Ovoga časa, u vašim mislima, koji su crkveni poslovi najvažniji i uključuju proširenje Božjeg plana upravljanja? (Propovedanje jevanđelja.) Delo jevanđelja je glavni posao. Bog Svoje delo vidi kao delo, ali je za ljude ono u njihovoj dužnosti. Osim rada na jevanđelju, postoji i rad na produkciji filmova, posao prevođenja, rad na himnama i razni radovi na izradi tekstova. U današnje vreme, većina ljudi koji puno radno vreme izvršavaju svoju dužnost bave se aktivnostima koje su povezane sa ovim poslovima. Recite Mi, koji se od ovih poslova može izostaviti? Neki ljudi kažu: „Muzika se svodi na svega nekoliko nota, za koje mislim da nisu važne. I bez tih melodija, Božje reči mogu podjednako da se prenose i šire, i jednako mogu ljude da dovedu pred Boga.” Da li je ispravno to reći? (Ne, pogrešno je.) Zašto je pogrešno? Da li bi bez muzike razne vrste video produkcije uopšte bile dobre? (Ne bi.) Osim što je neophodna za pevanje himni u crkvi, muzika je potrebna i za sve filmove, muzičke video priloge, horove i predstave, kao i za video recitale Božjih reči i tome slično. Iako se, na prvi pogled, muzika zaista svodi samo na note, nakon što ljudi ovu muziku čuju, ona je delotvornija u prenošenju Božjih reči i može odigrati aktivnu ulogu u daljem širenju jevanđelja, pa je zato neizostavna. Čak i ako tu i tamo ležerno razgovaraš, a u pozadini se čuje muzika, efekat će biti drugačiji, zar ne? Dakle, ova dužnost je veoma važna. Neki ljudi kažu: „Pa, je li onda važan i naš rad na produkciji video-zapisa?” Vi Mi recite, da li je važan rad na produkciji video-zapisa? (Da.) Na primer, veliki deo slika koje nastaju korišćenjem tehnologije specijalnih efekata ne bi mogle da se zamene nikakvim sirovim video snimkom, niti bi mogle da budu snimljene – to je moderna umetnost. Ima onih koji kažu: „Božja kuća čak govori o modernoj umetnosti. Ne znači li to da idemo u korak s vremenom?” Kako to da idemo u korak s vremenom? To se zove iskorišćavanje Sotone zarad pružanja usluge. Naravno, to nije iskorišćavanje braće i sestara zarad pružanja usluge. Time hoću da kažem, ako možeš da savladaš neku tehničku ili umetničku profesiju i ako to profesionalno znanje možeš da iskoristiš u delu širenja jevanđelja i prenošenja Božjih reči, onda je to što si naučio korisno. Ako to možeš da naučiš, to je Božja blagodat i onda možeš da izvršavaš s tim povezanu dužnost, i bićeš blagosloven. Nije li to za tebe blagoslov? (Jeste.) Dakle, nije važno ono što naučiš, već je važno da li to koristiš za svoju dužnost. Ima i onih koji kažu: „Mi se bavimo tekstom, ali niko nikad ne sazna za nas, niko nas ne pominje, a mnogi nas ljudi čak ni ne vide. Postali smo izlišni.” Ovo nije jasan pogled na stvari. Ljudi ne mogu da te vide, ali Bog može da te vidi, Bog te preispituje, Bog te usmerava, Bog te blagosilja, zašto to ne možeš da osetiš? Je li važno da li te ljudi vide i da li vas pominju? Kojom to istinom niste opskrbljeni? Iz kojih propovedi i zajedničkih razgovora ste izostavljeni? U stvari, tehnički sadržaj bavljenja tekstom nije previsok, a na jačanju profesionalnih aspekata se ne mora toliko raditi. Međutim, jedna stvar je neizostavna. Morate da razumete istinu. Ako ne razumete istinu, nećete moći ništa da napišete. Imaš znanje za pisanje, možeš da koristiš standardni jezik, da organizuješ rečenice i da u pisani tekst uneseš strukturu i ideje. Međutim, sama po sebi, struktura ne čini članak. On se mora ispuniti sadržajem. Šta tačno treba napisati u vidu sadržaja i kako to tačno treba napisati da bi se postigao rezultat svedočenja o Bogu – u to treba da uđete. Ako se samo zadržavate na ovom temelju, na temelju svedočenja o Božjim rečima i prenošenja ove etape Božjeg dela, onda se vaš rast neće nikad uvećati. Ako, pored svedočenja o Božjem novom delu, pored suprotstavljanja ljudskim predstavama i pored zajedničkih razgovora o nekim istinama iz vizija, možete u zajedništvu da govorite i o nekim istinama o život-ulasku, te da upotrebite neke činjenice, priče i neke prilično lepo opisane detalje kako biste izrazili sva razna stanja iz dubine ljudskog srca, tako da ljudi prepoznaju svoju iskvarenost i tako da mogu da shvate koji su Božji zahtevi za ljudski rod, koje su Božje namere i da, povrh toga, prepoznaju najvažnije stvari – šta je tačno istina, kojim putem ljudi treba da idu, gde se nalazi greška u pogrešnim putevima kojima ljudi sada idu, u kakve ljude Bog želi da se ljudska bića