II. Interesi antihrista

C. Spletkarenje zarad vlastite koristi

Danas ćemo nastaviti razgovor u zajedništvu o devetoj stavci raznih ispoljavanja antihrista i o jednom segmentu te stavke koji se odnosi na interese antihrista. Prošli put sam besedio o trećoj stavci interesa antihrista: o koristima. U okviru te stavke, nabrojao sam određena ispoljavanja nekoliko aspekata, koja su se naročito odnosila na ponašanje antihrista, na njihove misli i poglede, kao i na razne stvari koje oni rade pod uticajem tih misli i pogleda. Prošli put sam u zajedništvu besedio o dva aspekta: prvi je bio pronevera imovine Božje kuće, a drugi korišćenje braće i sestara da im služe i rade za njih. To su dva konkretna ispoljavanja antihrista kada spletkare zarad vlastite koristi. Da li sada, kada sam sa vama podelio ovo, imate određeno razumevanje priroda-suštine antihrista? Između iskvarenih ljudskih bića, u stvari, i nema velike razlike kada je reč o raznim manifestacijama antihrista, bilo da je u pitanju njihova narav ili priroda-suština. Među njima ima više sličnosti nego razlike; razlikuju se jedino po tome da li imaju dobru ili zlu ljudskost, a naglašena razlika postoji jedino u njihovom odnosu prema istini. Iako su iskvarene naravi svih ljudi iste, antihristi su u stanju i da mrze istinu, da se opiru Bogu, da donose sud o Njemu i bogohule protiv Njega, a sposobni su i da čine zlo i da ometaju crkveni rad. To su oblasti u kojima postoji naglašena razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi. Svaki čovek ima narav antihrista, ali, ako ne čini zlo niti ometa crkveni rad, i ako se direktno ne suprotstavlja Bogu, ne može biti okarakterisan kao antihrist. Iako iskvarena ljudska bića imaju iste ili slične misli, poglede i iskvarene naravi kao i antihrist, ako neko nema ljudskost-suštinu zlog čoveka, to je onda izrazita razlika između njega i antihrista. Većina ljudi ne vidi tu razliku, pa onda oni ljude sa naravi antihrista i one koji koračaju putem antihrista svrstavaju zajedno i karakterišu kao antihriste – na taj se način lako može naškoditi dobrim ljudima! Ako ne razumete jasno suštinu antihrista, to vam je velika prepreka u razumevanju samih sebe. Ako vidiš da je tvoja iskvarena narav ista kao antihristova, mislićeš da si i ti antihrist, a ako vidiš da je put kojim ideš isti kao njegov, takođe ćeš misliti da si i ti antihrist. Okarakterisaćeš sebe kao antihrista ako vidiš da radiš stvari na isti način kao on i da imaš iste misli i poglede kao on. Ako sebe budeš video kao antihrista u te tri stvari, okarakterisaćeš sebe kao antihrista. Do kakvih će to posledica dovesti? Sigurno ćeš postati do određene mere negativan i dići ćeš ruke od sebe. Donekle je iskrivljeno razumeti sebe na taj način. Znači li to onda da nije neophodno razumeti svoju narav antihrista? Ne znači, naravno da je neophodno. Svrha razgovora u zajedništvu i detaljne analize naravi antihrista je u tome da vam omogući da napravite poređenje sa samima sobom i da dođete do istinskog razumevanja sebe. Ako razumeš samo to da imaš prosečnu iskvarenu narav, ali ne prepoznaješ da imaš narav antihrista, onda je tvoje razumevanje samog sebe vrlo površno i jednostrano; nije onakvo kakvo bi trebalo da bude. Možda toga za sada još uvek niste svesni. Većina ljudi misli: „Ja ne hodam putem antihrista, nisam antihrist, niti imam suštinu antihrista, pa nema potrebe da stignem do te tačke da razumem da imam narav antihrista, da sam kadar da hodam putem antihrista i da bih mogao da postanem antihrist. Kada bih sebe tako razumeo, zar to ne bi značilo da sȃm sebe ponižavam?” Dakle, niste mnogo zainteresovani za te teme o razotkrivanju antihrista. Bez obzira na to da li si zainteresovan ili nisi, ako si čovek koji stremi ka istini, doći će dan