Kad antihristi čitaju Božje reči, njihovo težište i namere potpuno su suprotni nego kod onih koji streme ka istini. Oni koji streme ka istini, bez obzira na Božji način govora, jedino su zainteresovani za to da shvate Božje namere, istina-načela i ono čega ljudi treba da se pridržavaju i šta treba da slede. Nasuprot njima, antihristi ove stvari potiskuju u pozadinu svog uma i zanemaruju ih, osećajući čak odbojnost prema izrazima koji se na njih odnose, i potajno se opiru izrazima i pojmovima koji se tiču tih stvari. Nakon što postignu određene „rezultate”, oni nastavljaju da se dublje i pedantnije upuštaju u ispitivanje Božjeg načina govora i tona, u nijanse Njegove intonacije, u Njegov izbor reči, ne preskačući čak ni pojedinosti o Njegovom korišćenju gramatike i uobičajene sintakse, upotrebljavajući isti pristup kao i ranije. Da bi se što više približili svom cilju, antihristi u svom srcu potajno donose odluku da još jače, intenzivnije i dublje ispituju Božje reči, ispitujući svrhe i ciljeve u pozadini Božjeg govora, pa čak ispitujući i način na koji se Bog – Govornik koji se obraća ljudskom rodu i celoj vaseljeni – izražava. Antihristi neumorno ispituju svaki aspekt Božjeg govora, u pokušaju da oponašaju Božji govor i da sebe predstave kao nekoga ko poseduje Božju suštinu, ko poseduje ono što Bog ima i što On jeste i ko poseduje Božju narav. Čini se da se sve ovo odvija tako prirodno i glatko; oni rade i postupaju u pravcu svojih ciljeva kao da se to samo po sebi podrazumeva i – takođe, baš kao da se to samo po sebi podrazumeva i da toga nisu ni svesni – preobražavaju se u boga, u predmet divljenja i sledbeništva za druge. Oni ispituju kako Božje reči dotiču ljudska srca i razotkrivaju njihove iskvarene naravi, kako Božje reči razotkrivaju razna ljudska stanja, i još više kako Božje reči kod ljudi postižu dejstvo. Sa kojom svrhom sve ovo ispituju? Da bi ušli u ljudska srca, da bi dokučili njihovo stvarno stanje i da bi ih, dok temeljno sagledavaju njihove unutrašnje misli, naveli na pogrešan put i kontrolisali. Kad Božje reči razotkrivaju ljudske iskvarene naravi i udaraju na njihove slabe tačke, antihristi razmišljaju: „Ove reči, ovaj način, toliko su sjajni i genijalni! I ja želim da ovako govorim, želim da koristim ovaj način govora i da se prema ljudima na ovaj način ophodim.” Tokom svog dugogodišnjeg čitanja Božjih reči i upoznavanja sa njima, svoju želju i žudnju da postanu bog antihristi sve više smatraju svojim jedinim ciljem vere u Boga. Prema tome, koliko god Božje reči govorile o tome da se od ljudi zahteva da streme ka istini i da stvari izvršavaju prema načelima, kao i o svim ostalim stvarnostima pozitivnih stvari, antihristi to ne prihvataju i to zanemaruju. Oni nepopustljivo streme sopstvenom cilju, radeći ono što žele prema sopstvenim motivima za postupanje, kao da niko drugi nije važan. Nijedna rečenica Božjih reči ne dotiče njihovo srce niti menja njihov pogled na život i njihovu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, a još manje ih ijedna rečenica, ijedna propoved ili ijedna izjava od Boga navodi da steknu pokajničko srce. Bez obzira na to šta Božje reči razotkrivaju, bez obzira na to koje čovekove iskvarene naravi razotkrivaju, antihristi jedino ispituju Božji način govora, Njegov ton i dejstva koja kod ljudi Božje reči treba da postignu i tome slično – sve same stvari koje nisu povezane s istinom. Prema tome, što su više izloženi Božjim rečima, sve je snažnija unutrašnja želja antihrista da budu bog. Koliko je snažna ova želja? Dostiže tu tačku da čak u sopstvenim snovima deklamuju Božje reči, razgovarajući često sami sa sobom i vežbajući da propovedaju Božje reči korišćenjem Njegovog načina govora i tona. U dubini svog srca, oni neprekidno ponavljaju Božji način govora i ton, kao da su zaposednuti. Takvi su antihristi. Koliko god da su konkretne, usrdne