Danas nastavljamo razgovor u zajedništvu o desetoj stavci raznih ispoljenja antihrista: istinu preziru, drsko krše načela i zanemaruju uređenja Božje kuće. Prošli put smo vodili deo konkretnog razgovora u zajedništvu o preziranju istine, pa hajde najpre da se podsetimo toga. Koje je bilo vaše objašnjenje „preziranja” prošlog puta? (Objasnili smo ga kao nepridavanje značaja istini, kao gledanje s visine, nipodaštavanje i omalovažavanje istine i kao pokazivanje prezira prema istini.) Da li ste jasno objasnili suštinu te reči koristeći praktične izraze? (Naše objašnjenje se svelo samo na sinonime preziranja; bilo je površno i nije razjašnjavalo pojedinosti preziranja istine, kao ni naš stav i ispoljenja u našem ophođenju prema istini. Nismo uspeli da objasnimo suštinu.) Kakva je priroda takvog objašnjenja? U koju kategoriju spada? (U reči i doktrine.) Još nešto? Da li pripada znanju? (Da.) Kako je to znanje stečeno? Stečeno je u školama, od nastavnika, kao i iz rečnika i knjiga. Dakle, u čemu je razlika između Mog i vašeg objašnjenja? (Božja beseda se odnosi na stav svake osobe prema istini – to jest, ljudi joj se opiru, osećaju odbojnost prema njoj, mrze je iz dubine duše i ne prihvataju je, pa je čak i osuđuju i uključuju se u neprijateljsko donošenje suda i kleveću je. Božje objašnjenje potiče iz suštine stava ljudi prema istini.) Moje objašnjenje suštine reči „preziranje” dato je iz perspektive raznih suštinskih ponašanja, primena, stavova i gledišta. Koje od tih objašnjenja je zapravo istina? (Božje objašnjenje je istina.) Dakle, šta nedostaje vašem objašnjenju? (Mi ne shvatamo istinu. Stvari vidimo samo površno i tumačimo ih bukvalno, oslanjamo se na znanje i doktrine da bismo sagledali probleme.) Vi tumačite ovu reč na osnovu znanja koje ste stekli i prema vašem shvatanju doslovnog značenja, ali uopšte ne znate kako je ta reč povezana sa priroda-suštinom osobe i sa iskvarenom naravi. U tome se znanje i doktrina razlikuju od istine. Da li i vi obično koristite ovu metodu i perspektivu kada čitate Božje reči i u zajedništvu razgovarate o istini? (Da.) Nije ni čudo što većina ljudi, bez obzira na to kako čitaju Božje reči, ne može da shvati šta je istina u njima. Dakle, mnogi ljudi veruju u Boga dugi niz godina bez razumevanja i bez ulaska u istina-stvarnost. Zbog toga se uvek kaže: „Ljudi ne shvataju istinu i ne poseduju sposobnost razumevanja.”

Nastavljamo razgovor u zajedništvu o desetoj stavci ispoljenja antihrista: istinu preziru, drsko krše načela i zanemaruju uređenja Božje kuće. Na poslednjem okupljanju podelili smo prezir prema istini na tri stavke. Koje tri? (Prvo, prezir prema Božjem identitetu i suštini; drugo, prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio; treće, prezir prema Božjim rečima.) Hajde da raščlanimo temu „antihrista koji preziru istinu, drsko krše načela i zanemaruju uređenja Božje kuće” na osnovu te tri stavke. Prošli put smo uglavnom, više ili manje, pokrili prvu stavku, ali nismo previše detaljno razgovarali o svetosti i jedinstvenosti Božje suštine, što je trebalo da vam ostavi malo prostora za razmišljanje i da vas navede da konkretnije razgovarate u zajedništvu na osnovu aspekata Božje pravednosti i svemoći koje sam Ja podelio sa vama u zajedništvu. Danas ćemo razgovarati o drugoj stavci, o tome kako se antihristi odnose prema telu u kojem se Bog ovaplotio, da bismo raščlanili temu kako antihristi preziru istinu, drsko krše načela i zanemaruju uređenja Božje kuće.

