II. Interesi antihrista

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti razgovor o devetoj stavci u pogledu ispoljavanja antihrista. Deveta stavka o njihovim ispoljavanjima glasi: svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o manjem segmentu ovoga, naprosto smo započeli našu temu i razgovarali smo o tome šta su interesi, a to predstavlja prvu tačku. Kad je reč o drugoj tački, razgovarali smo o tome šta su ljudski interesi i koja je suština ljudskih interesa. Treća tačka o kojoj smo razgovarali bila je šta su Božji interesi i šta je suština Božjih interesa – manje-više to je bio sadržaj tri tačke o kojima smo razgovarali. Ono o čemu smo poslednji put razgovarali u osnovi su bile konceptualne istine, kojima smo došli do definicije različitih aspekata interesa i koje su ljudima pružile razumevanje osnovnih koncepata. Ovoga puta nećemo dublje zalaziti u prethodno navedeni sadržaj, budući da tema o kojoj ćemo razgovarati u vezi sa našom devetom stavkom ima za cilj da istakne različita ispoljavanja antihrista. Stoga ćemo nastaviti da se pobliže usredsređujemo na ispoljavanja antihrista u našem zajedničkom razgovoru o ovoj stavci. Pre svega ćemo raščlanjivati stav i ponašanje antihrista u odnosu na razne interese koji su sa njima povezani, u pokušaju da utvrdimo priroda-suštinu i narav antihrista i da ih detaljno analiziramo iz ove perspektive. Započećemo razgovorom u zajedništvu o onim stvarima koje su, u očima antihrista, od značaja za njihove interese.

U očima antihrista, Bog, kuća Božja i crkva predstavljaju samo oznake, možda ništa više od naziva, bez ikakve stvarne vrednosti. Stoga se oni s prezirom odnose prema interesima Božjim, interesima kuće Božje i crkve, i oni nisu vredni njihovog razmatranja ili su nedostojni pažnje. Nasuprot tome, za antihriste lični interesi imaju najveći značaj. Posledično, antihristi često izdaju interese crkve i kuće Božje u zamenu za svoje lične interese. Hajde da sada klasifikujemo i detaljno raščlanimo one stvari koje su od značaja za interese antihrista, kako bismo ljudima pružili jasan uvid u njihove stavove o pitanjima interesa. Prvo i najvažnije, nezavisno od toga kako su antihristi označeni, bilo kao antihristi, zli ljudi ili pojedinci koji ne primenjuju istinu ili koji prema njoj osećaju neprijateljstvo, takvi ljudi ne žive pod staklenim zvonom. Oni žive u telu i imaju iste potrebe za normalnim ljudskim životom. Prema tome, ljudi poput antihrista koji žive među braćom i sestrama ili unutar kuće Božje i crkve, takođe imaju interese u vezi sa svojom ličnom bezbednošću. Ovo je prvi pododeljak o interesima antihrista – njihova lična bezbednost. Drugi pododeljak o interesima antihrista jeste njihov lični ugled i status, što ima veze sa njihovim autoritetom. Treći pododeljak o interesima antihrista podrazumeva njihove dobitke. Da li je interese antihrista jasnije raščlanjivati kroz ova tri pododeljka u odnosu na razgovor u zajedništvu o tim interesima na način koji je nestrukturisan i neposredan? (Jasnije je.) Ako od vas zatražim da u zajedništvu razgovarate na osnovu ova tri pododeljka, da li imate neka zapažanja? Možete li sa drugima da podelite neka shvatanja? (Možda bih mogla da govorim o nekim zapažanjima u vezi sa drugim pododeljkom, ali mi lična bezbednost i dobici nisu baš jasni.) U redu, dok budem besedio, možete da dopunjavate tamo gde ste u stanju, a Ja ću besediti o onome što vam nije jasno. Može li tako? (Može.)

