B. Ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti

Sada dolazimo do druge stavke – ispitivanje i analiza, uz dozu radoznalosti. Da li je lako shvatiti ovu stavku? Što se tiče aktivnosti i reči ovaploćenog Boga, kao i ličnosti ili naravi ispoljenih u svakoj Njegovoj reči i postupku, ili čak Njegovih sklonosti, normalni ljudi treba da postupaju sa njima ispravno. Oni koji istinski slede Boga i streme ka istini smatraju ova spoljašnja ispoljavanja Hrista normalnom stranom Njegovog tela. Što se tiče reči koje Hristos izgovara, oni mogu da ih slušaju i shvate sa stavom da ih smatraju za istinu, da iz tih reči shvataju Božje namere, shvataju načela primene i da u njima pronalaze put primene da uđu u istina-stvarnost. Ali antihristi se ponašaju drugačije. Kada posmatraju Hrista kako govori i deluje, ono što nose u srcu nije prihvatanje niti pokornost, već ispitivanje: „Odakle dolaze te reči? Kako su izgovorene? Rečenice se nižu jedna za drugom – da li su unapred smišljene ili su nadahnute svetim duhom? Da li su te reči naučene ili pripremljene unapred? Zašto ne znam? Neke od tih reči zvuče sasvim obično, kao običan govor. To ne liči na boga; da li bog zaista govori tako normalno, na tako uobičajen način? Ne mogu to da shvatim kroz ispitivanje, pa ću posmatrati šta radi u pozadini. Da li čita novine? Da li je pročitao neku poznatu knjigu? Da li uči gramatiku? Sa kakvim ljudima obično komunicira?” Oni nemaju stav pokornosti niti prihvatanja istine, već radije ispituju Hrista sa stavom naučnika koji sprovodi naučna istraživanja ili proučava akademske predmete. Oni ispituju sadržaj Hristovih reči i Njegov način govora, slušaoce kojima se Hristos obraća, kao i Hristov stav i nameru svaki put kada govori. Kad god Hristos govori ili dela, sve što dođe do njihovih ušiju, sve što mogu da vide i sve što čuju postaje predmet njihovog ispitivanja. Oni ispituju svaku Hristovu reč i rečenicu, svaki postupak koji On preduzima, svakog pojedinca kojim se On bavi, Njegovo ophođenje prema ljudima, Njegov govor i ponašanje, pogled i izraz lica, čak i Njegove životne navike i rutine, i Njegov način komunikacije i stavove prema drugima – oni ispituju sve to. To ispitivanje antihriste dovodi do sledećeg zaključka: s koje god strane posmatrao hrista, on deluje kao da ima normalnu ljudskost; sasvim je običan, ni po čemu se ne izdvaja, osim po sposobnosti da izrazi istinu. Da li je to zaista ovaploćeni bog? Bez obzira na to koliko ispituju, ne mogu da dođu do jasnog zaključka; bez obzira na to koliko ispituju, ne mogu da utvrde da li je Hristos bog koga priznaju u svojim srcima. Oni ispituju Hrista, a ne doživljavaju Božje delo – kako onda mogu da spoznaju Boga?