pretvore, i kojim putem Bog zahteva da ljudi idu – ako možete, korak po korak, da napredujete u tom pravcu, onda će dužnost koju izvršavate biti izuzetno vredna. Ali, ovo je težak deo, to je najteži deo. Ljudski ulazak u život se ne događa u razmaku od jednog ili dva dana. Kod mnogih stvari potreban je period od godinu ili dve od trenutka kada se o njima prvi put govori do trenutka kada ljudi postanu svesni tih stvari. Potrebne su dve do tri godine ili čak tri do pet godina za prelazak od maglovite do jasne svesti, potrebne su dve ili tri godine od kad se čoveku razbistri svest dok ne shvati prirodu ove stvari, a zatim su potrebne još dve ili tri godine do spoznaje ozbiljnosti ovog problema. Ljudi koji su otupeli i lošeg su kova mogu da dostignu samo ovu tačku. Ljudi koji su boljeg kova i oštrog duha znaju aktivno da traže šta je istina, za šta su potrebne još dve ili tri godine… I pre nego što toga budu svesni, čitav život im je prošao. Život-ulazak je u toj meri spor! Ljudsko shvatanje i pamćenje istine uveliko nadilaze brzinu kojom ljudi doživljavaju i razumeju istinu. Šta ovim hoću da kažem? Hoću da kažem da su iskustvo i razumevanje uvek spori, jer to je život, dok shvatanje i pamćenje iziskuju samo um. Ljudi sa dobrim pamćenjem, sa snažnom sposobnošću shvatanja, ljudi određenog kova i stepena obrazovanja ove stvari mogu brzo da postignu. Međutim, nakon što je čovek nešto shvatio, da li ima znanje? Ne. Nakon što shvati, čovek se zaustavi na tom saznanju o čemu je tu reč i ne ide dalje od toga, ali to svejedno neće pomoći kad stupi u akciju. Zašto neće pomoći? Doktrina koju shvataš često ne može da se primeni na stvari sa kojima se susrećeš, niti sa njima može da se poveže. Shodno tome, tek nakon većeg broja neuspeha, nakon dosta pretrpljenih gubitaka, nakon priličnog broja skretanja s pravog puta i podvrgavanja velikoj količini suda, grdnje i orezivanja, konačno ćeš shvatiti istinu i moći ćeš da primenjuješ i iskusiš Božje reči u svakovrsnim stvarima koje ti se događaju. Do tada će proći mnogo godina i lice će ti možda biti izborano – nije li to veoma sporo? Ljudski život napreduje veoma sporo, jer istina koju ljudi razumeju obuhvata ljudsku priroda-suštinu, ljudsko postojanje i stvari od kojih ljudi žive, a to uključuje preobražaj čovekove naravi, kao i promene u njegovom životu. Zar bi tako lako tvoj život mogao da se promeni u neki drugi život? S jedne strane, to iziskuje Božje delo i istovremeno je neophodno da ljudi aktivno sarađuju; povrh toga, tu su i kušnje spoljnog okruženja, kao i tvoje lično stremljenje; osim toga, moraš da imaš dovoljno dobar kov i moć zapažanja, i Bog će ti onda pružiti dodatno prosvećenje i usmeravanje; štaviše, Bog će ti odmeriti neke grdnje, sud i orezivanje, braća i sestre će te kritikovati, ali ti, ipak, sve više moraš da stremiš, tako da te stvari koje su od Sotone mogu da se uklone – tek onda će pozitivne stvari koje su od istine moći malo-pomalo da ulaze. Neki ljudi kažu: „Kad ljudi shvate istinu, život im se menja.” Je li to ispravno ili pogrešno reći? (Pogrešno je.) Zbog čega je pogrešno? Shvatanje istine nije isto što i posedovanje istine, a ni nakon što je shvatiš, ona nije tvoj život. Kad čuješ istinu, razumeš je i shvatiš ono što čuješ, koliko dugo to može da opstane u tvom srcu? Mesec dana kasnije, možda će te reči koje si u tom trenutku smatrao najvažnijim u potpunosti nestati i, kad ih ponovo budeš čuo, osećaćeš se kao da ih nikada ranije nisi čuo. Međutim, ako zaista poseduješ stvarni rast i ako imaš ovaj aspekt iskustvenog svedočenja, onda ne moraš da ih slušaš svaki put iznova. Ako ne poseduješ ovaj aspekt istina-stvarnosti, onda moraš još da slušaš, dok ne zakoračiš u istina-stvarnost, a ako ne slušaš, onda će ono što shvataš postepeno splašnjavati i nestajati sve dok ne postaneš isti kao nevernici. Stoga se Božje reči i istina moraju neprekidno slušati i čitati. Ako se premalo čitaju i slušaju, to neće pomoći. Svi ste ovo temeljno shvatili, zar ne? (Da.) Ponekad, ako dva ili tri dana ne pevate himne niti se molite Bogu, u svom srcu osećate prazninu i Boga ne možete da dokučite, pa se pitate kuda da odete da se u šetnji opustite. Posledično, što se više opuštate, sve ste manje disciplinovani, pa kad odete u crkvu da sa braćom i sestrama u zajedništvu razgovarate o istini, osetite da ste se odvikli od toga, a čim se pomene crkveni posao, osetite se pomalo neprijatno. U razmaku od dva ili