Detaljna analiza načina na koji antihristi svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije, nikada ne uzimajući u obzir interese Božje kuće, nego čak izdajući te interese u zamenu za ličnu slavu

I. Šta su Božji, a šta ljudski interesi

Ovog puta ćemo u zajedništvu razgovarati o devetoj stavci različitih ispoljavanja antihrista – svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. U svakodnevnom životu često ističemo Božje interese i interese Božje kuće. Međutim, neki ljudi često imaju tendenciju da ne uzimaju u obzir interese Božje kuće, već u svim stvarima u prvi plan i u centar stavljaju sopstvene interese. Ti ljudi su naročito sebični. Osim toga, kada se bave određenim poslovima, oni često štite sopstvene interese na štetu interesa Božje kuće, do te mere da čak Božjoj kući postavljaju indirektne zahteve da bi udovoljili sopstvenim željama. Koja je reč ovde ključna? O čemu se prvenstveno govori? (O interesima.) Šta se podrazumeva pod „interesima”? Šta taj izraz sadrži? Šta se smatra ljudskim interesima? Šta obuhvataju ljudski interesi? Status, ugled i stvari povezane sa materijalnim interesima. Kad, na primer, neko zaludi druge tako da ga cene i obožavaju, on sledi sopstvene psihološke interese; postoje i materijalni interesi, koje ljudi ostvaruju iskorišćavanjem drugih, ubiranjem plodova tuđeg rada ili krađom imovine Božje kuće, da navedemo samo nekoliko primera. Antihristi uvek traže isključivo dobit. Bez obzira na to da li slede psihološke ili materijalne interese, antihristi su pohlepni i nezasiti i pokušaće sve te stvari da prisvoje isključivo za sebe. Ljude najviše razotkrivaju pitanja koja se tiču njihovih interesa. Interesi su tesno povezani sa životom svakog čoveka i sve sa čim čovek svakodnevno dolazi u kontakt tiče se njegovih interesa. Kada, na primer, nešto kažete ili govorite o nekom pitanju, o kakvim je tu interesima reč? Kada dvoje ljudi diskutuju o nekom problemu, tu se uvek postavlja pitanje ko je rečit a ko nije, koga drugi ljudi cene, a koga gledaju s visine, a postavlja se i pitanje različitih posledica njihovih različitih načina govora. Zar nije to pitanje interesa? Šta, dakle, ljudi rade kad se susretnu s takvim problemima? Daju sve od sebe da se istaknu, razbijaju glavu oko toga kako da svoje reči poslože tako da jasno objasne stvar, da što elegantnije izraze svoje misli, da zvuče prijatnije i da svom govoru daju strukturu, kako bi na ljude ostavili trajan utisak. Taj pristup, korišćenje svoje rečitosti, pameti i znanja da bi se zadobila tuđa naklonost i ostavio dubok utisak – to je neka vrsta interesa. Koje još aspekte sadrže interesi kojima ljudi streme? Kada obavljaju svoje uobičajene poslove, ljudi u svojoj glavi stalno nešto odmeravaju, računaju i razmišljaju, naprežu mozak da smisle koje su radnje u njihovom interesu, a koje nisu, koje mogu da unaprede njihove interese, a koje im barem ne škode, te koje mogu da im donesu najveću slavu i najveću materijalnu dobit i da od njih naprave najveće dobitnike. To su dva interesa za koje se ljudi bore kad god se susretnu s problemima. Interesi kojima ljudi streme fokusirani su na ta dva aspekta i ni na šta više: s jedne strane, kako da ostvare što veću materijalnu korist i da druge iskoriste, ili da bar ne pretrpe gubitak; s druge strane, na psihološkom planu, kako da navedu ljude da ih cene i da im se dive i kako da pridobiju ljudsko srce. Ljudi su ponekad, da bi zadobili vlast i status, u stanju čak i da se odreknu materijalnih interesa – odnosno, spremni su da pretrpe manji gubitak da bi naknadno nad drugima stekli veću prednost. Ukratko, sve te stvari vezane za ugled, status, slavu i materijalna dobra ljudi spadaju u kategoriju ljudskih interesa i jesu interesi kojima ljudi streme.