A. Njihova lična bezbednost

Naš razgovor u zajedništvu započećemo prvim pododeljkom o interesima antihrista – o njihovoj ličnoj bezbednosti. Značenje ovog pododeljka trebalo bi svima da bude jasno; on se odnosi na fizičku bezbednost neke osobe. U kontinentalnoj Kini, vera u Boga označava život u opasnom okruženju. Svaki čovek koji sledi Boga svakodnevno se suočava s rizikom da ga velika crvena aždaja uhapsi, osudi i podvrgne surovom progonu. Ni antihristi toga nisu pošteđeni. Iako u kući Božjoj mogu biti okarakterisani kao antihristi, velika crvena aždaja, u savezu sa verskim svetom, neprekidno daje sve od sebe da suzbije i progoni crkvu Božju i Njegov izabrani narod, a budući da se nalaze u takvom okruženju, ni antihristi, naravno, nisu izuzeti od pretnje hapšenjem. Stoga se često moraju suočavati sa pitanjem svoje lične bezbednosti. Ovim dotičemo pitanje na koji način se antihristi nose sa svojom ličnom bezbednošću. U ovom pododeljku, uglavnom razgovaramo o stavu koji antihristi imaju prema svojoj ličnoj bezbednosti. Pa, koji je njihov stav? (Oni daju sve od sebe da zaštite svoju ličnu bezbednost.) Antihristi daju sve od sebe da zaštite svoju bezbednost. Oni razmišljaju na sledeći način: „Moram sebi da osiguram potpunu bezbednost. Ko god da bude uhvaćen, to ne smem da budem ja.” Po ovom pitanju, u molitvi često dolaze pred Boga i preklinju da ih Bog zaštiti od nevolje. Smatraju da, bez obzira na sve, oni zaista obavljaju rad na vođenju crkve i da Bog treba da ih zaštiti. Zarad svoje lične bezbednosti i kako bi izbegli hapšenje, kako bi sebe poštedeli svakog progona i smestili se u bezbedno okruženje, antihristi često preklinju i mole se za svoju ličnu bezbednost. Jedino se u slučaju svoje lične bezbednosti oni zaista oslanjaju na Boga i poveravaju Mu sebe. Kad je reč o tome, imaju pravu veru i njihovo je oslanjanje na Boga stvarno. Jedino će se pomučiti da se pomole Bogu tražeći od Njega da zaštiti njihovu bezbednost, ne razmišljajući ni najmanje o crkvenom poslu ili o svojoj dužnosti. U njihovom poslu, lična bezbednost predstavlja načelo koje ih usmerava. Ako je neko mesto bezbedno, antihristi će u tom slučaju odabrati to mesto za rad i zaista će delovati vrlo preduzimljivo i pozitivno, razmećući se svojim velikim „osećajem odgovornosti” i svojom „odanošću”. Ako obavljanje nekog posla podrazumeva preuzimanje rizika i ako postoji verovatnoća da će naići na opasnost, da će ih velika crvena aždaja otkriti, oni pronalaze izgovore i odbijaju ga, te traže priliku da pobegnu. Čim se pojavi neka opasnost ili na prvi nagoveštaj opasnosti, oni smišljaju svaki mogući način da se izvuku i napuste svoju dužnost, ne mareći za braću i sestre i brinući jedino o tome da se izvuku iz opasnosti. Moguće je da su se psihički već pripremili: čim se opasnost pojavi, odmah će napustiti sav posao koji rade, ne mareći za to kako teče crkveni rad, niti za štetu koja može biti naneta interesima Božje kuće, niti za bezbednost braće i sestara – jedino im je važno da pobegnu. Čak imaju i „keca u rukavu”, plan da sebe zaštite: čim ih zadesi opasnost ili budu uhapšeni, odaju sve što znaju, vade se i peru ruke od svake odgovornosti kako bi zaštitili svoju ličnu bezbednost. To je plan koji čuvaju spreman. Ti ljudi nisu spremni da zbog vere u Boga trpe progon; plaše se da budu uhapšeni, mučeni i osuđeni. Činjenica je da su u svom srcu oni odavno podlegli Sotoni. Užasnuti su pred moći sotonskog režima, a još više se plaše da ih ne zadese stvari poput mučenja i surovog ispitivanja. Prema tome, kad je reč o antihristima, ako se sve odvija glatko i nema nikakve pretnje po njihovu bezbednost ili se ona ne dovodi u pitanje, i nikakva opasnost nije moguća, može se desiti da ponude svoju revnost i „odanost”, pa čak i svoju imovinu. Međutim, ako su okolnosti loše i postoji mogućnost da, zbog vere u Boga i zbog izvršavanja svoje dužnosti, u svakom trenutku budu uhapšeni, te ako zbog svoje vere u Boga mogu da budu otpušteni sa svoje funkcije ili mogu da ih napuste oni koji su im bliski, tada će oni biti izuzetno oprezni, neće propovedati jevanđelje i svedočiti o Bogu, niti će izvršavati svoju dužnost. Na najmanju naznaku nevolje, povlače se kao kornjača koja se skriva u svom oklopu; na najmanju naznaku nevolje, odmah će crkvi želeti da vrate svoje knjige Božjih reči i sve što ima veze sa verom u Boga, kako bi bili bezbedni i ostali nepovređeni. Zar nisu opasni? Da ih uhapse, zar ne bi postali Jude? Antihristi su u toj meri opasni da u svakom trenutku mogu da postanu Juda; uvek postoji mogućnost da će izdati Boga. Osim toga, sebični su i ogavni do krajnjih granica. To je određeno priroda-suštinom antihrista.