U svom ispitivanju Hrista, antihristi nisu u stanju da vide Božju veličinu, nisu u stanju da vide Božju pravednost, svemoć i autoritativnost. Bez obzira na to kako ispituju, oni ne mogu da dođu do zaključka da Hristos poseduje Božju suštinu; oni nisu u stanju da to prozru i shvate. Neki ljudi kažu: „Tamo gde ne možeš da prozreš niti da shvatiš, tu postoji istina za kojom treba tragati.” Na šta bi antihrist odgovorio: „Ne vidim ovde nikakvu istinu za kojom treba tragati; postoje samo sumnjive pojedinosti koje vredi podrobno ispitati.” Nakon ispitivanja i analize, oni zaključuju: ovaj Hristos može da izgovara samo neke reči i, izvan toga, ni po čemu se ne razlikuje od običnih ljudi. On nema posebnih darova, nema jedinstvenih sposobnosti, a čak ne poseduje ni natprirodne moći da čini znakove i čudesa kao što je Isus činio. Sve Njegove reči su reči smrtnika. Dakle, da li je On zaista Hristos? Odgovor na to pitanje čeka dalju analizu i ispitivanje. Bez obzira na to s koje strane posmatraju, oni ne mogu da vide Božju suštinu u Hristu; bez obzira na to kako ispituju, oni ne mogu da zaključe da Hristos ima identitet Boga. U očima antihrista, telo u kojem se bog ovaplotio treba da poseduje izvanredne moći, posebne darove, sposobnost da prikazuje čuda, da poseduje suštinu i sposobnost da ispoljava i izvršava božji autoritet. Međutim, ovoj običnoj osobi koja se nalazi pred njima nedostaju sve te osobine, a ni Njegovo izražavanje nije veoma elokventno; čak i kada opisuje mnoge stvari, On koristi svakodnevni jezik koji se ne uklapa u ljudske predstave, čak ne doseže ni nivo univerzitetskog profesora. Bez obzira na to kako antihristi ispituju Hristov govor, kako ispituju Hristova dela, kao i Njegov stav i način činjenja stvari, oni ne mogu da vide da Hristos – taj obični čovek – poseduje Božju suštinu. Stoga, u srcima antihrista, ono zbog čega ovu običnu osobu najviše vredi slediti jeste mnoštvo stvari, reči i pojava koje ne mogu da prozru – to je ono što je vredno njihovog ispitivanja i analize, to je njihova najveća motivacija da slede tu osobu. Koji sadržaj i teme su vredni njihovog ispitivanja i analize? Radi se o rečima o život-ulasku koje Hristos izgovara; obični ljudi zaista ne mogu da govore takve stvari, oni ih zaista nemaju, i takve reči se zaista ne mogu naći ni kod jedne druge osobe u ljudskom rodu – ne zna se odakle dolaze. Antihristi iznova to ispituju, ali nikada ne mogu ništa da zaključe. Na primer, kada govorim o tome kakav je neko, kakva je njegova suština i narav, obični ljudi će pažljivo uporediti te pojedinosti sa stvarnom osobom i proveriti to pitanje. Kada antihristi čuju te reči, oni ne zauzimaju stav prihvatanja da usklade i shvate to pitanje, već zauzimaju analitički stav. Šta analiziraju? „Kako znaš u kakvoj se situaciji ta osoba nalazi? Kako znaš da ima takvu narav? Na osnovu čega to karakterišeš? Nisi imao mnogo kontakata sa njom, kako je onda razumeš? Toliko dugo smo u kontaktu sa njom, zašto ne možemo da je prozremo ili razumemo? Moram to da osmotrim, a ne samo da ti verujem na reč. Ono što kažeš možda nije tačno ili ispravno.” Kada sam u komunikaciji s nekim ljudima, možda ću ih usmeravati u određenom poslu ili zanimanju. Ako su način i metoda tih smernica u skladu sa tehničkim znanjem koje oni poseduju i ako ih zadovoljavaju, oni će to nerado izvršiti. Ali ako ih ne zadovoljavaju, opiraće se u svojim srcima i razmišljati: „Zašto to radiš na taj način? Zar to nije suprotno od onoga kako se radi u toj branši? Zašto bih te poslušao? Ako je ono što kažeš pogrešno, ne mogu da te slušam; moram da uradim na svoj način. Ako si u pravu, moram da shvatim zašto je tako, kako si to spoznao. Da li si to proučavao? Ako nisi, otkud da to uopšte znaš? Ako nisi proučavao, ne bi trebalo da se razumeš u to; ako se razumeš, to nije normalno. Kako to da se razumeš? Ko ti je to rekao, ili si to potajno sam naučio?” Oni to analiziraju i ispituju u sebi. Svaka rečenica koju izgovorim, svaka stvar kojom se bavim, mora da prođe kroz filter antihrista, da prođe njihovu reviziju. Samo ako prođe njihovu reviziju, oni će je prihvatiti; ako ne prođe, oni će kritikovati, formirati sudove o tome i stvarati otpor.

