Neki ljudi nauče nešto malo o istoriji, razumeju se pomalo u politiku i, u nekom smislu, vole da se hvale; u drugom, oni misle: „Ovaploćeni bog poseduje božju suštinu i istinu. Poznata mu je činjenica da bog ima suverenost nad svim stvarima i razume sve pojedinosti u tome. Dakle, ako se razumem u politiku i istoriju, mogu li da podilazim njegovim potrebama? Mogu li da podilazim njegovoj radoznalosti u vezi sa svim tim stvarima?” Kažem ti, grešiš! Ono čega se najviše gadim je pre svega politika, a zatim istorija. Ako razgovaraš o istoriji, prepričavaš duhovite anegdotske priče ili uzgred čavrljaš da ti prođe vreme, to je u redu. Ali ako prema tim rečima, tim pitanjima, pristupaš kao prema nečemu ozbiljnom, nečemu o čemu treba da razgovaraš sa Mnom, da se ulizuješ, da izgradiš odnos, onda grešiš; nemam želju da slušam te stvari. Neki ljudi pogrešno misle: „Ti u zajedništvu razgovaraš o istini i održavaš okupljanja za ljude zato što moraš; duboko u sebi, ono što najviše voliš je veliki haos u svetu. Strepiš od toga da svet nije dovoljno haotičan. Kad god dođe do katastrofe, ko zna koliko si u potaji srećan, možda čak i praviš vatromet da proslaviš!” Kažem ti, nije tako. Čak i da velika crvena aždaja propadne i sruši se, ostaću ovakav kakav jesam. Neki ljudi pitaju: „Zar ne bi bio srećan da se velika crvena aždaja sruši? Kada velika crvena aždaja bude uništena i kažnjena, zar ne bi trebalo da napraviš vatromet? Zar ne bi trebalo da prirediš veliku gozbu i proslaviš sa Božjim izabranim narodom?” Reci Mi, da li to treba da uradim? Da li je to ispravno ili pogrešno? Da li je to u skladu sa istinom? Neki kažu: „Velika crvena aždaja je toliko progonila Božji izabrani narod, širila neosnovane glasine o Bogu i klevetala Njegovo ime, hulila na Boga i sudila Mu. Zar ne bi trebalo malo da proslavimo kada dobije ono što je zaslužila?” Ako slavite, ja to dopuštam, jer imate svoja raspoloženja. Ako ste svi radosni, pa ne spavate tri dana i tri noći, nego se okupljate da čitate Božje reči, da pevate himne i plešete u slavu Božje pravednosti, radujući se što je Bog konačno uništio i pod noge zgazio veliku crvenu aždaju, neprijatelja, i što Božji izabrani narod više neće trpeti njegov progon i mučenje, i što više neće biti u situaciji da ne mogu da se vrate svojim domovima, i što će konačno moći da se vrati svojim porodicama, razumljivo je da ste tako raspoloženi. Ako želite da proslavite i opustite se na taj način, pristajem. Ali što se Mene tiče, učiniću ono što treba da učinim; Ja se ne upuštam u te aktivnosti. Neki ljudi pitaju: „Zašto imaš takav stav? Zar to ne smanjuje elan ljudi? Zašto ne pokažeš malo snažnih emocija? Ako nisi prisutan u najbitnijem trenutku, kako možemo da slavimo?” Slavljenje nije pogrešno, ali postoji jedna stvar o kojoj moramo jasno da razgovaramo u zajedništvu: recimo da je velika crvena aždaja kažnjena i da ju je Bog eliminisao; taj kralj đavola, koji je nekada služio da usavrši Božji izabrani narod, uništen je i iskorenjen – šta se onda dešava sa rastom Božjeg izabranog naroda? Koliko ste istine shvatili? Ako svi možete da obavljate svoje dužnosti u skladu s merilom, ako ste svi stvorena bića koja su u skladu s merilom, sposobna da se boje Boga i klone zla, i da svako od vas poseduje rast Jova i Petra, i svi ste već spaseni, onda je to zaista radostan trenutak, nešto što vredi proslaviti. Međutim, ako jednog dana velika crvena aždaja padne i vaš rast ne dostigne nivo odanog obavljanja dužnosti, ako se još uvek ne bojite Boga i ako niste u stanju da se klonite zla, izuzetno ste daleko od Jovovog i Petrovog rasta, nesposobni da se zaista pokorite Božjoj suverenosti i ne možete da se smatrate stvorenim bićima koja su u skladu s merilom, zbog čega biste onda bili srećni? Zar to nije samo uživanje u uzaludnoj radosti? Takva proslava bi bila besmislena i bezvredna. Neki ljudi kažu: „Velika crvena aždaja nas toliko progoni; sigurno je u redu da je mrzimo? Prepoznati njenu suštinu treba da je u redu, zar ne? Toliko nas je progonila; zašto ne možemo da budemo srećni kada je uklonjena?” U redu je biti srećan, izraziti svoje emocije. Međutim, ako misliš da uništenje velike crvene aždaje označava okončanje Božjeg plana upravljanja, da je čovečanstvo spaseno, ako izjednačavaš uništenje velike crvene aždaje sa završetkom Božjeg plana upravljanja, kao i sa tvojim sopstvenim spasenjem i usavršavanjem, zar to shvatanje nije pogrešno? (Jeste.) Dakle, šta