Kakva je priroda ljudskog stremljenja ka tim interesima? Zašto ljudi streme ka tim stvarima? Je li opravdano stremiti ka njima? Je li razborito? Je li u skladu sa zahtevima koje Bog postavlja pred ljude? Je li to standard koji Bog zahteva od stvorenih bića? Da li Božje reči pominju da „treba da sledite sopstvene interese i da ih ostvarite u najvećoj mogućoj meri. Nemojte žrtvovati svoje interese samo zato što verujete u Boga i obavljate neku dužnost. Treba da negujete svoj status, ugled i moć i da ih zaštitite po svaku cenu. Ako ti Bog da status, treba da ga ceniš i da od njega načiniš svoju slavu, a ne svoju sramotu. To je Božji nalog koji ti je dat” – je li Bog to ikada rekao? (Nije.) Pošto u Božjim rečima nema ničeg sličnog, šta onda Bog u Svom srcu zahteva od stvorenih bića? Kako On zahteva da ljudi posmatraju interese? U jednom smislu, Bog želi da se ljudi odreknu svojih interesa – uopšteno rečeno; pored toga, Bog ljudima daje odgovarajuće puteve praktičnog delovanja u još mnogim aspektima, govori im kako da postupaju da bi sledili ispravan put, kako da praktično deluju kao što dolikuje stvorenim bićima, kakve poglede i stavove da imaju prema materijalnim stvarima, slavi i dobiti i kako da biraju. Podrazumeva se da, iako Božje reči ljudima ne govore direktno kako da posmatraju interese, one, s druge strane, između redova izražavaju Njegove konkretne poglede o interesima iskvarenog čovečanstva i vrlo jasno navode da ljudi treba da ostave svoje poglede po strani, da obavljaju poslove u skladu sa istina-načelima, da postupaju u skladu sa svojim položajem stvorenih bića i da znaju gde im je mesto. Da li Bog, u Svom srcu, namerno ljude lišava njihovih interesa, kada od njih zahteva da postupaju na taj način? Ni slučajno. Neki kažu: „U crkvi se uvek govori o interesima božje kuće i interesima crkve, ali kako to da niko ne govori o interesima nas, ljudi? Ko se brine o našim interesima? Zar ne treba i mi da imamo ljudska prava? I mi moramo da ostvarimo bar neku malu dobit. Zašto i nama ne daju nešto malo? Kako to da svi interesi pripadaju bogu? Zar nije i bog sebičan?” Krajnje je buntovno i izdajnički reći tako nešto. Očigledno je da je pogrešno ovako govoriti. Nijedan čovek sa ljudskošću to sigurno ne bi rekao, već se samo đavoli usuđuju da izgovaraju raznorazne buntovne stvari. Drugi, opet, kažu: „Bog uvek ljudima govori da ne uzimaju u obzir svoje lične interese. Uvek kaže da ne treba da spletkare u svoju korist. Ljudi žele da se istaknu nekim postupkom ili uspehom, da bi ih svi obožavali. Bog kaže da je to ambicija. Ljudi žele da se bore za svoje interese, da jedu dobru hranu, uživaju u životu, da se prepuste telesnim zadovoljstvima i dostojanstveno žive među ljudskim rodom. Bog kaže da oni time samo hrane sopstvene interese i da moraju da ih ostave po strani. Ako ostavimo sve te interese po strani, kako ćemo bolje živeti?” Ako ljudi ne razumeju Božje namere, uvek će se opirati Njegovim zahtevima i uvek će biti u sporu sa Njim u vezi sa tim pitanjima. Slično se dešava sa pojedinim roditeljima, koji su pola života dirinčili da bi odgajili decu, pa su toliko umorni da su ih spopale sve moguće boljke. Oni se brinu da će ih telo izdati i da njihovu decu neće imati ko da izdržava, pa zato kupuju medicinske proizvode. Deca, pošto ne znaju kako stoje stvari, kada vide te proizvode, kažu: „Već godinama nisam kupio novu odeću, kako to da ti još uvek imaš novaca za medicinske proizvode? Treba da štediš taj novac da bih ja mogao da upišem fakultet.” Da li ta primedba roditeljima povredi osećanja? Roditelji ne rade sve to iz sopstvenih interesa i ne rade to zato što žele da se prepuste telesnim zadovoljstvima ili da žive malo duže i malo udobnije, pa da u budućnosti uzmu udela u blagostanju svoje dece. Nisu to njihovi razlozi. Zarad čega oni to rade? Rade to zarad svoje dece. Deca to ne razumeju, pa čak i krive roditelje – zar to nije izdajnički? (Jeste.) Ako deca ne razumeju namere svojih roditelja, može između njih i roditelja doći do nesporazuma, koji mogu izazvati čak i svađu i povrediti roditeljska osećanja. A da li vi