tri dana, promenio si se i postao nalik nekoj drugoj osobi, pa ti se čini da sȃm sebe više ne prepoznaješ. Kako je to moguće? Nemoj misliti da je istina, zato što si slušao mnogo propovedi, postala tvoj život i da si je zadobio. Još uvek si daleko od toga! Nemoj misliti da si, samo zato što si napisao članak sa svedočenjem ili zato što si imao takvo iskustvo, već spasen. Još uvek nisi dotle stigao! To je tek delić u tvom dugom životnom iskustvu. Taj delić može biti samo trenutno raspoloženje, trenutno osećanje, trenutna želja ili ambicija i ništa više. Kad jednoga dana budeš slab, osvrneš se unazad i slušaš svedočanstva koja si nekad dao, zakletve koje si jednom položio i shvatanje do koga si jednom došao, oni će ti delovati nepoznato i reći ćeš: „Zar sam to bio ja? Da li sam imao tako veliki rast? Kako to da za to ne znam? To sigurno nisam bio ja, zar ne?” U tom trenutku ćeš uvideti da se tvoj život još uvek nije promenio. Na šta upućuje to što ti se život nije promenio? Na to da se tvoja narav još uvek nije preobratila. Kako ćeš se osećati kad otkriješ da – uprkos datim svedočanstvima i tadašnjem uverenju da već imaš veliki rast – i dalje možeš da postaneš jednako negativan kao što si sada? Zar ne bi pomislio da je preobražaj čovekove naravi previše težak? Istina nije nešto što se preko noći može usaditi u ljude. Ako ljudi zaista zadobiju istinu kao svoj život, oni će biti blagosloveni i život će im biti drugačiji. Više neće biti kao što su sada, ljudi koji često otkrivaju iskvarene naravi, već će u potpunosti moći da se pokore Bogu i da odano izvršavaju svoju dužnost, i biće sasvim preobraženi.

Pošto je čovečanstvo tako iskvareno, nije mu lako da prihvati istinu, a kako je istina tako dragocena, još je teže Bogu da je usadi u ljude. Vrednost i smisao istine i svi raznoliki aspekti istine veoma su vredni i značajni za ljudska bića. Ali pošto je Sotona tako duboko iskvario ljude, pa oni u sebi imaju toliko stvari koje su od Sotone, nije lako usaditi istinu u njih tako da ona postane njihov život. Znači li to, onda, da se istina ne može utisnuti u ljude? Ne znači. Može se utisnuti u njih, ali oni moraju da imaju ispravan stav i pogled i da slede pravi put. To što je nešto teško, ne znači da je nemoguće, baš kao što je bio slučaj i u prve dve etape Božjeg dela, kada Bog nije obavio delo usavršavanja i nije izrazio ove istine ni izgovorio ove reči, ali su ipak neki ljudi bili usavršeni, a neki su spoznali Boga. Posmatrajući stvari na osnovu te činjenice, utisnuti istinu u ljude je ostvarivo i nije neizvodljivo, a zavisi samo od toga da li ti ljudi streme ka istini. Kako da čovek stremi? Najjednostavniji način je da svakoga dana čita Božje reči, da uči napamet Njegove suštinske reči, da svaki dan duboko razmišlja o određenom odlomku Božjih reči i da nanovo i nanovo molitveno čita te reči i u zajedništvu razgovara o njima. Kada budeš molitveno pročitao te poglede i izreke – kao i stavove prema raznim ljudima, događajima i stvarima – kojima Božje reči treba da te nauče, kako bi ih razumeo i kako bi oni ušli u tvoje srce, onda ćeš, i pre nego što to shvatiš, početi da, kad god ti se razne stvari dogode, proživljavaš pozitivne misli i poglede i načela primene. Vi još niste stigli do tog nivoa. Jesi li pročitao šta je Jov uradio? Šta je Jov radio dok su njegova deca pravila gozbe? Dolazio je pred Boga da se moli i da prinosi žrtve za svoju decu. Nikada se nije udaljio od Boga. To znači, klanjaj se svega što bi moglo dovesti do toga da se tvoje srce udalji od Boga; nemoj govoriti ništa što bi moglo dovesti do toga da se tvoje srce udalji od Boga; izbegavaj da gledaš u stvari koje bi mogle dovesti do toga da se udaljiš od Boga ili da stvoriš predstave ili sumnje o Njemu; nemoj dolaziti u dodir sa ljudima koji bi te mogli navesti da postaneš negativan, da se izrodiš i da preterano ugađaš samom sebi, ili te navesti da sumnjaš u Boga, da Mu se opireš i da se udaljiš od Njega, već ih zaobiđi u širokom luku; ostani blizak sa onima od kojih možeš da dobiješ pouku, pomoć i opskrbu; nemoj raditi stvari koje te navode da s gnušanjem odbacuješ istinu, da je ne voliš i da ti je ona odbojna. Moraš imati neke ideje o tim stvarima u glavi. Nemoj samo otaljavati stvari u životu i misliti: „Baš me briga koliko ću živeti i kako će se moj život odvijati, prepustiću sve prirodi i Božjim orkestracijama.” Bog je za tebe uredio određena okruženja i dao ti je slobodnu