sada razumete? Što se tiče Božjeg neprijatelja, velike crvene aždaje – njena sudbina i to u kakvom je stanju jesu Božja stvar, i to nema nikakve veze sa tvojom težnjom za promenom naravi ili spasenjem. Velika crvena aždaja je samo kontrast, uslužno sredstvo, nešto što je podvrgnuto Božjim orkestracijama. Ono što ona čini i kako je Bog koristi za pružanje usluge tiče se samo Boga i nema veze s ljudima. Stoga, ako si previše zabrinut za njenu sudbinu, ako joj dopuštaš da odvuče pažnju tvog srca, onda tu nešto ne valja, postoji problem. Bog ima suverenost nad svim stvarima, uključujući tu i veliku crvenu aždaju i sve đavole i Sotone, tako da šta god đavoli i Sotone radili, kakvi god da su, to nema nikakve veze sa tvojim život-ulaskom niti s promenom naravi. Šta se to tebe tiče? Potrebno je da prepoznaš opaku i podmuklu suštinu njenog otpora prema Bogu, njenu suštinu neprijateljstva i to što je Božji neprijatelj – to je ono što treba da shvatiš. Što se tiče ostalog, kakve katastrofe joj Bog priređuje, kako Bog orkestrira njenu sudbinu, to nema nikakve veze s tobom i od tog znanja nema nikakve koristi. Zašto nema nikakve koristi? Zato što čak i da to znaš, ti ne možeš da shvatiš zašto Bog tako postupa. Čak i ako to vidiš, nećeš znati zašto je Bog odlučio da tako postupa, nećeš moći potpuno da sagledaš istinu koja stoji iza toga. Zaključiću ovu temu samo s nekoliko kratkih napomena.

Ispoljenja antihrista kao što su dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči, javljaju se, naravno, i kod običnih iskvarenih ljudi, ali po čemu se antihristi razlikuju od običnih iskvarenih ljudi? U njihovom dodvoravanju, laskanju i milozvučnim rečima nema poštovanja, nema iskrenosti. Umesto toga, oni imaju za cilj da se poigravaju sa ovaploćenim Bogom, da Ga testiraju i iskoriste, dovodeći tako do ovih postupaka; oni imaju sopstvene ciljeve. Oni nastoje da se poigraju sa običnom osobom koju vide pred sobom kroz dodvoravanje, laskanje i milozvučne reči, da obmanu Hrista, tako da Hrist ne bude sposoban da prozre ko su oni zaista, kakve iskvarene naravi imaju, kakav integritet, kakvu suštinu poseduju i kojoj kategoriji ljudi pripadaju. Žele da obmanjuju i varaju, zar ne? (Da.) Ima li u njihovim udvoričkim, laskavim i milozvučnim rečima ijedne jedine iskrene reči? Niti jedne. Namera i svrha antihrista je da varaju, obmanjuju i da se poigravaju. Zar takve primene nisu suština antihrista koji preziru istinu? (Jesu.) Smatraju da svi obični ljudi vole da čuju prijatne reči, da uživaju da im se laska i vole da drugi puze pred njima, što im daje osećaj važnosti i čini da njihov status izgleda poštovaniji i veći od prosečne osobe. Ali naprotiv, ako se neko ponaša preterano servilno pred Hristom, bez integriteta i dostojanstva, ako govori uvijeno i uvek pokušava da prevari i prikrije činjenice, ophodeći se prema Hristu pretvorno i lažno, ne samo da Hristos neće nasesti na to, već će osećati odbojnost prema tebi u Svom srcu. U kojoj meri? Bog bi rekao da je ta osoba odvratna, da ne izgovara nijednu istinu, samo razmišlja kako da se dodvori, nije nimalo dobra, nema pozitivan karakter – takva osoba je nepouzdana i nedostojna poverenja. Nepouzdana i nedostojna poverenja; tako se ta vrsta ljudi opisuje. Na površini su to samo ove dve fraze, ali u stvarnosti takva osoba ne voli istinu, ne može da zadobije istinu i malo je verovatno da će biti spasena. Ako takva osoba ne može da zadobije istinu i ako je malo verovatno da će biti spasena, koji je značaj i vrednost toga što takva osoba veruje u Boga? Ako ne izaziva prekidanje i ometanje, može samo da igra ulogu kontrasta ili uslužnog sredstva u Božjoj kući, baš kao i velika crvena aždaja. Šta znači igrati ulogu nečega? Znači da će to biti privremeno, da će ići dokle god mogu, kao kada vučeš kolica – nastavljajući da ih vučeš dokle god ih ne prevrneš. Zašto im je dodeljena takva uloga? Zato što takvi ljudi ne streme ka istini. Oni toliko preziru i nipodaštavaju istinu u svojim srcima, toliko se rugaju i poigravaju sa istinom, da im je zagarantovan isti kraj kao Pavlov, da nisu sposobni da stignu do kraja. Prema tome, ta vrsta osobe može da igra samo ulogu privremenog služitelja u Božjoj kući. U jednom pogledu, onima koji istinski streme ka istini, oni omogućavaju da napreduju u razlučivanju i razumevanju. U drugom, oni rade sve za šta su sposobni u Božjoj kući, služeći koliko god mogu, jer takvi ljudi ne mogu da stignu do kraja puta.