razumete Božje srce? To je pitanje razumevanja istine. Zašto Bog osuđuje običaj ljudi da hrane sopstvene interese i ambicije? Je li to zato što je Bog sebičan? Govori li Bog ljudima da ne slede sopstvene interese zato da bi ih učinio jadnima i bednima? (Ne govori.) Sigurno da ne govori. Bog za ljude želi najbolje; On dolazi da obavi Svoje delo i spasi ljude kako bi ljudskom rodu podario blagoslove i ljude odveo na predivno odredište. Bog čini sve da bi ljudi zadobili istinu i život, i da bi ispunili uslove da prime Njegovo obećanje i Njegove blagoslove. Ali ljude je Sotona iskvario do srži, pa imaju iskvarene naravi i moraju mnogo da propate da bi zadobili istinu i život. Ako svako sledi lične interese i želi da živi dobar život da bi udovoljio ekstravagantnim željama tela, a ne ulaže trud u stremljenje ka istini, kakve će biti posledice? Ljudi neće biti u stanju da zadobiju istinu ni da budu pročišćeni i spaseni. Koja će biti posledica ako ne budu spaseni? Svi će morati da umru u nesreći. Je li ovo trenutak za prepuštanje telesnim užicima? Nije. Svako ko ne zadobije istinu mora da umre. Stoga je Božji zahtev da se ljudi odreknu telesnih interesa i da streme ka istini zarad samih ljudi, zarad njihovog života i njihovog spasenja. Kada jednom ljudi zadobiju istinu i budu spaseni, Božje obećanje i Njegovi blagoslovi stizaće u bilo koje vreme. Blagoslovi koje će Bog ljudima podariti su stotinama ili hiljadama puta veći od telesnih užitaka koje oni zamišljaju. Kako to da ih ljudi ne vide? Jesu li svi slepi za njih? Zašto, dakle, Bog uvek od ljudi zahteva da ostave svoje interese po strani i da štite Božje interese i interese Božje kuće? Ko ume da objasni to pitanje? (Bog zahteva da se ljudi odreknu ličnih interesa jer ih je Sotona iskvario i njihovi interesi nisu u skladu sa istinom. Kada od njih zahteva da štite interese Božje kuće, Bog ljude uči kako da se vladaju. On to radi i zbog toga što je sve Njegovo delo namenjeno spasenju ljudi, a ako neko ne ume da štiti interese Božje kuće, on ne zaslužuje da ga nazivaju ljudskim bićem.) U tome što kažeš ima nekoliko praktičnih aspekata. (Hteo bih i ja nešto da dodam. Bio sam opsednut slavom, dobiti i statusom. Smatrao sam da sam nadaren i da treba da budem unapređen u nadzornika. Ali svaki put kada bi došli izbori, ja bih izgubio, a u srcu sam se žalio na Boga – zašto mi Bog nije ispunio tu jednu sitnu želju? Kada sam, kasnije, doživeo neke neuspehe, počeo sam da čitam Božje reči i da razmišljam o sebi i tada sam prepoznao da sam, zbog svog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu, često osećao zavist i ulazio u sukobe, te da nisam složno sarađivao sa braćom i sestrama. Ne samo da nisam nimalo napredovao u životu, već sam i prouzrokovao gubitke u radu Božje kuće. Shvatio sam da stremljenje ka slavi, dobiti i ličnim interesima nije ispravan pogled na život niti ispravan cilj, već je to pogrešan stav koji Sotona uliva u ljude da bi ih naveo na stranputicu, pa su takve težnje veoma opasne. Bog ljudima ne govori da ne streme ka slavi, dobiti i statusu zato što želi da im izaziva nevolje, niti zato što želi da bude strog prema njima, već zato što je to vrlo opasan put, pa čovek koji se upusti u takvu potragu može završiti samo praznih rukava.) Šta mislite, o kakvoj opasnosti on govori kada kaže „praznih rukava” i „vrlo opasan”? Da li se zaista radi samo o tome da će čovek završiti praznih rukava i ni o čemu više? Kakav je to put? (Put ka uništenju.) Takva potraga je put otpora Bogu. To nije stremljenje ka istini, već stremljenje ka statusu i prestižu. To je koračanje putem antihrista. Ma koliko mislio da su tvoje želje i težnje opravdane, to nije ono što Bog hoće, nije to takva potraga. Bog ne želi da ideš tim putem. Ako insistiraš na tome da se držiš svog puta, krajnji ishod će biti da ćeš ne samo završiti praznih rukava, već i krenuti putem otpora Bogu. Kakva opasnost vreba na tom putu? Opiraćeš se Bogu, galamićeš na Njega, suprotstavićeš Mu se i usprotiviti, a ishod će biti uništenje. Ima li nešto da se doda? (Bože, ja bih hteo nešto da dodam. Bog je maločas pitao zašto