III. Prezir prema Božjim rečima

Danas ćemo nastaviti razgovor u zajedništvu o desetoj stavki različitih ispoljavanja antihrista – istinu preziru, drsko krše načela i zanemaruju uređenja Božje kuće. Prošli put smo razgovarali zaključno sa trećim odeljkom ove velike teme, a ona je da antihristi preziru Božje reči. Naš razgovor i detaljna analiza ovog odeljka bili su podeljeni u tri podteme. Koje su to podteme? (Prva je da antihristi proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči; druga je da se antihristi odriču Božjih reči ako one nisu u skladu s njihovim predstavama; i treća je da antihristi krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju.) Da li ove tri podteme čine celinu onoga što je obuhvaćeno time da antihristi preziru Božje reči? (Trebalo bi da ima još nečega.) Koje još izjave i ispoljavanja postoje? (Antihristi se sa nepoštovanjem ophode prema Božjim rečima.) Da li je ophođenje prema Božjim rečima s nepoštovanjem jedno od ispoljavanja toga da oni preziru Božje reči? Zar ophođenje prema Božjim rečima sa nepoštovanjem nije tumačenje preziranja Božjih reči? Ovde nam nisu potrebna tumačenja, već različita ispoljavanja i prakse antihrista koji preziru Božje reči, a koje možeš da vidiš i dotakneš i za koje si čuo. Čini se da baš i ne razumete različita ispoljavanja načina na koji antihristi preziru Božje reči. Moguće je da na izvestan način doslovno razumete tri stavke o kojima sam prethodno besedio, ali ne možete da se dosetite kroz koja još ispoljavanja antihristi preziru Božje reči, zar ne? Trebalo je da upamtite sva tri ispoljavanja o kojima smo prethodno razgovarali u zajedništvu. Da li su ponašanja i ispoljavanja antihrista u preziranju Božjih reči otvorena i javna? Da li ona predstavljaju ono što ispravni ljudi treba da rade? (Ne.) Ovo nisu ispoljavanja koja treba da postoje u normalnoj ljudskosti; nisu pozitivna, već negativna. Suština u osnovi ovih nekoliko ponašanja upućuje na Sotonu, na demone, na Božje neprijatelje. U načinu na koji se antihristi ophode prema Božjim rečima nema nikakve pokornosti, prihvatanja, doživljavanja, nikakvog ostavljanja po strani sopstvenih predstava ni prihvatanja Božjih reči uz jednostavnost i otvorenost – umesto toga, antihristi prema Božjim rečima oblikuju razne sotonske stavove. Narav koja se kroz ova ispoljavanja i ponašanja antihrista otkriva upravo je ono što Sotona ispoljava u duhovnom carstvu. Ni u jednoj situaciji, ni u jednom vremenskom dobu, ni u jednoj grupi ljudi, ova ponašanja nisu pozitivna. Opaka su i negativna, i nisu ispoljavanja niti ponašanja koja bi stvoreno biće ili normalna osoba trebalo da imaju. Stoga ih karakterišemo kao ispoljavanja antihrista. Nakon razgovora u zajedništvu o ove tri stavke, većina ljudi mogla bi da pomisli da ova tri ispoljavanja verovatno obuhvataju sve osnovne stavove antihrista prema Božjim rečima. Ipak, postoji jedna stvar koju ste prevideli: ophođenje antihrista prema Božjim rečima daleko je od toga da je ograničeno isključivo na ova tri pristupa. Postoji još jedno ispoljavanje i ponašanje koje takođe ilustruje da antihristi preziru Božje reči. Koje je to ispoljavanje? Da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba. Pogledamo li doslovno značenje ovoga, u mislima nekih ljudi se možda pojavljuju slike koje upućuju na određene pojedince, s tim da konkretna i istinska ispoljavanja toga i dalje nisu sasvim jasna; još uvek su vrlo neodređena i uopštena. Stoga ćemo danas u zajedništvu razgovarati o tome kako se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba.

D. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba

Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba; moglo bi se reći da se i prema samoj istini antihristi ophode kao da je roba. Šta znači to da se prema njima ophode kao da su roba? To znači iznositi samo neke verbalne tvrdnje, razmetati se, a zatim na prevaru zadobiti poverenje ljudi, njihovu podršku i odobravanje radi sticanja slave, dobitka i statusa. Božje reči i istina time postaju njihove odskočne daske. Ovo je stav antihrista prema istini. Oni istinu iskorišćavaju, njome se poigravaju i po njoj gaze, a to je određeno priroda-suštinom antihrista. Dakle, šta su tačno Božje reči i istina? Kako tačno treba da definišemo istinu? Recite Mi, šta je istina? (Istina je kriterijum čovekovog vladanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga.) Ovo je tačna i konkretna definicija istine. Kako svi vi razumete ovu izjavu? Kako ovu izjavu treba da primenjuješ u svom svakodnevnom životu i tokom života? Kako ovu izjavu treba da doživiš? Recite ono što vam trenutno pada na pamet i što razumete bez ikakvog filtriranja ili obrađivanja. Iskazana jezikom vašeg iskustva, šta je istina? Šta su Božje reči? (Istina može da promeni čovekove poglede na život i njegove vrednosti, omogućavajući mu da proživi obličje normalne ljudskosti.) Iako to nije sveobuhvatno, sve što si rekao prenosi iskustveno razumevanje istine; to su uvidi i shvatanja koje si iskusio i izveo iz svakodnevnog života. Da li bi još neko želeo nešto da podeli sa drugima? (Istina može da pročisti naše iskvarene naravi, omogućavajući nam da postupamo prema načelima i da stvari obavljamo u skladu sa Božjim namerama.) Ova izjava je prilično dobra i oštroumna. Nastavite. (Istina je život, put do večnog života. Jedino stremljenjem ka istini i živeći prema njoj čovek može da zadobije život.) (Istina ljudima omogućava da se boje Boga i klone zla, da postanu istinski ljudi.) Obe ove izjave obuhvataju načela primene za ljudski svakodnevni život. Iako su ta objašnjenja relativno duboka i uzvišena, veoma su praktična. (Istina može razotkriti iskvarene naravi u nama, promeniti naša pogrešna gledišta o raznim stvarima i omogućiti nam da proživimo obličje istinskog čoveka.) Ove izjave su praktične i obuhvataju vrednost i značaj istine za ljude, kao i dejstva koja istina može imati na ljude. O ovome što ste svi vi pomenuli, ranije smo često razgovarali. Iako postoje razlike između onog što svaka osoba naglašava, sve to je povezano sa prethodno objašnjenom i definisanom izjavom o istini – istina je kriterijum kojim se sve meri. Može li se istina izjednačiti sa Božjim rečima? (Da.) Božje reči su istina. Na osnovu iskustvenog razumevanja koje ste podelili u zajedništvu, možemo li reći da je istina stvarnost svih pozitivnih stvari? (Da.) Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Ona može biti život nekog čoveka i pravac kojim on ide; može omogućiti čoveku da odbaci svoje iskvarene naravi, da dostigne tačku da se boji Boga i kloni se zla, da postane neko ko se pokorava Bogu, ko je u skladu s merilom kao stvoreno biće i neko koga Bog voli i smatra ga prihvatljivim. Imajući u vidu dragocenost istine, kakav stav i perspektivu treba imati prema Božjim rečima i istini? To je sasvim očito: za one koji istinski veruju u Boga i one koji imaju bogobojažljivo srce, Njegove reči su njihova žila kucavica. Ljudi treba da cene Božje reči, da ih jedu i piju, da u njima uživaju i prihvataju ih kao svoj život, kao pravac kojim idu, kao odmah dostupnu pomoć i opskrbu; ljudi treba praktično da deluju i doživljavaju u skladu sa izjavama i zahtevima istine i da se pokoravaju raznim zahtevima i načelima koje im istina daje. Samo tako čovek može da zadobije život. Stremljenje ka istini je, pre svega, sprovođenje Božjih reči u delo i njihovo doživljavanje, a ne njihovo podvrgavanje proučavanju, analizi, nagađanju i sumnji. Budući da istina predstavlja stalno spremnu pomoć i opskrbu za ljude i budući da može biti njihov život, oni prema istini treba da se odnose kao prema najdragocenijoj stvari. Zato što moraju da se oslone na istinu da bi živeli, da bi udovoljili Božjim zahtevima, da bi dostigli tačku da se Boga boje i klone se zla i da bi u svom svakodnevnom životu pronašli put praktičnog delovanja i dokučili načela primene, postižući pokornost Bogu. Ljudi se, takođe, moraju oslanjati na istinu kako bi odbacili svoje iskvarene naravi, kako bi postali oni koji su spaseni i stvorena bića koja su u skladu s merilom. Bez obzira na to iz koje perspektive ili na koji način se to izražava, stav ljudi prema istini nikako ne treba da bude stav da se prema Božjim rečima i istini odnose kao prema nekom proizvodu ili čak kao prema robi kojima se može neobavezno trgovati. To je ono što bi Bog želeo najmanje da vidi, i ujedno je poslednja vrsta ponašanja i ispoljavanja koju bi istinsko stvoreno biće trebalo da ima.