Jednom prilikom sam izašao napolje i sreo jednu poznanicu. Pre nego što sam stigao da progovorim, već Mi se obratila: „Prošlo je mnogo vremena od našeg poslednjeg susreta. Čekam te ovde svakog dana, toliko mi nedostaješ da ne mogu da se skrasim kod kuće. Stalno te tražim među ovom gomilom prolaznika!” Pomislio sam u sebi, ova osoba je možda malo mentalno nestabilna. Da li sam zakazao sastanak s tobom? Zašto bi Me ovde čekala svakog dana? Kad smo se već sreli, hajde da razgovaramo o nečemu bitnom. Pitao sam je: „Kako si ovih dana?” Ona je odgovorila: „Jao, ne pitaj. Od našeg poslednjeg susreta, toliko sam zaokupljena mislima o tebi da ne mogu ni da jedem ni da spavam. Samo sam mogla da se nadam da ću te videti jednog dana.” Rekao sam: „Hajde da razgovaramo o nečemu bitnom. U kakvom si stanju bila u tom periodu?” „U dosta dobrom. Bilo je okej.” „Da li je vaša crkva održala izbore? Da li još uvek imate istog vođu?” „Ne, izabrali su tog i tog.” „Kako je on?” „Okej je.” „Zašto je onda prethodni crkveni vođa smenjen?” „Nisam sigurna; bio je okej.” „Budi preciznija, nemoj samo da govoriš ’okej’. Da li je smenjen zato što nije mogao da obavi konkretan posao?” „Meni je bio okej.” „Kakva je ljudskost novoizabranog vođe? Kakvo je njegovo shvatanje istine? Može li da se bavi konkretnim poslom?” „Okej je.” Šta god da sam je pitao, njen odgovor je uvek bio „okej”, što je onemogućavalo razgovor. Onda sam otišao. Šta mislite o ovoj priči? Kako biste je naslovili? („Okej.”) Ova priča je „Okej”. U Mojoj komunikaciji sa mnogim ljudima, malo ko govori iz pozicije ljudskog razuma, a kamoli u skladu sa istina-načelima. Iz usta većine ljudi izlaze samo laži, gluposti, zablude i drske reči; nema ni jedne jedine istinite izjave. Čak i ne zahtevam da svaka rečenica koju izgovoriš bude u skladu sa istinom, niti da poseduje istina-stvarnost, ali u najmanju ruku bi trebalo da budeš u stanju da govoriš kao ljudsko biće, da pokažeš nekakvu iskrenost, da pokažeš neko istinsko osećanje. Da li bez njih može da bude dijaloga? Ne može. Ti uvek govoriš prazne reči i lažeš; kada se suočiš sa situacijama, iz tebe pokuljaju besmislice, zablude, uvredljive i drske reči, a javljaju se i reči opravdanja i odbrane, zbog čega je nemoguće naći zajednički jezik ili komunicirati, zar ne? (Tako je.)