Neki bi mogli reći: „Možda se ljudi sa ovim ispoljavanjima nalaze samo u zemlji velike crvene aždaje, u društvenom okruženju Kine. Kad odete u inostranstvo, nema progona ni hapšenja, pa lična bezbednost postaje nebitna. Ima li i dalje potrebe za ovom temom?” Mislite li da za njom postoji potreba? (Da.) Čak i u inostranstvu, mnogi ljudi koji u kući Božjoj izvršavaju dužnosti često ispoljavaju ova ponašanja. Čim razgovor krene u pravcu napada, klevetanja i pokreta usmerenih protiv kuće Božje od strane političkog režima određene zemlje, nevernika ili verskog sveta, određeni ljudi duboko u sebi osećaju ogroman strah i kukavičluk. Možda čak smatraju da bi im u ovom trenutku bilo bolje i da bi bili slobodniji kad ne bi verovali u Boga, neki od njih žale što su položili svoju veru u Boga, a neki u svom srcu čak razmišljaju da ustuknu i razmatraju ideje o povlačenju. Ovakvi ljudi u svakom trenutku brinu o svojoj ličnoj bezbednosti, smatrajući da od toga ništa nije važnije. Duboko u njihovom srcu, njihov život i njihova lična bezbednost su za njih najveće brige. Pa, suočeni s načinom na koji svet i ceo ljudski rod blate, kleveću i osuđuju crkvu i delo Božje, ti ljudi u svom srcu nisu uz Boga. Umesto toga, kad se te stvari dogode, kad začuju glasove koji blate i osuđuju Boga, duboko u sebi oni stoje nasuprot Bogu. Žarko žele da između sebe i Boga, Njegove kuće i crkve povuku granicu. Osim toga, u takvim trenucima, za njih je težak i bolan zadatak da priznaju da u Boga veruju. Očajnički žele da nemaju nikakve veze s Bogom, s Njegovom kućom ili crkvom. U takvim trenucima osećaju se nelagodno, pa čak i postiđeno i nisu u stanju da drugima izađu na oči zbog toga što su pripadnici kuće Božje. Jesu li takvi ljudi istinski sledbenici Božji? Da li su zaista sve napustili da bi sledili Boga? (Nisu.) Kad u kontinentalnoj Kini ljudi veruju u Boga, oni se često suočavaju s progonom i hapšenjem i neretko nailaze na probleme lične bezbednosti; iako u inostranstvu okruženje nije tako surovo, ljudi, ipak, nailaze na slične okolnosti. Suočavaju se sa klevetom i osudom verskog sveta, i moraju da se nose sa ravnodušnošću ili sa izvesnim izjavama nerazumevanja raznih zemalja koji su usmereni prema crkvi. Neki se osećaju izgubljeno, postaju čak nesigurni i gaje sumnje da li je delo Božje istinsko i još više preispituju Božju ispravnost. Prema tome, budući da često razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti, oni u kući Božjoj ne mogu da izvršavaju svoje dužnosti srcem koje je postojano i opušteno. Da li su takvi pojedinci svoj život istinski predali Bogu? (Ne, nisu.) Neki čak razmišljaju: „Dolazak u inostranstvo znači bekstvo iz kandži velike crvene aždaje, zar ne? Zar u inostranstvu nema verske slobode? Zar nije sve slobodno i oslobođeno? Pošto nas je Bog odveo u inostranstvo da tamo izvršavamo svoje dužnosti, zašto i dalje moramo da se suočavamo sa istim surovim uslovima? Zašto u inostranstvu i dalje moramo da izvlačimo ove pouke i da prolazimo kroz ovu patnju?” Neki ljudi u svom srcu gaje sumnje, a neki ne samo što sumnjaju, već se i opiru, postavljajući pitanja poput: „Pošto je to istiniti put, pošto je to delo Božje, zašto mi, koji smo u izvršavanju svojih dužnosti odani, koji smo sve napustili da bi se dali za Boga, moramo i dalje da trpimo takav neravnopravan tretman u ovom svetu?” Oni ne shvataju. I pošto ne shvataju i, iznad svega, prednost daju svojoj ličnoj bezbednosti, oni ovaj nedostatak razumevanja stoga pretvaraju u pritužbe i preispitivanje usmereno prema Bogu. Zar nije tako? (Jeste.) Neki se ljudi u inostranstvu čak plaše