kada ćeš postepeno steći razumevanje tih aspekata istine i tih tvrdnji. Čuo sam kako neki ljudi u zajedništvu dele svoje iskustveno razumevanje, a da baš ništa ne kažu o tome da imaju narav antihrista, niti da hodaju njegovim putem. Očigledno je da su njihove misli, pogledi i narav potpuno isti kao i kod antihrista – identični su – ali oni to ne razumeju. To je dovoljan dokaz da mnogi ljudi imaju vrlo površno razumevanje samih sebe, utoliko što su u stanju da razumeju samo to da imaju iskvarenu narav, da se opiru Bogu i bune protiv Njega, da im ljudskost nije najbolja i da istinu ne vole baš mnogo. A u stvari, ono što oni ispoljavaju i otkrivaju jeste narav antihrista, a put kojim hodaju je njegov put, ali oni to ne razumeju. Zašto ne razumeju? Zato što ne razumeju različita ispoljavanja povezana sa antihristovom naravi, a ima čak i mnogo onih koji se boje da kažu da imaju narav antihrista ili da su na putu antihrista. Čak i ako to razumeju, ne usuđuju se da kažu; ako to izgovore naglas, biće kao da su prokleti ili osuđeni. Zar nije tvoja situacija u stvari ista, rekao ti to ili ne? Može li ćutanje da promeni činjenicu da imaš narav antihrista? Ne može. Činjenica da to ne razumeš dokaz je da je tvoje poimanje istine previše površno i da nemaš pravo razumevanje sebe.

3. Korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari

U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati o trećem ispoljavanju antihrista kada spletkare zarad vlastite koristi, a to je korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari. Naravno, „korišćenje vlastite pozicije” može se nazvati i prevarom u cilju nabavljanja hrane, pića i drugih poželjnih stvari pod krinkom vere u Boga. Jeste li ikada pokušali da razmotrite tu stavku i da li ste ikada razmislili o njoj? (Nismo.) Jeste li ikada videli takvog čoveka? Imate li ikakvo mišljenje o takvim ljudima? Osećate li gnušanje ili odbojnost? Osećate li prezir prema takvim ljudima? (Osećamo.) Kakvi su to ljudi? Kakva je njihova ljudskost? Zašto rade te stvari? Kakvo je njihovo gledište o veri u Boga? Jesu li oni ljudi koje Bog spasava? Koji je cilj njihove vere u Boga, kad se sve uzme u obzir? Napustili su porodicu i karijeru i prikazivali se kao da trpe nedaće i da plaćaju cenu, ali koji je, kad se sve svede, njihov cilj kada koriste vlastitu poziciju da bi na prevaru nabavili hranu, piće? Znaju li, dok tako postupaju, da Bog to prezire i da Mu to nije po volji? Jeste li ikada razmišljali o tim pitanjima? Istini za volju, većina vas nije. A zašto niste? Neki kažu: „U društvu ima previše takvih ljudi, pa nije ništa neobično što ih ima par i u Božjoj kući. Osim toga, ni mi sami nismo baš toliko čisti.” Smatraš sebe nekim ko stremi ka istini, a ipak nikada ne povučeš paralelu između istine i vlastitih dela, misli i ideja, kao i dela i ponašanja drugih, i ne posmatraš ih i ne definišeš sa tačke gledišta istine. Jesi li ti još uvek neko ko stremi ka istini? Da li istine koje si razumeo verujući u Boga za tebe i dalje imaju vrednost i značaj? Nemaju. Svi koji se, i bez duhovnog razumevanja, pretvaraju da su duhovni ljudi imaju lažnu duhovnost i stalo im je samo do toga da se po čitav dan kruto pridržavaju pravila ili izgovaraju reči i doktrine, a to je slično onome što su radili stari učenjaci kada bi se „potpuno predavali izučavanju knjiga mudraca, ne obraćajući pažnju na spoljne stvari”. Ljudi koji se pretvaraju da su duhovni misle da ih se ne tiče ništa što drugi rade, da to kako drugi razmišljaju nije njihova stvar, pa odbijaju da nauče da na osnovu Božjih reči raspoznaju ljude, da proniknu u stvari i razumeju Božje namere. Većina ljudi je takva; kada završe sa slušanjem propovedi ili sa čitanjem Božjih reči, oni to zabeleže na papir, sačuvaju u