Mnogi ljudi jedu i piju Božje reči verujući da su one povezane samo sa Bogom na nebu, samo sa Božjim duhom i samo sa Bogom koji je nevidljiv i neopipljiv. Pošto je onaj Bog tako daleko, Njegove reči se smatraju dovoljno dubokim da se mogu nazvati istinom. Međutim, smatra se da ova obična osoba koja je pred njima, osoba koju mogu videti i čuti dok govori, ima malo veze sa istinom, sa Bogom ili sa Božjom suštinom. To je zato što je On vidljiv i veoma blizak ljudima, te ni na koji način ne vrši uticaj na njihova srca ili oči i ne donosi im nikakav osećaj zagonetne radoznalosti. Ljudi smatraju da je isuviše lako shvatiti tu običnu, opipljivu osobu koja govori, da je isuviše transparentna. Oni čak smatraju da mogu da proniknu u Njega i da Ga prozru na prvi pogled. Iz toga proizilazi da se ljudi nesvesno ophode prema Hristu isto kao prema ljudskom biću, isto kao što bi se ophodili prema bilo kojoj osobi koja ima status ili moć. Da li je to u skladu sa istina-načelima? Kako Hristos može da se izjednači sa iskvarenim ljudima sa statusom i moći? Kada se ljudi dodvoravaju i laskaju iskvarenim pojedincima koji imaju status i moć, oni od toga imaju korist i njihovo uvažavanje. Iskvareni uživaju u tome; oni žude za dodvoravanjem, laskanjem i podilaženjem, jer zbog toga izgledaju plemenitije i superiornije, čime se dodatno naglašava njihov sopstveni status i moć. Međutim, Hristos, koji ima Božju suštinu, jeste upravo suprotno. Kada čovek ima status i slavu, to nije zato što ima plemenitu suštinu ili karakter; zato on mora da pribegava raznoraznim sredstvima da bi ga drugi idolizovali i laskali mu, ne bi li tako njegova slava i status bili vidljivi. Nasuprot tome, Hristos, koji ima Božju suštinu, Sâm po sebi poseduje identitet i status Boga, koji su viši od suštine i statusa bilo kog stvorenog bića. Njegov identitet i suština postoje objektivno, ne treba Mu ulagivanje bilo kog stvorenog bića radi potvrde; niti Mu treba dodvoravanje ili laskanje bilo kog stvorenog bića da bi pokazao Svoj identitet, suštinu, ili Svoj plemeniti status. To je zato što je urođena činjenica da Hristos poseduje Božju suštinu; ona Mu nije dodeljena od strane bilo koje osobe, a još manje se zavređuje kroz dugogodišnje iskustvo među ljudima. To jest, i bez svih stvorenih bića, identitet i suština Boga ostaju onakvi kakvi jesu; bez ijednog stvorenog bića koje se klanja Bogu ili Ga sledi, Božja suština ostaje nepromenjena – to je činjenica koja se ne menja. Antihristi pogrešno veruju da šta god da Hristos kaže ili učini, ljudi moraju da koriste milozvučne reči, da bodre, da slede i da se dodvoravaju kako bi udovoljili Njegovim sklonostima i ne bi išli protiv Njegovih namera, misleći da bi to moglo da navede Hrista da oseti postojanje Svog identiteta i statusa. To je ozbiljna greška! Kako bilo ko od iskvarenih ljudi koji imaju slavu, moć i status stiče svoju slavu i moć? (Dodvoravanjem i podilaženjem.) To je jedan aspekt. Osim toga, oni to uspevaju uglavnom kroz svoje borbe i trud među ljudima, čak i kroz manipulaciju, kao i zarađivanjem ili prisvajanjem na razne načine. To je samo reputacija, visoka pozicija ili rang među ljudima. Ova visoka reputacija, visok rang i visok status čine da se neko ističe u gomili, da postane lider, donosilac odluka sa pravom da njegova bude poslednja. Ali šta je suština te osobe sa statusom i slavom, koja među ljudima stoji iznad drugih? Ima li razlike između nje i drugih? Njen identitet i suština su potpuno isti kao kod svakog običnog iskvarenog čoveka; takva osoba je obično stvoreno biće iskvareno pod Sotoninom vlašću, sposobno da izda istinu i pozitivne stvari, da preokrene ispravno i pogrešno, da ide protiv činjenica, da počini zlo, da se odupre Bogu, da prkosi Nebu i da ga proklinje. Njen pravi identitet i suština su identitet osobe koju je Sotona iskvario, one koja može da se odupre Bogu, što njenu slavu i status pretvara u puke