Telo u kojem je Bog ovaploćen najveća je tajna za sve ljude. Niko ne može da shvati šta se zaista dešava u tom pogledu, niti može da shvati kako se Božja suština ostvaruje u tom telu – kako je Bog postao osoba, kako ta osoba može da izgovara reči iz Božjih usta i obavlja Božje delo, i kako tačno Božji Duh vodi i usmerava tu osobu. U čitavom ovom delu, ljudi nisu videli velike vizije niti su primetili bilo kakva značajna kretanja ovog tela – čini se da se ništa posebno ne dešava; sve izgleda normalno. Neprimetno, Bog je na Istok doneo slavu koja je bila u Izraelu. Kroz govor i rad ove osobe, tako je počelo novo doba i staro se završilo, a da niko nije shvatio kako se to dogodilo. Međutim, oni koji istinski veruju u Boga, koji su jednostavnog i otvorenog srca, koji poseduju ljudskost i razum, ne ispituju te stvari. Ako ne ispituju, šta rade? Samo pasivno čekaju? Ne. Oni vide da su te reči istina, veruju da je izvor svih tih reči Bog i tako priznaju činjenicu da je ova obična osoba Hristos, prihvataju Ga kao svog Gospoda i Boga, ne uzimaju u obzir ništa drugo. Antihristi, s druge strane, ne mogu da vide da sve ove reči i celokupno delo dolaze od Boga, da je izvor sveg ovog govora i rada Bog, i zato ne prihvataju ovu običnu osobu kao svog Gospoda i Boga. Umesto toga, oni sve više ispituju i opiru se u svojim srcima. Čemu se opiru? „Bez obzira na to koliko pričaš, bez obzira na to koliko veliko delo obavljaš, bez obzira na to ko je tvoj izvor, sve dok si obična osoba, sve dok se tvoj način govora ne poklapa sa mojim predstavama, sve dok tvoj izgled nije dovoljno veličanstven da mi zapadne za oko ili da zasluži moje poštovanje, ja ću te ispitivati i analizirati. Ti si predmet mog ispitivanja; ne mogu da te prihvatim kao svog gospoda, kao svog boga.” U procesu njihovog ispitivanja i analize, antihristi ne samo da ne uspevaju da razreše svoje predstave, buntovništvo i iskvarene naravi, već njihove predstave rastu iz dana u dan i postaju sve ozbiljnije. Na primer, kada se crkveni vođa otkrije kao antihrist, kada izazove ometanje i uništenje u toj crkvi, prva reakcija antihrista kada se tako nešto dogodi jeste da pita: „Da li hristos zna za to? Ko je postavio tog crkvenog vođu? Kakva je hristova reakcija na to? Kako se on s tim nosi? Da li hristos poznaje tu osobu? Da li je hristos ranije rekao da je ta osoba antihrist ili je prorekao taj događaj? Sada kada se pojavio tako veliki problem u ovoj crkvi, da li je hristos prvi saznao?” Kažem da nisam znao, upravo sam i Ja za to saznao. „To nije u redu – ti si bog, ti si hristos; zašto ne znaš? Ti bi trebalo da znaš.” Upravo zato što sam Hristos, obična osoba, ne moram da znam. Crkva ima svoje upravne odluke i načela za postupanje sa ljudima. Kada se pojave antihristi, mogu da se uklone i proteraju shodno načelima crkve. To odražava Boga koji ima vlast, to odražava istinu koja ima vlast. Ja ne moram sve da znam. Ako crkva ne postupi u skladu sa svojim upravnim odlukama i načelima za postupanje sa ljudima, onda ću se umešati. Međutim, ako braća i sestre razumeju načela Božje kuće o uklanjanju i proterivanju ljudi, tada ne moram da se uključujem. Tamo gde istina ima vlast, Ja ne moram da se mešam. Zar to nije sasvim normalno? (Jeste.) Ali antihristi mogu da stvaraju probleme i da razvijaju predstave o ovom pitanju, čak i da koriste te predstave da se odreknu Hrista i osude činjenicu da Hristos poseduje Božju suštinu. To je upravo ono što antihristi rade. Pošto se nešto ne uklapa u njihove predstave, zamisli ili očekivanja, oni mogu da poreknu Hristovu suštinu. Njihovo ispitivanje svakog pojedinačnog aspekta Hrista dovodi do sledećeg zaključka: oni ne vide suštinu Boga u Hristu; stoga, oni ne mogu da definišu tu osobu kao da ima Božju suštinu i Božji identitet. To dovodi do situacije u kojoj je sve u redu kada se ništa ne dešava, ali čim se nešto dogodi, antihristi prvi skaču i odriču se Hristovog identiteta i osuđuju Hrista. Dakle, koja je svrha ispitivanja koje vrše antihristi? Oni ne vrše ispitivanje i analizu da bi bolje razumeli istinu, već da bi pronašli dokaze i uhvatili povod za napad, da bi porekli činjenicu da se Bog ovaplotio, da bi porekli činjenicu da telo u kojem se Bog ovaplotio jeste Hristos, Bog. To je motiv i cilj antihrista koji ispituju i analiziraju Hrista.