ili iskrene Božje reči, koliku god pomoć ili nadahnuće da nude ljudima, antihristi prema svemu tome ostaju ravnodušni i sve to zanemaruju. Oni ove Božje reči ne cene. Gde im je srce? Oni su usredsređeni na to kako da oponašaju Božje reči na način koji će ljude navesti da ih obožavaju. I što im je ova želja snažnija, sve više se nadaju da će čuti Božji glas i da će moći da shvate svrhu, želju i misli u pozadini svake rečenice koju Bog izgovara – čak i Njegovo najdublje razmišljanje. Što su intenzivnije žudnje i želje antihrista, oni sve više žele da oponašaju Božji način govora i sve više teže tome da se brzo, u što kraćem roku, preobraze da budu što sličniji bogu, da poseduju božji način govora i ton. I ne samo to, neki čak žele da u svojim postupcima usvoje božji stil i držanje. Antihristi se nalaze u takvom stanju, živeći svakodnevno pod kontrolom ovih misli, ideja, namera i motiva. Šta oni rade? Sebe svakodnevno primoravaju da idu putem ka tome da postanu bog, da postanu hristos. Smatraju da je ovaj put ispravan, da je to svetao put. Dakle, bilo da je to na okupljanjima ili na druženjima, koliko god da drugi u zajedništvu razgovaraju o svom shvatanju Božjih reči i o svojim osećanjima o doživljavanju Božjih reči, antihriste ništa ne može da dotakne niti da promeni njihove ciljeve i želje. Oni odlučno koračaju putem ka tome da postanu hristos, ka tome da postanu bog, kao da su zaposednuti, kao da su pod kontrolom nekog nevidljivog bića, kao da nose nevidljive okove. Kakav je ovo način razmišljanja? Zar nije podao? (Jeste.)

Čitajući Božje reči, antihristi upijaju svaki njihov aspekt kao sopstvenu imovinu, ophodeći se prema njima kao da su roba koja može da im donese veće koristi i više novca. Kad se ova roba proda, kad se ovim stvarima razmeću, oni dobijaju koristi koje žele. I što više to čine, u sebi osećaju veće zadovoljstvo; što više to rade, sve veća je i jača njihova želja da budu bog. Kakav je ovo stav, kakva je ovo situacija? Zašto je tako snažna želja antihrista da budu bog? Je li to nešto čemu ih je neko naučio? Ko ih je podstakao ili uputio? Da li to Božje reči zahtevaju? (Ne.) To je put koji su antihristi sami izabrali. I premda nemaju nikakvu spoljnu pomoć, poriv im je tako snažan – zašto je to tako? To je određeno njihovom priroda-suštinom. Antihristi neumorno, bez oklevanja i bez ikakvog žaljenja ovim putem koračaju bez ikakve spoljne pomoći; koliko god da ih osuđuješ, nema svrhe; koliko god da ih detaljno analiziraš, oni to ne shvataju niti razumeju; kao da su zaposednuti. Ove stvari su određene njihovom prirodom. Odnos antihrista prema Božjim rečima, spolja posmatrano, deluje kao da u njemu nema otpora ni klevete. Oni se trude – čak i više od prosečne osobe. Ako ne znaš o čemu u sebi razmišljaju niti znaš koji put slede, sudeći prema njihovom spoljnom izgledu, reklo bi se da je način na koji se ophode prema Božjim rečima ispunjen čežnjom – makar bi se ovaj izraz mogao upotrebiti da se to okarakteriše. No, može li se suština nekog čoveka sagledati samo na osnovu njegovog spoljnog izgleda? (Ne.) Pa, odakle se može sagledati? Iako deluje kao da oni čeznu za Božjim rečima, često ih čitajući i slušajući, pa čak i učeći napamet i premda, sudeći prema ovim spoljnim postupcima, oni ne treba da budu okarakterisani kao antihristi, da li u stvarnim situacijama oni zaista primenjuju Božje reči? (Ne.) Nakon što pročitaju Božje reči i nauče ih napamet, kad se suoče sa stvarnim situacijama, oni bi ponekad mogli da citiraju pasus Božjih reči ili da izdeklamuju nekoliko Njegovih rečenica, katkad čak i tačno. Ipak, posmatrajte šta rade nakon što citiraju Božje reči, kojim putem idu i kakve odluke donose kad se nađu u raznim situacijama. Ako to podrazumeva njihov status ili nešto što bi moglo da ugrozi njihov ugled ili imidž, oni prema Božjim rečima neće nipošto postupati. Štitiće svoj