isprazne titule. Oni koji su dovoljno nemilosrdni, surovi i zlonamerni, koji bi zarad statusa i slave ubili ili naudili drugima, dolaze do visokih pozicija. Oni koji umeju da spletkare, koji imaju metode i umeju da seju intrige, postaju vođe ostalima. Takvi pojedinci su zlonamerniji, suroviji i opakiji od običnih iskvarenih ljudi. Vole da im se ljudi obraćaju samo milozvučnim rečima, da im podilaze, da im se dodvoravaju i laskaju. Ako im kažeš istinu, dovodiš svoj život u opasnost. Antihristi u Božju kuću donose ta svetovna pravila igre i filozofije za ovozemaljsko ophođenje, primenjujući ih u svojoj interakciji sa Hristom. Oni pretpostavljaju da ako Hristos želi da učvrsti svoj položaj, On takođe mora da voli da Mu se dodvoravaju, da Mu laskaju i da Mu se obraćaju milozvučnim rečima. Na taj način oni se prema telu u kojem se Bog ovaplotio suptilno ophode kao prema običnom članu iskvarenog ljudskog roda, što je pristup antihrista. Stoga je narav koju antihristi pokazuju u svojoj interakciji sa Hristom nesumnjivo opaka. Oni su opake naravi, vole da spekulišu i razmišljaju o tuđim mislima, vole da odmeravaju tuđe reči i izraze, i vole da koriste određena sredstva, neka pravila igre koja koriste sekularni ljudi u odnosu prema Hristu i u pitanjima koja se tiču njihove interakcije s Njim. Šta je najozbiljnija greška koju čine? Zašto mogu tako da se ponašaju? Šta je uzrok tome? Bog kaže da je ovaploćeni Bog obična osoba. Antihristi, kada to čuju, bivaju oduševljeni i kažu: „Pa, onda ću se prema tebi odnositi kao prema običnoj osobi; sada imam osnovu kako da se ophodim prema tebi.” Kada Bog kaže da telo u kojem je Bog ovaploćen ima Božju suštinu, antihristi odgovaraju: „Božja suština? Kako to da je ne vidim? Gde je? Kako se ispoljava? Šta on ispoljava da bi dokazao da ima božju suštinu? Znam samo da se dodvoravam i laskam onima koji imaju status. Nikada ne mogu da pogrešim sa dodvoravanjem i laskanjem ljudima; to je uvek put kojim treba ići. U svakom slučaju je bolje nego govoriti istinu.” To je opakost antihrista. Tako antihristi ne veruju u istinu niti je prihvataju, živeći isključivo po Sotoninoj filozofiji.

Neki ljudi kažu: „Svi vole one koji umeju da se dodvoravaju, da laskaju i govore milozvučne reči; Bog jedini ne voli takve ljude. Dakle, koju vrstu osobe Bog zapravo voli? Kako neko treba da bude u interakciji sa Bogom da bi Mu se svideo?” Da li znate? (Bog voli poštene ljude, ljude koji Bogu govore iz srca, ljude koji otvaraju svoje srce i u zajedništvu razgovaraju sa Bogom bez lažljivosti.) Još nešto? (Voli one koji imaju bogobojažljivo srce, koji su u stanju da slušaju i da prihvate Božje reči.) (Voli one koji imaju srce okrenuto ka Božjoj kući, koji su jednodušni s Bogom.) Svi ste pomenuli nekoliko aspekata poštene osobe koje treba primenjivati. Biti poštena osoba je Božji zahtev prema čoveku. To je istina koju čovek mora da primenjuje. Koja su, onda, načela koja čovek treba da poštuje u svom ophođenju sa Bogom? Budite iskreni: to je načelo koje treba da se poštuje prilikom interakcije sa Bogom. Ne upuštaj se u dodvoravanje ili laskanje kao što to čine nevernici; čovekovo dodvoravanje i laskanje Bogu nisu potrebni. Dovoljno je biti iskren. A šta znači biti iskren? Kako to sprovesti u delo? (Jednostavno se otvoriti ka Bogu, bez lažnog predstavljanja ili skrivanja bilo čega, niti čuvanja bilo kakvih tajni, biti u interakciji s Bogom poštenog srca i biti otvoren, bez ikakvih zlih namera ili smicalica.) Tako je. Da bi bio iskren, prvo moraš da ostaviš po strani svoje lične želje. Umesto da se usredsređuješ na to kako se Bog odnosi prema tebi, treba da se ogoliš pred Bogom i kažeš sve što ti leži na srcu. Ne razmišljaj i ne uzimaj u obzir posledice svojih reči; reci šta god misliš, ostavi po strani svoje motivacije i ne govori nešto samo da bi postigao neki cilj. Imaš previše ličnih namera i primesa; uvek si proračunat u načinu