljudi okupilo, ti možeš normalno da jedeš i piješ Božje reči, da iskusiš Božje delo i obavljaš svoje dužnosti, onda će te Bog voditi i izvršiti svoje delo na tebi. Ako se suprotstaviš zahtevima Višnjeg i ponašaš se slepo, svojevoljno, i nešto se desi, to je samo glupost i neukost. Bog nema nameru da svakoga stavi u zatvor da bi ga oplemenio. Njegova namera je da svaka osoba pravilno jede i pije Njegove reči i iskusi Njegovo delo. Međutim, antihristi to ne razumeju. Oni veruju u sopstvenu logiku, misleći da uz Božju zaštitu nema čega da se plaše. Oni nemaju razumevanja za načela Božje zaštite i slepo slede propise, uvek ograničavajući Boga. Mnogi ljudi su zaluđeni od strane njih i postupaju slepo zajedno sa njima, ignorišući aranžmane Višnjeg i kao rezultat toga, nešto se dešava – bivaju uhapšeni i trpe torturu u zatvoru. Kakvog su rasta ti ljudi kada se pojave nevolje? Oni imaju samo malo entuzijazma, malo razumeju doktrinu i znaju da uzvikuju par parola, ali uopšte nemaju znanje o Bogu, nemaju istinsko razumevanje, znanje ili iskustvo istine, niti razumeju kako Bog deluje da bi spasio ljude. Oni se jednostavno oslanjaju na entuzijazam da slede Boga i imaju malo rešenosti. Mogu li ljudi s takvim rastom da daju svedočanstvo kad budu uhapšeni i strpani u zatvor? Apsolutno ne. Kakve su posledice čim se prodaju? Počinju da razmišljaju: „Zar bog nije svemoguć? Sve je u njegovim rukama, pa zašto me ne spase? Zašto dozvoljava da ovako patim? Ima li uopšte boga? Da li je moguće da smo pogrešili što smo imali toliko entuzijazma? Ako su nas naše vođe odvele na krivi put, zašto ih onda bog ne dovede u red? Zašto nas je bog doveo ovde? Zašto je dozvolio da se suočimo sa takvom okolnošću?” Pritužbe počinju da isplivavaju na površinu, nakon čega sledi poricanje Boga: „Božji postupci nisu u skladu sa voljom čoveka. Njegovi postupci možda nisu uvek ispravni i on ne mora nužno biti istina.” Na kraju, pošto su mnogo patili i trpeli neko vreme, nestalo je i ono malo doktrine koju su poznavali i malko zanosa koji su imali. Oni poriču Boga i gube veru, postaju čak i Juda. Nakon što su pušteni iz zatvora, čak pomisle: „Sad više nikad ne moram da brinem o okolnostima. Pogledajte kako je dobro onima koji ne veruju u boga: imaju toliko slobode tamo napolju. Šta postižemo verujući u tajnosti? Ako država zabranjuje veru, jednostavno prestanimo da verujemo.” Mogu li takvi ljudi kasnije i dalje da veruju u Boga? (Ne, ne mogu.) Zašto ne mogu? Bog ih više ne želi. Bog te bira samo jednom, a ti si već izgubio svoju šansu, tako da te Bog neće hteti drugi put. Kakva je nada za takve ljude da postignu spasenje? Nikakva, nema više nade. To je posledica koju antihristi na kraju prouzrokuju svojim bezobzirnim ponašanjem i koriste određene lažne duhovne teorije da zalude ljude, navodeći ih da teže površnoj duhovnosti i zanosu. Šta je posledica toga? (Oni su uništeni.) Da li ih Bog spasava ili ne, to je Božja stvar, ali bar za sada se čini da kada put vere u Boga dostigne tu tačku, njihovi izgledi i odredište su u osnovi uništeni. Ako se sve svodi na to, ko je to izazvao? Antihristi su to izazvali. Da se nisu ponašali tako slepo, već postupili u skladu sa radnim aranžmanima, vodeći braću i sestre prema zahtevima Višnjeg i izvodeći svakoga pred Boga, te stvari se ne bi desile. Da li je još bilo nade da ti ljudi budu spaseni? (Da.) Ti ljudi bi i dalje imali nadu u spasenje. Pošto su ambicije i želje antihrista ozbiljno uvećane, ako niko nije tu da ih štiti i sasluša, oni osećaju da je život dosadan i monoton. Oni se prema smetenjacima koji ih prate ponašaju kao prema topovskom mesu i igračkama kojima manipulišu, terajući ih da svi slede njihovo vođstvo. Osećaju da su sposobni i da poseduju zadovoljstva i da je ovaj život vredan življenja. Da bi zadovoljili svoje ambicije i želje, oni koriste te takozvane duhovne i prijatne reči da zalude one koji ih slede, a nakon što ih zalude, nateraju ih da skrenu sa pravog puta i od reči Božje, da se udalje od Boga, da ih prate i krenu putem antihrista. Šta je krajnji rezultat toga? Izgledi i odredište tih ljudi su uništeni i oni gube šansu za spas. Koje su posledice toga kada ljudi ne veruju u Boga kako treba, već slede druge ljude? Da li vi i dalje zavidite nekome ko deluje duhovno? (Ne, ne zavidimo.) Šta je sa terminom „duhovno”? To je prazno. Ljudi su od mesa – oni su stvorena bića. Da si ti zaista duhovan, onda tvoje telo više ne bi postojalo, a koliko bi tada bio duhovan? Nije li to samo prazna priča? Dakle, vidite, sam izraz „duhovno” ne pije vodu; to je samo prazna priča. U budućnosti, ako čujete da neko kaže da teži duhovnosti, recite im: „Ti bi trebalo da težiš da budeš poštena osoba i da živiš pred Bogom – to je realnije. Ako težiš duhovnosti, to je ćorsokak! Nikada nemoj težiti duhovnosti; to nije nešto za čim ljudi teže – to jednostavno ne može biti utemeljeno.” Recite Mi, posle mnogo godina vere u Boga, ko je postao duhovna osoba? Te poznate ličnosti i biblijski tumači religije, da li su oni duhovni? Svi su licemeri, niko od njih nije duhovan. Ljudi koji su izmislili termin „duhovno” koriste tu praznu reč da zalude druge. Oni su nitkovi i đavoli. Kakav to čovek može da govori tako prazne stvari? Da li takvi ljudi imaju duhovno razumevanje? (Ne, nemaju.) Ako ti ne možeš da razumeš čemu ljudi treba da teže kada veruju u Boga ili od čega treba da su, možeš li da razumeš istinu? Ti si inherentno stvoreno biće, pripadnik ljudskog roda koji je iskvario Sotona. U smislu toga od čega si, ti si od tela – to je osobina ljudi. Naravno, ako tražiš da budeš od tela, ti si od Sotone: to je hodanje putem koji pripada svetu. Ljudi koji veruju u Boga treba da teže ka istini – to je ispravno. Ako ljudi teže da budu duhovni ili bogoliki, da li mogu da ispune to merilo? Beskorisno je, bez obzira na to koliko tome teže. To nije pravi put ka veri u Boga. Otuda je traženje da se bude duhovan ili bogolik samo slogan, lažna duhovna teorija koja se ne odnosi na istinu. Ako veruješ u Boga i slediš Boga, trebalo bi da valjano ispuniš svoju dužnost stvorenog bića i da budeš u stanju da se pokoriš Bogu i udovoljiš Mu. To je istina-stvarnost.