sopstveni imidž i status. Učine li nešto pogrešno, oni to nikako neće priznati. Umesto toga, pronaći će svakakve načine da to prikriju ili da problem izbegnu, uopšte to ne pominjući, pa čak i svaljujući krivicu na druge za nešto što su sami učinili umesto da priznaju svoju sopstvenu grešku. Oni ulažu trud u čitanje Božjih reči i u očuvanje svog statusa, ali kad je reč o stavljanju po strani sopstvenih interesa i podnošenju fizičke patnje kako bi se primenjivala istina i postupalo prema istina-načelima, posmatrajte koje odluke donose. Ako treba da postupaju prema načelima, da zaštite interese Božje kuće, koga god time povredili ili uvredili, hoće li to učiniti? Neće nipošto. Njihova prva odluka je uvek da zaštite sebe. Čak i ako znaju ko je pogrešio odnosno ko je učinio zlo, tu osobu neće razotkriti. Možda će se u svom srcu čak potajno radovati. Bude li zle ljude neko razotkrivao, oni će te zle ljude čak uzimati u odbranu i za njih iznalaziti razna opravdanja. Jasno je da su antihristi ljudi koji uživaju u tuđoj nesreći. Bez obzira na situaciju sa kojom se suoče, posmatrajte kakve odluke donose i kojim putem idu. Ako odluče da postupaju prema istina-načelima, u tom slučaju je to što su jeli i pili Božje reči urodilo plodom. U suprotnom, koliko god da jedu i piju Božje reči odnosno koliko god da ih dobro nauče napamet, beskorisno je – oni Božje reči i dalje ne posmatraju kao istinu. Osim toga, da li antihristi poznaju sebe? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Ali antihristi čak priznaju sopstvenu nadmenost i samopravednost, govoreći da su đavoli i Sotone.” Oni ove stvari samo govore, ali šta zaista rade kad se nađu u nekoj stvarnoj situaciji? Ako neko sarađuje sa antihristom i kaže nešto ispravno, nešto što je u skladu sa istina-načelima i što protivreči pogrešnoj stvari koju je rekao antihrist, i ako ta osoba odbije da se složi sa onim što kaže antihrist, taj antihrist će smatrati da su mu imidž i status ugroženi. Kakvu odluku u tom slučaju donosi? Da li bi mogao da odluči da sebe zanemari kako bi tu drugu osobu saslušao i postupio prema istina-načelima? Nipošto to ne bi mogao. Pa, jesu li te ispravne reči koje govore od ikakve koristi? Da li one odražavaju njihovu stvarnost, njihov stvarni rast, njihove odluke ili put kojim idu? Ne, te reči se ne rađaju iz njihovog iskustva; to su naprosto reči koje su naučili. To što izlazi iz njihovih usta samo su doktrine, varljive reči. Čim su uključeni njihov status ili lični interes, prvi izbor antihrista je uvek u tome da sebe sačuvaju i zaštite, da druge otupe i navedu ih na stranputicu, da izbegnu da preuzmu ikakvu odgovornost ili da priznaju ikakav prestup. Uzimajući u obzir ove suštine antihrista, da li oni streme ka istini? Čitaju li Božje reči da bi razumeli istinu i stigli do tačke u kojoj mogu da primenjuju istinu? Ne. S obzirom na namere i ciljeve s kojima čitaju Božje reči, antihristi neće nikada dostići njihovo razumevanje. Razlog za to je što Božje reči ne čitaju kao istinu koju treba razumeti, već kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. I premda antihristi izričito ne navode: „Želim da budem bog, želim da budem hristos”, njihov cilj da postanu hristos očit je iz suštine njihovih postupaka i suštine načina na koji se ophode prema Božjim rečima. Kako se to može sagledati? Oni koriste Božje reči i ono što vide da Bog otkriva, kao što su Božje odlike i biće i tako dalje, da bi ljude navodili na stranputicu, da bi na pogrešan put navodili one koji ne shvataju istinu, neuke, one malog rasta, one koji ne streme ka istini, bezvernike, pa čak i neke zle ljude. Oni ove ljude drže u uverenju da poseduju istinu, da su ispravni ljudi i da su ličnosti dostojne divljenja i oslonca. Antihristima je cilj da ove ljude navedu da u njih polože svoje nade i da se njima obraćaju, a kad se to dogodi, u sebi osećaju zadovoljstvo.

