Drugi slučaj: Ozlojeđenost zbog nemogućnosti odlaska u inostranstvo

Kada sam radio u kontinentalnoj Kini, sa nama je bio jedan vođa koji je mislio da bi sa nama mogao da ode u inostranstvo i to mu se veoma dopadalo. Mislio je: „Konačno sam uspeo. Konačno uz boga mogu da dobijem velike blagoslove! Ranije sam uz boga trpeo nedaće. Danas sam konačno nagrađen. Ja sam to zaslužio. Ako ništa drugo, vođa sam i doživeo sam mnoge nedaće, pa kada mi se ukazala ova dobra prilika, trebalo bi da mogu da je iskoristim – trebalo bi da mogu da uživam u željenoj stvari.” Tako je on mislio. Ali, pošto sam proveo određeno vreme u njegovoj blizini, primetio sam da nije principijelan u svojim rečima i delima, da nema dobru ljudskost, da ima vrlo jaku nameru i želju da bude blagoslovljen i da ponekad mora da bude orezan. Pošto je nekoliko puta bio orezan, pomislio je: „E sad sam gotov. Višnji me je prozreo i prestao je da pominje odlazak u inostranstvo. Izgleda da nema nade da odem u inostranstvo.” Stalno je te stvari premetao po srcu. U stvari, mi smo videli da on ne stremi ka istini, da je suštinski nepogodan za odlazak u inostranstvo i da, čak i kada bi otišao u inostranstvo, ne bi mogao ništa da radi, tako da više nismo s njim o tome razgovarali. On je osetio da nema nade da ode u inostranstvo, pa je počeo da pravi druge planove. Jednoga dana je otišao i nikada se više nije vratio. Ostavio je samo pismo, u kojem kaže: „Toliko sam godina verovao u boga, a ponešto sam i uradio. Vi sada odlazite u inostranstvo, a ja sam nepogodan da pođem sa vama. U narednim danima ću raditi na tome da to nadoknadim. Bog me prezire, pa ću ga zato napustiti. Neću da ga teram da gleda nekoga koga prezire. Idem da se sakrijem.” Te reči su zvučale kao da imaju smisla i sa njima nije bilo većih problema. Zatim je rekao: „Ovako je otkad sam se rodio. S kim god da sam bio, uvek su me samo iskorišćavali. Dobar sam za to da sa drugima trpim nedaće, ali ne i da sa njima uživam u blagoslovima.” Šta je time hteo da kaže? (Mislio je da ga je Bog iskoristio.) Upravo to je hteo da kaže. Posebno kada je rekao: „Dobar sam za to da sa drugima trpim nedaće, ali ne i da sa njima uživam u blagoslovima”, ono što je mislio bilo je: „Toliko sam nedaća pretrpeo i toliko rizika preuzeo zajedno sa vama, a sad, kad je došlo vreme da sa vama uživam u blagoslovima, vi mi ne date.” On se tim rečima žalio; ova situacija je u njemu izazvala ozlojeđenost. Vlastitim ustima je rekao: „Bog me prezire. Napustiću boga. Ne želim da zbog mene oseća prezir”. A u srcu je, u stvari, bio ozlojeđen: „Vi odlazite u inostranstvo da uživate u blagoslovima, a mene hoćete da se oslobodite!” Da li je baš tako bilo? (Nije.) Pa kako je onda bilo? Mislio je da ga orezujemo zato što hoćemo da ga se oslobodimo, a ne zato što ne stremi ka istini i zato što je neprincipijelan u svojim rečima i delima. Nije razumeo da ima problem. Naprotiv, ovako je mislio: „Ja sam sa tobom trpeo nedaće, pa treba sa tobom i da uživam u blagoslovima. Ti moraš da mi dozvoliš da uđem u carstvo i da postanem jedan od ljudi carstva. Ma šta ja uradio, ti ne treba da me napustiš.” Zar nije tako mislio? (Jeste.) Kakva je suština takvog razmišljanja? (Ista je kao Pavlova suština kada je pokušao da obavi razmenu sa Bogom da bi dobio venac.) Tako je, to je Pavlova suština. On je verovao u Boga, sledio Ga, trpeo nedaće i plaćao cenu da bi zadobio venac i blagoslove. Nije imao istinsku veru, niti je stremio ka istini. Samo je pokušavao da obavlja razmene sa Bogom. Ako bi mu posao propao, ne bi dobio blagoslove, pa je osećao da je izvukao deblji kraj. Tada bi