srcu i odnose se prema tome kao prema doktrinama i pravilima kojih se simbolično pridržavaju, misleći da je to dovoljno. Ali, oni nikada ne razmišljaju o tome kakva je veza između tih istina i stvari koje se oko njih dešavaju, odnosno raznih ponašanja i ispoljavanja koja vide kod ljudi oko sebe; nikada o tome ne razmišljaju, ne pokušavaju da srcem u to proniknu, niti se mole, niti tragaju. Duhovni život je kod većine ljudi baš u takvom stanju. Stoga mnogi ljudi u istinu ulaze sporo i površno; njihov duhovni život je krajnje monoton, samo slede pravila i krajnje su neprincipijelni u načinu na koji obavljaju stvari. Može se reći da kod mnogih ljudi postoji raskol između duhovnog i stvarnog života, da je njihov duhovni život prazan, tako da, čak i kada je reč o očiglednim ponašanjima i ispoljavanjima zlih ljudi i antihrista, oni nemaju ni koncepte, a kamoli definicije, niti imaju ikakve ideje, niti imalo pronicljivosti. Kada je reč o ponašanjima, ispoljavanjima i tvrdnjama antihrista koji spletkare zarad vlastite koristi, možda i jeste videli nemalo toga, ali u srcu nikada niste pokušali da proniknete u to kakvi su to tačno ljudi, da li su u stanju da, verujući u Boga, zadobiju istinu, da li su to ljudi koji streme ka istini, kao ni da proniknete u druga slična pitanja. Naprotiv, po ceo dan se provlačite kroz svoje dužnosti bez stvarnog angažovanja, sve što radite samo otaljavate, i ne nastojite da zadobijete istinu niti da razumete istina-stvarnost i da zakoračite u nju. Antihristi koriste svoj položaj da spletkare zarad vlastite koristi i pretvaraju se da veruju u Boga da bi na prevaru nabavili razne poželjne stvari u Božjoj kući. Među tim poželjnim stvarima su, prirodno, hrana i piće, kao i određeni materijalni užici i slično. Suština tih ljudi je ista kao materijalistička suština antihrista o kojima smo prethodno govorili – to je karakter iste vrste čoveka. Oni nastoje samo da uživaju u raznoraznim materijalnim tretmanima; ne streme ka istini, a još manje spremaju dobra dela. Samo se pretvaraju da streme ka istini i spolja deluje da to rade. Ono za čim u dubini srca streme u osnovi su telesna zadovoljstva jela, pića i lepog ophođenja prema njima, koja su im neprestano na umu. Takvih ljudi ima popriličan broj; u svakoj crkvi će ih verovatno biti jedno-dvoje, a možda i više. Danas neću na teoretski način govoriti o ispoljavanjima, ponašanju i suštini tih ljudi. Prvo ću govoriti o nekoliko konkretnih reprezentativnih primera i pustiću vas da slušate, da iz toga steknete uvide i da vidite kako su takvi ljudi povezani sa stavkom o kojoj sada u zajedništvu razgovaramo i da li oni koriste svoj položaj i ističu transparent vere u Boga da bi na prevaru nabavili hranu, piće, novac i materijalne stvari. Probajte da razaznate tu vrstu čoveka, a zatim razmislite o tome da li ljudi sa kojima se susrećete imaju ispoljavanja o kojima pričamo. Ako se setite nekoga, možete i vi navesti par primera. Recite Mi, da li je bolje da dajemo primere ili da razgovaramo ovako uopšteno? (Bolje je da dajemo primere.) Koja je prednost davanja primera? Pre svega, većina ljudi rado sluša te priče i primere iz stvarnog života. Te priče imaju svoje likove i svoj zaplet i većini ljudi su zanimljive. Baš kao kada govorite o svom ličnom iskustvu: ako napišete članak o tome, ljudi će ga obično jednom-dvaput pročitati i to je to, ali ako snimite film ili napravite predstavu o tome, pogledaće ih veći broj ljudi, i to ne samo jednom. Ljudi će na taj način temeljnije i jasnije pogledati taj aspekt istine ili dotične ljude, događaje i stvari, a ovi će na njih ostaviti dublji utisak. Pored toga, kada se ljudima dȃ konkretan primer, to im pomaže da povuku preciznije paralele i veze između svakog aspekta istine i samih sebe.