Bog ne želi da ljudi štite svoje interese, već interese Božje kuće? Koliko ja razumem, Bog je sve stvorio i sve dolazi od Boga. Bog je sve stvari stvorio za ljude. Ma šta da On radio – uključujući i to što se dva puta ovaplotio da bi obavio svoje delo, kao i Njegov sadašnji rad na osnivanju crkve – sve je to u stvari u svrhu spasenja ljudi. Kada ljudi poveruju u Boga, kada počnu da žive crkvenim životom i postanu kadri da obavljaju svoje dužnosti, oni stiču put spasenja. Stoga, kada Bog od nas traži da ostavimo lične interese po strani, to nije lišavanje, jer mi sami na kraju krajeva imamo korist od toga da štitimo Božje interese i interese Božje kuće.) Baš dobro. Opšte značenje onoga što ste podelili u zajedništvu je u osnovi tačno. Neki ljudi govore o svojim ličnim iskustvima, a drugi o tome govore iz teorijske perspektive. Uglavnom, ono što ste vi razumeli je, okvirno, da su Božji interesi opravdani, a ljudski interesi nisu. Samo se Božji interesi mogu nazvati interesima, dok ljudski interesi ne bi uopšte trebalo da postoje. U prvom redu, „ljudski interesi” – ta fraza, taj izraz, ta činjenica – nisu nešto u čemu bi ljudi trebalo da uživaju. Božji interesi dolaze pre svega ostalog i treba ih štititi. To je u osnovi ono što ste vi razumeli. To znači da ljudi treba da imaju obavezu da štite Božje interese i da treba ispravno da ih posmatraju, dok ljudske interese treba posmatrati s prezirom i treba da budu oduzeti, jer i nisu baš naročito časni. Sa ljudske tačke gledišta – pošto ljudi u osnovi imaju iskvarene naravi kojima su iznutra ukaljani – svi ljudski interesi, ma kako da na njih gledate, bilo da su primetni ili neprimetni, spadaju u kategoriju neopravdanog. Stoga, bez obzira na to da li su ljudi u stanju da ljudske interese ostave po strani, oni su subjektivno već uvideli da ih treba ostaviti po strani i da su Božji interesi ono za šta se treba boriti i što treba štititi. Po tom pitanju postoji opšta saglasnost. Sada kada smo postigli opštu saglasnost, hajde da u zajedništvu porazgovaramo o tome šta su tačno Božji interesi.

Šta su tačno Božji interesi? Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? Može se reći da je „Bog” naziv, ali i sinonim za Božju suštinu. A šta su onda „Božja kuća” i „crkva”? Božja kuća je prilično širok pojam, dok je crkva uži pojam. Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? (Ne mogu.) Neki kažu da ne mogu, ali da li u stvari mogu? Jesu li upravne odluke Božje kuće, upravne odluke crkve i upravne odluke koje proglašava Bog – ista stvar? (Jesu.) Ista su stvar. Sa te tačke gledišta, sva tri interesa mogu se izjednačiti. Božja kuća nastaje tek sa Bogom i Njegovim izabranim narodom, a crkva nastaje tek sa tim izabranim narodom Božje kuće. Crkva je uža „podređena jedinica” Božje kuće. Božja kuća je širi pojam, dok je crkva uži pojam. Mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? Mislite li da ih treba izjednačiti? Ne znate? Hajde onda da probamo prvo da ih izjednačimo da bismo ih analizirali. Na primer, slava Božja je Božji interes. Da li bi bilo u redu reći da je to slava Božje kuće? (Ne bi.) Ne bi bilo u redu. Božja kuća je ime, ona ne predstavlja suštinu Boga. Da li bi bilo u redu reći da je slava Božja – slava crkve? (Ne bi.) Očigledno je da ni to ne bi bilo u redu. Slava crkve je slava sve braće i svih sestara. Izjednačiti je sa slavom Božjom bilo bi nečuveno. Ljudi nisu u stanju da nose tu slavu, a nisu ni Božja kuća ni crkva. Sa te tačke gledišta, mogu li se izjednačiti Božji interesi, interesi Božje kuće i interesi crkve? (Ne mogu.) Ne mogu. S druge strane, mogu li se izjednačiti jedan deo Božjeg dela, deo rada Božje kuće i deo crkvenog rada? Na primer, Bog ljudima kaže da propovedaju jevanđelje i da prenose Božje reči. To je Božja namera i Božji nalog dat ljudima. Kada je taj nalog dat Božjoj kući, može li se takav rad izjednačiti sa delom koje Bog planira da obavi? Jedan deo Božjeg dela je i ono što On nalaže, a taj konkretan deo može se izjednačiti sa delom koje Bog planira da obavi. A kada je taj nalog dat crkvi, može li se onda izjednačiti sa Božjim