II. Prezir prema telu u kojem se Bog ovaplotio

Perspektive i gledišta antihrista o ovaploćenom Bogu i njihov odnos sa ovaploćenim Bogom – to jest sa Hristom – takođe imaju neka konkretna ispoljenja i suštinska ispoljavanja. Ako bismo tek na jednostavan način izložili neka od konkretnih ispoljenja ljudi ili konkretne primene nekih ljudi, možda bi vam ovo izlaganje bilo pomalo nejasno. Umesto toga, podelimo ga na nekoliko stavki, da bismo iz njih shvatili šta je tačno stav antihrista prema telu u kojem se Bog ovaplotio, i da bismo proverili i raščlanili kako antihristi preziru istinu. Prva stavka su dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči; druga su ispitivanje i analiza, uz radoznalost; treća je da se prema Hristu odnose u zavisnosti od raspoloženja; četvrta je da samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja. Sudeći po tome kako je izložena svaka od ovih stavki, kao i po gledištima i ispoljenjima koje možete da shvatite iz njihovog doslovnog značenja, da li je svaka od njih pozitivna? Da li neka od njih deluje prilično pozitivno? Na šta se odnosi „pozitivno”? U najmanju ruku, odnosi se na posedovanje ljudskosti i razuma. To ne treba da bude uzdignuto do nivoa pokornosti niti do stava i položaja koje stvoreno biće treba da ima. Iz perspektive ljudskog razuma, koja od njih je na zadovoljavajućem nivou?

Najpre pogledajmo prvu stavku: dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči. Da li se ova tri termina smatraju pohvalnim ili pozitivnim u ljudskom jeziku? (Ne.) Čiji se govor i ponašanje obično opisuju tim rečima? Koja je to vrsta ljudi? (Lažljivci, izdajnici, podlaci, laskavci.) Izdajnici, podlaci i odmetnici; to su vrste ljudi povezane sa lažljivošću, podlošću i opakošću. Postupke takvih ljudi drugi vide uglavnom kao ogavne i niske, neiskrene prema ljudima, a ne kao dobrodušne. Često se dodvoravaju, laskaju i upotrebljavaju milozvučne reči, dodvoravaju se i laskaju onima koji imaju uticaja ili imaju visok status. To je vrsta osobe koju drugi preziru i obično je vide kao negativca.

Pogledajmo drugu stavku: ispitivanje i analiza, uz radoznalost. Da li se te reči smatraju pohvalnim ili pogrdnim? (Pogrdnim.) Pogrdnim? Objasnite Mi, zašto biste ih svrstali u pogrdne? Bez konteksta, te reči su neutralne i ne mogu se nazvati ni pohvalnim ni pogrdnim. Na primer, ispitivački pristupiti naučnom projektu, analizirati suštinu problema, biti radoznao o određenim stvarima – takva ispoljenja se u osnovi ne mogu nazvati ni pozitivnim ni negativnim i prilično su neutralna. Međutim, ovde postoji kontekst: predmet ispitivanja, analize i radoznalosti ljudi nije neka tema prikladna za ljudska istraživanja, već je to telo u kojem se Bog ovaplotio. Dakle, sa ovim dodatnim kontekstom, na osnovu stvari koje rade takvi ljudi, kao i na osnovu njihovih ispoljenja i ponašanja, jasno je da te reči postaju pogrdne. Koja vrsta ljudi obično ispituje i analizira telo u kojem se Bog ovaplotio? Da li su to oni koji streme ka istini ili oni koji to ne čine? Da li su to oni koji istinski, od srca veruju u Hrista, ili oni koji imaju sumnjičav stav prema Hristu? Očigledno je da su to oni koji imaju sumnjičav stav. Oni nemaju istinsku veru u Hrista, a osim što ispituju i analiziraju, takođe su posebno radoznali. O čemu su tačno radoznali? Uskoro ćemo posebno razgovarati o pojedinostima ovih ispoljenja i suština.

Zatim pogledajmo treću stavku: njihov odnos prema Hristu zavisi od njihovog raspoloženja. Ta stavka nema konkretne reči koje treba analizirati zbog njihovog pohvalnog ili pogrdnog značenja. Kakvu činjenicu ovakvo ispoljenje i konkretna primena takvih ljudi otkrivaju? Kakva je narav osobe koja čini takve stvari i prikazuje takva ispoljenja? Prvo, da li je nepristrasna u svom odnosu prema drugima? (Ne.) Iz kojih reči se to može zaključiti? („U zavisnosti od raspoloženja.”) Te reči znače da takvi ljudi deluju i ophode se prema drugim ljudima ili stvarima bez načela, bez najniže granice, a posebno bez ikakve savesti ili razuma – oni su u potpunosti vođeni svojim raspoloženjem. Ako neko prema običnoj osobi postupa na osnovu sopstvenog raspoloženja, to možda neće biti veliki problem; to neće prekršiti upravne odluke ili uvrediti Božju narav, i samo ukazuje da je ta osoba svojeglava, da ne stremi ka istini, da deluje bez načela i da radi šta god želi na osnovu svog raspoloženja i sklonosti, uzimajući u obzir isključivo sopstvene telesne želje i osećanja, a ne osećanja drugih, i da ne pokazuje poštovanje prema drugima. Ovo objašnjenje je zasnovano na njihovom ophođenju prema običnoj osobi – ali ko je ovde primalac njihovog ophođenja zasnovanog na ličnom raspoloženju? To nije obična osoba, već telo u kojem je Bog ovaploćen – Hristos. Ako se prema Hristu ophodiš na osnovu svog raspoloženja, to je ozbiljan problem, o čijem obimu sada nećemo raspravljati.