se razbesneo, smatrao da je cela stvar izgubljen slučaj, digao bi ruke od opreza, a u srcu bi postao kivan. To su stvari koje je otkrivao dok je govorio. Šta je taj čovek sledeće uradio? Posle toga, taj čovek je počeo da se bavi nekim poslovima, a oko njega je počelo da se mota nekoliko devojaka. Iako nije govorio da ne veruje u Boga, on nije vršio svoju dužnost i nije bio Njegov sledbenik. Niko nikada nije pomislio da će se on odreći prilike da sledi Boga i početi da se bavi poslovima samo zato što je bio malo orezan. Njegovo sadašnje besno ponašanje i način na koji se ranije ispoljavao bili su toliko različiti kao da su u pitanju dva različita čoveka. To se u stvari njegova priroda razotkrivala. Ranije to nije radio samo zbog toga što mu se nije ukazala prava prilika. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je taj da je on krio ko je u stvari, pretvarao se da nije to što jeste, pa se zato obuzdavao. Ako si stvarno dobar čovek, ma u kakvoj se situaciji našao, moraš prvo da ostaneš postojan na svom mestu i da znaš ko si. Osim toga, mogu li ljudi koji zaista imaju bar malo ljudskosti da rade stvari i da čine nedela lišena ljudskosti? (Ne mogu.) Ne mogu ni slučajno. Iz ove priče je jasno da je najveće buntovništvo kada ljudi nisu kadri da prihvate istinu, i oni su tada u najvećoj opasnosti. Ako nikada nisu kadri da prihvate istinu, oni su onda bezvernici. Kada se takvom čoveku rasprše želje da bude blagoslovljen, on će napustiti Boga. Zašto je to tako? (Zato što ono ka čemu on stremi jeste da bude blagoslovljen i da uživa u blagodati.) On veruje u Boga, ali ne stremi ka istini. Spasenje je za njega samo ukras i milozvučna reč. Ono ka čemu njegovo srce stremi su nagrade, lovorike i poželjne stvari – on u ovom životu želi da dobije stostruko toliko, a u svetu koji dolazi – večni život. Ako to ne može da dobije, neće ni verovati; pokazaće se njegovo pravo lice i on će napustiti Boga. Ono u šta on u svom srcu veruje nije Božje delo, i nisu istine koje On izražava, a ono ka čemu stremi nije spasenje, a kamoli to da dobro obavlja svoju dužnost stvorenog bića; on, naprotiv, poput Pavla, stremi ka tome da bude obasut blagoslovima, da ima veliku moć, da nosi veliku krunu i da bude ravan Bogu. To su njegove ambicije i želje. Zato, svaki put kada se u Božjoj kući nađe neka korist ili poželjna stvar, on se bori da je se dočepa, počinje da rangira ljude po kvalifikacijama i starešinstvu, pa ovako premišlja: „Ja sam kvalifikovan. I ja treba da dobijem parče tog kolača. Moram da se izborim za to.” Postavljaju se na najistaknutije mesto u Božjoj kući, pa misle da je i pravo da uživaju u tim njenim pogodnostima. Tako je, na primer, po pitanju odlaska u inostranstvo, prva misao tog čoveka bila da bi on trebalo da učestvuje u tome, da većina ljudi nije tako dobra kao on, da nisu pretrpeli toliko nedaća kao on, da nisu kvalifikovani kao on, da ne veruju u Boga toliko godina kao on, i da nisu vođe tako dugo kao on. Upotrebio je svaki izgovor i metod procene da sam sebe rangira. Ma kako rangirao ljude, sebe je uvek stavljao u pročelje i svrstavao u redove onih koji su kvalifikovani. Konačno je poverovao da je i pravo da on uživa taj tretman. Čim to ne bi dobio i čim bi se raspršila njegova fantazija o zadobijanju blagoslova i sticanju stvari koje su u njegovom interesu, on bi učinio nešto po tom pitanju, razbesneo se i počeo da se svađa sa Bogom, umesto da se pokori i da traga za istinom. Jasno je da mu je srce već bilo ispunjeno tim stvarima kojima je stremio i to je dovoljno da se vidi da su stvari kojima je stremio u potpunom neskladu sa istinom. Ma