na koji govoriš, razmišljajući: „Treba da govorim o ovome, a ne o onome, moram da pazim na ono što govorim. Sročiću to na način koji će mi biti od koristi i koji će prikriti moje nedostatke i ostaviti dobar utisak na boga”. Zar to nisu skriveni motivi? I pre nego što si otvorio usta, um ti je već ispunjen lukavim i neuobičajenim mislima, već si nekoliko puta promenio ono što želiš da kažeš, tako da kada reči izađu iz tvojih usta, više nisu tako čiste, nisu ni najmanje iskrene i sadrže tvoje sopstvene motive i Sotonine spletke. To nije iskrenost; to je posedovanje zlokobnih motiva i zlih namera. Štaviše, kada govoriš, uvek se upravljaš prema izrazu lica ljudi i njihovom pogledu: ako imaju odobravajući izraz lica, ti nastavljaš da govoriš; ako ne, držiš to u sebi i ne govoriš ništa; ako im pogled nije odobravajući i čini se da im se ne sviđa ono što čuju, razmisliš i kažeš sebi: „Dobro, reći ću ti nešto što te zanima, što te čini srećnim, što će ti se svideti i što će te učiniti blagonaklonim prema meni.” Da li je to iskreno? Nije. Neki ljudi ne prijavljuju kada vide da neko čini zlo i izaziva ometanje u crkvi. Oni misle: „Ako ja budem prvi koji će to da prijavi, uvrediću tu osobu, a ako bi se desilo da sam pogrešio, morao bih da budem orezan. Sačekaću da drugi to prijave pa ću im se pridružiti. Čak i ako svi zajedno pogrešimo, to nije velika stvar – na kraju krajeva, ne može se osuditi grupa ljudi. Što kaže narod: ’Grom uvek u najviše drvo udara’. Neću da budem to drvo; morao bi da budeš budala da insistiraš da budeš najviše drvo.” Da li je to iskreno? Svakako da nije. Takva osoba je zaista prepredena; ako postane crkveni vođa ili nadzornik, zar neće da nanese gubitak radu crkve? Naravno da hoće. Takva osoba nikako ne sme da se koristi. Možete li da raspoznate takav soj ljudi? Recimo, na primer, da postoji vođa koji je učinio nešto loše i ometao rad crkve, ali niko ne razume šta se zapravo dešava sa tom osobom, niti Višnji zna kakva je – samo ti znaš šta se zapravo dešava sa njim. Da li bi ti iskreno preneo to pitanje Višnjem u takvim okolnostima? Ovo pitanje je ono koje najviše otkriva kakav je čovek. Recimo da to kriješ i nikome ništa ne govoriš, pa čak ni Bogu, čekajući dan kada će taj vođa počiniti toliko zla da će upropastiti rad crkve, i nakon što su ga svi već razotkrili i rešili njegov slučaj, ako tek tada ustaneš i kažeš: „Sve vreme sam znao da on nije dobar čovek. Radi se o tome da su neki ljudi mislili da on jeste dobar; da sam nešto rekao, niko mi ne bi poverovao. Baš zato nisam ništa rekao. Sada kada je uradio neke loše stvari i svi vide ko je on zaista, mogu da progovorim o tome šta se zaista dešava sa njim”. Da li je to iskreno s tvoje strane? (Nije.) Ako se ti svaki put kada su nečiji problemi razotkriveni ili se prijavi neki problem povodiš za gomilom i poslednji si koji će ustati i razotkriti tu osobu ili prijaviti problem, da li si iskren? Ništa od toga nije iskreno. Ako ti se neko ne sviđa ili te je neko uvredio, i znaš da on nije zla osoba, ali pošto si ti sitničav, počinješ da mrziš tu osobu i želiš da joj se osvetiš, da napraviš budalu od nje, možda ćeš smisliti neki način i potražiti priliku da Višnjem kažeš nešto loše o njoj. Možda ćeš samo iznositi činjenice, nećeš osuđivati tu osobu, ali dok iznosiš te činjenice, tvoja namera je već razotkrivena: želiš da iskoristiš ruku Višnjeg ili da Bog kaže neku reč i pozabavi se njom. Prijavljivanjem problema Višnjem, ti pokušavaš da postigneš svoj cilj. To očigledno sadrži primese ličnih namera, a svakako nije iskreno. Ako je to zla osoba koja ometa rad crkve i ti to prijavljuješ Višnjem da bi zaštitio crkveni rad i ako su, pored toga, problemi o kojima izveštavaš u potpunosti tačni, to se razlikuje od postupanja sa stvarima pomoću Sotoninih filozofija. To potiče iz osećaja za pravdu i odgovornost i to je ispunjenje tvoje odanosti; tako se iskrenost ispoljava.

