Ma koliko propovedi antihristi slušali, oni ne mogu da shvate istinu. Sve što oni razumeju i mogu da artikulišu je doktrina. Oni uzimaju te reči koje mogu da razumeju i da pamte i obrađuju ih u svojim mislima, kako bi ih pretvorili u duhovne doktrine u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima, a zatim ih bezobzirno propagiraju, objašnjavajući ih drugima. Kada ih čuju oni kojima nedostaje duhovno razumevanje i koji ne razumeju istinu, smatraju da to savršeno ima smisla i spremni su da ih prihvate. Kao rezultat toga, oni bivaju zaluđeni i počinju da obožavaju antihriste. Tada nastaje nevolja. U stvarnosti, antihristi uopšte ne razumeju istinu. Ako pažljivo slušaš i raspoznaješ njihove takozvane prave reči, otkrićeš da su to prazne teorije u skladu sa ljudskim predstavama i zamislima. Naravno, oni koji ne razumeju istinu misle da su te reči tačne i lako padaju na njih. Da li ste iskusili takve situacije? Možete li da navedete primere? Ako možete da navedete primere i da jasno vidite kako oni koji su vešti u izgovaranju reči i doktrina zaluđuju druge, to dokazuje da ih razumete i da ih možete primeniti. Ako ne možete da navedete primere, to ukazuje da ih još niste razumeli i da ne možete da ih primenite. Kada se sretnete sa onima koji su vešti u izgovaranju reči i doktrina, vi definitivno nećete moći da ih raspoznate. (Bio sam u takvom stanju. Kada se braća i sestre suoče sa orezivanjem, prekorom i disciplinom, a ne razumeju Božju nameru, dolaze da traže savet od mene. Zapravo, ni ja ne razumem Božju nameru niti suštinu tih pitanja. Ali ja im kažem neke prazne reči, kao na primer: „Orezivanje, prekor i disciplina su Božja ljubav i Božje spasenje. Tako Bog deluje na našu iskvarenu narav.” Čak i dok to govorim, osećam da im nisam u potpunosti objasnio suštinu njihovog problema, na primer, zašto se suočavaju sa tom okolnošću, kojoj vrsti iskvarene naravi pripadaju njihovi postupci i otkrivanja ili kakva bi mogla biti njihova priroda i šta je Božja namera – nisam bio u stanju da im besedim o tim i sličnim stvarima. Izgovorio sam samo nekoliko ispravnih doktrina i slogana koji lepo zvuče, ali zapravo nikome ne pomažu.) To je zato što ti sam nemaš jasno razumevanje istine, pa ne možeš da rešiš stvarne probleme svoje braće i sestara. Dakle, postoji li razlika između antihrista koji zaluđuju ljude i toga? Antihristi ne pomažu ljudima iz dobre namere; njihov motiv i svrha su da ih zalude i da ih kontrolišu. Kada antihristi rade takve stvari i kada uzvikuju parole, pogledajte kakvo je njihovo ponašanje i kakvu vrstu naravi razotkrivaju – to je ključ za raspoznavanje antihrista. Neki ljudi imaju mali rast i nedostaje im jasno razumevanje istine. Intenzitet njihovog rada možda neće postići potrebne rezultate, ali oni nemaju motiv niti cilj da zaluđuju ljude ili da ih kontrolišu. Oni takođe žele da vode ljude pred Boga – samo što nemaju sposobnost da ispune svoju želju. Iako nisu postigli jasne rezultate, ljudi vide da oni imaju ispravne namere, da žele da vode ljude pred Boga. Međutim, šta je cilj antihrista? (Da steknu odobravanje ljudi i da ih ljudi slušaju i slede.) Dakle, koja je razlika između onoga što oni govore i onoga što govore osobe koje nemaju sposobnost da ispune svoju želju? Osoba koja nema dovoljno sposobnosti govori iz srca, ali ne može da sagleda suštinu i koren problema; ona ne može jasno da govori o tome u zajedništvu, i na kraju krajeva, ne može da reši problem niti da opskrbi druge. E sad, kakve su reči antihrista? Da li dolaze iz njihovog srca? (Ne, ne dolaze.) Jasno je da ne dolaze: sve što govore je laž. Zašto moraju da govore laži? Žele da te prevare i zalude. Oni misle: „Već sam obavio posao koji treba da radim kao vođa, besedio sam o onome što je trebalo i sve što sam rekao je ispravno. Ako ti to ne prihvatiš i problem ostane nerešen, ti si kriv – nemoj mene da kriviš.” Oni ne žele stvarno da reše tvoje probleme, već da ih samo otaljaju; nemaju izbora osim da kažu te ispravne stvari kako bi zadržali svoj status. Oni to govore protiv svoje volje, a čak i ako to kažu, ne rade to svojevoljno – to nije ono što oni zaista misle u svom srcu. Stoga, određeni antihristi obično mogu da nauče da izgovore nekoliko ispravnih reči, pomažući drugima da prevaziđu svoju negativnost, ali kada se i sami suoče sa orezivanjem ili budu smenjeni, postaju izuzetno negativni, sve vreme nisu u stanju da spoznaju sebe i moraju da se oslone na braću i sestre da im pomognu. Da li se to desilo? (Da.) Takve stvari se prečesto dešavaju. Reči i doktrine koje antihrist neprestano propoveda drugima ne mogu ni njemu samom da pomognu. Dakle, da li te reči