koliko radio, njegov cilj i namera – baš kao i Pavlovi – uvek su bili samo da dobije krunu; on ih se čvrsto držao i nikada od njih nije odustao. Ma koliko se sa njim u zajedništvu razgovaralo o istini, ma koliko bio orezivan, razotkrivan i detaljno analiziran, on se i dalje tvrdoglavo držao namere da bude blagoslovljen i nije je otpuštao. Kada nije zadobio Božje odobravanje i kada je video da od njegove želje za blagoslovima nema ništa, postao je negativan i povukao se, napustio svoju dužnost i pobegao. Nije iskreno obavljao svoju dužnost niti je dobro služio u širenju jevanđelja carstva, a to jasno pokazuje da nije imao istinsku veru u Boga, da se nije istinski pokorio i da nije imao ni trunke istinskog iskustvenog svedočenja – bio je samo vuk u jagnjećoj koži, koji je vrebao skriven među stadom. Konačno je taj čovek, bezvernik do kosti, bio sasvim razotkriven i isključen, a njegov život vernika je okončan. To je jedan slučaj.

Ali taj slučaj nije bio jedini te vrste. To nije jedina osoba koja je posrnula i koja je bila razotkrivena u priči o odlasku u inostranstvo. Primer koji smo upravo dali odnosio se na jednog muškarca, ali bila je i jedna takva žena. Na početku smo planirali da i ta žena pođe sa nama u inostranstvo. Kada se to desilo, ona je iznutra bila vrlo srećna i počela je da planira i da se sprema za put, ali, na kraju, iz raznih razloga nije mogla da pođe. Ona tada o tome nije bila obaveštena, jer je situacija bila vrlo opasna. Saznala je za tu odluku jednom prilikom na nekom sastanku sa kolegama. Analizirajte sada ovo: kakav je bio rezultat kada je ta žena saznala? (Da je ta žena razmišljala kao normalna osoba, ona pri tom saznanju verovatno ne bi pokazala neku jaku reakciju. Smatrala bi da ne može u inostranstvo zato što je situacija veoma opasna i bila bi u stanju da se ispravno ponese sa tim. S druge strane, ta žena je, kada je saznala, mogla i da se razbesni i da proba da se svađa sa Bogom.) Tako je, donekle ste dokučili karakter takvih ljudi. Takvi su ti ljudi – bez obzira o čemu je reč, oni neće prihvatiti da izvuku deblji kraj, već će želeti da iskoriste situaciju. Oni moraju u svemu da nadmaše sve druge i da budu bolji od drugih. Moraju u svemu da budu najbolji; moraju da dobiju sve što se poželeti može i ne prihvataju da u nečemu nemaju udela. Pošto je ta žena saznala za to, u trenutku se razbesnela, bacila se na pod i napravila scenu. Pokazala se njena demonska strana, pa je svojim kolegama održala predavanje i iskalila svoj bes na njima. Šta je izazvalo njen bes? Izgledalo je kao da je ljuta na braću i sestre, ali na koga je u stvari bila ljuta? (Bila je ljuta na Boga.) Upravo to se dešavalo. Koji je onda bio uzrok njenog besa? Gde mu je bio koren? (Želje joj nisu ispunjene.) Koren je bio u tome što nije uspela da dobije željenu stvar i što nije ostvarila svoj cilj. Ovog puta nije uspela da izvuče korist; umesto toga, okoristili su se drugi ljudi, a ona nije uspela da uzme udela u tome, pa se razbesnela. Nije više bila u stanju da se pretvara, već je dala oduška svem nezadovoljstvu i ozlojeđenosti svog srca i pustila ih da izađu napolje. U prošlosti je ona uvek morala da bude prva koja će saznati šta rade Višnji. Uvek je htela da bude u kontaktu sa Višnjim i nije komunicirala sa braćom i sestrama. Uvek je sebe smatrala ličnošću visoke klase, a ne prosečnom članicom, pa je mislila da ovog puta i ona treba da ode u inostranstvo – čak i ako niko drugi ne ode, ona treba da ode. Ona je bila prvi kandidat i trebalo bi da se prema njoj tako i ophode. Njeno srce je zaista tako mislilo. Sada je videla da neće imati