S kojom svrhom i namerom se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba? S kojim ciljem to zapravo rade i koji im je motiv? Kad neki trgovac nabavlja robu, on se nada da će mu ta roba doneti koristi i značajnu sumu novca koju priželjkuje. Prema tome, kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, oni se nesumnjivo ophode prema Božjoj reči kao da je materijalna stvar koja se može razmenjivati za razne koristi i novac. Oni ne cene, ne prihvataju, ne primenjuju niti doživljavaju Božje reči kao istinu, ne posmatraju Božje reči kao put života kojeg bi trebalo da se pridržavaju, niti kao istinu koju moraju da primenjuju kako bi odbacili svoje iskvarene naravi. Umesto toga, oni se prema Božjim rečima ophode kao da su roba. Za trgovca, najveća vrednost robe je u tome da je razmeni za novac, za željeni profit. Otud, kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, njihova namera i motiv su u osnovi isti. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba, u smislu da ih ne koriste da bi ih jeli, pili i u njima uživali, niti da bi ih doživljavali ili primenjivali, već kao dobra u svojim rukama kojima se trguje i koja se prodaju bilo kada i bilo gde, a nude se onima od kojih može da se profitira. Kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, to doslovno znači da se prema Božjim rečima ophode kao da su artikli, koji se u transakcijama koriste da bi se razmenili za novac; oni kupovinu i prodaju Božjih reči pretvaraju u sopstvenu profesiju. Posmatrajući ovo bukvalno, to istoga časa postaje jasno. Takvi postupci i ponašanja antihrista su sramotni, izazivaju ljudsko gađenje i gnušanje. Prema tome, koja su konkretna ispoljavanja da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba? To je ključna stvar o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu. Antihristi imaju neka vrlo očita ispoljavanja ophođenja prema Božjim rečima kao da su one roba. Kako bi vam to bilo što jasnije i razumljivije, o svakom od njih ćemo, ipak, raspravljati ponaosob. Zašto imam ovakav pristup? Na osnovu Mog dugogodišnjeg iskustva u radu i govoru, većina ljudi ima zbrkane misli i nema sposobnost da samostalno razmišlja. S obzirom na to, smislio sam najjednostavniji i najdelotvorniji metod, a on je u tome da svako pitanje ili temu – ma šta da je posredi – objašnjavam i pojašnjavam stavku po stavku, kako bih vam pomogao da o tome dobro promislite i razmislite. Da li je to prikladan način? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Sve to je baš sjajno, pošteđuje nas muke da razbijamo glavu razmišljajući previše o tome. Suviše smo zauzeti i za to nemamo vremena! Svoju energiju i misli trošimo na velike stvari, a ne na ova beznačajna, tričava pitanja. To što od nas tražiš da razmišljamo o ovim sitnicama deluje pomalo kao da nas potcenjuješ i da nedovoljno koristiš naš veliki talenat.” Da li je tako? (Nije.) Pa šta je onda u pitanju? (Naš kov je toliko loš da ponekad ne možemo da shvatimo istinu, pa nam je potrebno da Bog sa nama u zajedništvu razgovara o svakoj pojedinosti, reč po reč, rečenicu po rečenicu, kako bismo nešto od istine razumeli.) Vidiš, nehotice sam opisao pravo stanje stvari, otkrivajući šta se zaista događa sa svima vama, ali tako stoje stvari. I da to nisam razotkrio, svejedno bi bilo tako. Osim ovog načina rada, drugi ne postoji. Budem li o velikim temama govorio samo jednostavno i uopšteno, govoriću uzalud i Moj će trud biti protraćen. A to je samo gubljenje vremena, zar ne? Vratimo se glavnoj temi. Kad je reč o temi da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, podelićemo je na nekoliko podtema kako bismo, korak po korak, objasnili i pojasnili na koji način antihristi to rade i koji su konkretni primeri i ispoljavanja koji u dovoljnoj meri dokazuju da antihristi preziru Božje reči, a ujedno potvrđuju da antihristi zaista poseduju takvu suštinu. Razgovor u zajedništvu o ovoj stavki podelićemo na dva glavna dela.