Antihristi nikad ne priznaju da je Bog jedinstven; nikad ne priznaju da su Božje reči istina, niti ikad priznaju da samo Bog može da izrazi istinu. Sudeći prema njihovom stavu prema Božjim rečima, trudu koji ulažu u Božje reči i njihovoj želji da budu bog, da postanu hristos, antihristi smatraju da je čoveku lako da postane bog, da je to nešto ljudima dostižno. Oni kažu: „Ovaploćeni bog se naziva hristom samo zato što može da izgovori nešto božjih reči, zar ne? Nije li on samo glasnogovornik božjih reči? Nije li reč samo o tome da ima mnogo sledbenika? Prema tome, ako neki drugi čovek među ljudima takođe ima isti status i ugled, ako i njega podjednako mnogo ljudi obožava i ugleda se na njega, zar i prema njemu ne mogu da se ophode kao da je hristos, kao da je bog? Da se prema njemu ophode kao da je hristos, da se ophode kao prema nekom ko ima božji identitet i suštinu, zar to čoveka ne čini bogom? Ima li ičeg teškog u tome?” Dakle, želja antihrista da budu bog je urođena; oni imaju istu ambiciju i suštinu kao i Sotona. Baš zato što su antihristi i zato što poseduju suštinu antihrista oni prema Božjim rečima ispoljavaju ovakve reakcije. Antihriste usrećuje to što se Bog ovaplotio; ljudi mogu da čuju Njegove reči i mogu istovremeno da Ga vide. On je običan čovek koji se može dotaći i videti, i baš zato što ovaj običan, beznačajan i neupadljiv čovek može toliko da govori i otud se naziva Bogom, antihristi uviđaju da im se konačno ukazala prilika da i sami postanu bog. Da ovaj običan čovek ne govori, antihristi bi smatrali da su im prilično tanke nade da postanu bog ili hristos. Međutim, upravo zato što je ovaj običan čovek izgovorio Božje reči i izvršio Božje delo, predstavljajući Boga koji među njima spasava ljude, antihristi to vide kao svoju šansu, kao priliku koja se može iskoristiti i to im pruža više naznaka da oponašaju Božji govor, Njegov ton i način govora, pa čak i Njegovu narav, pretvarajući sebe postepeno sve više nalik bogu, sve više nalik hristu. Pa tako, u dubini svog srca, antihristi osećaju da sve više i više postaju nalik bogu, da su sve bliže bogu. Osećaju tako veliku zavist prema Bogu koga drugi poštuju, slede i u koga se u svim stvarima uzdaju, prema Bogu koga ljudi u svemu traže i u koga upiru pogled. Oni zavide na identitetu i ličnoj vrednosti Hrista. O čemu u svom srcu antihristi razmišljaju? Zar dubine njihovog srca nisu mračne i opake? Nisu li dubine njihovog srca ogavne, pogane i sramne? (Jesu.) One su krajnje odvratne!