Pogledajmo sada četvrtu stavku: samo slušaju ono što Hristos kaže, ali bez poslušnosti i pokoravanja. Ovde ne postoje specifični termini koji bi tačno okarakterisali šta je to; to je neka vrsta ispoljenja, uobičajeno stanje i konkretan stav po kojima ljudi postupaju prema stvarima, ali uključuje čovekovu narav. Kakva je narav takvih ljudi? Slušaju, ali nisu poslušni, niti se pokoravaju. Na površini i dalje mogu da slušaju, ali da li je ono što pokazuju spolja isto ono što misle u sebi ili njihov pravi stav? (Nije.) Spolja oni mogu da deluju kao da se lepo ponašaju i da izgleda kao da slušaju, ali iznutra to nije tako. U njima postoje neposlušno raspoloženje i neposlušan stav, zajedno sa raspoloženjem i stavom otpora. Oni misle: „Nisam ti poslušan u srcu; kako da ti pokažem da ti nisam poslušan? Te reči koje izgovaraš samo ušima čujem, ali ih uopšte ne uzimam k srcu niti ih primenjujem. Postaviću se protiv tebe i suprotstaviću ti se!” To znači ne biti poslušan, niti se pokoravati. Ako takvi ljudi dođu u dodir i komuniciraju sa običnim pojedincima, ophodeći se s takvim stanjem, gledištem i stavom prema onome što obični ljudi govore, bilo da je to ispoljenje očigledno ili primetno, kakva je narav takvih ljudi? Da li se smatraju onim što drugi nazivaju dobrim ljudima sa ljudskošću i razumnošću? Da li su svrstani među pozitivne ličnosti? Jasno je da ne. Sudeći po izrazu „samo slušaju, ali bez poslušnosti i pokoravanja”, ti ljudi su nadmeni. Koliko su nadmeni? Izuzetno, do te mere da gube razumnost, da su potpuno ludi, da nikoga ne slušaju i da nikome ne posvećuju pažnju. Njihov stav kada komuniciraju sa drugima je ovakav: „Mogu da razgovaram s tobom, mogu da se družim s tobom, ali ničije reči ne mogu da uđu u moje srce, niti ičije reči mogu da postanu načela i smernice za moje postupke.” Oni imaju samo svoje misli na umu, samo slušaju svoj unutrašnji glas. Oni ne slušaju niti prihvataju bilo kakve ispravne ili pozitivne izjave i načela, već im se opiru u svojim srcima. Da li u narodu ima takvih ljudi? Da li se takvi ljudi u nekoj grupi smatraju razumnim ili nerazumnim? Da li su svrstani kao pozitivne ili negativne ličnosti? (Kao negativne.) Dakle, na koji način većina ljudi u grupi obično gleda na njih i postupa prema njima? Koje metode koriste u ophođenju prema njima? Da li je većina ljudi voljna da dođe u dodir i da komunicira sa takvim ljudima? (Nije.) U crkvi se većina ljudi ne slaže dobro sa takvim ljudima – šta je razlog tome? Zašto svi osećaju odbojnost i ne vole takve ljude? Dve rečenice mogu da objasne to pitanje. Prvo, ti ljudi ne sarađuju ni sa kim, žele da imaju poslednju reč i nikoga ne slušaju; izuzetno je teško navesti ih da obrate pažnju na tuđe reči i nikada ne traže tuđe mišljenje i ideje, niti slušaju šta drugi govore. Drugo, nisu u stanju ni sa kim da sarađuju. Zar ove dve rečenice ne opisuju najkonkretnija ispoljavanja te vrste ljudi? Zar to nije suština takvih ljudi? (Jeste.) Pre svega, s obzirom na svoju narav, oni nikoga ne slušaju i nikome nisu poslušni. Žele da imaju poslednju reč, ne žele da slušaju druge i ne sarađuju sa njima. U njihovom srcu za druge nema mesta, kao ni za istinu niti za crkvena načela. Takva je antihristovska narav ovakvih ljudi. Štaviše, oni nisu u stanju da sarađuju niti da se dobro slažu sa bilo kime, pa čak i ako su u svom srcu nevoljno spremni, ipak nisu u stanju da sarađuju sa drugima kada za to dođe vreme. Šta se tu u stvari dešava? Zar se ovde ne radi o određenom stanju? Oni sa visine gledaju na druge, ne slušaju ih, i bez obzira na to koliko su reči drugih usklađene sa načelima, oni ih ne prihvataju. Kada je reč o saradnji sa drugima, ona je moguća samo onako kako oni kažu. Da li je to skladna saradnja? To nije saradnja; to je samovoljno postupanje, gde jedna osoba odlučuje. To je vrsta naravi koju takvi ljudi imaju u svojoj komunikaciji sa drugima, a prema Hristu se odnose na isti način. Da li je to vredno raščlanjivanja? To pitanje je ozbiljno i zaslužuje raščlanjivanje! Hajde dalje da govorimo o konkretnim ispoljenjima i praktikovanju antihrista u svakoj stavci, i da kroz ova konkretna ispoljenja i primene dođemo do razumevanja suštine antihrista – preziranja istine, drskog kršenja načela i zanemarivanja uređenja Božje kuće. Počnimo sa raščlanjivanjem prve stavke.

A. Dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči

Dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči – svi bi trebalo da znaju površno značenje tih termina, a ljudi u kojima su ti termini oličeni se često sreću. Upuštanje u dodvoravanje, laskanje i izgovaranje milozvučnih reči u većini slučajeva su načini govora usvojeni da bi se zadobila naklonost, pohvala ili neka vrsta koristi od drugih. To je najčešći način govora za one koji se bave laskanjem i ulizivanjem. Može se reći da svi iskvareni ljudi, u određenoj meri, prikazuju takvo ispoljenje, što je način govora koji pripada Sotoninoj filozofiji. Dakle, da li ljudi prikazuju ista ispoljenja i primene pred ovaploćenim Bogom, možda i da bi zadobili neku korist? Naravno, to nije tako jednostavno. Kada se ljudi upuštaju u dodvoravanje i laskanje telu u kojem se Bog ovaplotio, kakvo gledište ili pomisao o Hristu u njihovim srcima izaziva takvo ponašanje? Takvo ponašanje je obično ono što ljudi pokazuju prema drugim ljudima. Ako se ljudi tako ponašaju i prema ovaploćenom Bogu, to samo po sebi otkriva problem: da smatraju ovaploćenog Boga, Hrista, samo običnom osobom među iskvarenim ljudskim rodom. Iz spoljašnje perspektive, Hristos ima kosti i telo i izgleda kao čovek. To ljudima daje iluziju, navodeći ih da veruju da je Hristos samo čovek, omogućavajući im da se drsko ophode prema Hristu na osnovu logike i razmišljanja o ophođenju prema ljudima. Prema logici i rezonovanju koji važe u međuljudskim odnosima, obično u ophođenju prema nekome sa statusom i ugledom, najbolja strategija za ostavljanje dobrog utiska, kako bi nesmetano stekli korist ili buduće unapređenje, jeste da svoje reči učinite prijatnim i odmerenim, tako da se slušalac oseća prijatno i srećno. Ljubazan izraz lica je obavezan, dok lice ne sme da bude besno ili namršteno, a u izražavanju ne sme biti oštrih, zlonamernih ili grubih reči ili reči koje mogu da ozlede nečiji ponos. Samo takvim ispoljavanjem i rečima čovek može da ostavi dobar utisak u prisustvu takve osobe i ne izazvati odbojnost. Čini se da se prijatne reči, upuštanje u laskanje i dodvoravanje smatraju najiskrenijim oblikom poštovanja prema drugima. Slično tome, ljudi veruju da, kako bi iskazali poštovanje Hristu i održali skladne odnose, moraju da se potrude da pokažu takvo ponašanje, starajući se da njihove reči ne sadrže izraze ili sadržaj koji povređuju, i svakako ništa uvredljivo. Ljudi misle da je to najbolji način da komuniciraju i razgovaraju sa Hristom. Oni se prema telu u kojem se Bog ovaplotio odnose kao prema najobičnijem čoveku sa normalnom, iskvarenom naravi, smatrajući da nema boljeg načina da se ponašaju ili ophode prema Njemu. Stoga, kada antihrist stane pred Hrista, ono što on gaji u svom srcu nije strah, poštovanje ili prava iskrenost, već želja da se koristi prijatan i odmeren jezik, čak pribegavajući pretvaranju da bi se otvoreno upustio u dodvoravanje i laskanje telu u kojem se Bog ovaplotio. On veruje da su svi ljudi podložni ovom pristupu, a pošto je telo u kojem se Bog ovaplotio takođe ljudsko, veruje da će i On na taj pristup blagonaklono reagovati i biti mu naklonjen. Stoga, u ophođenju prema Hristu, telu u kojem se Bog ovaplotio, antihristi u svojim srcima ne prihvataju činjenicu da Hristos poseduje Božju suštinu. Umesto toga, oni koriste neke ljudske taktike, ljudske filozofije za ovozemaljsko ophođenje i uobičajene ljudske trikove za ophođenje prema drugima i za manipulisanje drugima da bi se na isti način ophodili prema telu u kojem se Bog ovaplotio. Da li suština takvog ponašanja ukazuje na činjenicu da antihristi preziru telo u kojem se Bog ovaplotio? (Da.)