to zadovoljstvo da se prema njoj tako ophode i da su sve nedaće koje je sve te godine trpela bile uzalud; nije bilo ništa od statusa za koji se mukotrpno borila niti od tretmana koji je želela. U tom trenutku sve se to raspršilo u ništavilo. Da čovek ne poveruje, ona nije uspela prevarom da pribavi tako važnu i poželjnu stvar; da čovek ne poveruje, otkačili su je, pa je pomislila da ne zauzima baš visoko mesto u Božjem srcu i da je samo prosečna žena. Linija odbrane u njenom srcu potpuno se srušila i ona je prestala da se pretvara i da skriva stvari. Počela je da pravi scenu, da viče na ljude, da daje oduška svom besu, da se ljuti i da razotkriva ono što je za nju bilo prirodno, ne hajući za to šta su drugi govorili ni kako su oni na to gledali. Nakon toga su je poslali u jedan tim da obavlja dužnost. Dok je obavljala dužnost, učinila je mnoge loše stvari, pa su braća i sestre iz tima na kraju zajedno napisali pismo u kojem traže da ona bude izopštena. Koji je uzrok njenog izopštenja? Braća i sestre su preneli da sve zlo koje je ona počinila može da se opiše jednom rečenicom: toliko je toga da ne staje na papir! Drugim rečima, počinila je previše zla i priroda njenih prestupa bila je preteška – nije mogla jasno da se prenese u jednoj ili dve rečenice, niti da se prepriča u jednoj ili dve priče. Učinila je bezbroj zlih dela i naljutila ljude, tako da je crkva izopštila. Te zle stvari nije radila pre nego što se pojavilo pitanje odlaska u inostranstvo, pa zašto je onda bila u stanju da ih radi nakon što se to pitanje pojavilo? Zato što se odlazak u inostranstvo nije ostvario kao što se nadala. Jasno je da su sve te zle stvari koje je uradila i rugoba koju je razotkrila bile neka vrsta osvete i oduška zbog toga što nije uspela da dobije tu poželjnu stvar. Recite Mi, kada se čovek koji istinski stremi ka istini i koji ima ljudskost susretne sa takvom situacijom, čak i ako ne razume mnoge istine, je li on u stanju da prikaže takva ispoljavanja? Je li u stanju da razotkrije te stvari? Svako ko ima imalo ljudskosti, imalo savesti, imalo osećaja stida, neće raditi te stvari, već će se savladati. Iako mu je srce nesrećno, nezadovoljno i pomalo povređeno, on će za sebe misliti kako je samo prosečan čovek, kako ne treba da se svađa da bi dobio tu stvar, kako oni koji veruju u Boga treba da streme ka istini i da se u svemu pokoravaju Božjim orkestracijama, kako nemaju izbora i kako su ljudi neimpresivna stvorena bića. Biće nesrećan nekoliko dana, ali će ga to onda proći. I dalje će verovati kako valja i neće činiti zlo, niti će se zbog te stvari svetiti ili davati oduška svom besu. Suprotno tome, ljudi koji ne streme ka istini i čiji je karakter katastrofalan kadri su da zbog jedne sitnice učine sva ta zla dela koja nikada ranije nisu činili. To je objašnjenje tog problema. To objašnjava ljudskost-suštinu takvih ljudi, kao i njihova prava stremljenja. Naime, njihovo pravo lice se do kraja pokazalo kroz ono što su u toj situaciji razotkrili. Prvo, njihova suština je u potpunosti suština antihrista. Drugo, oni nikada nisu stremili ka istini i nisu sebe nikada smatrali predmetom spasenja, niti su se ikada pokorili Božjim orkestracijama i uređenjima. Ne streme ka pokornosti Bogu, već isključivo streme ka statusu i uživanju; streme samo dobrom tretmanu i tome da budu ravni Bogu. Uživaju u svemu u čemu Bog uživa. Na taj način ne slede Boga zabadava. To su stvari kojima oni streme. To je priroda-suština takvih ljudi; to je njihovo pravo lice i unutrašnji pejzaž njihovih srca. To pitanje je okončalo dvadeset godina vere te žene – sve je otišlo u vetar.