volju da biraš, ali ako ti ne sarađuješ i počneš svojevoljno da kontaktiraš ljude koji vole ovozemaljske stvari, uvek udovoljavaju telu, nisu posvećeni svojim dužnostima i neodgovorni su, pa se stalno družiš sa takvim ljudima, kakav će biti krajnji rezultat i ishod? Ti ljudi, kada nemaju šta da rade, pričaju o jelu, piću i zabavi, a često i izmišljaju priče i ogovaraju. Ako se susretneš s takvim iskušenjima i ne držiš se podalje od njih, nego čak postaneš opsednut tim stvarima i namerno provodiš vreme sa takvim ljudima, onda si u opasnosti, jer su iskušenja svuda oko tebe! Kada mudar čovek vidi takvo iskušenje, on se drži podalje. U srcu mu je jasno: „Ja nemam taj rast, neću da ih slušam i neću uopšte da obraćam pažnju na njih. Ti ljudi ne streme ka istini i ne vole je. Držaću se podalje i naći ću neko mirno mesto da neko vreme u samoći čitam Božje reči, umirim srce i duboko razmišljam, te da dođem pred Boga.” Sva ta načela i ti ciljevi su sledeći: prvo, ne udaljavaj se od Božjih reči; drugo, ne udaljavaj se od Boga u srcu. Na taj način ćeš stalno živeti pred Bogom na temeljima razumevanja istine. S jedne strane, Bog će te zaštititi od padanja u iskušenje. S druge strane, On će se prema tebi ophoditi izuzetno milosrdno, omogućiće ti da razumeš šta treba da radiš da bi sproveo istinu u delo i omogućiće ti da se prosvetliš i prosvetiš u pogledu raznih istina. Kada je reč o tvojoj dužnosti, Bog će te uputiti kako da radiš na tome da ne grešiš, da uvek uradiš stvari kako treba i da se upoznaš sa načelima. Zar nećeš tako biti zaštićen? To, naravno, nije najveći i krajnji cilj. Koji je, onda, krajnji cilj? Da naučiš lekcije od raznih ljudi, događaja i stvari, da razumeš Božje namere, da upoznaš Božje delo i da praktično deluješ u skladu sa načelima kakva Bog zahteva. Na taj način će tvoj život i tvoj rast nastaviti da napreduju, umesto da stagniraju. Ako si uvek zaposlen jer obavljaš razne poslove i ne fokusiraš se na upražnjavanje istine u obavljanju svojih dužnosti i rešavanje teškoća život-ulaska, nećeš napredovati u životu. Život-ulazak se postiže obavljanjem svoje dužnosti. Ako čovek odstupi od obavljanja dužnosti i od Božjih reči, neće biti napretka u životu. Neki ljudi vide druge kako dokono ćaskaju, pa se i sami umešaju i počnu da zabadaju nos, večito se ponašaju kao njuškala i vole da ogovaraju – Bog takve ljude ne voli. Kakve ljude Bog voli? Ljude koji su u stanju da umire svoja srca. Da se umire da bi radili šta tačno? Da bi bili marionete koje ni na šta ne misle? Ne, da bi se u tišini molili Bogu, da bi tragali za Njegovim namerama, da bi Ga molili za zaštitu i za prosvećenje. Takođe, da bi tragali za prosvećenjem i prosvetljenjem u pogledu nekog aspekta istine koji ne razumeju, kako bi postigli razumevanje i jasnoću u vezi sa tim aspektom istine, ili da bi tragali za rešenjem onih aspekata svog rada koji su pritisnuti problemima, i da bi ih Bog usmerio. Ima mnogo zadataka koje treba preduzeti i mnogo stvari koje treba uraditi kada se čovek umiri pred Bogom. Nije reč o tome da treba doći pred Boga da mu se javiš kad god imaš neki slobodan trenutak, pa reći: „Bože, tu sam, u srcu si mi, budi sa mnom, ne daj da padnem u iskušenje!” Ako tako ležerno otaljavaš sa Bogom, nisi pravi vernik, a Bog takvim ljudima neće podariti istinu. Šta ljudi moraju prvo da poseduju da bi im Bog podario istinu? Moraju da imaju srce gladno i žedno pravednosti, iskreno srce. Ako je tvoje srce iskreno, šta to predstavlja? To predstavlja istinsku ljubav prema istini. Ako si uvek ležeran sa Bogom i nisi nimalo iskren, uvek želiš sȃm da donosiš odluke o svemu i dolaziš pred Boga samo da Mu se javiš, da Ga pozdraviš, a zatim sȃm o svemu odlučuješ i sȃm radiš stvari, onda, iako ti je Bog poverio Svoje delo, završavaš tako što nemaš nikakve veze ni sa Njim ni sa istinom. Kako se to zove? To se zove opirati se Bogu i baviti se svojim poslom. Može li te Bog tako prosvetiti? Ne može. Jeste li svi shvatili kako se stremi ka istini i kako se dolazi do razumevanja istine? Morate često da dolazite pred Boga, da umirite srce da bi tragali za istinom i molili Mu se, i morate naučiti da se umirite. Umiriti se ne znači isprazniti um, već znači imati molbe, misli i terete u srcu, doći pred Boga sa iskrenim srcem punim čežnje, čeznuti za istinom i za Božjim namerama i nositi teret dužnosti koju vršiš i posla koji obavljaš – to treba da imaš kada dođeš pred Boga i umiriš se.