Antihristi se prema Hristu odnose na isti način kao prema iskvarenim ljudima, samo što kada ugledaju Hrista počinju da koriste laskave i udvoričke reči, a zatim osmatraju Hristove reakcije i pokušavaju da Mu udovolje. Neki ljudi, kada vide Hrista, kažu: „Ugledao sam te izdaleka. Izdvajaš se u gomili. Za razliku od drugih, koji nemaju oreole, ti imaš jedan nad glavom. Odmah mi je bilo jasno da nisi obična osoba. Ko još u božjoj kući nije običan osim hrista? Čim sam te ugledao, znao sam da je to nedvojbeno istina. Telo u kojem se bog ovaplotio zaista se razlikuje od drugih.” Zar to nije očigledna besmislica? Moj izgled je običan, uobičajen. Ako ne uradim ništa ili ne kažem ništa među bilo kakvim ljudima, možda neće biti nikoga ko Me prepoznaje čak ni nakon godinu ili dve. U bilo kojoj grupi, Ja sam samo običan član; niko ne može da vidi ništa posebno na Meni. Sada radim u crkvi i zbog Božjeg svedočanstva vi slušate kada vam se obraćam. Ali bez Božjeg svedočanstva, koliko njih bi Me poslušalo ili obratilo pažnju? To pitanje ostaje nepoznanica. Neki kažu: „Baš mi izgleda kao bog. Uvek sam osećao da je neobičan, drugačiji od ostalih.” Kako sam to drugačiji? Da li imam tri glave i šest ruku? Kako možeš uočiti razliku? Bog je jednom rekao: Ja namerno ne dozvoljavam ljudima da opaze čak ni nagoveštaj božanstvenosti u Meni. Ako Bog ne dozvoljava ljudima da opaze Njegovo božanstvo, kako ti možeš da ga vidiš? Zar to što ovi ljudi govore nije sporno? Jasno je da to nije ništa drugo do brbljanje ogavnih ulizica, čije reči nemaju nimalo suštine. Spoljašnja pojava ovaploćenog Boga je pojava obične osobe. Kako ljudske oči mogu da raspoznaju Hristovo božanstvo? Da Hristos nije radio i govorio, niko ne bi mogao da Ga prepozna, niti da spozna Njegov identitet i suštinu. To je činjenica. A šta je sa onima koji kažu: „Već na prvi pogled sam mogao da kažem da si ti telo u kojem se bog ovaplotio, da se razlikuješ od drugih”, ili „Čim sam te video, znao sam da si sposoban da činiš velike stvari”? Kakve su to izjave? Potpuno su besmislene! Pre nego što je Bog počeo da svedoči, kako to da nisi mogao to da raspoznaš, bez obzira na to koliko puta si gledao? Posle Božjeg svedočenja, kada sam započeo Svoje delo, kako si mogao odjednom da ga primetiš na prvi pogled? To su očigledno varljive reči, čisto ludilo.

Neki ljudi, prilikom susreta ili u komunikaciji sa Mnom, žele da se prikažu u što boljem svetlu. Oni misle: „Ne sreće se često ovaploćeni bog; ovo je prilika koja se pruža jednom u životu. Moram dobro da se pokažem, da prikažem rezultate svog višegodišnjeg verovanja u boga i dostignuća koja sam postigao od kada sam prihvatio sadašnju etapu božjeg dela, da bi bog to znao.” Na šta misle kada kažu da hoće da Ja to znam? Nadaju se da će imati priliku da budu unapređeni. U crkvi možda čitavog života ne bi imali priliku da se istaknu ili da budu unapređeni; niko ih ne bi izabrao. Oni misle da im je sada iskrsla prilika, pa pomno razmišljaju o tome kako da govore na način koji ne otkriva nikakve probleme i ne otkriva da pokušavaju da se prikažu u najboljem svetlu. Moraju da budu odmereniji i veštiji, da upotrebe neka lukavstva i trikove, pribegavajući sitnim smicalicama. Oni kažu: „Bože, baš nam je mnogo koristilo što smo tokom ovih godina verovali u tebe! Cela naša porodica veruje, svi smo se odrekli svega da bismo se dali bogu. Ali to nije najvažnija stvar. Najvažnije je da su tvoje reči tako velike i da si obavio toliko mnogo posla. Svi smo spremni da obavljamo svoje dužnosti i da se damo za boga.” A Ja na to kažem: „Ali od toga zaista nema nikakve koristi”. „Ima – blagodati koju je bog dao ima u izobilju. Zahvaljujući božjim rečima zadobili smo mnogo nove svetlosti, uvida i razumevanja. Sva braća i sestre su tako puni energije, svi su spremni da se daju za boga.” „Ima li onih koji su slabi i negativni? Ima li onih koji izazivaju prekidanja i ometanja?” „Ne, život u našoj crkvi je veoma dobar. Sva braća i sestre streme ka tome da vole boga, odriču se svega da bi propovedali jevanđelje. Sve što bog kaže je dobro. Svi smo motivisani i više ne možemo da verujemo kao ranije, kada smo samo tražili blagodat i tražili da se hlebom najedemo. Moramo da se odreknemo svega za boga, da se žrtvujemo za boga i da se damo za boga.” „Da li ste onda, tokom proteklih nekoliko godina, stekli bilo kakvo