Recite Mi, gde bi to dvoje ljudi sada trebalo da bude? U crkvi ili negde drugde? (U svetu nevernika.) Zašto tako mislite? Kako ste došli do tog zaključka? Na čemu su zasnovane vaše reči? (Na tome što su oni bezvernici i što svrha njihove vere u Boga nije stremljenje ka obavljanju dužnosti stvorenih bića. Takvi ljudi na kraju nisu kadri da ostanu postojani u svojoj veri i preostaje im samo da se vrate u svet.) Oni na kraju nisu kadri da ostanu postojani u svojoj veri, ali, budući da taj kraj još nije došao, zašto su onda nestali? Moraš da pogledaš šta su mislili u sebi. Takve stvari su mogli da rade i takve izbore da prave samo kada se u njihovim srcima dešavala određena aktivnost. Na koji su način analizirali i ocenili to pitanje kad ih je to navelo da izaberu takav put? U svojim srcima su mislili: „Sve ove godine verujem u boga i pretrpeo sam mnoge nedaće. Uvek sam čeznuo za danom kada ću moći da se proslavim. Ako budem sa višnjim, mogu da proslavim i da budem viđen. Sada mi se konačno pruža prilika da odem u inostranstvo. To je ogromna stvar! To je nešto o čemu se nisam usuđivao ni da pomislim pre nego što sam poverovao u boga. To je isto kao kada, verujući u boga, budeš ovenčan, ali, ispostavilo se da ja neću moći da uzmem učešća u jednoj tako velikoj poželjnoj stvari. Ne mogu da je dobijem. Ranije sam mislio da imam izvesno mesto u božjem srcu, a sada vidim da nije tako. Izgleda da, sledeći boga, ne mogu da dobijem poželjne stvari. Nisu mislili na mene kada je reč o tako velikoj stvari kao što je odlazak u inostranstvo, pa zar onda nisu još manje šanse da u budućnosti budem ovenčan? Nije izvesno ko će biti ovenčan, ali izgleda da nema nade da ću to biti ja.” Jesu li takvi ljudi i dalje bili voljni da slede Boga i kada su pomislili da nema nade? Koji je bio njihov cilj kada su, ranije, trpeli nedaće i plaćali cenu? Tako su se poneli i na taj način ispoljili samo zbog to malo nade, zbog tih sitnih ideja koje su u srcima gajili. Sada kada su im se nade raspršile, a ideje im se pokazale uzaludnim, mogu li da nastave da veruju? Mogu li da nastave da budu zadovoljni boravkom u Božjoj kući i obavljanjem svoje dužnosti? Jesu li spremni da ne zadobiju ništa i da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima? Ambicije i želje antihrista tako su velike da oni sigurno neće biti spremni na to da njihov trud i cena koju su platili dovedu do tog rezultata. Oni sanjaju da za trud i cenu koju su platili zauzvrat budu ovenčani i dobiju poželjne stvari, da dobiju deo svake poželjne stvari koju Božja kuća ima – u redu je ako drugi to ne dobiju, ali oni to moraju dobiti. Jesu li ljudi sa tako jakim ambicijama i pohlepom kadri da obavljaju svoju dužnost a da ne dobiju ništa zauzvrat, da ulože trud a da ne dobiju ništa zauzvrat? Apsolutno nisu kadri to da postignu. Neki ljudi kažu: „Neka streme ka istini. Kada budu čuli mnoge istine, zar neće biti u stanju i da ih ostvare?” Drugi, opet, kažu: „Zar ih neće promeniti Božja grdnja i sud?” Je li zaista tako? Bog