Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o Božjim interesima, interesima Božje kuće i interesima crkve. Hajde da za sada ne govorimo o tome da li te tri vrste interesa mogu imati nešto zajedničko, odnosno, da li, kada govorimo o jednoj od njih, možemo da je izjednačimo sa drugim dvema. Hajde da prvo govorimo o Božjim interesima. Upravo sam pomenuo da Božji interesi obuhvataju slavu Božju, Božje svedočanstvo, Božje ime i, najvažnije među njima, Božji plan upravljanja i širenje Božjeg dela, koji su, što se tiče Boga, najveće i najznačajnije stvari. Hajde da, za sada, ne pominjemo slavu Božju, ime Božje i svedočanstvo Božje, koji su od čoveka dosta udaljeni. Hajde da prvo govorimo o Božjem delu. Kakvo to delo Bog u stvari obavlja? Šta je sadržina Božjeg dela? Kakva je priroda Božjeg dela? Šta Božje delo donosi ljudskom rodu? Kako ono tačno utiče na ljudski rod? Hajde da najpre razgovaramo o tim stvarima. Šta je, dakle, tačno Božje delo? (Spasenje ljudskog roda.) Ta se tema ne može promeniti, svrha dela se ne može promeniti, a to je spasenje ljudskog roda, koji je pod Sotoninom vlašću i Sotona ga je duboko iskvario. To delo ima za cilj da spase jednu grupu ljudi koju je Sotona do te mere duboko iskvario da je lišena svakog privida ljudskosti, grupu ljudi punu Sotoninih iskvarenih naravi i naravi koje se opiru Bogu, kako bi se promenila i dobila ljudsko obličje, razumela istinu, razumela i shvatila šta je pravično a šta nepravično, koje su stvari pozitivne, a koje negativne, kako ljudi treba da žive da bi proživeli obličje pravih ljudi i kako da zauzmu položaj koji je Bog za njih predodredio. To je osnovna sadržina Božjeg dela, koju svi vi znate u teoriji. Ako istinski razumete Božju nameru, trebalo bi da znate da li Bog donosi sud o ljudima da bi ih osudio i uništio, ili, pak, da bi ih pročistio i usavršio, kao i da li Bog o ljudima donosi sud i grdi ih da bi ih gurnuo u ognjenu jamu, ili, pak, da bi ih spasao i odveo u svetlost. Svi vidimo da Bog izražava tolike istine, razotkriva razna ljudska iskvarena stanja, ispravlja ljudska odstupanja u veri i ljudske predstave o veri, te vodi ljude ka razumevanju istine i životu po Božjim rečima, kao i ka tome da prožive obličje pravih ljudskih bića. I da su među Božjim izabranim narodom već postignuti određeni rezultati. Bog razotkriva ljudsku nadmenu narav i sprečava ljude da postanu nadljudi ili veliki ljudi, a omogućava im da postanu istinska stvorena bića i ljudi obdareni savešću i razumom; Bog razotkriva licemernu suštinu fariseja, omogućava ljudima da vide njihova licemerna lica i uvodi ljude u istina-stvarnost Božjih reči; Bog razotkriva besmislenost tradicionalne kulture, stege koje ona stavlja na ljude i štetu koju im nanosi, kako bi oni mogli da se oslobode stega tradicionalne kulture i budu u stanju da prihvate istinu i da žive prema Božjim rečima… Sve se to može sažeti na sledeći način: Božje delo spasenja ljudi jeste da ljude iz trendova zlog sveta vrati Božjoj kući, pa da se zatim oni marljivo podučavaju i opskrbljuju istinom i životom kako bi razumeli i spoznali prava načela vladanja i kako se ispravno vladati, te se izbavili od štete koju im nanose Sotonini zli trendovi i razne sotonske filozofije i sotonski otrovi. Od početka pa sve do sada, Bog je obavljao svakovrsna dela, od Njegovog dela iz Doba zakona, preko Njegovog dela iz Doba blagodati, pa do dela suda koje On obavlja sada, u poslednjim danima. Sada kada su vam jasnije te tri faze Božjeg dela, kakva je tačno priroda Božjeg dela u Njegovom planu upravljanja za period od 6000 godina? Kako da je okarakterišemo? (To je najpravedniji cilj među ljudskim rodom.) Tako je. Božje delo upravljanja i spasenja ljudskog roda traje već 