Upravo sam u zajedništvu govorio o tome da je ceo crkveni posao neposredno povezan sa delom širenja jevanđelja o Božjem carstvu. Konkretno, delo propovedanja jevanđelja i svi poslovi koji se odnose na profesije poseduju važnu i neraskidivu vezu sa delom širenja jevanđelja. Stoga, sve što uključuje delo širenja jevanđelja obuhvata interese Božje i interese Božje kuće. Ako ljudi mogu ispravno da shvate delo širenja jevanđelja, oni treba ispravno da pristupe dužnostima koje sami izvršavaju i dužnostima koje izvršavaju drugi. Na koji način im ispravno pristupiti? Dajte sve od sebe i izvršavajte ih u skladu sa Božjim zahtevima. Makar se nemojte prepuštati onim ponašanjima i praksama kojima se namerno izazivaju šteta ili ometanje i nemojte namerno raditi one stvari za koje znate da su pogrešne. Ako neko istrajava u tome da nešto uradi, iako zna da to prekida i ometa crkveni posao, i niko od toga ne može da ga odvrati, onda taj čini zlo, poigrava se sa smrću i pokazuje svoje pravo lice đavola. Bez odlaganja navedite braću i sestre da tu osobu razaznaju onakvom kakva ona jeste, a zatim tu zlu osobu uklonite iz crkve. Ukoliko je tom zlikovcu naišao trenutak ludosti i zlo ne čini namerno, kako takvu stvar treba rešiti? Treba li tu osobu obrazovati i pomoći joj? Šta ako je ona obrazovana, ali svejedno ne sluša? Braća i sestre se okupljaju da je kritikuju. Šta ako je ta osoba stručna za svoj posao, ali u njegovom obavljanju ipak ne daje sve od sebe, a trenutno nema nikog ko bi je zamenio i svi i dalje žele da baš ta osoba obavi taj posao? Svi se okupe da tu osobu orežu i da je upozore: „Bog te je uzdigao i zatražio da izvršiš ovu dužnost. Ako u njeno izvršavanje ne uložiš svoj maksimum, već nastaviš da izazivaš ometanja i ponovo napustiš svoj posao, onda očigledno nemaš savest i nisi podoban da izvršavaš svoju dužnost.” Da li je ovaj način dobar ili nije? Ako neko tu osobu može da zameni, onda je pustite da ode. Da li biste se usudili da to učinite? Većina ljudi se ne bi usudila. Kad je reč o odbrani rada crkve, mnogi se ljudi ne usuđuju da podignu glas i da se zauzmu za pravdu. Zar to nije slučaj kad se ne usuđujete da se pridržavate istine? Neki ljudi zabijaju glavu u pesak i ravnodušni su kad primete da se crkveni posao prekida ili ometa, kao da to nema nikakve veze sa njima, a njihov stav se svodi na to da zažmure. Ali, ako ih neko kritikuje, uz reči da ne treba da budu takvi, odnosno ako ih prezire ili ih gleda s visine, oni se iznerviraju i u sebi razmišljaju: „Šta ti umišljaš da si? Ko si ti da me kritikuješ? Ko si ti da me gledaš s visine? O ovome moramo ozbiljno da porazgovaramo.” Uzimaju tu stvar k srcu i smatraju je ozbiljnom, i ne mogu se suzdržati da nešto ne kažu i da se ne izjasne o svom stanovištu. Kad je crkveni posao bio poremećen, ometan i oštećen, oni nisu ništa osećali, već su na to zažmurili. Kakvi su to ljudi? (Sebični i ogavni.) Jesu li to samo sebičnost i ogavnost? Ovaj problem je toliko ozbiljan da ne može da se sažme u samo jednu rečenicu. Može se jedino reći da takvi ljudi nemaju ljudskost i da nipošto nisu dobri ljudi. U stvari, to je ono što rade antihristi, a, naravno, ni lažne vođe ne predstavljaju izuzetak. Antihristi nemaju pojma koji su interesi Božje kuće. Ne mogu da vide kad se crkveni posao remeti. Neki ljudi izazivaju potpuni haos ometajući crkveni posao, međutim, kad to vide, antihristi to ne shvataju ozbiljno. Oni umanjuju značaj toga ili počinioca tek mlako prekore, uz nekoliko jednostavnih zapažanja, kratko ih podstaknu i ništa više od toga, bez i najmanjeg nagoveštaja negodovanja. Imaju li takvi ljudi osećaj za pravdu? Kakvi su to ljudi? Takvi ljudi ujedaju ruku koja ih hrani, oni su izdajice! Oni su ološ!