1. Ophođenje prema Božjim rečima kao da su sredstvo za sticanje statusa, ugleda i dostojanstva

Prvi značajan aspekt jeste taj da je najuobičajenije ispoljavanje antihrista koji se prema Božjim rečima ophode kao da su one roba u tome da ove reči koriste kao sredstvo za sticanje sopstvenog statusa, ugleda, dostojanstva, još i više za sticanje materijalnog zadovoljstva, a ponajviše novca. Kad dođu u dodir sa Božjim rečima, antihristi pomisle: „Božje reči su sjajne. Svaka rečenica je racionalna i ispravna; ove reči ljudi ne mogu da izgovore i one se u Bibliji ne mogu pronaći.” U protekla dva doba Bog nije izgovorio ove reči. Ni u Starom ni u Novom zavetu nema tako eksplicitno i jasno izgovorenih reči. U Bibliji je zabeležen samo vrlo ograničen deo Božjih reči. Sudeći prema ovim rečima koje Bog danas govori, taj sadržaj je veoma bogat. Antihristi u svom srcu zatim osećaju ljubomoru i zavist, pa u sebi počinju da spletkare: „Ovaj običan čovek može toliko toga da kaže; kad ću i ja moći da izgovorim te reči? Kad ću i ja, poput ovog čoveka, moći beskrajno da izgovaram božje reči?” U svom srcu osećaju takav poriv i želju. Sudeći prema ovom porivu i želji, u njihovom srcu, antihristi osećaju zavist i strahopoštovanje prema ovim rečima koje izgovara Bog. Koristim reči „zavist” i „strahopoštovanje”; s obzirom na formulaciju ova dva pojma, želim da kažem da antihristi Božje reči ne posmatraju kao istinu i ne nameravaju da ih prihvate, već zavide na bogatstvu sadržaja tih reči, na količini teksta, kao i na dubokoumnosti ovih reči, čime se odražava dubina koja je ljudima nedostižna – i još više zavide na tome što su ovo reči koje oni sami ne mogu da izgovore. Na osnovu ovih aspekata „zavisti”, očito je da antihristi ove reči Božje ne smatraju izrazima božanstva, istinom ili životom i istinom Božje namere da spase i opskrbi ljudski rod. S obzirom na to da na ovim rečima antihristi mogu da zavide, jasno je da, u svom srcu, takođe žele da postanu oni koji takve reči izražavaju. Po tom osnovu, mnogi antihristi su u tajnosti uložili ogroman trud, svakodnevno se moleći, svakodnevno čitajući ove reči, beležeći, napamet učeći, rezimirajući i organizujući. U ove reči koje izgovara Bog uložili su veliki trud, praveći beskrajno mnogo zabeleški i zapisujući brojna zapažanja tokom svojih duhovnih posvećenosti, kao i moleći se nebrojeno puta da te reči upamte. Sa kojom svrhom sve ovo rade? Da bi jednog dana mogli iznenada da dobiju inspiraciju i da bi bili u stanju da beskonačno izgovaraju reči koje bi Bog rekao, kao kad se podigne ustava na brani; nadaju se da bi, poput Božjih reči, i njihove reči ljudima mogle da obezbede ono što im je potrebno, da ljudima obezbede život, da obezbede ono što ljudi treba da postignu i da ljudima postavljaju zahteve. Tako da, poput tela ovaploćenog Boga, oni mogu da stoje iz Božje perspektive i s Božjim statusom i da govore iste stvari kao Bog, Njegovim tonom i načinom govora, baš kako bi oni to želeli. U ovo su antihristi uložili mnogo truda i nije preterano reći da neki od njih čak neretko potajno vade beležnice da zapišu reči koje žele da kažu, reči za koje čekaju da im ih Bog dȃ. Međutim, šta god da rade, žudnje antihrista ostaju uvek neispunjene, želje im se nikad ne ostvaruju. Ma koliko truda da ulažu, ma koliko da se mole, koliko god da beleže Božje reči odnosno kako god da ih uče napamet i organizuju, sve to je uzalud. Bog kroz njih ne progovara ni jednu jedinu rečenicu, niti im je Bog omogućio da makar i jednom čuju Njegov glas. Koliko god da za tim žude i zbog toga postaju zabrinuti, naprosto ne mogu da izgovore nijednu rečenicu Božjih reči. Što su više iznervirani i ljubomorni i što im više ne polazi za rukom da ostvare svoj cilj, postaju sve razdraženiji. Zbog čega se nerviraju i zašto su tako zabrinuti? Uviđaju da Božje reči sve više i više ljudi dovode pred Boga da prihvate Božji sud i grdnju i prihvate Njegovu reč kao život, ali nema nijedne osobe koja ih obožava niti im se divi klanjajući im se u njihovom prisustvu. Zbog toga su iznervirani i razdražljivi. U toj svojoj iznerviranosti i zabrinutosti, ono čega antihristi mogu da se dosete i da o tome razmišljaju i dalje glasi: „Zašto ovi ljudi izvršavaju svoju dužnost u božjoj kući? Zašto je drugačije kad dođu u božju kuću u odnosu na neverujući svet? Zašto, nakon što dođu u božju