da se izlažu rizicima u izvršavanju svojih dužnosti. Ako im se dodeli dužnost koja sa sobom donosi određeni rizik, oni pronalaze izgovore poput: „Nisam prikladan za ovu dužnost. Moja porodica je i dalje u kontinentalnoj Kini, pa ako me velika crvena aždaja otkrije, zar neću upasti u nevolju?” Oni odbijaju da obavljaju takve dužnosti. Biraju samoočuvanje, da zaštite svoju ličnu bezbednost i da sačuvaju sopstveni život. Umesto da se u potpunosti ponude, da sve otpuste i sve napuste kako bi prihvatili svoje dužnosti, oni sebi ostavljaju odstupnicu. To ne mogu da postignu. Ovo su neka od njihovih ponašanja kad je u pitanju njihova lična bezbednost. Neki ljudi u srcu osećaju nelagodu i povodom toga se često mole. Neki ljudi neretko osećaju strah i kukavičluk, razmišljajući o tome kako su Sotonine sile previše moćne, pa kako onda običan čovek poput njih može tome da se odupre? Prema tome, toga se često plaše i o tome brinu. Neki čak smatraju da čim budu uhapšeni, nema toga što crkva ili kuća Božja mogu da učine i da, bude li se išta dogodilo, niko neće moći da pomogne. Stoga smatraju da je najbitnije da zaštite sebe. Zato, kad treba da se izlože opasnosti i preuzmu na sebe rizičnu dužnost, oni se kriju i niko ne može da ih ubedi. Tvrde kako nisu kompetentni, iznalaze svakakve izgovore i razloge da odbiju važne dužnosti koje im je kuća Božja poverila. Ako je okruženje povoljno, može se desiti da na javnom mestu ti ljudi čak stanu ispred velike gomile sa mikrofonom u ruci i da uzvikuju: „Verujem u Svemogućeg Boga, pripadnik sam Crkve Svemogućeg Boga. Nadam se da svi mogu da dođu i da istraže istiniti put.” Kad njihova lična bezbednost nije izložena nikakvom riziku, to mogu bez straha da učine. Čim postoji i najmanji nagoveštaj opasnosti ili bilo koje situacije koja se tiče njihove lične bezbednosti, ili kad nastupe iznenadne okolnosti, entuzijazam im splašnjava, njihova „odanost” nestaje, a njihova „vera” bledi. Znaju jedino da se razbeže na sve strane, nastojeći da uvek pronađu neki neprimetni posao koji treba obaviti iza kulisa, svaljujući na druge ljude zadatke i dužnosti koji nalažu da se izlažu opasnosti i da preuzmu rizik. I čim se stanje u okruženju popravi, nanovo se pojavljuju poput lakrdijaša. Zašto se ponovo pojavljuju? Da bi počeli da se pokazuju, da ljudima stave do znanja da postoje, da pokažu Bogu svoj entuzijazam, da Bog u tom trenutku može da vidi njihovu odanost i da se, istovremeno, iskupe za ono što su ranije učinili, očajnički nastojeći da stvari izglade. Međutim, na najmanji nagoveštaj nevolje ili promene u okruženju, ti ljudi ponovo nestaju i skrivaju se.

Kad je rad na jevanđelju tek počinjao da se širi, bilo je naročito teško propovedati jevanđelje. U to vreme nije bilo mnogo ljudi koji su mogli da propovedaju jevanđelje, a oni koji su to i mogli posedovali su sasvim plitko razumevanje istine. Nisu mogli sasvim dobro da raspoznaju ljudske verske predstave, pa je ljude bilo vrlo teško zadobiti. Osim toga, propovedanje jevanđelja donosilo je sobom i rizike. Ako bi naišao na ljude sa koliko-toliko dobrom ljudskošću, oni bi u najboljem slučaju odbili da prihvate jevanđelje i na tome bi se sve završilo, ali ne bi ti naudili niti bi te vređali. Ako bi sa njima ostao u kontaktu, i dalje bi možda postojala nada da ih zadobiješ, što bi donosilo određene rezultate. Međutim, kada bi naišao na zle ljude ili pastore ili starešine iz različitih veroispovesti, ti ljudi ne samo da bi odbili da ga prihvate, već bi se upustili u združeni napad, primorali te da ispovediš svoje grehe, a ako to ne bi učinio, možda bi te i