Upravo sam dao opšti pregled toga šta su ljudski interesi, koja je suština ljudskih interesa, zašto ljudi slede lične interese, kakva je priroda ljudskog stremljenja ka sopstvenim interesima, kao i priroda Božjih interesa i kako se oni definišu. Božji interesi su najpravedniji cilj i treba ih tako posmatrati. Nije nimalo sebično od Boga što štiti Svoje interese, niti On to čini isključivo da bi zaštitio Svoje dostojanstvo i Svoju slavu. On, naprotiv, želi da zaštiti napredak i rezultat Svog dela i da odbrani pravedan cilj. To je najpravednije i najopravdanije ponašanje i način postupanja, a to je Božje delovanje. Stvorena ljudska bića ne treba da gaje predstave o tom Božjem delovanju, a kamoli da o tom delovanju gaje bilo kakve optužbe ili sud. Možemo li reći da su Božji interesi iznad svega ostalog? (Možemo.) Je li sebično to reći? (Nije.) Ljudi razumeju taj aspekt istine i na osnovu toga ta tvrdnja pije vodu. Ona nije namerno iskrivljena, već je nepristrasna i opravdana. „Interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu” – to je suština antihrista. Njihov stav i pristup u odnosu na interese takve su prirode i oni nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće. Šta znači „nikada”? Konkretno, da uopšte ne razmišljaju o interesima Božje kuće, niti imaju ikakav koncept o njima, već uzimaju u obzir samo svoje interese – to je značenje te reči. Koliko je to ozbiljno? Izdaju interese Božje kuće, izdaju ih u zamenu za ličnu slavu i lične interese. Njihovi interesi su najvažniji i mogu da zamene Božje interese. Oni će se boriti za svoje interese ma kako rđavi, neopravdani i negativni ovi bili, a da bi obezbedili svoje interese i izborili se za njih otišli bi tako daleko da žrtvuju bilo koga, po svaku cenu. Kakvo je to ponašanje? (To je ponašanje antihrista.) Ponašanje antihrista – to je Sotonino delo. Sotona vlada ljudskom rasom, može vladati nekom državom ili rasom, a ne preza ni od toga da žrtvuje koliko god života je potrebno da bi njegova vlast ostala stabilna. Koji su njegovi interesi? Moć i položaj prevlasti. Kako on dolazi na položaj prevlasti i kako učvršćuje svoju prevlast? (Po svaku cenu.) Po svaku cenu. To znači da on ne mari za to da li njegovo praktično delovanje i njegove metode javnosti deluju opravdano ili neopravdano i koristi sve, od pokolja i suzbijanja, preko mekih i tvrdih taktika, do prinude i podstrekivanja, pa ne preza čak ni od toga da žrtvuje bilo čiji život ili mnoge živote u zamenu za stabilnost svog položaja i moć koju drži u rukama – takvo je ponašanje Sotone. I antihristi postupaju isto tako.

Jesu li vam reči današnje besede po ukusu? (Ja sam mnogo zadobila od današnje besede, a naročito me je snažno dirnula detaljna analiza znanja i intelektualaca. U prošlosti se nisam baš sasvim slagala sa idejom da su intelektualci lišeni duhovnog razumevanja, ali sam u ovom periodu, kroz Božju detaljnu analizu znanja, postepeno uspela da napravim poređenje i da uvidim da i sama, u mnogim situacijama, nisam u stanju da shvatim Božje reči, da ih ne razumem kad ih čujem, a kada posmatram ljude i događaje, gledam na njih i analiziram ih sa intelektualne tačke gledišta, što dovodi do iskrivljenog shvatanja – upravo to je nedostatak duhovnog razumevanja. Sada jasnije vidim suštinu intelektualaca.) Kada sam danas govorio o intelektualcima, ni slučajno nisam ciljao na neku određenu osobu, ali dobro je ako ste u stanju da sebe uporedite i pronađete u Mojim rečima, ima nade da ćete preokrenuti stvari i ostvariti ulazak. Treba marljivo da stremite, da krenete od tog nerazumevanja i neshvatanja istine, da biste polako stigli do toga da, jednu po jednu, razumete neke jednostavne, pojedinačne, manje duboke istine, kako bi ono što razumete bila istina, a ne reči i doktrine. Tako ćeš, malo po malo, steći duhovno razumevanje. Ako budeš razumeo stvari fokusirajući se na istinu i stvarnost, postepeno ćeš razumeti istinu; ako uvek budeš analizirao stvari fokusirajući se na doktrinu, pomoću logike i uma, onda ćeš razumeti samo doktrinu i teoriju koje nikada neće postati istina, a ti nikada nećeš otići dalje od osnova doktrine. Zar