Dok antihristi slede Hrista i predstavljaju se kao sledbenici, oni imaju ispitivački i analitički stav, i na kraju ne uspevaju da shvate istinu, niti da utvrde činjenicu da je Hristos Gospod, da je Bog. Ali zašto i dalje tako nerado, tako nevoljno slede i borave u Božjoj kući? Jedna stvar o kojoj smo ranije razgovarali jeste da oni imaju nameru da prime blagoslove; ambiciozni su. Druga stvar je da antihristi poseduju radoznalost koja se ne može naći kod običnih ljudi. Koja vrsta radoznalosti? To je njihova očaranost čudnim i neobičnim pojavama. Antihristi su posebno radoznali u pogledu svih čudnih i neobičnih pojava u svetu, svih događaja koji prevazilaze zakone prirode. Imaju želju da se udube u mnoge stvari i da ih temeljno prouče. Šta je suština tog ispitivanja? To je čista nadmenost, želja da se sve razume, da se sazna istina iza svega, da se ne bi ispostavilo da su nesposobni. Bez obzira na to, oni žele da budu prvi koji će nešto da saznaju, da budu najinformisaniji i najobavešteniji o svim stranama nekog pitanja – oni žele da budu „naj” u svakom pogledu. Dakle, oni isto tako ne zanemaruju niti propuštaju pitanje Boga koji se ovaploćuje. Oni kažu: „božje ovaploćenje je najveća tajna u ljudskom svetu. Šta se tačno dešava sa tom najvećom tajnom, tom najdivnijom stvari? Pošto prevazilazi uobičajena očekivanja i to telo se razlikuje od običnih ljudi, u čemu je razlika? Moram u to lično da se uverim i da shvatim.” Na šta oni misle kada kažu da hoće „lično da se uvere i shvate”? Oni misle: „Putovao sam u mnoge zemlje, posetio poznate planine i istorijska mesta i razgovarao sa poznatim i mudrim ljudima; svi su oni samo obični ljudi. Jedini koga nisam upoznao niti naučio nešto od njega je ovaj hristos. Šta je tačno suština ovog hrista? Moram u to lično da se uverim i da shvatim.” U šta tačno žele da se uvere i da shvate? „Čuo sam da bog može da čini znakove i čudesa. Kažu da je Isus gospod, da je hristos; koje znake i čudesa je on činio da bi zadovoljio radoznalost ljudi? Sećam se jednog događaja kada je, nakon što je gospod Isus prokleo smokvu, ona uvenula. Može li ovaj hristos sada da uradi isto? Moram da se uverim i da shvatim, a ako dobijem priliku, da ga testiram da vidim da li može da ostvari takva dela. Kaže se da ovaploćeni bog poseduje božji autoritet, da oduzetima vraća hod, slepima vid, gluvima sluh, a bolesnicima zdravlje. To su čudesni i novi događaji; u ljudskom svetu smatraju se izvanrednim sposobnostima koje obični ljudi nemaju. To je nešto u šta moram lično da se uverim.” Pored toga, postoji još jedna najznačajnija stvar koja zaokuplja njihov um. Oni kažu: „U čemu je tačno stvar sa prošlim i sadašnjim životima, i ciklusom reinkarnacije u ovom ljudskom svetu? Obični ljudi to ne umeju jasno da objasne. Pošto se bog ovaplotio i bog upravlja svime, da li hristos zna nešto o tome? Kada se ukaže prilika, moram da ga pitam i raspitam se o toj stvari; daću mu da ispita moj izgled i vidi da li je moja sudbina dobra, šta sam bio u prošlom životu, da li sam bio životinja ili čovek. Ako on zna te stvari, onda ću biti impresioniran; to bi ga učinilo izvanrednim, izdvojilo bi ga od običnih ljudi, a možda bi ga učinilo i hristom. Takođe, kažu da postoji božji presto i prebivalište na nebu, pa da li ovaj ovaploćeni bog zna gde su božje prebivalište i carstvo nebesko? Kaže se da su u carstvu nebeskom ulice popločane zlatom, da su blistave i veličanstvene; ako bi ovaj ovaploćeni bog mogao da nas povede u