fizički napali. U ozbiljnijim slučajevima, možda bi te čak prijavili policiji i predali te policijskoj stanici, dovodeći te u opasnost da se u svakom trenutku nađeš u pritvoru. Neke crkvene vođe nisu bile sputane ovim stvarima. Nastavljali su da izvršavaju svoje dužnosti kad je to trebalo, pa su čak bili predvodnici u propovedanju jevanđelja i svedočenju o Bogu. Međutim, neke takozvane vođe ili te lažne vođe nisu tako postupale. Kad bi se suočili sa takvim opasnostima, ne bi lično odlazili, već bi slali druge. Čuo sam za slučaj jedne vođe koja je otkrila da je mogući primalac jevanđelja vođa u određenoj veroispovesti. Nameravala je da organizuje da mu neko drugi propoveda jevanđelje. Nakon što je o tome razmišljala, nije mogla da pronađe odgovarajuću osobu i pomislila je da je najprikladnije da ode sama da to uradi. Međutim, plašila se opasnosti i nije želela da ide, pa je sredila da mlađa sestra od svojih osamnaest ili devetnaest godina ode umesto nje. Šta mislite? Da li je trebalo da sredi da ide ova mlada sestra? (Nije trebalo.) Zašto nije trebalo? (Zato što je mogući primalac jevanđelja bio vođa u određenoj veroispovesti sa mnogo verskih predstava. Mlada sestra je imala mali duhovni rast, imala je plitko razumevanje istine, nije mogla u zajedništvu da razgovara o istini kako bi se pozabavila problemima mogućeg primaoca jevanđelja i ne samo da možda nije bila u stanju da ga preobrati, već je i sama mogla da bude zaluđena.) Imajući u vidu njen uzrast, koliko istine je ova mlada sestra zaista mogla da shvati? Koliko znanja iz Biblije je posedovala? Kakvi su izgledi da bi mogla da preobrati vođu iz te veroispovesti? S obzirom na njene godine, ona svakako nije imala mnogo iskustva u propovedanju jevanđelja. Osim toga, tek nedavno je postala punoletna i bila je neiskusna. Da li je mogla da prozre predstave, ideje i poteškoće odraslih? (Ne, nije mogla.) Svakako da nije mogla. U svojim godinama, ona naprosto nije mogla da se nosi sa mislima odraslih ljudi. Recite Mi, imajući u vidu njene godine, da li je ova mlada sestra bila najbolji izbor? (Ne, nije.) Nije bila najbolji izbor. Prema tome, time što je poslala ovu mladu sestru, da li je ova vođa imala ispravnu nameru? (Nije imala ispravnu nameru.) Nije imala ispravnu nameru. Nije trebalo da pošalje tu mladu sestru. Kasnije, kad je ta mlada sestra stupila u kontakt sa vođom te veroispovesti i ustanovila da on nije dobra osoba, prijavila je to svojoj vođi, i rekla joj da je naročito uplašena i da se ne usuđuje da ponovo ide. Ta vođa ju je pritiskala, uporno govoreći: „Ne, to je tvoja dužnost i moraš da ideš!” To ju je nateralo u plač i rekla je: „To je moja dužnost i treba da idem, ali ja to ne mogu da obavim, ne mogu to da uradim.” Ova vođa, ipak, nije popuštala i uporno joj je govorila: „Čak i ako to ne možeš da uradiš, moraćeš da ideš; nema nikog drugog, pa moraš ti!” Šta mislite, kakva je ovo vođa? Suočena sa opasnošću, ne samo da je sebe zaštitila, već je tako uzmičući drugu osobu dovodila u opasnost. Čak i u situacijama kad joj je ova mlada sestra rekla da nije u stanju da to uradi, pa je u strahu čak i zaplakala, ona svejedno nije popuštala. Kakva je ovo bednica? Je li to ljudsko biće? (Nije.) To nije ljudsko biće. Nije razmišljala o bezbednosti braće i sestara, već jedino o sebi. U zamenu za sopstvene interese, čak je ponudila bezbednost drugih ljudi, baš poput onih roditelja kockara koji, kad izgube sav svoj novac i ništa im ne preostane, ponude svoje ćerke kao zalog za svoje dugove, kako bi sebi omogućili da pregrme teška vremena i izbegnu nesreću, žrtvujući one koje