razumevanje Božjih reči?” „Jesmo. Tvoje reči, bože, tako su divne; svaka rečenica pogađa pravo u našu srž i razotkriva našu priroda-suštinu! Primili smo veliku svetlost u razumevanju sebe i u tvojim rečima. Bože, ti si spasilac čitave naše porodice, čitave naše crkve. Bez tebe bismo odavno propali ko zna gde. Bez tebe ne bismo znali kako da idemo dalje. Svi u našoj crkvi čeznu da te vide, mole se svakog dana da te sretnu u svojim snovima, nadaju se da će biti s tobom svakog dana!” Ima li u njihovom govoru ijedne suštinski iskrene ili istinite reči? (Ne.) Kakve su onda te reči? Licemerne su, prazne i beskorisne. Kada ih zamolim da govore o samospoznaji, oni kažu: „Otkako sam prihvatio božje delo, osećam da sam đavo i Sotona, da mi nedostaje ljudskost.” „Kako ti nedostaje ljudskost?” „U mojem ponašanju nema načela.” „U kojim postupcima ti nedostaju načela?” „Ne mogu skladno da sarađujem sa drugima, nedostaju mi načela u komunikaciji s drugima, nedostaju mi načela u odnosima sa ljudima. Ja sam đavo i Sotona, potičem od Sotone, Sotona me je duboko iskvario. Opirem se bogu na svakom koraku, stalno se suprotstavljam bogu i sučeljavam se s njim.” Te reči dobro zvuče na prvi pogled. Kada ih pitam: „Kako je sada taj i taj u vašoj crkvi?” oni kažu: „Sada je dobro. Bio je ranije smenjen sa dužnosti crkvenog vođe, ali se onda pokajao i braća i sestre su ga ponovo izabrali.” „Da li je ta osoba neko ko stremi ka istini?” „Ako bog kaže da on stremi ka istini, onda stremi; ako bog kaže da ne stremi, onda ne stremi.” „Ta osoba deluje kao da je puna elana, ali njegov kov je prilično loš, zar ne?” „Loš? Jeste, malo. Da nije tako, zašto bi ga braća i sestre smenili prošli put?” „Ako mu je kov loš, da li može da obavlja neki konkretan posao? Da li može da ispuni obavezu vođenja crkve?” Kada čuju Moje reči, oni ih shvate kao da hoću da kažem da neko ko je lošeg kova ne može da ispunjava obaveze, pa kažu: „Onda ne može da ih ispuni. Braća i sestre su ga izabrali kao najboljeg među najgorima; nije bilo nikog boljeg, pa su izabrali njega. Sva braća i sestre kažu da je njegov kov prosečan, ali ipak može da nas vodi. Ako je njegov kov loš, mislim da ga braća i sestre možda neće izabrati sledeći put. Bože, da li treba da utičem na braću i sestre?” „To pitanje zavisi od rasta braće i sestara u tvojoj crkvi. Na osnovu načela biraju nekoga za koga smatraju da je dobar – ta procedura je ispravna, ali neki ljudi su nepromišljeni i ne mogu da prozru ljude i pitanja, a ponekad i izaberu pogrešnu osobu.” Šta sam hteo time da kažem? Naprosto sam naveo činjenicu, nisam ciljao na to da taj čovek bude smenjen. Ali kako je antihrist, nakon što je to čuo, shvatio to? Nije to rekao naglas, već je pomislio: „Da li je ovo nagoveštaj od boga da se taj čovek smeni? Pa dobro, treba dalje da istražim šta bog zaista misli. Ako taj čovek bude smenjen, ko još može da vodi crkvu, ko može da obavlja taj posao?” Antihristi su slepi za Boga, za Njega nema mesta u njihovim srcima. Kada se sretnu sa Hristom, oni se prema Njemu ne ponašaju drugačije nego što se ponašaju prema običnoj osobi, stalno izvode zaključke iz izraza Njegovog lica i tona Njegovog glasa, menjajući svoj ton kako dolikuje situaciji, nikada ne govore šta se zaista dešava, nikada ne govore ništa iskreno, samo izgovaraju prazne reči i doktrinu, pokušavaju da prevare i obmanu praktičnog Boga koji stoji pred njima. Uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni čak nisu u stanju da razgovaraju sa Bogom iz srca, da kažu išta stvarno. Govore kao što zmija gmiže, putanja im je vijugava i zaobilazna. Način i pravac njihovih reči su poput loze dinje koja se penje uz stub. Na primer, kada kažeš da je neko dobrog kova i da može da bude unapređen, oni odmah govore o tome koliko je dobar i šta se u njemu ispoljava i otkriva; a ako kažeš da je neko loš, oni brže-bolje govore koliko je loš i zao, o tome kako izaziva ometanje i prekidanje u crkvi. Kada se raspituješ o nekim stvarnim situacijama, oni nemaju šta da kažu; izvrdavaju, čekaju da ti doneseš neki zaključak, traže značenje u tvojim rečima, kako bi uskladili svoje reči sa tvojim mislima. Sve što izgovaraju jesu milozvučne reči, laskanje i servilnost; nijedna iskrena reč ne izlazi iz njihovih usta. Tako oni komuniciraju sa ljudima i tako se odnose prema Bogu – toliko su lažljivi. Takva je narav antihrista.