Prvi slučaj: Pretvaranje da radiš kako bi se domogao hrane i pića

Hajde da prvo damo nekoliko primera uobičajenih za Božji izabrani narod. Neke vođe i delatnici dođu na novo radno mesto, gde sretnu raznu braću i razne sestre i otkriju neke dobre stvari, pa misle: „Ovo su dobre stvari. Zašto ih ja nemam?” Zar nemaju neumesne misli u sebi? Njihova pohlepa je pomolila glavu. Čim njihova pohlepa podigne glavu, taj prizemni i bestidni ološ stane kao ukopan i nalazi sve moguće izgovore da ostane da radi na tom mestu i da odatle ne odlazi. Koji je njihov cilj kada ne odlaze? (Da jednog dana izvuku neku korist.) Tako je, žele da izvuku neku korist. Neće noćima spavati ako ne izvuku tu korist. Brinu da će, ako odu negde drugde, neko drugi izvući tu korist, dok se njima samima više neće pružiti ta prilika, pa nalaze izgovor da propovedaju i da rade na tom mestu. U stvari, njihova srca uvek misle na te poželjne stvari, i oči su im uvek usredsređene na njih. Konačno stiču renome na tom mestu i većina braće i sestara ih voli, zna da su propovednici, pa ih obožava i ugleda se na njih. Sada je trenutak da te vođe i delatnici spomenu da i oni nešto žele, pa smišljaju sve moguće načine da započnu tu temu, ali, što više govore, to se više brinu. U sebi razmišljaju: „Kako da zatražim tu stvar? Ne smem da pokažem braći i sestrama da ja to volim i želim. Moram da ih navedem da mi to sami daju; ne smeju da misle da sam ja tražio, već treba da veruju da mi sami dobrovoljno daju i da je to, naravno, nešto što ja zaslužujem.” Nakon toga, pitaju braću i sestre: „Kako je sa vašim život-ulaskom u poslednje vreme?” Braća i sestre odgovaraju: „Otkad si ti došao, crkveni život nam se popravio i svi su se okrepili.” „Ako ste se okrepili, znači da je stanje vašeg duha bolje. I poslovi vam dobro idu. Uz Božju volju, poslovi će vam ubuduće krenuti još bolje.” Dok taj vođa ili delatnik govori, on okreće razgovor na svoju vodenicu. Kada braći i sestrama postane očigledno da vođa, odnosno delatnik, želi tu stvar, oni mu kažu da je ponese sa sobom kad krene kući. A taj vođa ili delatnik, kaže: „Ne, ne mogu da je ponesem. To nije u skladu s načelima. Bog ne bi bio zadovoljan.” „Nema problema. Ti to zaslužuješ.” „Čak i ako zaslužujem, ne mogu.” Pošto je to rekao, on se zabrine da mu braća i sestre ipak neće dati tu stvar, pa govori nešto izokola da bi mu se braća i sestre zahvalili za njegovu dobrotu, a istovremeno uporno pominje stvar koju želi, da bi se braća i sestre setili da mu je daju. Braći i sestrama zatim postaje jasno na šta vođa, odnosno delatnik, cilja, pa kažu: „Hajde da ne razgovaramo sada o tome. Pričaćemo o tome kad odeš.” Kada vođa, odnosno delatnik, čuje braću i sestre kako to govore, srce mu je presrećno i misli: „Odlično. Konačno ću dobiti ono što hoću!” A onda misli: „Ako odmah sutra odem, ljudima će postati previše očigledno da želim tu stvar. Otići ću tek za dva-tri dana.” Kada konačno dođe taj treći dan, braća i sestre mu na odlasku daju vrlo težak paket. Vođa, odnosno delatnik, vidi da je u paketu ono što je želeo, ali se pravi da ne vidi i ne odbija ga. Samo bez reči uzima paket. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji svoj rad koriste kao način da dođu do nečega – a svoje službovanje kao valutu – u svom spletkarenju zarad nabavljanja poželjnih stvari. To su ljudi koji iznuđuju stvari od braće i sestara. Zar to nije jedna vrsta prevare? Koja je svrha njihovog rada? Da dobiju poželjne stvari varajući druge. Čim otkriju neko mesto na kojem postoji nešto poželjno i nešto što oni hoće, oni stanu kao ukopani i ne žele da odu. Sve dobre stvari nose svojoj kući. Pošto su nekoliko godina bili vođe i delatnici, imaju u svojim kućama mnogo stvari koje su prevarom dobili od braće i sestara. Neki od njih su od braće i sestara na prevaru dobili tajne porodične recepte i dedovinu, a neki lokalne proizvode. Deluje kao da ih njihova vera u Boga vodi sa jednog mesta na drugo, gde rade ne tražeći ništa zauzvrat, a oni su u stvari prevarom od braće i sestara dobili mnoštvo poželjnih stvari.