6000 godina, a Bog je, tokom tih 6000 godina, sve do sada neumorno istrajavao, čekao, govorio i vodio čovečanstvo. Bog nije odustao, a to delo koje On obavlja najpravedniji je poduhvat među ljudskim rodom. Ako to pitanje posmatramo sa tačke gledišta prirode Božjeg dela, jesu li Božji interesi najpravičniji i najopravdaniji? (Jesu.) Ako Božji interesi budu zaštićeni, šta će se desiti sa ljudskim rodom? Ljudski rod će moći i dalje valjano da opstaje, proživljavajući ljudsko obličje, da živi u okviru zakona svih stvari, koje je Bog utvrdio, te da uživa u svemu što mu je On podario, pa će ljudska bića tako postati pravi gospodari svih stvari. Trebalo bi da vidite da je Božje delo upravljanja naposletku u najboljem interesu ljudi. Zar nije, onda, Božje delo spasenja ljudskog roda najpravedniji cilj među ljudskim rodom? To je neosporno i van svake sumnje – ono jeste najpravedniji cilj. Stoga, ako bi neko, zbog vlastitih interesa, otišao tako daleko da naškodi interesima Božje kuće i da ometa širenje Božjeg dela, kakav je to čovek? To je očigledno rđava osoba i đavo. Bog ljudski rod samo snabdeva, a ništa od njega ne traži zauzvrat. I dok On obavlja delo od kojeg čovečanstvo ima najveću korist i dok obavlja najpravedniji poduhvat, ljudi ne samo da to ne cene, ne zahvaljuju Mu se i ne pomišljaju na to da Mu se oduže, već naprotiv prekidaju, ometaju i štete Božjem delu i streme svojim ličnim interesima. Takvi ljudi nemaju nimalo savesti ni razuma. Zaslužuju li i dalje da ih nazivamo ljudima? To su pravi pravcati đavoli i Sotone! Ako Bog, uprkos svemu što čini, nije u stanju da ljude dirne, imaju li oni još uvek srce? Nemaju. Nemati srce znači nemati savest. Takvi ljudi nemaju osećaj savesti. Kada je čovekova ljudskost lišena savesti, on više nije ljudsko biće, već životinja, đavo i Sotona. To je vrlo očigledno. Bog je rešen da plati svaku cenu i da neumorno radi da bi ljudi bili spaseni. Ma koliko ljudi pogrešno razumeli i sumnjali, Bog je uvek bio strpljiv i nastavlja da ih snabdeva, da im u nedogled ponavlja razne aspekte istine, da im pomaže da malo po malo razumeju, da ih tera da razmišljaju i ispituju, te da im omogućava da razumeju i shvate Božje srce. A kada ljudi čuju te Božje reči, dirnuti su i proliju poneku suzu. Ali kada se okrenu, ne samo da više ne vode računa o Božjim namerama, već nastavljaju da slede sopstvene interese i streme ka blagoslovima. Recite Mi, zar ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma? Šta takvim ljudima najviše fali? Najviše im fali savesti i razuma, najviše im fali ljudskosti. Bog s krajnjim strpljenjem podnosi svakojake patnje da bi obavio Svoje delo i spasao ljude, ali oni Ga i dalje pogrešno razumeju, konstantno okušavaju svoju snagu protiv Njega, štite svoje interese ne brinući se o interesima Božje kuće i uvek žele da žive veličanstveno, a ne žele da doprinesu slavi Božjoj – ima li u svemu tome ikakve ljudskosti? Iako ljudi naglas objavljuju da svedoče o Bogu, u srcu govore: „Ovo je posao koji sam obavio i koji je doneo rezultate. I ja sam se trudio, i ja sam platio cenu. Zašto ne svedočite o meni?” Uvek žele i oni da dobiju svoj deo Božje slave i svedočanstva. Jesu li ljudi vredni tih stvari? Reč „slava” ne pripada ljudskim bićima. Slava može ići samo Bogu, Stvoritelju i nema nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Čak i ako se ljudi trude i sarađuju, oni su i dalje pod vođstvom dela Svetog Duha. Ako nema dela Svetog Duha, šta mogu ljudi? Ni reč „svedočanstvo” ne pripada ljudskim bićima. Bilo da je u pitanju imenica „svedočanstvo” ili glagol „svedočiti”, obe te reči same po sebi nemaju nikakve veze sa stvorenim ljudskim bićima. Samo je Stvoritelj vredan svedočenja i ljudskog svedočanstva. To