kuću, većina ljudi počne lepo da se ponaša i postaju sve bolji? Zašto se u božjoj kući većina ljudi daje i plaća cenu bez ikakve naknade, pa čak i kad budu orezani, oni ne odlaze, a neki ne odlaze čak ni kad ih uklone ili izbace? U suštini, jedini razlog jesu božje reči, u pitanju su efekat i uloga koje ima knjiga ’Reč se pojavljuje u telu’.” Kad antihristi uvide ovu činjenicu, još više zavide na Božjim rečima. Stoga, nakon što su uložili ogroman trud i još uvek nisu u stanju da govore Božje reči niti da postanu Božji glasnogovornici, antihristi pomeraju svoje težište na Božje reči: „Premda ne mogu da izgovaram reči mimo onih koje je bog rekao, ako mogu da govorim reči koje su u skladu s božjim rečima – čak i ako su to samo doktrine ili šuplje priče – dokle god one ljudima zvuče ispravno, dokle god deluju u skladu sa ovim rečima božjim, zar među ljudima ne bih mogao da osiguram svoje mesto? Zar među njima ne mogu da stojim postojano? Ili ako bih reči iz knjige ’Reč se pojavljuje u telu’ često propovedao i objašnjavao, upotrebljavajući često ove reči da ljudima pomažem i sve što kažem i propovedam zvuči kao da dolazi iz božjih reči i ispravno je, zar time moj status među ljudima ne bi postajao sve stabilniji? Zar među njima ne bih zadobio veći ugled?” Razmišljajući na ovaj način, antihristi smatraju da su pronašli način da ostvare svoje želje za sticanjem statusa, većeg ugleda i priznanja, i vide nadu da to i postignu. Čim uoče nadu, antihristi u svom srcu osećaju potajno zadovoljstvo: „Kako sam samo pametan! Niko drugi to nije shvatio; zašto drugima taj put nije poznat? Tako sam pametan! Ipak, ma koliko bio pametan, o tome nikom ne smem da govorim; dovoljno je da to znam u svom srcu.” Imajući na umu takav cilj i plan, antihristi počinju da u Božje reči ulažu ozbiljan napor. Razmišljaju: „Ranije sam samo ovlaš posmatrao božje reči, ležerno sam ih slušao i govorio sam prvo što mi padne na pamet. Sad moram da promenim strategiju; to više ne mogu da radim, to je gubljenje vremena. Raniji pristup mi nije doneo nikakve rezultate; bilo bi zaista glupo da tako nastavim!” Dakle, oni se priberu, rešeni da u Božje reči ulože trud i da u najboljem svetlu prikažu svoje sposobnosti. Koje radnje antihristi preduzimaju kako bi svoje sposobnosti prikazali u najboljem svetlu? Oni ispituju Božji način govora i ton Njegovog govora, ispitujući takođe konkretan sadržaj Božjih reči u svakoj fazi i svakom periodu. Istovremeno se pripremaju kako da objasne ove reči Božje, a kad Božje reči propovedaju, kako da ih izgovaraju i objašnjavaju na način kojim će steći ljudsko divljenje i obožavanje. I tako, malo po malo, antihristi su u Božje reči zaista uložili mnogo truda. Ipak, jedno je sigurno: pošto su motivi u pozadini njihovog truda pogrešni i njihove namere zle, reči koje govore, ma koliko ih drugi slušali, samo su doktrine, samo su preslikane reči i izrazi Božjeg govora. Prema tome, koliki god trud da ulažu u Božje reči, sami antihristi ne postižu nikakve lične dobitke. Šta znači to da nemaju dobitke? To znači da se ne ophode prema Božjim rečima kao da su one istina. Oni ih ne primenjuju, već ih samo propovedaju, pa niko u antihristima ne vidi nikakvu promenu. Njihove se pogrešne misli i gledišta ne menjaju, ne menja se njihov pogrešan pogled na život, uopšte ne shvataju svoje sopstvene iskvarene naravi i nimalo ne uspevaju da sebe uporede sa različitim stanjima čoveka koja je Bog opisao. Dakle, koliko god da ispituju Božje reči, u antihristima su uočljiva samo dva ishoda: kao prvo, iako su reči Božje o kojima govore ispravne, pa čak i njihova objašnjenja tih reči nisu pogrešna, u antihristima ne možeš da vidiš nikakvu promenu. Kao drugo, koliko god da energično zagovaraju i propovedaju Božje reči, oni nemaju nikakvu samospoznaju. To je jasno uočljivo. Razlog zašto antihristi ispoljavaju takvo ponašanje je u tome što, iako Božje reči često zagovaraju i drugima propovedaju, oni sami ne prihvataju da su Božje reči istina. Oni sami ove reči nisu prihvatili; jedino žele da ih iskoriste da ostvare svoje skrivene motive. Nadaju se da će propovedanjem Božjih reči zadobiti status i koristi koje žele, a ako bi se ljudi prema njima odnosili i obožavali ih kao da su bog, onda bi to bilo idealno. Iako još uvek ne mogu da postignu ovaj cilj ili rezultat, to je krajnji cilj svakog antihrista.