Jedan drugi vođa dođe u jednu crkvu, vidi da su žižule iz tog kraja poznate širom zemlje, pa u sebi pomisli: „Obožavam žižule. Da sam ovde rođen, mogao bih da ih jedem svaki dan, ali, na nesreću, ne mogu ovde da ostanem mnogo dana, a žižule su još nezrele. Kad ću moći da ih jedem? Znam šta ću – izmisliću neki razlog da ostanem dok žižule ne sazre, pa ću onda moći da ih jedem, zar ne?” Nakon toga, on smišlja izgovor da je većina braće i sestara na tom mestu u lošem stanju i da ništa ne postižu u radu, te da on stoga mora tu dugo da ostane da bi, pre nego što ode, pokrenuo stvari u svim oblastima crkvenog rada. No, da li je to ono što on stvarno u svom srcu misli? (Nije.) On u svom srcu kalkuliše: „Otići ću onda kad žižule sazre i kada budem mogao malo da ponesem sa sobom.” Srce mu je ispunjeno tom mišlju, pa staje kao ukopan i stacionira se u toj crkvi. Tokom svog boravka u njoj, on propoveda nešto reči i doktrina i obavlja neke površne poslove, ali u svom radu ne postiže baš mnogo. Žižule konačno sazre, a njegovo srce kipti od radosti: „Konačno mogu da jedem žižule. Konačno je došao dan o kojem sam sanjao!” Čim žižule sazre, on počinje da ih jede, dok istovremeno u srcu ovako premišlja: „Nije u redu da ovde svaki dan samo jedem žižule. Ne mogu da ostanem samo da bih jeo žižule. Šta ako braća i sestre primete? Moram da smislim neki način da ih navedem da mi daju malo da ponesem. Ako mi ih ne daju, moraću da se potrudim i da još nešto kažem da pospešim svoju stvar.” Čim braća i sestre koji tamo žive primete da on voli žižule, kažu da će mu ih dati da ponese sa sobom kad krene. Kada on to čuje, srećan je, ali njegova usta govore: „Ne bih mogao. To nije u skladu sa načelima. Vernici ne smeju za tim da žude. Zar vas time ne bih iskorišćavao? Ne mogu da ih uzmem, a da vam ne platim. Kada krenem platiću vam žižule.” Te reči koje on izgovara samo su prazne reči. Kada se dobro najede i kad dođe vreme da ode, on u srcu još uvek ovako razmišlja: „Zar mi neće dati žižule, ili će mi dati samo loše? Ja hoću one velike, dobre.” Dva dana pred odlazak, on stalno govori: „Sve žižule su uglavnom već obrane, zar ne? Kad li će sledeće godine sazreti?” Time podseća braću i sestre, da ne bi zaboravili da mu daju žižula da ponese. Čim to čuju, braća i sestre odmah razumeju o čemu je reč: „Izgleda da moramo obavezno da mu damo malo da ponese pre nego što ode, i to moramo za njega da izaberemo one dobre; inače bi mogao da nam zagorča život.” Kad konačno dođe vreme da on ode, braća i sestre mu daju tri velike kutije da ponese sa sobom. On ne može sam da ih nosi, pa zove svoje podređene da mu pomognu. Pre nego što ode, pojede koliko god može – čak i ako mu od njih pozli, misli da je vredelo. Boji se da, kada ode, neće više biti u prilici da ih jede. Kad odlazi, to je još uvek nerado, pa misli: „Ovog puta sam pojeo taman koliko mi se jelo. Doći ću opet dogodine u isto vreme. Ne moram da dođem prerano, ali ne smem ni da zakasnim. Treba da dođem baš u vreme kada žižule sazrevaju. Tako ću moći da ih jedem sveže, a kada ih osuše, ješću sušene. Mogu i da ponesem još sa sobom kada budem odlazio.” Zar nije ova njegova računica vrlo detaljna? Njegovo srce samo o tome misli. Uvek misli o tome kako da