dolaze iz dubine njegovog srca? Da li su one rezultat njegovih stvarnih iskustava? (Ne.) Onda su to što on govori samo reči i doktrine, a ne odraz njegovog pravog rasta. Posao koji obavlja da bi pomogao drugima sastoji se isključivo od korišćenja lažnih spoljašnjih utisaka, postupaka i dobrog ponašanja, kako bi otaljao taj posao, kako bi ga ljudi priznali, prihvatili i odobrili kao vođu. Kada ga ljudi jednom priznaju za svog vođu, zar mu se ne pokoravaju? Ako mu se pokoravaju, zar antihrist ne zadobija status? Zar onda njegov status nije obezbeđen? Upravo je to njegov cilj. Nekim vođama i delatnicima nedostaje razumevanje istine i nemaju dovoljno sposobnosti da ispune svoju želju dok obavljaju posao. To je u najboljem slučaju znak njihovog malog rasta i toga da nisu vođe u skladu s merilom. Ali kada antihrist obavlja svoj posao, on ne razmišlja da li može ili ne može da pomogne ili da podrži braću i sestre. On razmišlja samo o svom statusu i interesima. To je razlika između to dvoje: njihove naravi su različite. Stoga, čak i ako antihrist govori mnogo prijatnih reči, one ne odražavaju njegovu stvarnost. Izgovara ih protiv svoje volje; on samo koristi određene, naizgled ispravne, doktrine i slogane ili reči koje su u skladu sa ljudskim osećanjima, da bi savetovao ljude i otaljao posao. Zašto mora da otaljava? Zato što ako vidi nekoga ko je negativan ili slab i ne pomogne mu, drugi će reći da ne radi stvarni posao i da ne ispunjava svoje odgovornosti koje ima kao vođa. Plašeći se takvih optužbi, nema izbora nego da deluje. Stoga, njegov cilj nije samo da obavlja svoje dužnosti; plaši se da ako se ne pojavi odmah kada se braća i sestre suoče sa teškoćama i ako im ne pomogne i ne opskrbi ih ispunjavajući svoje obaveze, da ga oni onda više neće podržavati. Na sledećim izborima ga možda neće izabrati i on neće biti pravi vođa, već će imati samo praznu titulu. Da li je samo prazna titula ono što želi u svom srcu? (Ne.) Dakle, šta on želi? On želi stvarnu moć i status, želi da ga braća i sestre u sebi obožavaju, da ga podržavaju i slede. Stoga se trudi da bude izabran za vođu na svakim izborima – to je njegov cilj.

Neke takozvane vođe i delatnici postaju posebno entuzijastični kako se približavaju izbori, izlažući se svuda i ponašajući se nenormalno. Takvi ljudi mogu biti soj antihrista. Ako zaista mogu tako da se ponašaju, to je ogavno! Neko ko zaista poseduje savest i razum prirodno će se osećati krivim u svom srcu kada deluje sa motivima i ciljevima. Obuzdani svojom savešću i razumom, shvatiće da ranije nisu bili toliko entuzijastični i ljudi će jasno primetiti njihov iznenadni entuzijazam. Čak se i oni sami sebi gade i radije se ne bi kandidovali na izborima nego da se tako ponašaju. Pošto su toliko godina verovali u Boga i razvili malo rasta i nekakav osećaj stida, na kraju su u stanju da se obuzdaju. Ali antihristi se ne obuzdavaju; rade šta im je volja i ponašaju se kako žele. Imaju ambicije i razne motive, svrhe i spletke. Oni sve to znaju u svom srcu, ali i dalje insistiraju na tome da stvari rade na taj način, uvek misleći na sopstveni ugled i status. Oni smatraju da je obavljanje stvari za crkvu i za svoju braću i sestre preveliki gubitak i da nije vredno truda. Zato sebe stavljaju na prvo mesto u svemu što rade i uvek paze na sebe. Kada dođu izbori, daju sve od sebe da svuda lobiraju, da zaluđuju ljude i vrbuju ih da ih izaberu, pa čak potajno dodaju i nekoliko glasova za sebe tokom glasanja. Nije li odvratno da se antihristi ponašaju na taj način? Ako nisu imali ambicije, zašto bi išli tako daleko? Nije li to očigledno ambicija na delu? Čim se pomene da je neko ambiciozan, to nije ništa pozitivno; sve što takvi ljudi rade je nesumnjivo odvratno i neizrecivo. Sve što antihristi rade je lažno i obmanjujuće; oni se uvek služe pretvaranjem da zalude ljude. Oni koji ne znaju pravu istinu vide to i pomisle: „Vođa je uložio toliko truda tokom ovih nekoliko dana, žrtvujući san i hranu, radeći dan i noć, preuzimajući vođstvo u svemu. Prilično je patio i bio toliko iscrpljen da je mnogo smršao – čak ima i više sedih.” Neka braća i sestre to vide, pa se sažale na antihrista i konačno, na izborima, glasaju za njega. Zar antihrist nije postigao svoj cilj? (Da.) To znači spletkariti i koristiti taktiku, to je ono što znači biti rđav. Dakle, antihristi zaluđuju ljude, ne samo rečima, već često i postupcima i ponašanjima, čime prećutno pokazuju ljudima koliko su entuzijastični i pokorni i koliko vode računa o braći i sestrama. Oni koriste te naizgled dobre i ispravne izraze i vidna pretvaranja da bi više puta rekli ljudima, više puta naglasili i dali im