najviše vole u zamenu za sopstvenu sreću. Kakva bednica je ova vođa? Da li joj je preostalo ikakve ljudskosti? (Nije.) U njoj nema ni trunčice ljudskosti. Sudeći po ovom ponašanju, mogu li se ovakvi ljudi okarakterisati kao antihristi? (Mogu.) Naravno da mogu! Neki bi mogli da kažu: „To što rade je zarad crkvenog rada, radi propovedanja jevanđelja. Zar im namere nisu dobre? Zar to ne rade kako bi zaštitili interese Božje kuće? Kako mogu da budu okarakterisani kao antihristi?” Da li je iko ikad tako razmišljao? Može li se to ovako argumentovati? (Ne, ne može.) Pa, recite Mi, kakva je priroda ovog problema? (Ova vođa je, zarad sopstvenih interesa i bezbednosti, iskoristila život i bezbednost mlade sestre kao vid pogodbe, odnosno, namerno ju je dovela u opasnu situaciju – ona ima naročito zlonamernu ljudskost.) Jasnije rečeno, ova vođa, potpuno svesna da je ta mlada sestra krajnje nesposobna za ovaj zadatak, sve ovo je organizovala u cilju samoočuvanja. U isto vreme, to je uradila kako bi položila račun za ispunjenje sopstvene dužnosti, žrtvujući interese i bezbednost druge osobe radi postizanja svojih ličnih ciljeva. To joj je bila namera. Ona naprosto nije razmatrala ko je u stanju da izvrši ovaj posao, ko bi mogao da preobrati ovu osobu, odnosno ko bi ovaj posao mogao uspešno da obavi, i da tako pronađe najbolju osobu za taj zadatak. Suština njenih postupaka nije bila u obavljanju njene dužnosti, niti u ispunjavanju njene odanosti ili odgovornosti, već u tome da svojim pretpostavljenima može da položi račun i da sebe zaštiti time što će žrtvovati interese drugih, nanoseći im čak i štetu. Kako bi sebe zaštitila i postigla sopstvene ciljeve, postupila je na način koji nanosi štetu drugima – zar to nije suština toga? (Jeste.) To je suština. Prema tome, postupci ove vođe mogu se okarakterisati kao postupci antihrista. Nije li to sama srž ove stvari? (Jeste.) Upravo je to slučaj. Da nije bilo prikladnih kandidata i da ta mlada sestra nije bila tu, da je toj vođi rečeno da lično preobrati vođu te veroispovesti, da li bi ona otišla? Da li bi mogla da kaže: „Ako nema prikladnih kandidata, onda ću ja otići. Ne plašim se. Čak i ako to znači da treba da žrtvujem sopstveni život kako bih zadobila ovu osobu, spremna sam da ga odbacim, jer je to moja dužnost i moja odgovornost”? Da li je ona to mogla da uradi? (Ne.) Zašto kažemo da ona to nije mogla da uradi? Ne nagađamo. Na čemu zasnivamo tvrdnju da ona to nije mogla? (Na tome što kad je izvršavala svoju dužnost, to nije bilo zaista radi postizanja rezultata i preobraćanja mogućeg primaoca jevanđelja. Dakle, time što je poslala mladu sestru, ona je tu dužnost obavila samo reda radi. Da nije bilo te mlade sestre, ona lično ne bi otišla da zadobije ovu osobu.) Tačno, tako bi se odvijale stvari. Ako je uvidela da nema prikladnih kandidata, zar ne bi trebalo da je sama otišla? (Da, trebalo bi.) Da je zaista bila odana svojoj dužnosti i da nije vodila računa o svojoj ličnoj bezbednosti, ona ne bi dozvolila da mlada sestra ode, već bi otišla lično. Dakle, koji je problem u pozadini toga što ona nije lično otišla? (Ona je čuvala svoju ličnu bezbednost i interese.) Tačno, tako se to odigralo. Da je zaista bila odana svojoj dužnosti, ona bi sama preuzela tu tešku odgovornost. Međutim, ona to nije učinila; umesto toga je odabrala najmanje podobnog kandidata da umesto nje ode. Da li je njena namera bila da pošalje najmanje podobnu osobu na najopasnije mesto kako bi postigla svoj cilj da sebe zaštiti od opasnosti i sačuva se? (Da.) Ovo je ponašanje antihrista. To ima veze sa organizovanjem ljudi.