izvuče korist i smišlja spletke da bi dobio poželjne stvari, kao i da bi prevarom od braće i sestara dobio stvari koje su mu u interesu. Neće prevideti ni jednu jedinu poželjnu stvar koju vidi. Čak i ako je to nešto što ne iskače, ako mu zapadne za oko i dobro ga zapamti, garantovano će na kraju završiti u njegovim rukama. Zar nije to ponašanje jednog antihrista? Zar nisu ljudskost i karakter takvih ljudi naročito prizemni? Bez obzira na to koliko su nedaća takvi ljudi naizgled u stanju da pretrpe, koliku su cenu naizgled spremni da plate, koliko su u stanju da napuste porodicu i odreknu se karijere, može li se reći da su to ljudi koji streme ka istini? Ni slučajno. To su ljudi koji na prevaru nabavljaju hranu i piće pod transparentom vere u Boga.

Neki ljudi idu na razna mesta da propovedaju jevanđelje i da obavljaju posao, a kada se vrate kući, sa svakog mesta donose razne lokalne proizvode, pa čak i stvari koje su iznudili od braće i sestara. Bilo da je u pitanju dizajnerska odeća ili elektronika, ne propuštaju ništa što im zapadne za oko i traže da im se to dâ. Ako im ne daš, smisliće sve moguće izgovore da te orežu, daće ti do znanja zašto te orezuju i neće popustiti sve dok im konačno ne daš to što hoće. Ti ljudi prevarom iznuđuju razne poželjne stvari pod transparentom obavljanja svoje dužnosti i neumorni su u svojim pokušajima da nabave te poželjne stvari. Ponekad im braća i sestre daju poneku sitnicu, ali ti ljudi misle da to ne vredi mnogo novca, pa kažu: „Ne, hvala. Bog me je obasuo obiljem blagoslova. Ničega mi ne fali.” Koriste takve reči da odbiju i da prevare braću i sestre, kako bi ih ovi zavoleli i stekli visoko mišljenje o njima. Ali, ako im braća i sestre daju nešto o čemu su sanjali, što im je potrebno i o čemu stalno misle, kada te stvari vide, oni žele da ih iznudom prisvoje i uopšte se neće suzdržavati. Neke žene iz ruku braće i sestara iznude kozmetiku, lepu odeću i dobre cipele, dok neki muškarci iz ruku braće i sestara prevarom nabavljaju uređaje, motocikle i elektronske uređaje. Preduzimaju mere da se domognu svake poželjne stvari. Ma kakve dobre stvari braća i sestre imali, ti ljudi će, ako im te stvari zapadnu za oko, smisliti sve moguće načine da do njih prevarom dođu. Pored toga, ti ljudi čak izmišljaju najrazličitije izgovore i iznalaze najrazličitija opravdanja da se sastaju na večerama, gde se prejedaju hranom i nalivaju pićem. Dokle to ide? Dotle da, kuda god idu, gledaju čija porodica ima novca, a čija dobro jede, pa onda borave kod te porodice i nikako ne odlaze. Zatim izmišljaju najrazličitije izgovore da bi održavali okupljanja za kolege i organizovali večere. A kojim rečima otvaraju svaku večeru? „Naše današnje okupljanje je okupljanje carstva. Ova nam trpeza donosi predukus carske gozbe.” Ljudi koji im se ulizuju brže-bolje viču: „Amin. Neka je hvaljen bog!” Ima nekih nazovi vođa i delatnika koji se prejedaju hranom i nalivaju pićem gde god da odu. Svaki obrok mora da ima hranljive sastojke, mora da bude ribe i mesa, pa čak i jela moraju svake nedelje da se menjaju; ne smeju da se ponavljaju. Posle večere moraju obavezno da popiju dobar čaj, pa nalaze izgovore i govore: „Ja bez čaja ne mogu. Mnogo radim svakoga dana, a moram da