Bog ne voli ljude koji se dodvoravaju, laskaju ili govore milozvučne reči. Dakle, kakve ljude Bog voli? Kako Bog voli da ljudi budu u interakciji s Njim i razgovaraju u zajedništvu s Njim? Bog voli poštene ljude, On voli da su ljudi iskreni prema Njemu. Ne treba da razmišljaš o tonu Njegovog glasa i izrazu lica niti da Mu se umiljavaš; samo treba da budeš iskren, da imaš iskreno srce, da imaš srce koje ništa ne krije, ništa ne zaklanja niti prerušava, i da dozvoliš da se na tebi spolja vidi ono što ti je u srcu. Drugim rečima, kada se odnosiš prema Hristu i budeš u interakciji s Njim, ne moraš da se naprežeš, da radiš bilo kakav „domaći zadatak”, niti da se pripremaš ili radiš bilo šta unapred; ništa od toga nije potrebno. Bog voli iskrenost: normalan, prirodan razgovor i interakciju od srca do srca. Čak i ako kažeš nešto što nije ispravno ili upotrebiš neke neprikladne reči, to nije problem. Na primer, recimo da odem negde i kuvar Me pita: „Da li imaš neka ograničenja u ishrani? Šta jedeš, a šta ne jedeš? Šta da pripremim?” Ja kažem: „Ne jedem previše slano, niti ljuto, a takođe ne previše masno i ništa prženo. Kao osnova može pirinač ili rezanci.” Da li su ta uputstva duboka? (Nisu.) Svako ko zna da kuva odmah bi razumeo, bez potrebe za spekulacijama, razmišljanjem ili detaljnim smernicama ili objašnjenjima. Samo kuvaj u skladu sa svojim iskustvom, to je jednostavno. Ali čak i najjednostavnija stvar je ljudima nedostižna jer imaju iskvarene naravi i sebični su. Kažem da ne bude previše masno, ali oni tokom kuvanja sipaju veliku kašiku ulja u malu porciju povrća, praktično ga isprže, što ga učini veoma masnim. Kažem ne previše slano, a oni stave par mrvica soli, tako da je jelo gotovo bezukusno. Sa toliko ulja i tako bezukusno, može li to uopšte da budi apetit? Kuvar ne može ni tu sitnicu da uradi kako treba, pa čak kaže: „Teško je dokučiti božje namere. Svaka reč koju bog izgovori je istina; ljudima je teško da je sprovedu u delo!” Šta znači „teško sprovesti u delo”? Nije teško primenjivati, već ti ne primenjuješ. Tvoja sebičnost je prevelika; uvek imaš sopstvene namere i lične primese. Uvek želiš da činiš sve po svojoj volji, da činiš sve po svom ukusu. Ja kažem: „Nemojte kuvati ljuta jela. Ako svi volite ljutu hranu, napravite Mi nešto što nije ljuto.” Ali kada kuvaju, insistiraju da bude ljuto; navale na hranu i samo je hvale. Kažem: „Rekao sam ti da ne bude ljuto. Zašto si to uradio?” „Ovo jelo mora da bude ljuto. Ako nije ljuto nije ukusno, bude bljutavo kada nije ljuto.” Kakva je to osoba? Da li ona ima dobre namere? Neki ljudi vole da jedu meso; Ja kažem: „Ako voliš meso, napravi sebi jelo s mnogo mesa. U Moje jelo stavi manje mesa ili Mi samo napravi jelo od povrća.” Odmah se složi, ali kada kuva, zanemaruje Moj zahtev, ubacujući velike komade mesa u lonac i dodaje čak i ljute papričice. Meso je već masno, ali ga on još i isprži i tako napravi hranu jakog ukusa po svom ukusu. Ako mu to ne dozvolim, nije mu pravo; čak i kaže: „Tebi je teško udovoljiti. Ovo je preukusno! Svi ostali ga jedu, zašto ne bi i ti? Zar ne kuvam ovo za tebe? Zdravo je mnogo jesti, hrana ti daje energiju. Kad si zdrav, zar ne uspevaš više da propovedaš? Mislim i na tebe i na braću i sestre u crkvi.” Zar ta osoba nije užasno problematična? On ima velike prohteve u svemu, ima sopstvene stavove i ideje o svemu. Da ne pominjem da li poseduje neku istinu ili ne, nema ni najosnovniju ljudskost. Da li je to iskreno? (Nije.) U početku, kada Me je ta osoba pitala, delovala je kao da je pristojna, kao da bi trebalo da ume dosta dobro da kuva. Ali kada je obrok poslužen, ja znam – on lepo govori, deluje kao da je dobar prema Meni, ali on je, u stvari, samo sebičan i podao čovek.