nije tako? (Jeste.) Neki kažu: „Zašto ne razumem neke Božje reči koje pročitam? Kako to da ljudima nije lako da ih razumeju i prihvate kada ih ocenjuju pomoću gramatike i na osnovu strukture sastava?” Kako objašnjavate taj problem? Da li ga sada razumete? Ja ću vam ga objasniti. Bog ljudima govori otkad je čovečanstvo nastalo, a svaka reč i svaki stav onoga što On kaže sȃm je jezik, a ne sastav. Dok danas ovde govorim, da li Ja čitam sastav, podnosim izveštaj ili samo razgovaram sa vama? (Razgovaraš.) Ćaskam sa vama, govorim istinu i pričam o temama koje su vam potrebne. Ne čitam sastav, nego govorim. Stoga morate da razumete šta je sastav, a šta govor – postoje razlike između te dve stvari. Neophodni elementi sastava su aspekti znanja koje potiče od ljudskog roda, a Bog, kada govori, ne mora da se drži tog znanja. On treba samo jednostavno i jasno da govori istine o kojima želi da govori, pa ukoliko ljudi razumeju istine koje čuju, to je dovoljno i nema potrebe čak ni za znakovima interpunkcije. Znakove interpunkcije i sastave izmislili su ljudi, koji su izmislili i gramatiku i obavezne elemente sastava. Sve te stvari spadaju u kategoriju znanja i Bog ne mora da ih se pridržava. Pored toga, jezik dolazi od Boga i to je pozitivna stvar. Stoga je sve što Bog kaže ispravno. Nema potrebe da to proučavaš i tražiš gramatičke greške, da upoređuješ i detaljno analiziraš gramatičke greške. Treba samo, u datom tekstu, u datom stavu i u datoj rečenici da razumeš koja je Božja namera, šta je istina, koja istina-načela Bog zahteva od ljudi, šta je put primene o kojem Bog ljudima govori, i to je dovoljno. To je razum kakav treba da poseduju stvorena bića – ljudi. Božje reči i dela ne moraju da budu u skladu sa svim tim konvencijama i okvirima koje su osmislili ljudi, kao ni sa tim pravilima i čisto intelektualnim stvarima svojstvenim znanju, kojih se nije potrebno pridržavati. Bog je rekao mnogo toga, a šta god On kaže, istina je. Što više ljudi sa duhovnim razumevanjem i ljudi sa iskustvom čitaju Božje reči, to više osećaju da su Božje reči istina. Koja je to istina sadržana u tim rečima jeste nešto što ljudi treba da dokuče, potraže i dožive. Bog čovečanstvu govori – zapamtite, ono što Bog radi je da govori, a „govoriti” se u slengu kaže čavrljati ili pričati o nečemu. Koja je suština onoga što Bog ovde hoće da kaže? Suština su Božje namere, istina i zahtevi koje On postavlja pred ljude – to je sadržaj. Priroda govora je takva da se priča jednostavno i jasno, na neformalan način, prisno i licem u lice, ponekad govornim jezikom i dijalektom, a ponekad književnim rečima. Da biste napisali sastav, potrebno je da u prvom stavu napravite uvod, da zatim u sredini razvijete i razradite temu, da bi na kraju stigli do vrhunca i završetka. Da bi se smatrao sastavom, on mora da bude napisan tačno u tom formatu, a nastavnik će ga tek tada pročitati i oceniti kao prosečan, dobar ili odličan. Mogu li se na taj način ocenjivati reči Božje? Recimo da kažete: „Ovaj tekst je dobar, gramatički je ispravan, izgovoren je božanskim jezikom i potpuno odgovara strukturi sastava; onaj tekst nije tako dobar, malo je neuređen, a struktura mu nije baš najbolja. Neke reči nisu baš gramatički ispravne, a ima čak i reči koje izgleda da nisu upotrebljene na pravom mestu.” Je li u redu na taj način čitati Božje reči? (Nije.) Bilo bi izopačeno čitati ih na taj način i ti nikada ne bi stekao istinu. Moraš da naučiš da u Božjim rečima čitaš između redova da bi video šta Bog od tebe zahteva i koje istine te reči sadrže – to bi bilo pametno. Ti uopšte ne znaš kako treba da gledaš na te stvari, pa po ceo dan govoriš: „Kako to da Božje reči uopšte nisu napisane u formi sastava? Božje reči bi trebalo da budu kao govori, a Bog bi trebalo da govori prefinjenim jezikom.” Ja to ne radim. To bi bilo baš naporno, i vi bi se umorili od slušanja, a umorio bi se i govornik. Pomislite na to kako Bog govori na nebu, kako govori Jovu, Petru, Mojsiju i Joni – zar Božje reči nisu bile jednostavne i jasne? Uopšte ne možete da vidite koliko su izuzetne, apstraktne i velike, i koliko je Njegov način izražavanja