obilazak, zar ceo naš život ne bi bio vredan truda, i da naša vera nije bila uzaludna? Štaviše, ne bismo morali da obrađujemo zemlju; kada ogladnimo, hristos bi naprosto mogao da pretvori kamenje u hranu samo jednom rečenicom. Sa pet hlebova i dve ribe nahranio je pet hiljada ljudi; zar ne bismo time izvukli veliku korist? A šta kad hristos govori? Kažu da opskrbljuje živom vodom, ali gde je ta živa voda? Kako se snabdeva, kako teče? Sve su to stvari koje vredi istražiti, svaka je sasvim nova. Ako bih svojim očima mogao da posvedočim samo jednoj od tih stvari, onda bih u ovom životu postao osoba sa opsežnim znanjem i iskustvom, a ne obična osoba.” Zar ih ta radoznalost ne nadvladava? (Da.)

Neki ljudi počinju da veruju u Boga, da prihvataju Hrista i da slede Hrista, ne da bi zadobili istinu, već sa drugačijim naumom. Neki ljudi, čim Me sretnu, pitaju: „Šta znači sedam pošasti i sedam čaša u Otkrivenju? Šta znači beli konj? Da li je troipogodišnja katastrofa već stigla?” Odgovaram: „Šta to pitaš? Šta je Otkrivenje?” Oni odgovaraju: „Ti čak i ne znaš za Otkrivenje? Kažu da si bog, ali ja baš i nisam uveren u to!” Drugi pitaju: „Tokom procesa propovedanja jevanđelja nailazimo na ljude koji se raspituju o mističnim pitanjima. Šta da radimo?” Čak i ne čekam da završe, već odgovaram: „Svako ko uvek pita za tajne umesto da traži istinu nije neko ko prihvata istinu; ne može biti spasen u budućnosti. Oni koji uvek traže tajne ne valjaju; ne propovedajte jevanđelje takvim ljudima.” Zašto to govorim? Ko, na kraju krajeva, postavlja ta pitanja? To nije neko drugi; to su oni sami. Oni žele da postavljaju ta pitanja i znaju odgovore na njih, i misle da ne znam ko pita, kao da ne mogu da ih prozrem! Kada čuju Moje reči, oni misle: „Bog je rekao da ne valjam, zato ću prestati da postavljam pitanja.” Šta kažete na Moj pristup? Zar ih nije efikasno ućutkao? Da sam im odgovorio, zar se to ne bi uklopilo u njihovu spletku? Zatim bi tražili prst i uzeli ruku, postavljajući pitanja bez prestanka. Da li imam obavezu da im objasnim te stvari? Šta bi uopšte mogao da uradiš s tim znanjem? Čak i da znam, neću ti reći. Zašto bih ti rekao? Da li sam Ja tumač svetih knjiga? Jesi li došao ovde da studiraš teologiju? Ti dolaziš da Me ispitaš; da li zbog toga treba da otvorim Svoje srce za tvoje ispitivanje? Da li je to primereno? Ti dolaziš da Me iskušaš, a da li treba da ti dozvolim da Me iskušaš? Da li je to primereno? Ti nisi ovde da prihvatiš istinu; ti dolaziš da postavljaš pitanja sa neprijateljskim stavom, punim sumnje i propitivanja. Nikako ti ne bih dao odgovore. Neki kažu: „Zar nije neophodno odgovoriti na bilo koje pitanje?” Zavisi od slučaja do slučaja. Kada je reč o istini i crkvenom radu, još uvek moram da razmotrim situaciju. Ako sam ti već rekao, a ti se još uvek praviš da ne znaš, praviš se da se ponizno raspituješ, onda ti neću odgovoriti. Orezaću te i posle toga ćeš shvatiti. Iz perspektive kako antihristi ispituju i analiziraju Hrista i njihove radoznalosti o suštini Hrista i Boga, šta tačno antihristi ispituju? Oni ispituju istinu. Oni se prema svemu što Bog čini odnose kao prema predmetima svog ispitivanja i analize, koristeći to kao način da im prođe vreme. Oni slede Boga kao da su naučnici koji proučavaju određenu oblast ili određeni korpus znanja, baš kao da su bezvernici koji pohađaju teološku školu. Da li takvi ljudi mogu da prime Božje prosvećenje? Mogu li da prime svetlost? Mogu li da shvate istinu? (Ne.)