U kontinentalnoj Kini, velika crvena aždaja dosledno i brutalno tlači, hapsi i proganja Božje vernike, često ih smeštajući u opasna okruženja. Na primer, da bi priveli vernike, državni organi koriste razne izgovore. Kad god oni otkriju područje u kome boravi neki antihrist, šta je ono prvo na šta taj antihrist pomisli? Ne misli o tome kako da pravilno organizuje posao crkve, već kako da se izbavi iz ove opasne situacije. Kad se crkva suoči sa tlačenjem i hapšenjima, antihristi se nikada naknadno ne pozabave problemima koji nastanu nakon toga. Oni ne organizuju važne crkvene resurse ili osoblje. Umesto toga pronalaze izgovore i razloge kako bi za sebe osigurali bezbedno mesto i s tim završili. Nakon što im je lična bezbednost osigurana, oni se retko lično uključuju u organizaciju crkvenog posla, osoblja ili resursa, ne raspituju se o tome, niti praktično organizuju stvari. Zbog toga se crkveni resursi i finansije ne prenose odmah na bezbedna mesta, pa na kraju velika crvena aždaja mnogo toga opljačka i odnese, što za crkvu izaziva značajne gubitke i dovodi do hapšenja još više braće i sestara. Ovo je rezultat činjenice da antihristi izbegavaju da preuzmu svoju odgovornost za posao. Duboko u njihovom srcu, lična bezbednost antihrista uvek ima prednost. To pitanje u njihovom srcu predmet je njihove neprekidne brige. U sebi razmišljaju: „Ne smem da upadnem u nevolju. Sebi ne smem da dozvolim da budem taj koga će uhvatiti – moram da preživim. I dalje čekam svoj udeo u božjoj slavi kad delo božje bude završeno. Budem li uhvaćen, ponašaću se kao Juda i sa mnom će biti gotovo. Za mene neće biti dobrog ishoda. Biću kažnjen.” Stoga, kad god odu u neko novo mesto da tamo rade, prvo istražuju ko ima najbezbednije i najmoćnije domaćinstvo, u kome mogu da se sakriju od potrage državnih organa i da se osećaju sigurno. Kao drugo, traže domaćinstva u kojima postoje bolji uslovi za život, gde u svakom obroku ima mesa, klima-uređaj tokom leta i grejanje tokom zime. Dodatno se raspituju ko među vernicima ima više elana i čvršće utemeljenje, ko može da pruži zaštitu kad nastanu nevolje. Prvo istražuju sve ove stvari. Nakon što to istraže, pronalaze mesto na kome će se smestiti i obavljaju neki površni posao, šalju pisma ili usmeno prenose neke informacije ili radne aranžmane. Dakle, misliš li da su antihristi u stanju da izvršavaju posao? Kad pogledaš kako pedantno i uredno vode računa o svojoj ličnoj bezbednosti i kako je organizuju, moglo bi se učiniti da znaju kako da izvrše određeni posao, da u srcu znaju kako da ga urade. Međutim, namere im nisu ispravne, misle jedino na lični dobitak i imaju odbojnost prema istini; čak i ako znaju da je ono što rade protivno istini i da je sebično i ogavno, oni istrajavaju u tome da stvari obavljaju na svoj način i da se ponašaju bezobzirno i nepromišljeno. Sve što rade je radi očuvanja svoje lične bezbednosti. Nakon što se smeste i osete da im ništa ne može nauditi, da je opasnost prošla, antihristi tada pristupaju obavljanju nekog površnog posla. U svojim planovima, antihristi su prilično pedantni, ali će to zavisiti od toga s kim imaju posla. Oni veoma pažljivo razmišljaju o stvarima koje se tiču njihovih sopstvenih interesa, ali kad je reč o poslu crkve i o njihovim ličnim dužnostima, iskazuju sopstveni sebičluk, ogavnost i odsustvo svake odgovornosti, nemaju ni trunke savesti ni razuma. I upravo su zbog ovih ponašanja okarakterisani kao antihristi. Kad bismo sudili samo prema kovu, uzimajući u obzir činjenicu kako temeljno razmišljaju i prave pedantne i konkretne planove zarad svoje lične bezbednosti, njima kov ne nedostaje i umeju da misle svojom glavom. Trebalo bi da su u stanju da se bave poslom kuće Božje. Prema tome, ako tu stvar posmatrate na osnovu njihovih sposobnosti, ne bi ih trebalo nazivati antihristima, pa zašto ih onda, ipak, tako nazivaju? To je određeno na osnovu njihove suštine, na osnovu činjenice da li mogu da prihvate istinu i da je primenjuju, na osnovu toga jesu li oni ljudi koji streme ka istini. Oni pažljivo i konkretno promišljaju i planiraju kad je reč o njihovom životnom okruženju, o njihovoj hrani i piću i ličnoj bezbednosti. Međutim, kad je reč o poslu Božje kuće, oni postaju sasvim drugačiji ljudi, posebno sebični i ogavni, ne pokazujući nikakvo razumevanje prema Božjim namerama. To svakako nisu ljudi koji streme ka istini. Antihristi se bave poslom Božje kuće i radnim aranžmanima Višnjeg tako što ih filtriraju. Oni