do znanja da su oni vođe u skladu s merilom i dobre vođe koje ljudi treba da prihvate. Nalik izborima u demokratskim zemljama, gde kandidati idu naokolo držeći govore, lobirajući i vodeći kampanju. Čak i varaju tokom glasanja. Ali ti ljudi se ne stide; oni slede verovanje da „Pravi čovek mora da bude nemilosrdan”. Oni se služe svim sredstvima neophodnim da pobede na izborima – to je misao i gledište nevernika. Da li to rade i ovi antihristi? Apsolutno! Zarad moći i statusa, u dubini svog srca, ti pojedinci rade vatreno i žarko u svemu i razbijaju glavu kako da to ostvare. Oni apsolutno nisu zadovoljni svojom sudbinom. Dakle, ako oni koji imaju visok stepen entuzijazma za moć i status, odnosno ako oni koji nisu u stanju da kontrolišu svoje ambicije, najzad budu izabrani za vođe, oni ne samo da slede put antihrista, već bi čak i sami mogli postati antihristi. Imate li vi ambicije? Možete li kontrolisati svoje ambicije u granicama ljudskosti i razuma? Ako možete da ih kontrolišete, onda možete izbeći opasnost od toga da sledite put antihrista, pa nećete postati antihrist i biti isključeni. Ako smatrate da su vaše ambicije prevelike, da često pribegavate bilo kakvim sredstvima zarad statusa, da ste čak voljni da se odreknete jela i pića, da izdržite bilo kakvu patnju, pa čak i da primenite bilo kakve ogavne metode i ako ste već dostigli tačku u kojoj ste bestidni, a svoje ambicije teško držite pod kontrolom, onda postoji problem – vi ste bez sumnje antihrist. Ako samo pokazujete ispoljavanja antihrista, još uvek postoji nada za spas. Ali da li ste van opasnosti? Ne još. Ako ti pokazuješ ta ispoljavanja antihrista, to znači da se i dalje protiviš Bogu, da si spreman da Mu se opireš i odbaciš Ga u bilo kom trenutku. Ili možda zato što nešto što je Bog učinio nije u skladu sa tvojim predstavama, ti bi mogao da proučavaš Boga, da Ga pogrešno razumeš, da Ga osuđuješ, pa čak i da širiš predstave o Njemu. Tada bi mogao da odbaciš Boga i kreneš svojim putem, pa bi te na kraju Bog isključio. Stvari koje otkrivaš u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu mogu da predstavljaju tvoju narav. Dakle, stvari koje otkrivaš u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu jesu otkrivanje tvoje naravi. Zašto uvek diskutujemo o promenama u naravi? Zato što je osoba, čija se narav ne menja, neprijatelj Božji. Antihristi apsolutno nemaju osećaj kajanja, oni zalažu svoje živote da bi se protivili Bogu i suprotstavljaju Mu se do kraja. Čak i ako u sebi priznaju postojanje Boga, da je Bog stvorio čovečanstvo i da Bog može da spase čovečanstvo, oni zbog svoje prirode ne mogu da promene put kojim idu, niti mogu da promene suštinu opiranja Bogu i neprijateljstva prema Njemu.

Suština postupaka antihristâ sastoji se u tome da se neprekidno koriste raznim načinima i sredstvima da udovolje svojim ambicijama i željama, da ljude zaluđuju i hvataju ih u klopku, kao i da zadobiju visok status ne bi li ih ljudi sledili i obožavali. Moguće je da se u dubini srca oni s Bogom namerno ne nadmeću za ljude, ali je jedno sigurno: čak i ako se s Bogom ne otimaju oko ljudi, svejedno među ljudima žele da imaju status i moć. Čak i ako osvane taj dan kad shvate da se s Bogom nadmeću za status, pa se malo obuzdaju, i dalje se koriste različitim metodama u težnji za statusom i reputacijom; u srcu im je jasno da će legitimni status obezbediti ukoliko zadobiju priznanje i divljenje nekih ljudi. Ukratko, premda deluje da je sve što antihristi rade obavljanje dužnosti, posledica je u tome da ljude zaluđuju i navode ih da upravo njih obožavaju i slede – shodno tome, takvo obavljanje dužnosti isto je što i uzdizanje i svedočenje o sebi. Njihova ambicija da kontrolišu ljude i da zadobiju status i moć u crkvi nikada se neće promeniti. Oni su potpuni antihristi. Bez obzira na to šta Bog kaže ili čini i šta traži od ljudi, antihristi ne rade ono što treba da rade, ne obavljaju svoje dužnosti prema Njegovim rečima i zahtevima, niti odustaju od svoje težnje ka moći i statusu kao rezultat toga što razumeju delić istine. U svakom trenutku postoje njihove ambicije i želje, koje i dalje zauzimaju njihovo srce i kontrolišu čitavo njihovo biće, usmeravajući njihovo ponašanje i misli i određujući put kojim idu. Oni su istinski antihristi. Šta se više od svega može primetiti kod antihrista? Neki ljudi kažu: „Antihristi se sa Bogom nadmeću za ljude, oni ne priznaju Boga.” Nije da oni ne priznaju Boga; u svojim srcima oni Ga zaista priznaju i veruju u Njegovo postojanje. Oni su voljni da Ga slede i žele da teže ka istini, ali ne mogu sebi da pomognu, pa mogu da čine zlo. Iako mogu da kažu mnogo toga