U crkvi ima nekih zadataka koji su se po prvi put pojavili i neki od njih podrazumevaju profesionalni rad. Kada usmeravam takav rad, neki ljudi pomno i ponizno slušaju, shvatajući načela kojih se treba pridržavati u obavljanju tih dužnosti i istina-stvarnost koju treba primenjivati i u koju treba ući. Međutim, neki ljudi razbijaju glavu ispitujući u svom srcu i misle: „Ti nisi proučavao te oblasti. Uostalom, možeš li zaista da budeš upućen u toliko mnogo oblasti? Ko može da shvati i da zna sve? Na osnovu čega nas usmeravaš? Zašto bismo te slušali? Iako ponekad ono što kažeš kada nas usmeravaš zaista ima smisla, kako to znaš? Ako nešto ne proučavam, nisam u to upućen. Moram da razmislim, da nastojim da saznam više, da vidim više, da čujem više i da pokušam da dođem do tačke u kojoj mi ne treba tvoje usmeravanje i da mogu to da uradim sam. Čini se da i ti učiš u hodu, savladavajući ga malo pomalo.” Oni samo gledaju kako nešto izgleda spolja, ne videći da, s jedne strane, bez obzira na to šta ta osoba kaže ili čini, postoje načela – bez obzira na to koji se rad usmerava, on se radi po načelu, a to načelo je povezano sa stvarnim potrebama ljudi i željenim rezultatima stvarnog rada. S druge strane, i što je najvažnije, ovaj čovek nije naučio ništa; Njegovo znanje, učenje, uvid i iskustvo nisu izuzetni. Ali postoji jedna stvar koju ljudi ne treba da zaborave: bez obzira na to da li su Njegov uvid, znanje, iskustvo i stručnost bogati ili vredni pažnje, izvor odgovoran za obavljanje trenutnog dela nije ovo spoljašnje telo, već suština ovog tela – Sâm Bog. Stoga, ako sudiš na osnovu izgleda ovog tela – Njegove visine i izgleda, tona, intonacije i načina govora – nećeš moći da objasniš niti da shvatiš zašto On može da obavlja te zadatke i bude kompetentan u njima, nećeš moći to da prozreš. Da li to što ne možeš da prozreš znači da je to nerešivo pitanje? Ne, to može da se reši. Ne treba to da prozreš; samo treba da znaš, setiš se i priznaš jednu stvar: Hristos je telo u kojem se Bog ovaplotio. Načela, stav i pristup koje ljudi treba da imaju prema Hristu nisu da ispituju, analiziraju, niti da zadovoljavaju svoju radoznalost, već da priznaju, prihvate, slušaju i pokoravaju se. Ako ispituješ i analiziraš, da li će ti to na kraju omogućiti da vidiš suštinu Boga? Neće. Bog nikome ne dozvoljava da Ga analizira ili ispituje; što više ispituješ i analiziraš, Bog će se sve više skrivati od tebe. Šta ljudi osećaju kada se Bog sakrije? Osećaju da koncept Boga u njihovom srcu postaje nejasan, njihov koncept istine postaje nejasan, a sve o putu koji treba da slede je zamagljeno. To je kao da ti zid prepreči pogled; ne možeš da vidiš ispred sebe, sve je maglovito. Gde je Bog? Ko je Bog? Da li Bog zaista postoji? Ova pitanja su kao crni zid koji stoji pred tobom, a to ustvari Bog krije Svoje lice od tebe, tako da ne možeš da Ga vidiš. Sve te vizije za tebe postaju nejasne, gube se, a tama ti ispunjava srce. Kada ti se srce zamrači, da li još uvek imaš put pred sobom? Da li još uvek znaš šta da radiš? Ne znaš. Bez obzira