je određeno Božjim identitetom, statusom i Njegovom suštinom, kao i time da sve što Bog čini potiče iz Njegovog truda, pa je On vredan i da to ima. Ono što ljudi mogu da učine jeste sasvim ograničeno, i sve je to rezultat prosvećenja, vođstva i usmeravanja Svetog Duha. Što se, pak, tiče ljudske prirode, ljudi postaju nadmeni čim razumeju neke istine i postanu kadri da obave nešto malo posla. Ako uza se nemaju Božji sud i grdnju, niko od njih nije u stanju da postigne pokornost Bogu ni da svedoči o Njemu. Oni mogu, zahvaljujući Božjem predodređenju, imati neke darove i posebne talente, možda su savladali neku profesiju ili veštinu, ili imaju nešto promućurnosti, pa postaju nepodnošljivo nadmeni i stalno žele da Bog sa njima deli Svoju slavu i Svoje svedočanstvo. Zar to nije nerazumno? To je izrazito nerazumno. To pokazuje da su zauzeli pogrešan stav. Ne posmatraju sebe kao ljudska bića, već kao vrstu za sebe, kao nadljude. Ljudi koji ne poznaju sopstveni identitet, svoju suštinu i poziciju na kojoj bi trebalo da budu – nemaju svest o sebi. Ljudska skrušenost nije nešto što dolazi iz poniženja – ljudi su sami po sebi ponizni i niski. Božja skrušenost je nešto što dolazi iz poniženja. Reći da su ljudi ponizni znači uzdizati ih – oni su u stvari niski. Uvek žele da se takmiče za slavu, dobit i status i nadmeću se s Bogom za Njegov izabrani narod. Na taj način igraju ulogu Sotone, a to je priroda Sotone. Zaista su Sotonini potomci, među njima i Sotonom nema ni najmanje razlike. Da zamislimo da Bog ljudima dȃ malo više autoriteta i moći i da im omogući da prikazuju znamenja i čuda i čine neka izuzetna dela, i da zamislimo da oni sve rade u skladu sa Božjim zahtevima, do najsitnijeg detalja. Ali mogu li oni nadmašiti Boga? Ne mogu, nikada. Zar sposobnosti Sotone, arhanđela, nisu veće od ljudskih? On večito želi da nadmaši Boga, ali koji je krajnji rezultat? Na kraju biva bačen u bezdan. Bog će uvek biti otelotvorenje pravde, dok će Sotona, đavo, arhanđeo, uvek biti otelotvorenje rđavosti i predstavnik rđavih sila. Bog će uvek biti pravičan i ta je činjenica nepromenljiva. To je izuzetna i nesvakidašnja strana Boga. Iako ljudi od Boga dobijaju sve Njegove istine, oni sami su tek sićušna stvorena bića koja ne mogu da Ga nadmaše. To je razlika između ljudskog roda i Boga. Ljudi mogu da postoje na uređen način isključivo u okviru svih pravila i zakona koje je formulisao Bog, i mogu da upravljaju svime što je Bog stvorio isključivo u okvirima tih pravila i zakona. Ljudi ne mogu da stvaraju živa bića niti da menjaju sudbinu čovečanstva – to je činjenica. Šta ta činjenica pokazuje? To da, ma koliko autoriteta i sposobnosti Bog dao ljudskom rodu, na kraju niko ne nadilazi Božji autoritet. Ma koliko godina, generacija ili ljudskih bića bilo, ljudska bića mogu postojati isključivo pod Božjim autoritetom i suverenošću. To je činjenica koja je večna i neprolazna, koja se nikada, baš nikada neće promeniti!

Kako se osećate pošto ste čuli te stvari? Neki kažu: „Nekada sam o tim stvarima svesno razmišljao, ali sam onda nehotice počeo da osećam da moje sposobnosti rastu. Kako sam stario, i moje su misli sazrevale, pa sam mogao mnogo sveobuhvatnije da razmišljam o mnogim problemima, a kako sam slušao sve više Božjih reči, uspevao sam da razumem neke od Njegovih namera, pa sam osetio da sam snažan i da mi nije potreban Bog da ima suverenost nada mnom. Nesvesno sam počeo da osećam da sam sposoban i da sam zadobio Boga.” Je li to dobro osećanje? (Nije.) Kako to da nije dobro? To nije dobar znak. Šta je onda dobar znak? Što duže ljudi žive, to više razmišljaju ovako: „Ljudska bića su poput praha i niža su i od mrava. Ma koliko snažan i dostojanstven čovek bio i ma koliko