ne grdi takve ljude, ne sudi im i ne spasava ih. Upravo to su ljudi koje će On isključiti. Po čemu se razlikuje to što sam Ja rekao od onoga što ste vi malopre rekli? Da li je to što ste vi rekli ono što se stvarno dešava u srcima takvih ljudi? Je li to ispoljavanje njihove suštine? (Nije.) Šta je onda to što ste rekli? (Osećanja i prazne teorije.) Priroda onoga što ste vi rekli pomalo naginje analizi i proceni, pa te ljude ocenjuje i definiše na osnovu teorije. To nisu njihove prave misli i otkrivenja, niti su to njihovi pravi pogledi. To je ispoljavanje takvih ljudi koji imaju suštinu antihrista. Ako postoji neka poželjna stvar koju oni nisu dobili, neka korist u kojoj nisu uživali, ili neka prednost koju nisu zadobili, oni se razbesne, izgube veru u samo verovanje u Boga i u stremljenje ka istini; nisu voljni da veruju u Boga, već hoće da pobegnu i da rade loše stvari. Rade loše stvari da bi dali oduška svom besu i da bi se osvetili – da bi dali oduška svom nerazumevanju Boga i ozlojeđenosti prema Njemu. Da li se tim ljudima treba baviti? Treba li im dozvoliti da nastave da obavljaju dužnost u crkvi? (Ne treba.) Kako onda sa njima treba postupiti? (Treba ih izopštiti.) Ima li ljudi koji su prestali da veruju zato što nisu mogli da odu u inostranstvo? (Ima.) Kakvi su to ljudi? (Bezvernici. Veruju u Boga samo zato da bi stremili ka blagoslovima, a kada im se ambicije i želje ne ispune, oni Ga izdaju.) U stanju su da prestanu da veruju u Boga zbog takve sitnice. Za takve ljude se ne može reći da imaju istinsku veru, pa čak ni da imaju lažnu veru – njihov je karakter do te mere slab!

Treći slučaj: Nemogućnost nastavka života nakon povratka na selo

Neki su ljudi rođeni na selu i njihove porodice nemaju mnogo novca za život. Predmeti koje koriste u svakodnevnom životu jednostavni su, a u njihovoj kući nema drugog nameštaja osim jednog tvrdog kreveta, ormara i stola. Pod im je od cigle ili zemlje – ne betoniraju podove. Njihove okolnosti su vrlo skromne. Kada počnu da veruju u Boga, oni obavljaju svoju dužnost propovedanja jevanđelja i odlaze u neke veoma bogate oblasti. Bila je jedna takva žena, koja je pogledala oko sebe i videla da većina braće i sestara na podovima u svojim kućama ima ili parket ili pločice; zidovi su im oblepljeni tapetama; kuće su im vrlo čiste, a oni mogu svaki dan da se kupaju. U kućama imaju i mnogo nameštaja: stalke za televizore i velike ormare, sofe i klima uređaje. Spavaće sobe su im opremljene Dormeo krevetima, a kuhinje svim vrstama bele tehnike: frižiderima, mikrotalasnim pećnicama, rernama, šporetima, aspiratorima itd. Od pogleda na sve to, zavrtelo joj se u glavi. Osim toga, u velikim gradovima, kao što je bio taj, bilo je mesta gde je mogla liftom da se penje i spušta između spratova. Na tom mestu su joj se otvorile oči, pa kada je neko vreme tamo radila i propovedala jevanđelje, više nije htela da se vrati. Zašto je to tako? Mislila je: „Zemljana kuća moje porodice ne može ni da priđe ovom mestu. Svi mi verujemo