Neki ljudi kažu: „Slušali smo Te kako neprekidno govoriš o antihristima, ali kako to da nikada nismo videli takvu osobu? Da li nam samo pričaš priče? Govoriš o stvarima koje su nategnute?” Mislite li da takvi ljudi postoje? (Da.) Koliko njih ste upoznali? Jeste li i vi sami jedni od njih? (I mi pokazujemo ova stanja i otkrivamo takve aspekte. Oni nisu tako ozbiljni kao kod antihrista, ali im je priroda-suština ista.) Smatrate li da je opasno imati ovakva stanja? (Da.) Ako znate da je to opasno, morate da se promenite. Da li je lako promeniti se? Zapravo to može biti podjednako lako i teško. Ako Božje reči uzimaš kao istinu koje se treba pridržavati, jednostavno kao što je Gospod Isus rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete”, onda zaista možeš da se pokaješ. Na primer, Bog ti kaže da nešto sprovedeš, uz reči: „Nakon jela, oliži činiju da izgleda kao da je oprana. Time se štedi hrana i ujedno je higijenski.” Da li je ovo uputstvo jednostavno? Može li se lako sprovesti? (Da.) Ako Bog uputi takav zahtev, samo tih nekoliko rečenica, ne ulazeći u ljudske poteškoće ili njihova stanja, niti govoreći o iskvarenim naravima i ne praveći razliku između različitih okolnosti, kako bi ti sproveo i primenio ovu jednu stvar? Za tebe su ove rečenice Božje reči, one su istina i nešto čega treba da se pridržavaš. Ono što treba da radiš jeste da svakodnevno, nakon svakog jela, poštuješ Božji zahtev – tada slediš Božji put, posmatraš Božje reči kao istinu, kao nešto što treba da poslušaš. Postaješ osoba koja primenjuje Božje reči i u ovoj najjednostavnijoj stvari odbacio si narav antihrista. S druge strane, nakon što čuješ ovih nekoliko reči, s njima bi na rečima mogao da se saglasiš i da ih zapamtiš, ali da onda, kad nakon jela u činiji zapaziš nekoliko preostalih zrnaca pirinča, pomisliš: „Zauzet sam drugim stvarima!” i da činiju ostaviš takvom kakva jeste. Pri sledećem obroku, ponavljaš to isto. Tih nekoliko uputstava od Boga imaš na umu, ali nema tog dana u kome zaista nameravaš da ih primeniš. I kako vreme prolazi, te reči zaboravljaš. Dakle, ne samo da Božje reči nisi primenjivao, već si ih i odbacio. Kakvom te to osobom čini? Ako ne sprovodiš ove reči, jesi li neko ko može da sledi Božji put nakon što čuje Njegove reči? Jesi li neko ko stremi ka istini? Jasno je da nisi. Ako neko ne stremi ka istini, može li se on okarakterisati kao antihrist? Ne primenjivati istinu, da li je to nužno isto što i biti antihrist? (Nije.) Ova vrsta ljudi ignoriše Božje reči, posmatra ih kao nešto nevažno, ne primenjuju ih i o njima mnogo ne razmišljaju – oni ih naprosto zaboravljaju. To nije antihrist. A tu je još jedna vrsta ljudi koji, nakon što čuju ova uputstva od Boga, pomisle: „Da oližem činiju nakon jela? Kako ponižavajuće! Pa nisam prosjak, a osim toga, nije baš da nema nikakve hrane. Sasvim sigurno to neću uraditi! Oni koji su spremni da oližu svoje činije samo neka izvole.” Kad neko kaže: „Ovo je Božji zahtev”, oni razmišljaju: „Čak i ako to jeste božji zahtev, neprihvatljivo je. Bog ne bi trebalo da zahteva takve stvari. Ove reči nisu istina! Bog izgovara i one reči koje su neupadljive, koje su nelogične i nisu toliko velike. Nisu svi božji zahtevi prema ljudima nužno istina. Ovaj konkretan zahtev mi baš i ne izgleda kao istina. Gospod Isus je rekao: ’Onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, Mi je i brat i sestra i majka.’ Ovakve reči su istina! Zar će biti higijenski ako oližem činiju nakon jela? Dovoljno bi bilo samo da je operem vodom. Zašto bi od nas tražio da ližemo činije? Ovaj zahtev se ne uklapa u moje predstave ili zamišljanja; i nigde ne bi bio prihvatljiv. Da me natera da oližem činiju – malo sutra! Zar se tako definiše higijena? Svoju činiju perem vodom i koristim dezinfekciono sredstvo – za mene je to higijena!” Nakon što čuje ove reči, ova vrsta ljudi ima sopstvene misli i unutrašnji otpor; čak ismevaju i kleveću. Pošto ove reči dolaze od Boga, ne usuđuju se da ih otvoreno osuđuju, ali to ne znači da o njima nemaju nikakvo mišljenje niti predstave. Kako se ispoljavaju njihova mišljenja i predstave? Oni ove reči ne prihvataju niti primenjuju; o njima imaju sopstvene misli i u stanju su da ih osuđuju i da o njima formiraju predstave. Dakle, kad završe s jelom i zapaze da neki ljudi olizuju svoje činije, oni se od toga uzdržavaju, gajeći u sopstvenom srcu čak i prezir prema onima koji primenjuju Božje reči. Oni spolja često otkrivaju ruganje i podsmeh, pa čak i stav koji se ogleda u tome da tuđe ponašanje žele da isprave. Ne samo da ne postupaju prema onome što Bog govori, već se ponašaju upravo suprotno, upuštajući se u postupke koji su tome direktno oprečni. Svoje postupke koriste da poreknu Božje zahteve, da se opiru onome što je Bog rekao, a nastoje i da svojim postupcima privuku više pažnje, ubeđujući više ljudi da je pogrešno ono što Bog govori i da je samo njihov način ispravan, navodeći više ljudi da se opiru Božjim rečima i da ih osuđuju. Oni naprosto ne postupaju kako je Bog naložio; svaki put nakon jela, oni ne samo da vodom isperu svoju činiju, već je i više puta operu dezinfekcionim sredstvom i deterdžentom za sudove, a zatim sterilišu u uređaju za dezinfekciju. I dok to rade, oni nesvesno daju i određene izjave, poručujući svima: „Lizanjem činije se zapravo ne uklanjaju mikrobi, a to se ne postiže ni pranjem vodom. Jedino se korišćenjem dezinfekcionog sredstva, u kombinaciji s visokom temperaturom, činija može temeljno sterilisati. To je higijenski.” Oni ne samo da odbijaju da prihvate ono što Bog kaže ili da primenjuju kako Bog nalaže, nego čak koriste sopstvene reči i postupke da bi se opirali onome što Bog zahteva, da bi to osuđivali i o tome donosili sud. Da stvari budu još ekstremnije, oni koriste određena mišljenja koja smatraju ispravnim kako bi podstakli i zaludeli više ljudi da im se pridruže u opiranju Božjim zahtevima, u njihovoj osudi i donošenju suda o njima. Kakvu ulogu oni ovde igraju? Ta uloga nije u tome da navedu više ljudi da slušaju Božje reči i bezuslovno se pokore Bogu, ni da razreše ljudske predstave kad one nastanu, niti da reše protivrečnosti između ljudi i Boga ili ljudske iskvarene naravi kad se te protivrečnosti pojave. Umesto toga, oni više ljudi podstiču i zaluđuju da donose sud o Bogu, da im se pridruže u analizi i ispitivanju ispravnosti Božjih reči. Spolja deluju kao da su zagovornici pravde, kao da se bave onim što izgleda ispravno. Ipak, da li ovo ispravno ponašanje dolikuje nekome ko sledi Boga? Da li je to ljudski osećaj za pravdu? (Ne.) Onda, šta je tačno, kod ove vrste ljudi, suština koja se nalazi u osnovi njihovog ponašanja? (Oni imaju suštinu antihrista, đavola.) Ti pojedinci ne samo da se prema Božjim rečima ne ophode kao prema istini, već, što je još sramnije, mogu da se prerušavaju u duhovne ljude, koristeći često Božje reči da druge podučavaju i da time sebe ulepšavaju i stiču divljenje. Oni sami Božje reči ne primenjuju, niti ih posmatraju kao istinu koju treba doživeti i sprovoditi. Ipak, oni često strogo i svečano drugima govore: „Bog je rekao da nakon jela oližete svoje činije; to je dobra navika i time se štedi hrana.” Uz svaku reč i rečenicu, oni viju barjak na kome piše „bog je rekao”, „ovo je božja reč” ili „ovo je istina”, ali oni sami to uopšte ne prihvataju niti primenjuju. Osim toga, oni donose različite sudove o Božjim rečima i pogrešno ih tumače. To je ono što antihristi rade.