Neki ljudi dolaze u kontakt sa Mnom, ne znajući koje reči ili stvari volim da čujem; ipak, čak i ne znajući to, oni se snađu. Biraju određene teme za razgovor sa Mnom, misleći: „Ove teme bi mogle da te zanimaju, mogu da budu ono što želiš da znaš ili čuješ, ali si previše ljubazan da bi to pitao, pa ću ja preuzeti inicijativu da ti kažem.” Kada se sretnemo, oni kažu: „Nedavno su u našoj oblasti padale obilne kiše, poplavile su ceo grad. Javni red se takođe pogoršava; sada ima baš mnogo lopova. Kada čovek izađe na ulicu, postoji rizik da bude pokraden ili opljačkan. Čuo sam da je na nekim mestima mnogo dece oteto i ljudi su u panici. Nevernici kažu da je društvo postalo previše haotično, potpuno nenormalno. Religiozni ljudi se i dalje drže Biblije i propovedaju jevanđelje, govoreći da su došli poslednji dani, da bog samo što se nije spustio na zemlju i da su pred nama velike katastrofe.” A ima i ljudi koji, kada Me sretnu, odmah kažu: „Pre nekoliko dana pojavila su se tri meseca na nebu na jednom mestu, mnogi su to slikali. Neki narodni vračevi kažu da će se na nebu pojaviti velike vizije, da se pojavio pravi gospod.” Govore takve stvari – posebno ih zanimaju i prikupljaju informacije o pojavi haosa u društvu, o katastrofama i raznim neobičnim događajima i astronomskim pojavama. Kada se sretnu sa Mnom, oni to koriste kao temu za razgovor kako bi se zbližili sa Mnom. Neki veruju: „Ovaploćeni bog je obična osoba. Razlika između njega i drugih leži u činjenici da on obavlja božje delo i zastupa boga. Dakle, dok se većina ljudi nada svetskom miru, da ljudi žive u skladu i zadovoljstvu, ovaploćeni hristos se razlikuje od normalnih ljudi. On se nada velikom haosu u svetu, da će doći do vizija i velikih katastrofa, da će božje veliko delo biti hitro izvršeno i da će božje delo upravljanja biti brzo završeno, da će se ispuniti reči koje je izgovorio. To su teme do kojih mu je stalo i koje ga zanimaju. Dakle, kada ga sretnem, razgovaraću o tim stvarima, a on će biti izuzetno zadovoljan. Kada mu tako udovoljim, možda bih mogao da budem unapređen i možda bih mogao da provedem više vremena u njegovoj blizini.” Da li ima takvih ljudi? Jednom sam sreo mladu devojku veoma veštu na rečima; bila je elokventna, oštroumna i tačno je znala šta kome da kaže, bila je vična glumljenju shodno prilici i ugađanju svima na sve strane, a posebno u ophođenju sa onima koji imaju vlast i status. Kada je stupala u kontakt sa Mnom, odmah pri susretu bi rekla: „U tom i tom mestu podzemlje hara; članova bandi ima čak i u lokalnoj policiji. Jedan vođa bande je počinio mnogo loših stvari na lokalnom nivou. Jednog dana je na putu naišao na visokog zvaničnika, vodećeg demona. Njegov automobil je pretekao automobil vodećeg demona i vodeći demon je pitao svog telohranitelja: ’Čiji je to automobil? Ne želim ponovo da ga vidim!’ Sutradan je ubijen.” Da li u društvu ima takvih stvari? (Ima.) Takve stvari postoje, ali da li je korisno da one postanu glavna tema razgovora kada se neko sretne sa Mnom? To nisu teme do kojih Mi je stalo ili koje želim da čujem, ali ona to nije znala. Mislila je da volim da slušam te uzbudljive priče. Recite Mi, da li su katastrofe, vizije, prirodne i čovekovom rukom izazvane nesreće teme koje Me zanimaju, one koje želim da čujem? (Nisu.) U redu je slušati te stvari da ti prođe vreme, ali ako misliš da stvarno volim da ih čujem, onda grešiš. Ne interesuju Me te stvari, ne interesuje Me da slušam o njima. Neki ljudi pitaju: „Da li slušaš kada ljudi govore o tim stvarima?” Nemam ništa protiv da čujem, ali to ne znači da volim, niti da želim da prikupljam te informacije, te priče. Šta to znači? To