Antihristi su u Božje reči uložili veliki trud; kad ovo čuju, neki ljudi bi to mogli pogrešno da razumeju i da se upitaju: „Znači li to da je antihrist svaki onaj koji ulaže trud u Božje reči?” Ako to tumačiš na ovaj način, nemaš duhovno razumevanje. Koja je razlika između truda koji ulažu antihristi u Božje reči i truda koji ulažu oni koji streme ka istini? (Namera i svrha su drugačije. Antihristi ulažu trud u Božje reči radi sopstvene koristi i statusa, da bi zadovoljili lične ambicije.) Kakav to trud ulažu antihristi u Božje reči? Oni uče napamet delove Božjih reči koji se slažu sa njihovim predstavama, uče kako da Božje reči objasne pomoću ljudskog jezika i zapisuju neke duhovne beleške i shvatanja. Takođe sažimaju, sortiraju i organizuju razne Božje izjave, poput onih za koje ljudi smatraju da se relativno slažu sa ljudskim predstavama, onih za koje se lako zapaža da imaju ton Božjeg govora, nekih reči o tajnama i nekih Božjih reči koje su neko vreme popularne i često se propovedaju u crkvi. Osim što uče napamet, organizuju i sortiraju ove stvari, i beleže svoja zapažanja o njima, oni očito rade još mnogo toga, uključujući neke neobične aktivnosti. Nema cene koju antihristi neće platiti da bi stekli status, zadovoljili svoju ambiciju i postigli svoj cilj da kontrolišu crkvu i da budu bog. Često rade do kasno u noć i bude se u cik zore, uvežbavajući svoje propovedi po čitavu noć sve do u sitne sate, a uz to pribeleže i tuđe briljantne izjave – sve to skupa kako bi se opremili doktrinom koja im je potrebna da bi držali uzvišene propovedi. Svakodnevno razmišljaju o tome kako da upriliče ove uzvišene propovedi, premišljajući se koje bi Božje reči bilo najkorisnije da odaberu, koje će to reči nadahnuti divljenje i hvalu među Božjim izabranim narodom, a onda te reči uče napamet. Zatim razmatraju kako da te reči protumače na način koji pokazuje njihovu pronicljivost i briljantnost. Da bi Božju reč zaista utisnuli u svoje srce, trude se da po nekoliko puta slušaju Njegovu reč. Sve to čine uz svu prilježnost studenata koji se bore za svoje mesto na fakultetu. Kad neko drži dobru propoved ili neku koja donosi određeno prosvetljenje ili neku koja nudi određenu teoriju, antihrist će to prikupiti i objediniti i od toga napraviti sopstvenu propoved. Nema tog truda koji će antihristu biti prevelik. Koji onda motiv i namera stoje u pozadini ovog njegovog truda? Da bude u stanju da propoveda Božje reči, da ih govori jasno i s lakoćom, da njima tečno vlada, kako bi drugi mogli da vide kako je antihrist od njih produhovljeniji, kako više ceni Božje reči, kako više voli Boga. Na taj način antihrist može da stekne divljenje i obožavanje nekih ljudi u svom okruženju. Antihrist oseća da to vredi uraditi, da je to vredno svakog truda, svake cene ili svake teškoće. Nakon što su u periodu od dve, tri, pet godina ulagali ovaj napor, antihristi postepeno postaju sve upućeniji u način Božjeg govora i sadržaj i ton Njegovih reči; neki antihristi mogu čak da oponašaju Božje reči ili da izdeklamuju nekoliko rečenica tih reči čim otvore usta. Naravno, to za njih nije najvažnije. Šta je najvažnije? Dok po svojoj volji mogu da oponašaju i deklamuju Božje reči, njihov način govora, ton, pa čak i intonacija sve više liče na one kod boga, sve više i više su kao kod hrista. Zbog toga se antihristi raduju u svom srcu. Zbog čega se raduju? Sve više osećaju kako bi bilo divno biti bog, uz toliko mnogo ljudi koji ih obožavaju i okružuju – kako bi veličanstveno to bilo! Sve ove zasluge pripisuju Božjim rečima. Smatraju da su Božje reči te koje su im dale ovu priliku, koje su ih nadahnule, a još više smatraju da su zahvaljujući Božjim rečima naučili da oponašaju Božji način govora i Božji ton. Zbog toga se na kraju sve više i više osećaju poput boga, sve više se približavajući identitetu i statusu božjem. Zbog toga čak osećaju da je predivno to što su u stanju da oponašaju Božji način govora i ton, da govore i žive s Božjim načinom govora i intonacijom, da su to trenuci u kojima najviše uživaju. Antihristi su dostigli ovu tačku – da li biste rekli da je ovo opasno? (Da.) U čemu se krije ta opasnost? (Oni žele da budu bog.) Želeti da budeš bog je opasno, baš poput Pavla, koji je rekao da je za njega živeti hristos. Kad jednom izgovori takve reči, za čoveka više nema iskupljenja. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su one put do toga da postanu bog. Šta su tokom ovog procesa antihristi učinili? Uložili su mnogo truda, potrošili su mnogo energije i vremena na Božje reči. Tokom ovog perioda, ispitivali su i analizirali Božje reči, neprekidno ih čitajući, učeći napamet i organizujući. Čak su oponašali Božji način govora i ton dok su čitali Njegove reči, naročito često korišćene izraze u Božjem govoru. Kakva je suština svih ovih postupaka? Ovde to opisujem kao suštinu trgovca koji kupuje robu po veleprodajnim cenama; odnosno, antihristi koriste najjeftiniji način da Božje reči pretvore u materijalnu stvar koju poseduju. Kad Božje reči čitaju, oni ih ne prihvataju kao istinu, niti kao put na koji ljudi treba da zakorače i takvim ih ne posmatraju. Umesto toga, oni ove reči, način i ton govora na sve načine nastoje da nauče napamet, u pokušaju da sebe pretvore u one koji takve reči izražavaju. Kad su u stanju da Božji ton i način govora oponašaju i u stanju da ovaj način i ton govora u potpunosti koriste u svom govoru i postupcima, dok žive među ljudima, antihristi nemaju za cilj da odano izvršavaju svoju dužnost, da stvari obavljaju prema načelima niti da budu odani Bogu. Umesto toga, oponašajući Božji ton i način govora i propovedajući ove reči Božje, oni žele da zagaze duboko u ljudsko srce i da postanu predmet ljudskog obožavanja. Teže tome da se popnu na presto u ljudskim srcima i da tamo vladaju kao carevi, da manipulišu ljudskim mislima i ponašanjem i time postignu cilj da kontrolišu ljude.

Ako antihriste koji ulažu trud u Božje reči u opisu poredimo sa trgovcima koji jeftino kupuju Božje reči kao robu, nije li onda to što antihristi oponašaju Božji govor, što koriste Božji način govora i ton da propovedaju Njegove reči isto što i prodavanje reči Božje kao da je roba? (Jeste.) Nijedan trgovac robu ne nabavlja da je kasnije ne bi prodavao. Svrha s kojom nabavlja ova dobra i poseduje ih jeste u tome da od tih artikala dobije veći profit, da ih razmeni za više novca. Stoga, veliki trud koji antihristi ulažu u Božje reči i njihov stav prema njima nisu ništa drugo do ponašanje antihrista koji poput trgovaca te reči nabavljaju služeći se najjeftinijim, najisplativijim i najcelishodnijim sredstvima, pretvarajući ih u sopstveno vlasništvo, a zatim ih prodajući po visokoj ceni da bi zadobili željene koristi. A koje su to koristi? To su veliko poštovanje od strane ljudi, njihovo obožavanje, divljenje i posebno njihovo sledbeništvo. Prema tome, u crkvi se uobičajeno može zapaziti pojava da čovek koji u osnovi ne primenjuje Božje reči i koji sebe ne poznaje ima mnogo sledbenika, mnogo onih koji se na njega oslanjaju i koji ga obožavaju. Koji je razlog za to? Razlog je taj što je ovaj čovek slatkorečiv, rečit i što s lakoćom ljude navodi na pogrešan put. On Božje reči ne primenjuje, ne izvršava stvari prema načelima, a osim toga ne sprovodi crkveni rad i uređenja koja dolaze od Višnjeg. Ali zašto, ipak, na neke ljude ostavlja dobar utisak? Kad mu se zaista nešto dogodi, zašto ga tako mnogo ljudi štiti i staje mu u odbranu? Zašto ga, kad je vođa, neki ljudi brane? Zašto se neki ljudi tako remetilački protive njegovom smenjivanju? To da čovek prepun mana, prepun Sotonine iskvarene naravi i koji nikad ne primenjuje istinu u crkvi ipak može da ima takav tretman isključivo je zato jer je taj čovek isuviše vešt u svom govoru, previše dobar u pretvaranju i izrazito vičan tome da ljude navodi na stranputicu – antihristi su upravo takvi ljudi. Možemo li u tom slučaju takve ljude nazvati antihristima? Da, takvi ljudi su sasvim sigurno antihristi. Oni često čitaju Božje reči, često ih uče napamet i propovedaju, često koriste Božje reči da drugima drže pridike i da ih orezuju, i preuzimaju Božju perspektivu i stavove kako bi ljudima