delom? (Može.) Tako je, može. Jedan od ta dva primera odnosi se na deo Božje suštine, pa u tom slučaju ne može da se stavi znak jednakosti između Boga, Božje kuće i crkve. Drugi primer odnosi se na Božje delo, Božji nalog i, konkretnije, Božje zahteve koje On postavlja pred svakoga – između tih stvari može se staviti znak jednakosti. Kada je reč o stvarima koje se tiču slave Božje, Božjeg identiteta, Božje suštine i Božjeg svedočanstva, mogu li se izjednačiti Bog, Božja kuća i crkva? (Ne mogu.) Božja kuća i crkva ne mogu posedovati to svedočanstvo i tu slavu i ne mogu se izjednačiti sa Bogom, ali kada je reč o nekom konkretnom poslu ili određenom nalogu, između njih se može staviti znak jednakosti. Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o interesima Božje kuće i crkve, o kojima smo mnogo govorili. Danas ćemo se usredsrediti na razgovor o tome šta su tačno Božji interesi i koje su tačno stvari koje su ljudima nepoznate, na koje oni nikada nisu ni pomislili, a koje su tesno povezane sa Bogom i spadaju u Božje interese. Bilo da je u pitanju neka imenica, izreka ili nešto povezano sa Božjom suštinom i identitetom, koje stvari spadaju u Božje interese? (Slava Božja.) Slava Božja definitivno jeste, svedočanstvo koje Bog dobija od ljudi. Šta još? Božje delo, Božji plan upravljanja, Božje ime, Božje svedočanstvo, Božji identitet i Božji status – sve su to Njegovi interesi. Kada je reč o Bogu, koja je najdragocenija stvar koju On želi da zaštiti? Je li to ime Božje, slava Božja, svedočanstvo Božje ili su to Božji identitet i status? Šta je to tačno? Božji plan upravljanja u cilju spasenja čovečanstva najdragocenija je stvar koju Bog želi da zaštiti. Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina je celokupno delo koje Bog planira da ostvari u ovom periodu od šest hiljada godina. To je za Boga najvažnije. Može se reći da bi to trebalo da bude onaj Božji interes koji je vidljiv očima stvorenih ljudskih bića. Tu je praktično kraj onoga što su ljudi manje ili više kadri da razumeju o Božjim interesima i onoga što treba da razumeju. Hajde da sada govorimo o interesima Božje kuće. Kada je reč o interesima Božje kuće, pored imena Božjeg, slave Božje i svedočanstva Božjeg, šta je još Bog naložio čovečanstvu da zaštiti? (Božji plan upravljanja.) Tako je, najveći Božji nalog dat čovečanstvu ujedno je i najveći interes Božje kuće. Koji je, dakle, taj interes? To je Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina koji treba da se sprovede među ljudskim rodom, a on, naravno, obuhvata razne aspekte. Šta, dakle, obuhvata? Obuhvata osnivanje i formiranje crkve i postavljanje vođa i delatnika na svim nivoima crkve, kako bi razni segmenti rada crkve i rad na širenju Božjeg jevanđelja mogli neometano da se odvijaju – sve to obuhvataju interesi crkve. To su najvažnije stvari među Božjim interesima, interesima Božje kuće i interesima crkve, o kojima često govorimo. Da se Božje delo širi, da se Božji plan upravljanja neometano odvija, da se Božja namera i Božja volja neometano vrše među ljudskim rodom i da se reči Božje šire, prenose i proglašavaju među što većim brojem ljudi, kako bi što više ljudi došlo pred Boga – to su ciljevi i srž sveg Božjeg dela. Pa stoga, sve što se tiče interesa Božje kuće i interesa crkve svakako se mora ticati i Božje volje i Božjeg plana upravljanja. Konkretno, radi se o tome da li Božje delo, u svako doba i u svakoj fazi, može da se odvija neometano i da se širi, kao i da li se glatko prenosi i napreduje među ljudskim rodom. Ako se sve to odvija normalno, onda će interesi Božje kuće i crkve biti zaštićeni, kao i slava Božja i svedočanstvo Božje. Ako je, pak, Božje delo u Božjoj kući i u crkvi onemogućeno i ne može neometano da se odvija, pa su onemogućeni i Božja namera i delo koje Bog planira da obavi, sigurno je da će to naškoditi i interesima Božje kuće i crkve – te stvari su povezane. To će reći da je, kada su interesi Božje kuće i crkve u velikoj meri oštećeni ili onemogućeni, izvesno da će i Božji plan upravljanja biti ozbiljno osujećen, a veliku štetu će pretrpeti i Božji interesi.