doktrine razumeo, odnosno ma koliko zrele bile njegove misli, on ne može da nadmaši Božju suverenost.” Što duže ljudi žive, to više osećaju veličinu i svemoć Božjeg autoriteta. Što duže ljudi žive, to više osećaju koliko su beznačajni. Što duže žive, to više osećaju koliko je Bog nedokučiv. Takvo je normalno stanje duha. Imate li vi sada takvo stanje? Nemate još, zar ne? I dalje ste često usred borbe, teturate se na ivici interesa, a ponekad čak odašiljete i sićušne signale, pa govorite: „Kako to da Bog ne deli malo Svoje interese sa mnom? Zašto mi ne daje komplimente? Zašto ne učini da ljudi oko mene imaju visoko mišljenje o meni? Zašto ne natera ljude da svedoče o meni? Platio sam cenu i dao doprinose. Kako će me Bog nagraditi?” I dalje se valjaš u gordom, samozadovoljnom načinu razmišljanja. Često ne znaš ko si, a često osećaš da si sposoban. Ta situacija je abnormalna. To nije napredak u životu. Kako se to zove? Iskvarena narav se ponovo nadima. Neki ljudi, koji još nisu dali nikakve doprinose, nešto su skromniji i uzdržaniji. Čim urade nešto važno i daju par doprinosa, pa osete da imaju kapital, kada vide ljude oko sebe, počnu da se pitaju: „Zašto ne izvestite o mojim doprinosima? Svi svedočite o Božjem imenu i o Božjoj suštini, pa zašto onda ne predstavite i mene? Čak i ako ne budete svedočili o meni, možete barem da me predstavite. Ja, sestra ta i ta, verujem u Boga već 25 godina. Sada imam 45 godina, još uvek nisam u braku, neudata sam i do dana današnjeg pobožno i sa zanosom stremim. Pošto sam oslonac crkve, mnogo sam se puta našla na poternicama kineske komunističke vlade, pa su me lovili, a ja sam se sakrivala po raznim mestima i seljakala u više od deset provincija, pre nego što sam se odselila preko okeana. Nakon svega toga, nastavila sam da služim kao nadzornica za važne poslove Božje kuće, pa sam u tom periodu dala mnoge konstruktivne predloge, ideje i koncepte za određene poslove Božje kuće, dajući trajan doprinos unapređenju crkvenog rada i širenju jevanđelja carstva Božjeg. Zašto me tako ne predstavite? Zašto mi Bog ne dȃ neko okruženje i prilike da prikažem svoje talente, da bi svi saznali i znali za mene? Zašto nas Bog uvek guši? U Božjoj kući i nismo baš tako slobodni, niti smo toliko opušteni, nesputani i srećni!” Ona bi da bude opuštena, nesputana i srećna. Kako da te učinimo opuštenom, nesputanom i srećnom? Tako što ćemo te staviti na vrh lestvice? A onda, kada te stavimo na najviši položaj, da održimo predavanje o tebi: Ta osoba je u svetu bila čuvena doktorka, koja je osvojila prvu nagradu za čuvene doktore našeg naroda, a njeno ime je naknadno uvršteno u „Enciklopediju čuvenih svetskih doktora”. Napisala je mnoge naučne radove, a kada je došla u Božju kuću, nastavila je da bude stub crkve i talentovana osoba, pa je sada postala najviši vođa. Zar neće onda biti srećna? Misliće: „Ja sam talentovana osoba. Ranije sam bila slavna ličnost, a i sada, kada sam došla u Božju kuću, i dalje sam slavna ličnost. Ja sam kao zlato koje sija gde god da ga staviš i niko ne može da obuzda njegov sjaj. Ove moje sposobnosti su tu da ih svi vide! Iako Bog ne daje svedočanstvo, te činjenice jasno i glasno svedoče o meni.” Šta mislite o takvom mišljenju? Ako ne možeš da otpustiš svoje stremljenje ka slavi i dobiti ni za jedan jedini dan, onda si i dalje vezan slavom, dobiti i statusom i ne možeš biti istinski opušten i srećan. Dok god si vezan, ograničen i podjarmljen okovima slave i dobiti, nećeš napredovati u svom stremljenju ka istini, već možeš samo ostati zaglavljen tamo gde si sad. Neki će možda pitati: „Hoću li nazadovati?” Činjenica je da si, ukoliko ne napreduješ, ili zaglavljen u mestu ili nazaduješ. To pokazuje da je tvoja