Pošto smo upravo analizirali ispoljavanja ova tri tipa ljudi, koji od tih tipova je najproblematičniji? (Poslednji tip.) Ovaj tip ljudi sâm ne primenjuje Božje reči i prepun je svakakvih otpora prema Božjim rečima i sudova o njima. Osim toga, ti ljudi Božje reči koriste da druge navode na stranputicu i da ostvare sopstvene ciljeve. Takvi ljudi su antihristi. Bez obzira na aspekt Božjih reči, čak i ako su te reči u skladu sa njihovim predstavama, oni Božje reči ne posmatraju kao istinu; to posebno važi za one reči Božje koje su potpuno oprečne ljudskim predstavama, tradicionalnoj kulturi i filozofiji – antihristi ovim rečima pridaju još manju važnost. Zašto bi propovedali Božje reči ako ih ne smatraju važnim? Oni Božje reči žele da iskoriste kako bi ispunili sopstvene ciljeve. Među tri navedena tipa ljudi, poslednji tip je najopasniji. Šta je sa prvim tipom ljudi? (Oni slušaju Božje reči i primenjuju ih.) Mislite li da su bez mozga svi oni koji slušaju i primenjuju Božje reči? Gledano spolja, zar nije pomalo glupo biti strogo poslušan prema svemu što Bog kaže i što ljude navodi da urade? (Nije.) Oni koji primenjuju Božje reči su najpametniji. Drugi tip ljudi se usredsređuje na postupke; oni ne primenjuju istinu, već samo postupaju shodno svojoj volji i donekle službuju. Ne obraćaju pažnju na značenje niti na zahteve i merila Božjih reči. Oni ne shvataju Božje namere niti Njegov unutrašnji glas, već se usredsređuju samo na činjenje. Oni razmišljaju: „Znam da nam Ti želiš dobro. Sve što kažeš je ispravno. Treba da se pokorimo onome što kažeš i da to primenjujemo; Ti se samo usredsredi na to da govoriš, a svi mi ćemo slušati.” Ali u stvarnosti, oni ne shvataju ozbiljno ono što Bog kaže niti detaljne zahteve koje Bog ima prema ljudima. Samo se ponašaju nepromišljeno. Nepromišljeno ponašanje ponekad može da dovede do divljeg i beskrupuloznog ponašanja, do toga da izazove prekidanja i ometanja; može da dovede do opiranja Bogu. Opiranje Bogu u ozbiljnoj meri ponekad dovodi do velikih nevolja, a to sa svoje strane može dovesti do uništenja. Ovo je najozbiljnija posledica za one koji ne streme ka istini, a neki ljudi mogu dostići ovu tačku. Treći tip ljudi, antihristi, nepokolebljivi su sledbenici Sotone. Oni nikada, bez obzira na sve, ne primenjuju istinu. Čak i ako je ispravno ono što kažeš, oni to neće slušati, a kamoli onda kad imaju sopstvene predstave. Oni su zakleti neprijatelji Božji, zakleti neprijatelji istine. Gledano spolja, najlukavije i najpronicljivije deluju ovi ljudi. Oni sve raspoznaju i ispituju, o svim stvarima promišljaju i nastoje da ih shvate. Ipak, nakon tolikog ispitivanja, na kraju ispituju Samog Boga, stvarajući predstave i mišljenja o Njemu. Šta god da Bog uradi, ako to nije u skladu sa njihovim viđenjem stvari, oni to bez izuzetka osuđuju; odbijaju da to primenjuju, bojeći se da bi to moglo da im našteti. S druge strane, oni koji spolja izgledaju glupi, kao da im manjka inteligencije, rade upravo ono što Bog kaže. Izgledaju krajnje naivno i pošteno, razmenjuju sa drugima otvoreno čak i ono što ne treba razmenjivati, prijavljuju čak i ono što se ne mora prijavljivati, pokazujući ponekad čak i donekle naivno ponašanje. Šta to pokazuje? To pokazuje da je srce takvih ljudi otvoreno prema Bogu, da prema Njemu nije zatvoreno ni zabarikadirano. Rasprava o ovom jednostavnom primeru ima za cilj jedino da vam pomogne da shvatite šta je tačno antihrist i kakav je zapravo njegov stav prema Božjim rečima. Cilj je u tome da vam pomogne da raspoznate koja su tačno vrsta ljudi antihristi, a koji tip ljudi ne primenjuje istinu i pritom nisu antihristi. Da steknete takvu sposobnost raspoznavanja. Naveo sam ovaj primer samo kako bih vam olakšao da bolje shvatite temu o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Nije reč o tome da od vas zaista tražim da nakon jela oližete svoje činije tako da budu čiste. Niti sam odredio da je lizanje činije isto što i higijena ili štednja hrane. Ne morate to da radite; ne smete to pogrešno da razumete.