što zvuči lepo, jedna stvar se nikada neće promeniti: njihova ambicija i želja za moći i statusom se nikada neće promeniti. Oni nikada neće odustati od svoje težnje ka moći i statusu zbog neuspeha ili nazadovanja ili zato što ih je Bog ostavio po strani ili napustio. Takva je priroda antihrista. Dakle, šta ti kažeš, da li je ikada postojao antihrist koji je promenio svoj put i počeo da teži ka istini zato što je pretrpeo teškoće ili shvatio malo istine i stekao malo znanja o Bogu – da li takvi ljudi postoje? To nikada nismo videli. Ambicija antihristâ i njihova težnja ka statusu i moći nikada se neće promeniti, a kada jednom preuzmu vlast, nipošto je neće otpustiti; upravo je time određena njihova priroda-suština. Nema ni najmanje greške u tome što Bog takve ljude karakteriše kao antihriste; to je određeno samom njihovom priroda-suštinom. Možda neki ljudi veruju da antihristi pokušavaju da se nadmeću sa Bogom za čovečanstvo. Međutim, ponekad antihristi ne moraju nužno da se nadmeću sa Njim; njihovo znanje, razumevanje i potreba za statusom i moći su različiti od onih kod normalnih ljudi. Normalni ljudi ponekad mogu da budu slavoljubivi; mogu da pokušaju da dobiju priznanja drugih, da se opravdaju i da se takmiče za dobar plasman. To je ambicija normalnih ljudi. Ako budu smenjeni sa položaja vođe, izgubiće status i biće im teško, ali sa promenom okruženja, izvesnim povećanjem njihovog rasta, određenim postizanjem ulaska u istinu ili sticanjem dubljeg razumevanja istine, njihova ambicija se postepeno hladi. Dolazi do promene na putu kojim idu i smeru kojim nastavljaju dalje, a njihova težnja ka statusu i moći postepeno slabi. I njihove želje se postepeno smanjuju. Antihristi su, međutim, drugačiji: nikada ne bi mogli da odustanu od svoje težnje ka statusu i moći. U ma kojem trenutku, u ma kojem okruženju i ma koje ljude imali oko sebe i ma koliko oni bili stari, njihova ambicija i želja se nikada neće promeniti. Šta ukazuje na to da se njihova ambicija nikada neće promeniti? Recimo, na primer, da je antihrist na poziciji crkvenog vođe. U svom srcu on uvek razmišlja o tome kako može da kontroliše svakoga u crkvi. Ako ga prebace u drugu crkvu gde nije vođa, da li će rado biti normalan sledbenik? Nipošto neće. I dalje će razmišljati kako da stekne status i kako da kontroliše sve. Gde god da ode, želi da vlada poput cara. Čak i da je stavljen na mesto gde nema ljudi, u stado ovaca, on bi ipak želeo da vodi to stado. Da je stavljen sa mačkama i psima, želeo bi da bude car mačaka i pasa i da vlada životinjama. On je opsednut ambicijom, zar ne? Zar narav takvih ljudi nije demonska? Zar to nije Sotonina narav? Sotona je upravo takav. Na nebu, Sotona je želeo da bude ravan Bogu, a nakon što je bačen na zemlju, uvek je pokušavao da kontroliše čoveka, da ga natera da ga obožava i da se prema njemu ophodi kao prema Bogu. Antihristi uvek žele da kontrolišu ljude jer imaju Sotoninu prirodu; žive u skladu sa Sotoninom naravi, koja je već izašla iz okvira razuma normalnih ljudi. Nije li to malo abnormalno? Na šta se odnosi ta abnormalnost? To znači da njihovo ponašanje ne bi trebalo da se nađe u normalnoj ljudskosti. Dakle, kakvo je to ponašanje? Šta njime upravlja? Njime upravlja njihova priroda. Oni imaju suštinu zlog duha i nisu nalik normalnom iskvarenom čovečanstvu. To je razlika. To što se antihristi neće zaustaviti ni pred čim u svojoj težnji ka moći i statusu ne samo da razotkriva njihovu priroda-suštinu, već i pokazuje ljudima da je njihovo odvratno lice upravo lice Sotone i demona. Ne samo da se nadmeću sa ljudima za status, već se usuđuju da se nadmeću i sa Bogom za status. Oni će biti zadovoljni samo kada uzmu Božji izabrani narod za sebe i imaju ga potpuno pod svojom kontrolom. Bez obzira u kojoj se crkvi ili grupi ljudi nalaze antihristi, oni žele da steknu status, da imaju moć i da nateraju ljude da ih slušaju. Bez obzira da li su ljudi voljni ili da li se slažu, antihristi žele da imaju poslednju reč i da im ljudi budu poslušni i prihvate ih. Nije li to priroda antihrista? Da li su ljudi voljni da ih slušaju? Da li ih biraju i preporučuju? Ne. Ali antihristi i dalje žele da imaju poslednju reč. Bez obzira da li se ljudi slažu ili ne, antihristi žele da govore i deluju u njihovo ime, žele da budu primećeni. Oni čak pokušavaju da nametnu svoje ideje drugim ljudima, a ako ljudi to ne prihvate, antihristi će razbijati glavu pokušavajući da ih nateraju da to prihvate. Kakav je to problem? To je besramnost i drskost. Takvi ljudi su istinski antihristi i bez obzira na to da li su vođe ili ne, oni su svejedno antihristi. Imaju priroda-suštinu antihrista.