Pošto smo završili razgovor u zajedništvu o tome šta su Božji interesi, hajde da sada razgovaramo o ljudskim interesima. Maločas smo nešto malo rekli o ljudskim interesima, ali hajde da sada govorimo o prirodi ljudskih interesa, da bismo ih definisali i okarakterisali. Zašto Bog od ljudi zahteva da ostave svoje interese po strani? Zar ljudi nemaju pravo na svoje interese? Zar Bog ljudima ne daje to pravo? Zar ljudi ne zaslužuju to pravo? Zar nije tako? Ako posmatramo ovo pitanje sa nekoliko tačaka gledišta ljudskih interesa o kojima smo maločas govorili, zarad čega ljudi streme određenim interesima? (Zarad sebe.) „Zarad sebe” je previše uopšteno. Ko su uopšte oni? (Sotone.) Ako ljudi razumeju istinu i kadri su da žive prema istini, pa postignu promenu naravi i budu spaseni, a zatim streme ka onom što oni žele, hoće li to stremljenje biti u skladu sa Bogom? Ali pre nego što se promene i budu spaseni, jedine stvari ka kojima ljudi streme su slava i dobit, kao i mnoštvo aspekata vezanih za telo; sve to je neprijateljski nastrojeno prema istini i u suprotnosti je sa njom, to je pravo kršenje istine, sušta suprotnost istini. Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom obavljanja crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, baviti se vlastitim poslom, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i narušava crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što Božjem izabranom narodu škodi i vodi ga u propast. A kako to na kraju utiče na rad crkve? Tako što ga ometa, nanosi mu štetu i ruši ga. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da otpuste slavu, dobitak i status, ne radi se o tome da On ljudima uskraćuje pravo na slobodan izbor; naprotiv, On to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobitku i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to da veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i zadobija Božje spasenje. To je neporeciva činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobitku i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće posvećeno ispuniti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihrista; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se sa sigurnošću može reći da oni koji streme ka slavi, dobitku i statusu idu putem opiranja Bogu; oni Mu se namerno opiru i protivreče Mu i sarađuju sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobitku i statusu. Greška koju prave ljudi koji streme ka svojim ličnim interesima jeste u tome što su im ciljevi kojima streme sotonski, to su rđavi i nepravedni ciljevi. Kad ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobitak i status, oni i ne znajući postaju Sotonina oruđa, Sotonine ispostave i, još i više, Sotonina otelotvorenja. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i nanose im štetu; imaju štetan i negativan uticaj. Kada neko stremi ka istini, on je kadar da bude obziran prema Božjim namerama i Njegovom bremenu. Kada takav čovek obavlja svoju dužnost, on na sve načine podržava rad crkve. I u stanju je da uzdiže Boga i da svedoči o Njemu. To koristi braći i sestrama, omogućava im da dobiju podršku i opskrbu, a Bogu omogućava da zadobije slavu i svedočanstvo. Time se Sotona posramljuje. Usled njegovog stremljenja, Bog stiče jedno stvoreno biće koje je istinski kadro da se boji Boga i da se kloni zla, kao i da obožava Boga. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom stremljenju, sprovodi se Božja volja, a Božje delo napreduje. U Božjim očima, takvo je stremljenje pozitivno i puno svetlosti. Takvo je stremljenje od ogromne koristi Božjem izabranom narodu i u celosti korisno za rad crkve, doprinosi napretku stvari, pa ga Bog odobrava.