radim i po čitavu noć. Ako ne popijem malo čaja da me razbudi, neću moći noćas da radim.” To izgovaraju njihova usta, a šta oni u srcu misle? „Nije mi bilo lako da se domognem položaja na kojem sam danas. Zar ne bi trebalo malo da se bahatim? Osim toga, sanjao sam o boljem životu, pa zašto ne bih sada smislio sve načine da uživam u tim stvarima? Ako ne budem svoju moć koristio sada dok je imam, kada ostanem bez nje, više neću imati priliku da to radim. Treba da jedem i da pijem koliko god mogu. Ko mi garantuje da neće doći dan kada više neću biti na tom položaju i kada neću moći da uživam u tim stvarima. Ovu priliku više neću imati. Zar neće čitav moj život onda biti protraćen?” Takvi su ljudi koji na prevaru nabavljaju hranu i piće pod transparentom obavljanja svog posla. Malo rade i propovedaju poneku reč i doktrinu, a onda hoće prevarom da se domognu poželjnih stvari i da jedu đakonije.

Bio je jednom čovek koji je radio u jednom gradu, a braća i sestre koji su na tom mestu živeli morali su za njega svakog dana da zakolju po jedno pile. Razvio je naviku da jede jedno pile na dan, svakog dana. Kako se osećate kada to čujete? (Zgađeno.) Braća i sestre su gajili kokoške da bi imali jaja, a klali su ih tek kada bi ostarile. Otkad je taj čovek stigao među njih, morali su da zakolju čak i koke nosilje, pa je pilića bilo sve manje, i braći i sestrama je prekipelo. Kasnije je taj čovek smenjen, pa je otišao kući, ali i dalje nije mogao da se reši te problematične mane. Terao je i ženu da mu svaki dan zakolje i spremi pile; u protivnom bi se posvađao sa njom. Kakav je to čovek? Jedenje piletine postalo je deo njega. Jeo je svaki dan, za svaki obrok. Čak i kada je smenjen, i dalje je morao da je jede – postao je zavisan od nje. Zar taj čovek nema problem? Šta kažete, da li su takvi ljudi dobri? (Nisu.) Ukratko, svako ko pod transparentom vere u Boga koristi prilike koje mu se ukazuju tokom obavljanja dužnosti da na svakom koraku od braće i sestara iznudi njihovu imovinu i da prevarom nabavlja hranu i piće – nije dobar čovek. Njegova suština je suština antihrista. Ma gde da takvi ljudi radi posla odu i ma kakav posao da rade, oni prvo izaberu smeštaj kod relativno imućnih porodica koje žive relativno komforno. S kojim ciljem traže takva mesta? Da bi dobro jeli i boravili u lepoj kući – da bi udovoljili telu. Ima i nekih mesta gde zbog nepovoljnog okruženja ne mogu da ostanu, a da li će se tada odreći svoje pohlepe i tih svojih misli? Neće. Tražiće drugo slično mesto da ih ugosti. Stoga će takvi ljudi, pošto budu nekoliko godina radili u stranim mestima, izgledati potpuno drugačije, pa ih braća i sestre, kada se vrate kući, neće prepoznati – lica će im biti punija, stomaci okrugliji; biće bolje odeveni; biće izbirljiviji i ponašaće se nadmeno. A kako će napredovati njihov životni razvoj? Neće napredovati nikako; samo će dobro jesti i lepo se odevati, udebljaće se, i toliko će jesti da će im podvaljci porasti, a trbusi se zaokrugliti. U groznom okruženju kakvo je kontinentalna Kina, ma kakvu dužnost čovek obavljao, to je hod po živcima. Premda ponekad možda dobro jede i odseda u dobrostojećim domaćinskim domovima, on se ipak neće ugojiti. Kakvi su to onda ljudi kada toliko jedu da