priroda-suština takva, pa ma koliko godina verovao u Boga, nikada nećeš napredovati, i do samog kraja postoji mogućnost da učiniš i mnogo zla. Može se sa sigurnošću reći da ćeš biti razotkriven. Kada se takav čovek nađe u pravom okruženju, kada zadobije status, njegova će ambicija biti razotkrivena. Da li on, u stvari, bez tog okruženja i statusa, ne bi imao ambiciju? I dalje bi je imao. On je prosto ta stvar i ta suština i njegova se ambicija ne može obuzdati. Kada se nađe u pravom okruženju, iznenada će „eksplodirati” i nikakve ga stege neće zadržati, pa će početi da čini zlo, a njegovo ružno lice đavola biće potpuno razotkriveno. To je jedan slučaj razotkrivanja. Reč „razotkriti” treba da razumete na sledeći način: Bog nije imao nameru da te razotkrije, već da ti dȃ priliku da praktično deluješ. Ali ti nisi prepoznao ono dobro što ti je dato, pa si se čak i poprilično obrukao. Zar nisi zaslužio da budeš razotkriven? Sam si to izabrao. Ne radi se o tome da je Bog namerno smislio da te razotkrije i da te ukloni. Razotkrili su te sopstveni motivi i ambicije. Koga drugog možeš da okriviš?

Jesmo li manje-više dovoljno u zajedništvu razgovarali o istini u kontekstu ljudskih interesa i Božjih interesa? Šta su ljudski lični interesi? To su stvari kojima ljudi streme, kao što su slava, dobit i status, ambicija i želja za blagoslovima, kao i ljudska taština i gordost, porodica, rođaci, materijalni interesi i tako dalje. Suština ljudskih interesa je sebična i ogavna, rđava je i sotonska, suprotna je istini i prekida, ometa i uništava rad Božje kuće, dok su Božji interesi – najpravedniji cilj spasenja ljudskog roda i predstavljaju Božju ljubav, Božje delo i Božju svetost i pravednost. Stoga Bog opravdano štiti Svoje interese. On štiti pravedan cilj. On to ne radi zato što je sebičan i zato što želi da zaštiti Sopstveno dostojanstvo. To je pravično i opravdano i od nemerljive je koristi za ljudsku rasu koju On spasava. Ljudski rod može biti spasen i, posledično, ostvariti veću korist, zadobiti istinu, put i život tek kad Bog bude odbranio Svoje interese. Tek će tada ljudi konačno postati istinska stvorena bića i živeti u okvirima svih pravila i zakona koje je Bog utvrdio, živeti među svim stvarima koje je Bog za njih stvorio, pa će ljudski rod tek tada steći radost i istinski lep život. Je li sve to što Bog radi – pravedan cilj? Izuzetno je pravedan! To Božje delo i Božje upravljanje, kao i poslovi u crkvi koji se tiču Božjeg spasenja ljudskog roda – kao što su propovedanje jevanđelja, snimanje filmova, pisanje članaka sa svedočanstvima, sačinjavanje video-zapisa, prevođenje Božjih reči i održavanje normalnog reda u crkvenom životu – važni su i moraju biti zajemčeni. Postoji, pored toga, i aspekt jemčenja života svih Božjih izabranika koji obavljaju svoje dužnosti. Iako je to najosnovnija vrsta posla, slična pomoćnim uslugama, i ne deluje da ima mnogo veze sa glavnim radom Božje kuće, i ona je vrlo važna i treba je ovde pomenuti. Normalne stvari, kao što su hrana, odeća, smeštaj i prevoz – stvari su kojima Bog ljude snabdeva, a istovremeno su i najneophodnije fizičke potrepštine koje ljudi normalne ljudskosti treba da poseduju. Bog ljude neće lišiti tih potreba, već On mora da ih štiti. Ako stalno ometaš, prekidaš i podrivaš stvari koje Bog želi da odbrani, ako prema takvim stvarima uvek iskazuješ prezir i o njima uvek imaš predstave i zamisli, u tom slučaju se Bogu protiviš i Njemu se suprotstavljaš. Ako za delo Božje kuće i interese Božje kuće ne smatraš da su važni i stalno želiš da ih podrivaš, uvek bi da izazivaš uništenje ili bi da iz njih uvek izvlačiš korist, da varaš ili da tuđe prisvajaš, hoće li se Bog naljutiti na tebe? (Hoće.) I kakve su posledice