rigorozan. Pogledajte kako je, kada je Sotona iskušavao Jova, Bog Sotoni rekao: „Jesi li video Jova, slugu Mojega? Nema na zemlji čoveka koji je, poput njega, savršen, pošten, bogobojažljiv i kloni se zla” (Knjiga o Jovu 1:8), i „Dajem ti ga u ruke, ali mu ipak poštedi život” (Knjiga o Jovu 2:6). Božje reči su bile i jednostavne i sažete i vrlo su jasno objasnile problem. To je Božja narav i Božja suština. Bog ne koristi namerno nikakve zbunjujuće dvosmislice, a Njegova veličina, izuzetnost, plemenitost, autoritet i moć nisu lažni. Zašto kažem da nisu lažni? Kada Bog nekome govori, on se ne pretvara, ne kamuflira se nekom uzvišenom slikom, niti govori stvari koje ljudi ne razumeju – to radi Sotona, a ne Bog – a ono što Bog govori, On će ti pomoći i da razumeš. Ako si dete, govoriće ti rečima razumljivim deci. Ako si poodmaklih godina, govoriće ti jezikom starijih ljudi. Ako si muškarac, govoriće ti jezikom koji obično koriste muškarci. Ako si iskvareno ljudsko biće, govoriće ti na takav način, a Njegov jezik će imati takvu strukturu kakvu su iskvarena ljudska bića u stanju da razumeju. Bog govori na mnoštvo načina. Ponekad se šali, ponekad pravi ironične opaske, ponekad je sarkastičan, ponekad detaljno analizira, ponekad je oštriji, ponekad nežniji, ponekad te dirne, a nekad te prvo oreže, a zatim uteši… Sve te istine koje On izražava i sve to što radi nije rigidno, već fluidno. Bog je izvor žive vode, a izvor istine je Bog. Sve što Bog kaže je u redu, u tome je istina i nije važno na koji način On to kaže. Ako neko uvek ima predstave o Božjem načinu govora, o strukturi Njegovog jezika i tako dalje, pa ih neprekidno ispituje i sumnja u njih i uvek je zbog tih stvari zabrinut, te misli: „Bog u kojeg ja verujem baš i ne deluje kao bog, zašto je takav? Zato neću da ga prihvatim, bilo bi me sramota da ga prihvatim, bolje je da verujem u tog i tog”, kakav je onda to čovek? (Bezvernik.) To je bezvernik. Kakva vrsta ljudi je većina bezvernika? Ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Kada ljudi lišeni duhovnog razumevanja čitaju Božje reči, oni ih pažljivo ispituju, ali na kraju i dalje nisu u stanju da ih potpuno dokuče, pa se pitaju: „Pošto je ovo pravi put, je li moguće zadobiti blagoslove verujući na ovaj način? Toliko je ljudi koji veruju. Ako ja ne verujem, zar neću otići u pakao?” Smišljaju čak i sitne spletke. Nikada se ne pitaju ovako: „Kažu da je u Božjim rečima istina, a šta je uopšte istina? Kako to da je ja nisam video? Moram da nastavim da čitam i slušam!” Jednog dana konačno „razumeju to što su čuli”, pa misle: „Te reči otkrivaju pravu situaciju, istinu. Ali jezik kojim su izražene previše je običan i svakidašnji, vrlo je prosečan, pa će ga inteligencija možda prezreti, diskriminisati i smatrati najobičnijim načinom govora, pa čak, u slučaju određenih reči, i prozaičnim. Neke reči koje se visoki intelektualac iz industrije znanja ne bi udostojio da koristi zapravo izlaze iz usta bogu – to je sasvim nepojmljivo i sigurno ne bi trebalo da bude tako, zar ne?” Kakve su posledice tog stalnog ispitivanja? Smatraš da si bolji od Boga i da bi Bog trebalo da veruje u tebe i da te uzdiže. Zar nije to problematično? Takvi su ljudi lišeni duhovnog razumevanja. Njihov stav prema Bogu je uvek da se bore protiv Boga i da ga ispituju. Dok Ga ispituju, oni Mu se istovremeno i opiru, a dok Mu se opiru, misle: „Bolje je da ti ne budeš bog, jer si toliko beznačajan, uopšte nisi nalik bogu. Da si ti bog, ja se ne bih prijatno osećao. Ako te prezirem i ispitujem te, analiziram te do te mere da više nisi bog i niko ne veruje u tebe, onda ću biti srećan, a ako tražim velikog boga u kojeg mogu da verujem, osetiću mir.” Takvi ljudi su bezvernici. Mnogi bezvernici lišeni su duhovnog razumevanja. Oni nikada neće razumeti niti zadobiti istinu iz tih sasvim običnih Božjih izjava. Oni ih samo nanovo i nanovo ispituju i ne samo da ne zadobijaju istinu, već i ruše važno pitanje sopstvenog spasenja, a pored toga se i razotkrivaju i sami sebe isključuju. Ovde ćemo završiti današnji razgovor u zajedništvu. (Neka je hvaljen Bog!) Doviđenja!

17. januar 2020. godine