u boga, pa kako to da ovi ljudi žive toliko bolje od moje porodice? Životi ovih ljudi su rajski. Moja porodica živi u svinjcu – živimo toliko lošije od ovih ljudi!” Pošto je napravila to poređenje, nasekirala se, još više se vezala za to mesto i još manje joj se vraćalo. Pomislila je: „Ako mogu ovde da radim na duži rok, onda neću morati da se vratim kući, zar ne? Ona zemljana rupa nije za ljude.” Neko vreme je ostala u velikom gradu i naučila da jede, da se odeva i da uživa u životu kao što to čine ljudi iz grada i da živi kao oni. U tim danima je osećala da je život tako dobar. Bilo je dobro imati novca. Siromašni ljudi nisu imali budućnost. Svi su siromašne gledali s nipodaštavanjem, a čak su i oni sami sebe tako posmatrali. Što je više mislila o tome, to je manje želela da se vrati, ali nije imala izbora – morala je da se vrati kući. Kada je stigla kući, u srcu je osetila mešavinu raznih osećanja i vrlo je teško to podnosila. Čim je ušla u kuću, videla je zemljani pod, a kada je sela na zagrejani krevet od cigala, on je bio veoma tvrd i neudoban. Kada je dodirnula zidove, ruka joj je ostala prljava od zemlje. Kada bi pomenula nešto ukusno što joj se jelo, niko nije razumeo nazive tih jela, a kada bi poželela da se opere pred spavanje, nije imala gde da se okupa. Pomislila je da je takav život previše skroman i bila je kivna na roditelje što su siromašni do te mere da nemaju para ni za šta što ona hoće, tako da je stalno bila živčana prema njima. Otkad se vratila, kao da je postala druga osoba. S neodobravanjem je gledala svoju porodicu, kao i sve u svom domu, smatrajući ga toliko primitivnim da je u njemu nemoguće živeti i da će umreti od ogorčenja ako bude morala da nastavi tamo da živi. Odlazak od kuće otvorio joj je oči, ali to je postalo nešto loše, pa su njeni roditelji bili vrlo ljuti na nju. U tom trenutku, u glavi joj se rodila ova ideja: „Da moji roditelji ne veruju u boga i da ja ne verujem u njega, životi bi nam zacelo bili bolji nego što jesu. Možda ne bismo mogli da spavamo na Dormeo krevetima, ali bismo barem bolje jeli i mogli da stavimo pločice na pod.” Mislila je da je to rezultat verovanja u Boga, da to što neko veruje u Boga znači da mora da bude siromašan i da čovek, ako veruje u Boga, ne može da ima dobar život, ne može dobro da jede niti da se lepo odeva. Od tog trenutka nadalje, ta izuzetna žena, junakinja koja je postigla uspeh u nekoliko provincija, nije mogla da ustane iz kreveta i po ceo dan joj se spavalo. Ujutru je teško ustajala, a prvo što bi uradila po ustajanju bilo je da se spremi i našminka, pa da se zatim obuče kao ljudi u gradovima. Onda se mrštila i promišljala o tome kad će se osloboditi tog provincijskog života i živeti kao ljudi u gradu. Propovedi koje je nekada držala i rešenost koju je imala napustile su je – sve je to zaboravila. Nije više znala čak ni da li je vernica. Toliko se brzo promenila. Pošto su joj se oči malo otvorile, a životno okruženje i kvalitet života promenili, ona se razotkrila.