znači da duboko u Mom srcu nema znatiželje za tim stvarima, nema baš nikakvog interesa. Neki ljudi čak misle: „Zar ti u srcu ne mrziš posebno veliku crvenu aždaju? Ako mrziš veliku crvenu aždaju, ispričaću ti o kazni koja ju je zadesila: došlo je do unutrašnje borbe među visokim zvaničnicima u velikoj crvenoj aždaji, nekoliko frakcija se borilo između sebe i zamalo da je ubijen izvesni glavni demon. Ti glavni demoni su preživeli nekoliko pokušaja ubistva, bilo je baš opasno! Da li bi bio srećan da to čuješ?” Da li biste svi vi bili srećni da čujete tako nešto? Ako biste bili srećni, onda budite srećni; ako ne volite to da čujete, onda nemojte da slušate – to nema veze sa Mnom. Ukratko, u vezi sa tim stvarima, bilo da se radi o epidemiji u nekoj zemlji, o tome kako je do nje došlo i koliko je ljudi umrlo, o tome u kojoj se zemlji dogodila velika katastrofa, o stanju vlade neke zemlje, o tome koliko su surove unutrašnje borbe u najvišim krugovima vlasti neke zemlje, ili o društvenim previranjima – možda ću to saslušati ako slučajno čujem o tome, ali neću se truditi da saznam konkretne pojedinosti o tim događajima, da slušam vesti, da čitam novine, niti da na internetu pretražujem sadržaje vezane za te događaje samo zato što o njima ne znam. Nikako neću, i nikada ne radim tako nešto. Ne interesuju Me te stvari. Neki ljudi kažu: „Sve je to pod Tvojom kontrolom, sve je to Tvoje delo; zato Te ne zanima.” Da li je ta izjava tačna? Tačna je u smislu doktrine, ali ne i u suštini. Bog ima suverenost nad ljudskom sudbinom, nad svakom rasom, nad svakom grupom ljudi, nad svakim dobom. Sasvim je normalno da se neke katastrofe i neobični događaji dešavaju u svakom dobu – sve je to u Božjim rukama. Bez obzira na doba, bilo da se radi o značajnim ili manje bitnim događajima, kada dođe vreme da se jedno doba promeni, čak i ako nema promene u jednoj travki ili na jednom drvetu, to doba mora da prođe. To je pitanje Božje suverenosti. Ako nekom dobu nije suđeno da se završi, onda čak i da dođe do velikih promena u nebeskim pojavama ili u svim stvarima na zemlji, ono ne bi trebalo da se završi. Sve su to Božji poslovi u koje ljudi ne mogu da se mešaju, niti mogu išta da pomognu. Ono što ljudi najviše treba da rade jeste da se ne bave tim pitanjima, da ne prikupljaju dokaze i informacije o tim događajima kako bi zadovoljili svoju radoznalost. Što se tiče stvari koje Bog čini, treba da razumeš koliko god možeš, a ne da forsiraš razumevanje tamo gde to nije moguće. Među iskvarenim ljudskim rodom, te stvari su previše normalne, previše uobičajene. Sva ta pitanja – promena doba, transformacija svetskog poretka, sudbina rase, način vladavine i status režima, i tako dalje – sve je to u Božjim rukama, sve spada pod Njegovu suverenost. Ljudi samo treba da veruju, da prihvataju i pokoravaju se; to je dovoljno. Nemoj da gajiš pomisao da treba da razumeš više tajni, misleći da što više tajni razumeš, to izgleda modernije, kao da verovanjem u Boga imaš veliki rast i duhovnost. Posedovanje takvog načina razmišljanja znači da je tvoje gledište o verovanju u Boga netačno. Ta pitanja nisu značajna. Prava značajna stvar, ono o čemu ljudi najviše treba da brinu, jeste srž Božjeg plana upravljanja – spasenje čovečanstva, omogućavanje ljudskom rodu da bude spasen u okviru dela Božjeg plana upravljanja. To je najbitnije i centralno pitanje. Ako shvataš istine i vizije u vezi sa ovim pitanjem, onda prihvati ono što Bog čini u tebi i istinu kojom te opskrbljuje, i prihvati svaki put kada bivaš orezan, suđen i grđen. Ako prihvatiš sve to, onda je to vrednije od istraživanja nebeskih pojava, tajni, katastrofa ili politike.