Neki ljudi uvek pridaju veliku važnost tome da saznaju ko su crkvene vođe, ko je uključen u propovedanje jevanđelja, gde svi oni žive, sa kim su bliski itd. Poput Sotoninih izviđača, oni uvek zabadaju nos i saznaju te stvari. Zašto su uvek zainteresovani za te stvari? Mnogi ljudi ne mogu da shvate njihove motive; oni samo osećaju da su ti pojedinci pomalo neobični. Većina ljudi nije zainteresovana za te stvari; dovoljno su zauzeti svojim dužnostima i nemaju vremena da se mešaju. Oni se koncentrišu na obavljanje sopstvenih dužnosti i fokusiraju se na upražnjavanje istine, dok se, a da toga nisu ni svesni, njihove naravi menjaju – to je Božja blagodat. Međutim, postoji tip ljudi koji posebno entuzijastično zabada nos i saznaje sve vrste stvari u vezi sa crkvom. Kada naiđu na vođu, pitaju: „Kako ste izašli na kraj sa tom i tom zlom osobom u crkvi?” Vođa odgovara: „Šta se tebe tiče kako smo mi to rešili? Zašto se time baviš? Da li poznaješ tu osobu?” Osoba kaže: „Čisto me interesuje, znaš? To je stvar božje kuće. Kao članovi božje kuće, trebalo bi da budemo revnosni i da dosta obraćamo pažnju na stvari koje se tiču njegove kuće. Kako možemo da budemo ravnodušni prema njima?” Vođa im kaže: „Ne bi trebalo da zabadaš nos u to. Usredsredi se na slušanje propovedi i na prisustvovanje okupljanjima. Ono što se tebe tiče jeste da jedeš i piješ Božje reči. Dovoljno je da veruješ u Boga onako kako treba.” Ta osoba insistira: „To nije dobro, moram da budem zainteresovan.” Pošto im niko ništa ne govori, oni smišljaju gde da odu i da zabadaju nos. Kada više vođe u njihovoj kući organizuju sastanak saradnika, smatraju da bi bilo pomalo neopravdano da uđu i da se pridruže, pa se pretvaraju da unose vodu i raspituju se da li je ta zla osoba izbačena ili joj je dozvoljeno da ostane. Kada im niko ne odgovori, oni izađu napolje, malko otškrinu vrata i stoje tu prisluškujući. Zar ta osoba nije mentalno bolesna? Da, psihički su bolesni; u kolokvijalnom smislu, mi to nazivamo „njuškalo”. Takva osoba definitivno ima ambicije. Želi da postane vođa, ali ne može, pa se meša u tuđe poslove da bi se utešio, a istovremeno se pobrine da ljudi vide da mnogo zna i da ima izuzetan uvid. Na taj način bi u budućnosti mogao da bude izabran za vođu. Da bi postao vođa, želi da učestvuje u svemu, da se raspituje o svemu i da zna sve. On veruje da će, time što je svakodnevno uključen u te stvari, čak i ako ne postane vođa, i dalje biti zadužen za to i da može naterati ljude da o njemu imaju visoko mišljenje. Njega istina nimalo ne zanima; njemu je samo stalo da se meša u tuđe poslove – specijalizovao se za istraživanje onoga što želi da sazna. Gde god postoji problem, on će biti tu, kao dosadna muva. Zar takvi ljudi nisu odvratni? Smeteni su do te mere, a ipak su prilično puni života – jednostavno ne razmišljaju o tome da rade bilo kakav ispravan posao. Oni obavljaju dužnost ugošćavanja ljudi u svom domu, ali nisu voljni da obrišu pod u kuhinji iako je prljav. Oni za sebe veruju da se bave važnim stvarima, a brisanje poda je nešto što rade obični ljudi. Oni ne mogu da rade takve nebitne poslove sa svojom vrstom kova. Oni uopšte ne rade nikakav stvarni posao, ne mogu da preuzmu teret posla koji je deo njihove sopstvene dužnosti, ne mogu dobro da obavljaju nijednu dužnost i ne rade stvari iskreno ili na utemeljen način; umesto toga, oni su željni da zabadaju nos u crkveni rad, kao i u značajne stvari koje uključuju crkvene vođe, delatnike i braću i sestre. Oni o svemu žele da daju svoje mišljenje, a ako ljudi nisu voljni da ih saslušaju, kažu: „Ako ne poslušaš moje reči, pretrpećeš gubitak!” Nije li to nerazumno? (Jeste.) Prema tome, neki antihristi su skriveni; ne moraju nužno da imaju status. Čak i bez toga, i dalje su hiperaktivni. Ako bi dobili status, koliko bi to bilo lošije? Koliko bi više skočili? Čak i da padnu u smrt, ne bi imali ništa protiv. Recite Mi, ako su takvi ljudi izabrani za vođe, da li bi Božji izabrani narod mogao da ima srećan život? Neki antihristi su skriveni – šta to znači? To znači da antihristi ne postaju antihristi kada steknu status; oni su od početka bili antihristi. Samo zato što su ljudi imali mali rast i nisu mogli da ih