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o dodatnoj stavci u vezi sa načinom na koji antihristi preziru Božje reči: antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba. Kad je reč o robi, to uključuje prodaju, trgovinu, profit i novac. To što se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba nešto je što nipošto nikada ne bi trebalo da se radi, to je krajnje grešno. Zašto? Na samom početku okupljanja, svako je u zajedništvu sopstvenim rečima sa drugima podelio svoje shvatanje Božjih reči i istine, rezimirajući to najjednostavnijim izrazima. Sve u svemu, Božje reči su istina. Za ljudski rod, istina je od suštinske važnosti. Istina može biti čovekov život, ona ljude može spasti i vratiti ih iz mrtvih i čoveku omogućiti da postane stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Vrednost istine za ljudski rod ne može se izmeriti rečima, materijalnim stvarima niti novcem. Zaslužuje da se neguje i dragoceno čuva, i vredno je toga da je ljudi prihvate kao smernicu, pravac i cilj u svojim postupcima, vladanju, životu i celokupnom postojanju. Iz istine, između ostalog, ljudi treba da zadobiju put primene, kao i put da se boje Boga i klone zla. Za ljude je istina isto što i sâm život. Zajedno sa istinom, u istom dahu, ne može se pominjati nijedan materijalni predmet ni bogatstvo. U ovom materijalnom svetu ili u čitavom svetu vaseljene, ne postoji ništa što je vredno da se uporedi sa istinom, niti bilo šta što s njom može da se izjednači. Iz ovoga je jasno da je ljudskom rodu, kome je potrebno spasenje, istina najdragocenije blago i da je ona neprocenjiva. Ipak, zapanjuje činjenica da postoje pojedinci koji se prema ovoj neprocenjivoj stvari ophode kao da je roba koja se prodaje i razmenjuje za profit. Mogu li se takvi pojedinci okarakterisati kao đavoli, kao Sotone? Nego šta! U duhovnom carstvu, takvi pojedinci su đavoli i Sotone; među ljudima, oni su antihristi.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima načina na koji se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba namenjena prodaji radi sticanja ličnih koristi. Naravno, to je izgovoreno u određenom smislu i ne odgovara u potpunosti doslovnom značenju – nije jasno uočljivo da se oni prema Božjim rečima ophode kao da su roba namenjena prodaji. Ipak, u stvari, sudeći prema njihovom ponašanju, pristupu, pa čak i njihovoj suštini, oni su se prema Božjim rečima već ili sa najvećom sigurnošću zaista ophodili kao da su roba, kao da su materijalna stvar koju treba posedovati. Kad se Božje reči nađu u njihovom vlasništvu, oni ih posmatraju kao artikal u svojoj maloj radnji, prodajući ga u pogodnom trenutku svakome kome je on potreban i stičući od njega profit. Kakve koristi od toga stiču antihristi? Tu se ubraja njihov ugled, to da ih drugi izrazito poštuju i obožavaju, da im upućuju poglede divljenja, da im drugi nude zaštitu, kao što je zaštita njihovog statusa i obraza. Čak i kad budu smenjeni i uklonjeni, ljudi će ustajati u njihovu zaštitu i uzimati ih u odbranu. Ovo su koristi koje antihristi izvlače iz Božjih reči. Ove koristi jesu upravo ono što antihristi žele i čemu streme, o čemu su dugo spletkarili u svom srcu. Ovo je suština antihrista. Njihovim postupcima i ponašanjem upravlja i gospodari njihova priroda, a iz ovih ispoljavanja može se uvideti priroda-suština antihrista.