na to koliko su ti prvobitni pravac i ciljevi bili jasni, kada ispituješ i analiziraš Boga, oni će postati nejasni i mračni. Kada ljudi zapadnu u takvu situaciju, takvo stanje, oni su u opasnosti; to se dešava onima koji se usredsređuju na ispitivanje Boga. Antihristi su uvek u takvoj situaciji, sa mrklim mrakom ispred sebe, nesposobni da raspoznaju šta su pozitivne stvari, šta je istina. Bez obzira na to šta Bog radi, oni nisu u stanju da potvrde da je to zaista Bog, da je to Sâm Bog; ma s koje strane gledali, oni samo vide ovaploćenje kao osobu, jer oni uvek ispituju i analiziraju, tako da Bog takođe nastavlja da ih zaslepljuje. Vidiš ih da gledaju razrogačenim, sjajnim i velikim očima, ali su i dalje slepi. Kada Bog sakrije Svoje lice od ljudi, to je kao da su njihova srca neosetljiva, uronjena u potpunu tamu. Oni samo vide površne pojave, nesposobni da uoče put koji leži u nutrini, ne uspevaju da shvate osnovnu istinu – štaviše, ne mogu da vide Božju suštinu niti Njegovu narav.

Podvrgavanje Božje pojave i dela analizi i ispitivanju neće dati nikakve rezultate. Od vitalnog je značaja ne upasti u stanje analiziranja i ispitivanja; to je put negativnosti. Koji je onda pozitivan put? Radi se o tome da, pošto čvrsto veruješ da je ovo Božje delo, da je ova obična osoba telo u kojem je Bog ovaploćen i da ima Božju suštinu, onda treba da prihvatiš i pokoriš se bezuslovno. Ljudi osećaju da ovo telo ima mnoge aspekte koji su neprijatni, mnoge aspekte koji su u suprotnosti sa ljudskim predstavama i zamislima; to je problem sa ljudima. Bog deluje na taj način, a ono što treba da se promeni su ljudske predstave, njihove iskvarene naravi i njihovi stavovi prema Bogu, a ne telo u kojem se Bog ovaplotio. Ljudi ovde treba da traže istinu, da traže Božje namere i da zauzmu svoju odgovarajuću perspektivu i poziciju, umesto da Ga priznaju kao Boga i da još uvek žele da Ga ispitaju, ili da analiziraju i razgovaraju o onome što On radi i govori. To bi bio veliki problem. Kada su tvoja pozicija i tvoj ugao prihvatanja istine pogrešni, ishod načina na koji gledaš na sve će se promeniti, utičući na put i pravac tvoje težnje. U svemu što Bog čini ili kaže, bez obzira da li se to uklapa u ljudske predstave ili ne, to je samo privremeno pitanje. Doprinos i vrednost svega što Bog čini za ljudski rod, vrednost koju donosi ljudskom životu, večni su. Ne može ih promeniti nijedna osoba, nijedna akademska disciplina, nijedna izjava i nijedan argument, ili bilo koji trend. To je vrednost istine. Moguće je da u ovom trenutku reči i dela ove obične osobe ne mogu da zadovolje tvoju radoznalost ili sujetu, niti mogu u potpunosti da te ubede ili da te pridobiju u srcu i govoru; međutim, doprinosi svih reči koje On izgovara danas i svih dela koja On obavlja u ovom dobu i tokom ovog perioda celom ljudskom rodu, celom dobu i celokupnom Božjem planu upravljanja, večno su nepromenljivi – to je činjenica. Stoga ćeš jednog dana shvatiti: „Pre dvadeset ili trideset godina, ispitivao sam, pogrešno tumačio, opirao se, pa čak i sudio i osuđivao