Često viđam sličnu osobu; prirodno je proračunata i oštroumna. Kada bude u interakciji sa Mnom, čim uzmem Svoj lek, ona već donosi vodu; kada se spremam da izađem, ona odmah zgrabi Moju torbu, i videvši da je napolju hladno, donosi Mi i šal i rukavice. Razmišljam: brza je, ali zašto postoji neki nelagodan osećaj? Bilo da ulazim ili izlazim, da oblačim odeću, obuću ili stavljam šešir, uvek postoji neko brži od Mene. Šta mislite da osećam? Da li treba da budem srećan ili iznerviran? (Iznerviran.) Da li biste bili iznervirani takvim ponašanjem? (Da.) Ako biste svi bili iznervirani, da li mislite da sam Ja iznerviran? (Da.) Neki ljudi, nakon što su sve ovo učinili za Mene, osećaju se prilično zadovoljno i ponosno na sebe, govoreći: „Kada sam radio, šef me je voleo. Gde god da odem, ljudi me vole jer brzo razmišljam.” Implicira da zna kako da podilazi, da se dodvorava, da laska; on nije tup, spor ili glup; okretan je i oštrouman, tako da je omiljen gde god da ode. Kaže da ga svi vole, što znači da bih i Ja trebalo da ga volim. Da li ga volim? Smučio mi se skroz naskroz! Izbegavam takve ljude kad god ih vidim. Ima i drugih koji, videvši kako telohranitelji i servilni lakeji šefova podzemlja i vodećih demona otvaraju vrata automobila i štite glave svojih šefova u svetu, čine isto i sa Mnom. Pre nego što i stignem do kola, oni pružaju ruku da otvore vrata, a zatim svojom rukom štite Moju glavu, ponašajući se prema Meni isto kao što se nevernici ponašaju prema vodećem kadru. Osećam gnušanje prema ovim ljudima. Ti ljudi, koji ni najmanje ne streme ka istini, imaju ljudskost koja je sebična, podla i prljava, i nedostaje im i najmanji osećaj stida. Kada si u interakciji sa drugima, dodvoravajući se i laskajući onima sa statusom i slavom, i neprestano im podilaziš, čak i neki čestiti ljudi smatraju da je to odvratno i gledaju s visine na takve ljude. Ako to činiš sa Mnom, smatram da je to još odvratnije. Nemoj nikada tako da se ponašaš prema Meni; Meni to nije potrebno, gadi Mi se. Ono što Mi treba nije tvoje dodvoravanje, laskanje, niti podilaženje. Treba da budeš iskren prema Meni, da govoriš iz srca kada se sretnemo, da pričaš o svom razumevanju, iskustvima i nedostacima, da razgovaraš o iskvarenosti koju ispoljavaš u procesu obavljanja svoje dužnosti i stvarima za koje osećaš da im nisi dorastao u svojim iskustvima. Možeš da tražiš i razgovaraš u zajedništvu o svim ovim stvarima, a možeš i da ih istražiš. Bez obzira na temu o kojoj razgovaramo u zajedništvu, moraš da budeš iskren i da imaš takvo srce i stav. Nemoj da misliš da dodvoravanjem, podilaženjem, laskanjem ili umiljavanjem možeš da ostaviš dobar utisak – to je potpuno beskorisno. Naprotiv, takvo ponašanje ne samo da ne donosi nikakvu korist, već može da ti nanese veliku sramotu i razotkrije tvoju nepromišljenost.

Oni koji ne mogu da budu iskreni čak ni prema Hristu, kakvi su to ljudi? Ako si iskren u svom postupanju prema drugima, plašiš se da bi mogli da saznaju tvoju pravu situaciju i da te povrede, plašiš se da bi mogli da te prevare, iskoriste, ismeju ili prezru. Međutim, čega se plašiš u tome da budeš iskren prema Hristu? Ako postoje te strepnje u tvom srcu, to je problem. Ako ne možeš da budeš iskren, to je takođe tvoj problem; to je oblast u kojoj treba da stremiš ka istini i da težiš promenama. Ako zaista veruješ i priznaješ da je osoba pred tobom Bog u koga veruješ, Bog koga slediš, onda je bolje da ne budeš u interakciji s Njim dodvoravanjem, laskanjem i milozvučnim rečima. Umesto toga, budi iskren, govori iz srca i izloži činjenice. Nemoj da govoriš stvari koje služe za pretvaranje, niti da izgovaraš laži ili reči koje prikrivaju, niti da se baviš smicalicama ili spletkama. To je najbolji način za interakciju sa Hristom. Da li možete to da postignete? Šta je pozitivno: biti iskren ili dodvoravati se i laskati? (Biti iskren.) Biti iskren je pozitivno, dok su dodvoravanje i laskanje negativni. Ako ljudi ne mogu da postignu tako pozitivnu stvar kao što je iskrenost, to ukazuje na problem u njima, na iskvarenu narav. Da li je taj Moj zahtev preteran? Ako mislite da je to preterano, ako mislite da ne zaslužujem takvo postupanje, ne zaslužujem da budete u interakciji sa Mnom na tako iskren način i sa tako iskrenim stavom, da li onda imate bolji metod, bolji način? (Ne.) Onda primenite ovaj pristup. Hajde da okončamo naš razgovor u zajedništvu u vezi sa ovom tačkom.