raspoznaju ili možda neke crkve nisu mogle da pronađu one koji teže istini, za vođe su izabrali te entuzijastične ljude koji su mogli da planiraju stvari i obavljaju poslove. Hajde da za sada ne diskutujemo o tome da li je njihov izbor za vođe bio ispravan ili pogrešan; hajde da se usredsredimo na ono što treba da se uradi kada se otkrije da su antihristi. Treba ih razotkriti i odbaciti. Ako je neko okarakterisan kao antihrist i smenjen sa svoje pozicije, da li takvi ljudi u budućnosti treba ponovo da budu izabrani za vođe? (Ne, ne bi trebalo.) Zašto? (Njihova priroda se neće promeniti.) Svako ko je okarakterisan kao antihrist ne bi trebalo ponovo da bude izabran za vođu jer se njegova priroda-suština ne može promeniti. Antihristi rade samo za Sotonu; oni su samo Sotonini robovi. Oni nikada neće ništa učiniti ili reći zarad istine. Suština antihrista je da bude neprijateljski nastrojen prema Bogu, da ima odbojnost prema istini, da je odbacuje i da se prema njoj odnosi sa prezirom. Njihova priroda se neće promeniti. Ako takvi ljudi ranije nisu bili vođe, ne treba ih birati, a ako su ranije bili vođe, ali su smenjeni, da li će se promeniti ako u budućnosti ponovo postanu vođe? (Ne, neće.) I dalje su antihristi. Njihova priroda-suština to određuje.

II. Detaljna analiza načina na koji antihristi vrbuju ljude

Upravo smo diskutovali o ispoljavanjima antihrista koji zaluđuju. Zaluđivanje i vrbovanje znače otprilike istu stvar, ali se razlikuju po prirodi i po metodi. Zaluđivanje je korišćenje lažnih pojava kako bi se ljude obmanulo i navelo da poveruju da su istinite. Vrbovanje je svesno korišćenje nekih metoda kako bi se ljude navelo da slušaju određenu osobu i slede njen put – njihova namera je sasvim jasna. Zaluđivanje i vrbovanje uključuju upotrebu naizgled pravih reči da se ljudi zalude, pa im, s tim ciljem, govore stvari koje su u skladu sa ljudskim predstavama i koje oni lako prihvataju. Ljudi nesvesno počinju da veruju u njih i da ih slede, stoje uz njih i pridružuju se njihovoj bandi. Na taj način, antihristi odvlače ljude od grupe ispravnih ljudi u svoj tabor. Ukratko, ako ljudi prihvate takve postupke antihrista, onda bi mogli da veruju u njih i da ih obožavaju, kao i da prihvate i slušaju sve što antihristi kažu, nesvesno ih počinjući slediti. Zar nisu nasamareni i prevareni? Neki antihristi često koriste određene taktike kako bi, dok komuniciraju i razgovaraju sa ljudima, postigli svoj cilj da ih zalude i vrbuju ih, što za posledicu ima podele, frakcije i klanove unutar crkve. Na primer, ako je antihrist sa juga i naiđe na drugog južnjaka, antihrist bi mogao reći: „Obojica smo južnjaci: odrasli smo pijući vodu iz iste reke i govorimo istim jezikom. Severnjaci ne govore naš jezik – nemoguće je zbližiti se s njima! Iako svi verujemo u istog boga, njihove životne navike, kao severnjaka, su drugačije od naših, a naše ličnosti su nespojive. Nemamo o čemu da razgovaramo. Dakle, ti i ja smo kao porodica i moramo da se držimo zajedno.” To može zvučati razumno, kao da samo izražavaju određeno gledište, ali oni to govore sa motivom i svrhom, a ljudi bi trebalo da umeju da raspoznaju. U stvarnosti, ono što antihrist kaže nije ono što mu je u srcu; on je kameleon, prilagođava svoj rečnik u zavisnosti od osobe sa kojom razgovara. Kada se antihrist susretne sa severnjacima, mogao bi da kaže: „Sever je sjajan; vazduh je tamo svež. Iako sam rođen na jugu, odrastao sam pijući vodu sa severa. Ako ništa drugo, to nas zbližava!” Kada severnjaci to čuju, možda će osetiti da je antihrist prilično dobra osoba i počeće da se druže sa njim. Antihrist je neverovatno vešt u zaluđivanju i vrbovanju ljudi, koristeći različite taktike da podeli crkvu i navodeći južnjake i severnjake da formiraju različite grupe, a sve u ličnom interesu, kako bi postigao svoj cilj udruživanja i formiranja sopstvene frakcijske snage. Naročito tokom crkvenih izbora, ako antihrist uvidi da bi brat ili sestra sa severa mogli biti izabrani, upušta se u tajne operacije, potajno zamenjujući glasove, pa se na kraju ispostavi da su sve izabrane crkvene vođe i đakoni sa juga. Antihristi ne prezaju ni pred čim da zalude ljude i da ih vrbuju, izazivajući podele i