neku izjavu ove obične osobe. Dvadeset ili trideset godina kasnije, kada ponovo razmotrim tu izjavu, moje srce je ispunjeno osećajem duga i samoprekorevanjem.” Iskvareni ljudi su neznatni i beznačajni pred Bogom, oni su zauvek odojčad, nije ih vredno pominjati. Bez obzira na to koliko posla čovek obavlja, u poređenju sa doprinosom koji je svaka reč koju je Bog izgovorio dala čitavom čovečanstvu u bilo kojem periodu i u bilo kojem kontekstu, razlika je kao između neba i zemlje! Dakle, moraš da shvatiš da Bog nije predmet da ga ljudi ispituju, analiziraju i dovode u pitanje. Božje delo i telo u kojem je Bog ovaploćen nisu ovde da bi zadovoljili radoznalost ljudi. On ne obavlja čitavo ovo delo da bi ubio vreme ili da bi mu brže prolazili dani – Njegova namera je da spase ljude jednog doba, da spase čitav ljudski rod, a rezultati dela koje namerava da ostvari trajaće večno. Antihristi se prema Hristu odnose kao prema običnoj osobi koju ispituju i analiziraju da bi zadovoljili svoju radoznalost. Kakve je to prirode? Može li se to razumeti ili oprostiti? Oni su grešnici za sva vremena, prokleti i zauvek bez oprosta! Ako osoba ima ljudskost, shvata istinu i poseduje istina-stvarnost, prilično je odbojno čak i ispitivati takvu osobu. Ophođenje prema Hristu kao prema običnoj osobi i unutrašnje ispitivanje Njega, postupanje prema svemu što On radi sa neprijateljstvom i klevetom, i nastojanje samo da zadovoljiš svoju radoznalost u vezi sa rečima koje On govori – čak i neki ljudi, kada Me vide, kažu: „razgovaraj još s nama u zajedništvu o istini, razgovaraj još o jeziku trećeg neba, reci nam još stvari koje ne znamo” – za šta oni smatraju ovu osobu? Za nekoga ko će im ubiti dosadu? Kako Bog karakteriše ovo pitanje? Zar to nije bogohuljenje? Ako je usmereno na ljude, to se zove ruganje i ismevanje; ako je usmereno na Boga, to je bogohuljenje.

Unutar sadržaja ovog ispoljenja – ispitivanja, analiziranja i radoznalosti – priroda-suština antihrista se ispoljava kao opakost i odbojnost prema istini. Oni zanemaruju sve pozitivne stvari; oni ih preziru i ophode se prema njima sa omalovažavanjem, ne štedeći čak ni telo u kojem je Bog ovaploćen. Oni moraju da zadovolje svoju radoznalost po svim pitanjima, podvrgavajući sve svom ispitivanju, želeći da izvuku zaključke i dođu do suštine svega, da shvate šta se dešava, ne bi li izgledali upućeno i inteligentno. To je iskvarena narav ljudi. Naviknuti da sve ispituju, oni sada svoje ispitivanje usmeravaju na Boga. A šta im to donosi? Savršenstvo i spasenje? Ne, to im samo donosi propast i uništenje! Tako se karakterišu antihristi. Oni su prokleti i za osudu su. U svom pristupu telu u kojem se Bog ovaplotio, oni nikada ne zauzimaju položaj sledbenika ili stvorenih bića da Ga prihvate i vide; umesto toga, oni Ga opažaju i pristupaju Mu iz ugla i sa stanovišta naučnika, sveznalice, nekoga prepunog radoznalosti, i nadmenog pojedinca koji nije u stanju da shvati istinu i koji prezire pozitivne stvari. Sasvim je jasno da takvi ljudi ne mogu biti spaseni.

6. jun 2020. godine