držali pridike, navodeći ih da im budu sasvim poslušni i pokorni, i ostavljajući ljude sasvim bez teksta nakon što ih čuju kako izgovaraju te velike doktrine. Ipak, takvi ljudi jesu upravo oni koji sebe nikad ne spoznaju i koji stvari nikad ne rešavaju prema načelima. Ako se nađu u ulozi vođe, njima nadređene vođe postaju neefikasne. U crkvi koja je pod njihovim vođstvom postaje nemoguće shvatiti pravo stanje stvari. Uz njihovo prisustvo, radni aranžmani Božje kuće, načela i zahtevi koje je uspostavila Božja kuća, ne mogu se sprovesti. Zar takvi ljudi nisu antihristi? Da li Božje reči oni posmatraju kao istinu? (Ne, ne posmatraju ih.) Uložili su trud u čitanje Božjih reči i neke od njih mogu da izdeklamuju. Na okupljanjima, tokom razgovora u zajedništvu, oni često pominju Božje reči, a u svoje slobodno vreme slušaju snimke recitovanja Božjih reči. Kad drugima govore, samo oponašaju Božje reči i ne govore ništa drugo. Sve što propovedaju i govore je besprekorno. Zbog takvog čoveka, koji spolja deluje tako savršeno, takozvanog ispravnog čoveka, radni aranžmani, zahtevi i načela Božje kuće nailaze na prepreku kad do njega stignu. Ljudi koji su mu podređeni, osim njega, nikog ne priznaju. Osim što njega poštuju, i imaginarnog boga na nebesima, oni koji su mu podređeni ne slušaju nikog drugog i sve druge ignorišu. Zar ovo nije antihrist? Kojim sredstvima se poslužio kako bi sve ovo postigao? Iskorišćavao je Božje reči. Oni koji su zbunjeni u svojoj veri, koji nemaju duhovno razumevanje, koji su neuki, oni zbrkanih misli, kao i oni koji ne streme ka istini, bezvernici i oni poput trske koju njiše vetar, posmatraju antihrista kao duhovnu osobu. Reči i doktrine koje propoveda antihrist smatraju istina-stvarnošću i antihrista posmatraju kao predmet svog sledbeništva. I dok slede antihrista, oni veruju da slede Boga. Svoje sleđenje antihrista koriste da zamene sleđenje Boga. Neki ljudi čak kažu: „Naš vođa još nije govorio ni besedio; čak i ako čitamo Božje reči, sami ne možemo da ih razumemo.” „Naš vođa nije ovde – Bogu se zbog nečega molimo, ali ne možemo da dobijemo svetlost; čitamo Božje reči, ali ne možemo da shvatimo put. Moramo da sačekamo da se naš vođa vrati.” „Naš vođa je ovih dana zauzet i nema vremena da rešava naše probleme.” Bez svog gospodara, ovi ljudi ne znaju kako da se mole niti kako da jedu i piju Božje reči, oni ne uče kako da tragaju i da se u Boga uzdaju, kao ni da u Božjim rečima samostalno pronađu put primene. Bez svog gospodara, oni su poput slepaca, kao da im je srce iščupano. Umesto sopstvenih očiju, srca i pluća, imaju svog gospodara. Veruju da njihov gospodar zna najbolje da jede i pije Božje reči. Kad njihov gospodar nije tu, oni nisu zainteresovani da sami jedu i piju Božje reči i moraju da sačekaju da im se gospodar vrati da im molitveno čita i rastumači Božje reči kako bi sami mogli da ih shvate. Duboko u sebi, ovi ljudi veruju da je njihov gospodar njihov glasnik koji može da im pomogne da dođu pred Boga. Postignu li takvo „dejstvo”, za antihriste je to vredno najveće radosti u dubini njihovog srca: „Sve ove godine truda konačno su mi se isplatile; vreme koje sam uložio na kraju nije bilo uzaludno. Onima koji su istrajni trud se zaista isplati – uz dovoljno istrajnosti čak se i od gvozdene šipke može napraviti igla. Ovaj se trud isplatio!” Pošto čuju da njihovi sledbenici bez njih ne mogu da žive, duboko u sebi antihristi ne osećaju nikakvu krivicu. Umesto toga, potajno se raduju i razmišljaju: „Božje reči su sasvim sigurno sjajne. Moja odluka u prošlosti je bila ispravna; valjan je bio trud uložen svih ovih godina, pa je moj pristup tokom ovih godina potvrđen i doneo je plodove.” Potajno osećaju zadovoljstvo. Ne samo da ne osećaju krivicu, žaljenje niti mržnju zbog svojih zlih dela, već postaju još više ubeđeni i uvereni da je njihov pristup ispravan. Stoga, u narednom periodu, u svom budućem životu, planiraju da kao i ranije proučavaju Božji način govora i ton, da tome pristupe još marljivije nego ranije i da još opširnije i dublje oponašaju Božji način govora i izbor reči.