selektivno filtriraju ono što su voljni i što nisu voljni da urade, kao i ono što ima i što nema veze sa njihovom ličnom bezbednošću. Zatim izvršavaju neki lagan posao u kome nema nikakve opasnosti, samo da Višnji ne bi otkrio da su prvi kad treba da se jede, a poslednji kad je reč o poslu i da se ne posvećuju svojim pravim dužnostima. Nakon što organizuju posao, nikada se ne raspituju niti nadziru kako se konkretni zadaci obavljaju. Na primer, Božja kuća ima posebna načela i propise u vezi sa prilozima i raznim resursima: kako se oni organizuju, gde ih treba smestiti, kako se čuvaju i ko treba da ih čuva. S druge strane, antihristi o tim stvarima samo pričaju i nakon što to organizuju, posao smatraju završenim. Nezavisno od toga da li je okruženje za to prikladno ili nije, oni to mesto nikad ne posećuju da bi ga proverili; ne prelaze sa reči na dela, a u svom srcu ne shvataju, ne raspituju se, ne istražuju, niti brinu da li je konkretna organizacija za ove resurse Božje kuće prikladna ili sigurna. Pa tako, u vreme dok su antihristi vođe, u sklopu njihovog delokruga rada, zli ljudi zaplenjuju neke knjige Božjih reči. Neke knjige se ubuđaju zbog nepravilnog skladištenja, a u nekim slučajevima se određene knjige ili resursi smeštaju na lokacije na kojima o njima niko ne brine. Za takve stvari, antihristi ne samo da posebno ne organizuju stvari, već se o njima svakako ne raspituju, ne istražuju ih niti povodom njih postavljaju pitanja. Umesto toga, čim stvari organizuju, svoj zadatak smatraju završenim. Oni ne prelaze sa reči na dela; samo otaljavaju posao ne stremeći pravim rezultatima. Da li ovakvim svojim ponašanjima antihristi pokazuju odanost? (Ne.) Oni nemaju nimalo odanosti. Kad je reč o organizaciji raznih crkvenih resursa, antihristi se o tome nikada ne raspituju. Šta znači da se „nikada ne raspituju”? Znači li to da uopšte ništa ne organizuju? Oni posao otaljavaju i stvari organizuju kako bi ljudima zamazali oči, kako ih niko ne bi prijavio nadređenima. Ali nikada ne izvršavaju nikakav konkretan posao. Na šta se odnosi konkretan posao? On podrazumeva utvrđivanje gde te stvari treba smestiti, da li je to mesto bezbedno ili nije, da li im se nešto može dogoditi, mogu li da se pojave glodari i da ih grickanjem oštete, mogu li da budu poplavljene ili ukradene, jesu li prikladni oni pojedinci koji su zaduženi za njihovo čuvanje i tome slično. Međutim, antihristi se o tome nikad ne raspituju, nikad to ne istražuju i za to ih nikad nije briga. U svom srcu, oni smatraju da te stvari nisu namenjene njihovom uživanju; ne smatraju ih vrednim i one za njih nemaju nikakvu svrhu. One pripadaju drugim ljudima, Božjoj kući i sa njima ni na koji način nisu povezane. Za te ih stvari nije ni najmanje briga; neka o tome brine onaj ko želi da brine – njih se to ne tiče. Oni su sve organizovali i tu se priča završava. Neki se antihristi ne zamaraju čak ni organizacijom. Smatraju da neće dobiti nikakvu nagradu čak ni ako ovaj posao dobro urade i da ih niko neće smatrati odgovornim ako ga loše odrade. Ko bi ih prijavio za nešto tako beznačajno? Da li bi ih Bog zbog toga kaznio? Stav i gledište antihrista prema njihovim dužnostima su upravo takvi: oni posao samo otaljavaju i površno se bave stvarima. Dokle god te stvari ne utiču na njihov lični status ili bezbednost, nije ih briga da li se njima upravlja ili ne. Hoće li se te stvari izgubiti, umanjiti ili uništiti, sve to nema nikakve veze sa njima. U umu antihrista, ti resursi Božje kuće smatraju se javnim dobrom. O njima ne treba da brinu, ne moraju da im posvećuju nikakvu pažnju i ne moraju da troše energiju da bi se njima bavili. Prema tome, u vreme dok su antihristi vođe, usled njihovog nemara prema sopstvenoj dužnosti, usled njihove usredsređenosti na lični užitak i usled toga što ne obavljaju konkretne zadatke, različiti resursi u Božjoj kući dolaze na udar pljačke i otimanja od strane velike crvene aždaje ili otimačine od strane nekih zlih ljudi. Bilo je mnogo takvih slučajeva. Neki bi mogli reći: „U tako neprijateljskom okruženju, ko bi tako pedantno mogao svemu da se posveti? Ko bi mogao da izbegne izvestan nemar ili da ne napravi nekoliko grešaka?” Da li je ovde reč o pravljenju samo nekoliko grešaka? Usuđujem se da kažem da ako bi ljudi mogli da ispunjavaju svoje odgovornosti i da pokažu odanost, gubitak tih resursa ne bi bio toliko veliki; sasvim sigurno bi se smanjio, a delotvornost posla bi se značajno poboljšala.