frakcije i koristeći te metode da podele i kontrolišu crkvu. Koji je njihov cilj u svemu tome? (Da uspostave sopstveno nezavisno carstvo.) Kakva je priroda uspostavljanja nezavisnog carstva? To znači biti nepomirljiv sa Hristom, polagati pravo na Božji izabrani narod i suprotstaviti se Bogu kao sebi ravnom. Nije li to kao da izvode protivničku predstavu protiv Boga? (Da.) To je upravo to. Dakle, koje su posledice takvog ponašanja antihrista? Njihovi postupci ozbiljno prekidaju i ometaju rad crkve i to je nešto što direktno vređa Božju narav. Bog će im odgovoriti u gnevu, a svi takvi antihristi se sigurno moraju suočiti sa kaznom i uništenjem – u to nema sumnje. U Doba zakona, 250 vođa koji su sudili Mojsiju primili su direktnu kaznu. U Doba blagodati, oni koji su razapeli Gospoda Isusa takođe su se suočili sa direktnom kaznom; bili su prokleti i loše su završili. To je ishod protivljenja antihrista Bogu i neizbežan kraj za one koji se opiru Bogu.

Kako antihristi koriste različite metode da vrbuju ljude da podele crkvu? Prvo, antihrist će vrbovati ljude koji imaju talente i koji su rečiti ostavljajući najpre dobar utisak kod tih ljudi i proširujući svoju sferu uticaja sklapanjem prijateljstva. Oni neće obraćati pažnju na siromašne ljude niti na one nižeg kova ili one koji su relativno bezazleni, ili će ih čak odstraniti. Smisliće način da pridobiju svakoga ko ima bogatstvo i status u društvu, dok braća i sestre koji se iskreno daju, a imaju malo novca ili oni koji imaju nizak društveni status, nemaju nikakvu silu o kojoj bi se moglo govoriti i koje drugi lako zlostavljaju, biće označeni kao građani drugog reda u crkvi. Tako se crkva sa nekoliko desetina članova neprimetno deli na dve klase ljudi. Ko je za to odgovoran? (Antihristi.) Antihristi će činiti takve stvari. Ako dobar vođa koji zaista razume istinu otkrije da se ovakva situacija pojavljuje unutar crkve, koristiće istinu da je razreši. Neće dozvoliti da ljudi u crkvi budu razdvojeni po rangu ili klasifikovani na osnovu njihovog društvenog statusa, niti će podeliti crkvu. Oni će obezbediti da sva braća i sestre, bez obzira na to odakle dolaze i da li imaju neki društveni status, budu ujedinjeni u Božjim rečima i pred Bogom. Antihristi, s druge strane, ne samo da ne rešavaju takve probleme, već umesto toga koriste iskvarenu narav ljudi da bi postigli svoje ciljeve. Traže one sa društvenim statusom i bogatstvom i vrbuju ih. Kako ih vrbuju? Mogli bi da kažu: „Tvoj društveni status je božji blagoslov koji je bog predodredio. Trebalo bi da upotrebiš svoje okolnosti da ispuniš svoju dužnost u božjoj kući. Ja sam sada vođa i u okolini sam prilično poznat po svojoj veri. Moja porodica me dosta progoni i postoje neki rizici povezani sa mojom ulogom vođe. Trebaju mi ljudi poput tebe da me čuvaju. Ako to možeš da učiniš za mene, dobićeš velike blagoslove u budućnosti i duhovno ćeš brzo napredovati!” Tako antihristi vrbuju i mame ljude da ih slede. Ako se nekom antihristu neko dopadne ili ga smatra korisnim, on uredi da taj neko ima lake dužnosti ili dužnosti gde može da bude u centru pažnje, čineći sve što može da ga postavi na viši položaj. Nije ga briga da li taj neko ispunjava načela za postavljanje ljudi u Božjoj kući. Dokle god ta osoba ima društveni status i može da mu bude od koristi, on je vrbuje. Da bi ostvarili svoje ciljeve, antihristi se sa onima koji imaju bogatstvo i status u društvu zbližavaju, laskaju im i vrbuju ih, a pritom izvlače korist za sebe. Oni imaju i drugu metodu za vrbovanje ljudi koji imaju novac, moć i status, a to je da im ugađaju. Takvi ljudi često čine zlodela unutar crkve, prigušujući entuzijazam braće i sestara i ometajući crkveni život. Antihristi na to gledaju sa radošću i dozvoljavaju im da čine kakva god nedela žele. Zašto im antihristi povlađuju? To i dalje rade da bi ih vrbovali i izvukli koristi od njih nakon što to urade. Antihristi se čak pretvaraju, pa im govore: „Iako ste me izabrali za vođu i imam odgovornost da vas vodim, ova crkva ne pripada samo meni. Ne mogu sam da donosim odluke unutar crkve. Vi takođe morate da pomognete; ako nešto iskrsne, vi takođe možete imati pravo glasa – to znači sarađivati.” Oni to govore