dobiju podvaljak i poraste im stomak? (Ljudi koji se prepuštaju prednostima statusa.) To su ljudi koji stalno razmišljaju o tome šta će jesti i piti i u kakvoj će hrani uživati za svaki od svoja tri obroka na dan. Ako takvi ljudi ne pojedu dobar obrok, neće biti raspoloženi ni da rade ni da obavljaju svoje dužnosti. Ako im stomak nije zadovoljan, ni um im neće biti uravnotežen: „Slabo sam jeo danas. Nije uopšte bilo mesa, a posle jela mi niste ponudili čaj. Zato ću vas ignorisati. Kada budete u zajedništvu razgovarali o crkvenom radu, ja neću govoriti. Osvetiću vam se. Ko kaže da je u redu da me ne hranite dobro? Moram ovako da jedem, a vi još hoćete da sa vama u zajedništvu razgovaram. Nema šanse!” Tako u sebi misle, ali ne smeju to naglas da izgovore. Kažu samo: „Sinoć sam do kasno u noć radio, tako da moram popodne da dremnem.” Zar nisu veliki prevaranti? Spavaju tako do četiri-pet popodne dok ih mnogo ljudi tamo čeka, a oni neće da ustanu. Onda im odjednom zamirišu jabuke, pa skoče iz kreveta, u strahu da će propustiti obrok. Tako oni rade i tako obavljaju svoje dužnosti. Ma gde ti ljudi otišli i ma koliko jeli i pili Božje reči i slušali propovedi, njihove se namere i ciljevi neće promeniti, niti će se oni odreći svojih ambicija i želja. Cilj njihovog stremljenja u ovom životu obuhvata sve materijalne stvari; ciljevi njihove vere u Boga u ovom životu su da dobro jedu, da se lepo odevaju i da se drugi prema njima lepo ophode. Misle da će, ako verujući u Boga u ovom životu budu uspeli da uvek dobro jedu, da nose lepu odeću i žive u lepim kućama, kao i da ih braća i sestre izdržavaju – ako budu uspeli da prevarom nabave te stvari – onda biti zadovoljni u ovom životu. U ovom svetu, kada čovek marljivo radi neki stalan posao, on ne može baš mnogo da zaradi, a nije lako zaraditi novac ni kada se čovek bavi biznisom – neće moći da uživa u tim stvarima. Pa, pošto neko vreme o tome promišlja, dođe ipak do zaključka da je najbolje verovati u Boga, jer tu ne mora mnogo da se trudi. Sve što treba da uradi jeste da kaže par reči, da malo trči okolo, da preuzme neki mali rizik, pa može dobro da jede i da se oblači, pa čak i da natera mnoge ljude da ga služe i da uživa u kraljevskom tretmanu. Misli da je divno tako živeti i da je obasut blagoslovima jer veruje u Boga. Stoga često pred braćom i sestrama izgovara neiskrene reči, kao što su ove: „Bog nas je previše i prebogato obasuo darovima, više nego što bi čovek ikada tražio ili zaželeo.” Te reči su tačne, ali su u potpunom neskladu sa njegovim ličnim stremljenjem, karakterom, sa njegovim mislima, namerama i ciljevima. On ljude vara svakom izgovorenom rečju. I to što se naizgled daje i trči unaokolo takođe je prevara. Istiniti su samo računica, namere i pohlepa u njegovom srcu. Takvog su karaktera ti ljudi. Ma šta radili i ma kuda otišli, ta materijalna zadovoljstva zauzimaju najviše mesto u njihovim srcima, a oni ih se nikada ne odriču i nikada na njih ne zaboravljaju. Ma koliko sa njima u zajedništvu razgovarao o istini i ma koliko razgovarao o Božjim namerama, oni će obavljati svoje dužnosti tvrdoglavo se držeći te pohlepe i tih želja, i gajeći te namere i ciljeve; imali oni status ili ne, njihove se namere neće promeniti.