Božje ljutnje? (Bićemo kažnjeni.) To je sasvim sigurno. Bog ti nipošto neće oprostiti! Jer je ono što radiš rušenje i uništavanje crkvenog rada i u suprotnosti je sa delom i interesima Božje kuće. To predstavlja veliko zlo, ulazak u suparništvo sa Bogom i nešto što direktno vređa Božju narav. Kako da se onda Bog ne naljuti na tebe? Ako neki ljudi, budući da su lošeg kova, u svom poslu nisu stručni i nehotice učine nešto što dovede do prekida i ometanja, za to ima opravdanja. Međutim, ako se zbog sopstvenih ličnih interesa upuštaš u ljubomoru i svađu i svesno preduzimaš stvari koje prekidaju, ometaju i uništavaju delo Božje kuće, to je namerno kršenje i to predstavlja vređanje Božje naravi. Hoće li ti Bog oprostiti? Bog obavlja delo Svog plana upravljanja za period od 6000 godina i u njega ulaže celo Svoje srce. Ako se neko protivi Bogu, namerno škodi interesima Božje kuće i namerno stremi svojim ličnim interesima i ličnom prestižu i statusu na uštrb interesa Božje kuće, i pritom ne okleva da sruši rad crkve, izazivajući ometanje i uništavanje dela Božje kuće, pa Božjoj kući čak nanese ogromnu materijalnu i finansijsku štetu, smatrate li da takvim ljudima treba oprostiti? (Ne, ne treba.) Svi kažete da za njih nema oproštaja, znači li to da je Bog ljut na te ljude? Naravno da jeste. Bog je obavio tako veliko delo izražavanja istine i spasenja ljudi i u to je uložio celo Svoje srce. Bog taj najpravedniji cilj vrlo ozbiljno shvata; celo Svoje srce je uložio u te ljude koje On želi da spase, i sva Svoja očekivanja položio je u te ljude, pa će se i svi konačni rezultati i slava koju On želi da dobije od Svog plana upravljanja za period od 6000 godina – ostvariti na tim ljudima. Ako se neko okrene protiv Boga, pa se protivi tom cilju, ometa ga ili uništi njegov rezultat, hoće li mu Bog oprostiti? (Neće.) Zar ne vređa to Božju narav? Ako stalno govoriš da slediš Boga, stremiš ka spasenju, prihvataš Božje ispitivanje i vođstvo, prihvataš Božji sud i grdnju i pokoravaš im se, ali dok te reči izgovaraš, ipak prekidaš, ometaš i uništavaš razne vrste rada crkve, pa zbog tvog prekidanja, ometanja i uništavanja, zbog tvog nemara ili zanemarivanja dužnosti ili zbog tvojih sebičnih želja i tvog cilja da težiš sopstvenim interesima, naneseš štetu interesima Božje kuće, crkvenim interesima i čitavom nizu drugih aspekata, u toj meri da ozbiljno ometaš i uništavaš rad Božje kuće, kako da Bog onda proceni tvoj ishod u tvojoj knjizi života? Kako da budeš okarakterisan? Da budemo pošteni, treba da budeš kažnjen. To se zove dobiti zasluženu kaznu. Šta sada razumete? Kakvi su ljudski interesi? (Oni su rđavi.) Ljudski interesi su u stvari sve ljudske ekstravagantne želje. Da kažemo to bez uvijanja, svi ti interesi jesu iskušenja, iluzije i mamac koje Sotona koristi da bi ljude iskušavao. Stremljenje ka slavi, dobitku i statusu i stremljenje ka svojim interesima – to je saradnja sa Sotonom u zlodelima i suprotstavljanje Bogu. Kako bi onemogućio Božje delo, Sotona stvara razna okruženja da bi ljude iskušavao, ometao i zaluđivao, da bi ih sprečio da slede Boga, tako da ne budu u stanju da se pokore Bogu, već da umesto toga sarađuju sa Sotonom, slede ga i namerno se dižu da ometaju i uništavaju Božje delo. Koliko god da Bog besedi o istini, takvi ljudi nikako da se opamete. Ma koliko ih Božja kuća orezivala, oni i dalje ne prihvataju istinu. Uopšte se ne pokoravaju Bogu, već insistiraju da sve bude po njihovom i da rade šta im padne na pamet. Stoga prekidaju i uništavaju crkveni rad, ozbiljno utiču na napredak raznoraznog crkvenog rada i prouzrokuju ogromnu štetu život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Taj greh je preveliki i Bog će takve ljude sigurno kazniti.