onima koji su bogati, uticajni i od kojih imaju koristi, dajući sve od sebe da vrbuju te pojedince, dok ne dođu do tačke u kojoj mogu da ih kontrolišu. Međutim, za one koji iskreno veruju u Boga, ali nemaju novca, društveni status ili očigledno nisu ni od kakve koristi, antihristi ulažu velike napore da ih isključe, napadnu ili ih jednostavno ignorišu. Šta se podrazumeva pod tim njihovim zanemarivanjem? „Ako se nas nekolicina drži zajedno i postanemo gvozdeni bedem, cenim da vi obični ljudi ne možete imati neki značajan uticaj. Ako budeš poslušno slušao moje reči, dozvoliću ti da i dalje veruješ. Ali ako nastaviš da cepidlačiš, iznosiš svoje mišljenje o meni ili me prijaviš nadređenima, onda ću te mučiti i izopštiti!” To je njihov plan. Nekim ljudima nedostaje raspoznavanje i postaju uplašeni, govoreći: „Ne smemo da ih uvredimo. Formirali su svoju frakciju, a ne možemo sebi da priuštimo da ih uvredimo. Naše reči imaju malu težinu i ako slučajno kažemo nešto što bi ih uznemirilo, a vođa nas stvarno protera, izgubićemo priliku da verujemo u Boga.” Ti ljudi su van sebe od straha. Dok antihristi vrbuju ljude, iza takvog ponašanja krije se rđava, podmukla i zlonamerna narav. Koja je svrha njihovog vrbovanja ljudi? I tu je njihov cilj učvršćivanje položaja. Koja je svrha njihovog formiranja klanova ili bandi? To je da prošire svoju sferu uticaja, da ima ko da ih podrži i da još više osiguraju svoju moć i status. Da li se neko od vas susreo sa takvim stvarima? Kada antihrist kontroliše crkvu, svako ko ima novac, status ili je dominantan, okuplja se oko njega i zajedno preuzimaju kontrolu, postajući frakcija, banda od četiri, pet ili šest ljudi. Nikome nije dozvoljeno da razotkriva njihove probleme. Antihrist vrbuje te ljude jer mu predstavlja izazov da ih kontroliše. Mora da ih vrbuje uz sebe i učini ih svojim pomoćnicima, čime će osigurati svoj položaj. Štaviše, ti ljudi imaju vrednost koju antihrist može da iskoristi. Njegov metod kojim ih vrbuje je, u izvesnom smislu, način da ih natera da se primire i spreči ih da budu pretnja njegovom položaju.

Što se tiče tog aspekta antihrista koji vrbuju ljude, upravo smo diskutovali o dva ispoljavanja. Da li se takve stvari dešavaju u vašoj crkvi? Recite Mi, postoji li tako nešto? (Da.) Definitivno da. Dakle, među svim onim što je povezano s vrbovanjem ljudi, koja još ispoljavanja poseduju prirodu antihrista koji vrbuju ljude? Koje su posledice njihovog vrbovanja? Zašto antihristi žele da vrbuju ljude? Ako ne vrbuju ljude, mogu li da postignu svoj cilj kontrole ljudi? (Ne mogu.) Pred sebe moraju dovesti ljude koji ih slušaju i usklađuju se sa njihovom voljom, tako da mogu zauzeti položaj i imati objekte nad kojima mogu vršiti vlast. Zar će moći da zadovolje svoju ambiciju za statusom i moći ako oko njih nema nikoga ko ih sluša? Dakle, tek kada zavrbuju svaku vrstu osobe koja se može vrbovati, osvajaju poziciju i moć. Kako se ponašaju prema onima koji se ne mogu vrbovati? (Isključuju ih i napadaju.) Počinju da ih napadaju i isključuju. Zar nije bilo antihrista koji su one u crkvi koji nisu mogli biti vrbovani pretvorili u takozvane „slušatelje”? Tim ljudima se propovedi, himne i knjige Božjih reči, koje izdaje crkva, jednostavno ne daju ili oni, tokom dužeg vremenskog perioda, nisu obaveštavani o okupljanjima. Takve stvari svakako postoje i sve su to stvari koje rade antihristi. Crkva nije izbrisala imena onima koji su napadnuti i isključeni od strane antihrista; oni nisu otišli svojom voljom i nisu dobrovoljno prestali da prisustvuju okupljanjima. Svi su oni iskreni vernici u Boga, ali pošto imaju izvesno raspoznavanje u vezi sa antihristima, često su isključeni i ne mogu odmah da dođu do knjiga Božjih reči ili propovedi, himnama i raznim radnim aranžmanima koje izdaje crkva, niti mogu da jedu i piju Božje reči. S druge strane, oni koji su ispod antihrista, odnosno oni koji su u stanju da ih slušaju, koji su vrbovani i koji su im se pokorili, dobijaju prioritetni pristup raznim knjigama i video zapisima koje distribuira Božja kuća, uživajući taj povlašćen tretman. Crkva je na taj način bačena u haos i podeljena usled ponašanja i postupaka antihrista, a srca ljudi su uzburkana.