Ranije je ta žena svuda išla, propovedala i radila. Imala je nepokolebljivu rešenost i veliku snagu, ali samo spolja. U stvari, ni sama nije znala čemu u dubini srca stremi, šta voli i kakva je osoba. Jedno iskustvo odlaska u grad iz korena je promenilo njenu životnu situaciju, a jedan period života u blagostanju potpuno je njenom životu promenio pravac. Koji je tačno bio razlog tome? Ko je promenio tu ženu? Nemoguće je da je to bio Bog, zar ne? Naravno da nije. Koji je onda bio razlog? Razlog je bio taj da je nju razotkrilo njeno okruženje, razotkrilo je njenu priroda-suštinu i otkrilo njena stremljenja i put kojim je išla. Kojim je putem išla? To nije bio ni put stremljenja ka istini, ni Petrov put, ni put onih koje Bog spasava i usavršava, ni put truda da se obavi dužnost stvorenog bića; bio je to put antihrista. Konkretno, put antihrista je put stremljenja ka ugledu, statusu i materijalnim zadovoljstvima. To je suština takvih ljudi. Da nije stremila tim stvarima, već da je bila osoba koja stremi ka istini, ovakva mala promena okruženja sigurno je ne bi razotkrila. U najgorem slučaju, bilo bi joj malo teško oko srca, malo bi se nasekirala i bilo bi joj malo bolno, ili bi imala neko budalasto ispoljenje, ali to ne bi išlo dotle da ona na takav očigledan način bude razotkrivena. Kakva je suština stremljenja takvih ljudi? Oni streme istim stvarima kao i nevernici i kao bilo ko drugi na ovom svetu ko stremi ka slavi, dobiti i zlim trendovima. Sviđa im se moderna odeća koju nose nevernici, sviđa im se kako nevernici prate zle trendove, a još više im se sviđa opsesija nevernika ekstravagantnim telesnim životom. Tako se i pogled ove žene na život i njen stav prema ovom svetu i prema životu potpuno promenio samo zbog jedne promene okruženja. Pomislila je da vera u Boga i stremljenje ka istini nisu najvažniji, te da čovek, kada je živ u ovom svetu, treba da uživa u telu i u životu, da prati trendove i da bude poput harizmatičnih i smelih ličnosti u društvu za kojima se na ulici okreću, kojima zavide, i koje kao idole obožavaju. Ima ljudi koji, nakon što im se oči otvore u susretu sa većim brojem okruženja i sa raznim vrstama ljudi, zahvaljujući tome što streme ka istini i razumeju Božje namere, postaju kadri da još bolje proniknu u te zle trendove i u ljudski rod. Srca su im kadra da još više preziru put kojim hodaju ljudi koji žive ovozemaljskim životom, kao i da taj put sagledaju i u potpunosti napuste, u svom stremljenju za tim da koračaju putem kojim ih vodi Bog. Što se, pak, tiče ljudi koji ne streme ka istini i koji imaju suštinu antihrista, čim im se oči otvore i čim se susretnu sa drugačijim okruženjima, njihove ambicije i želje ne samo da se ne smanje, nego dodatno porastu i uvećaju se. Kada im se ambicije i želje uvećaju, ti ljudi još više zavide životima onih ljudi u svetu koji uživaju u dobrim stvarima i imaju novac i uticaj, pa duboko u srcu razvijaju prezir prema životu vernika. Misle da većina vernika ne stremi ka ovozemaljskom životu, da većina nema novac, status ni uticaj, da nije videla sveta, da nije harizmatična poput nevernika, te da ne razume kako se uživa u životu kao što nevernici to razumeju i ne razmeće se toliko kao nevernici. Stoga im u dubini srca raste otpor i netrpeljivost prema veri u Boga. Zato je, u slučaju mnogih ljudi koji imaju suštinu antihrista, od trenutka kada počnu da veruju u Boga pa do danas, teško reći da li su to ljudi koji imaju suštinu antihrista, ali, jednoga dana, kada se pojavi pravo okruženje, ono će ih razotkriti. Ranije, dok razotkriveni ljudi još nisu bili razotkriveni, i oni su poštovali pravila i radili ono što treba. Šta god da je Božja kuća od njih zatražila, oni bi uradili, a bili su u stanju i da trpe nedaće i da plaćaju cenu. Delovali su uzorno, kao ljudi na pravom putu, sa obličjem i držanjem onih koji veruju u Boga. Ipak, ma šta spolja radili, njihova suština i put na kojem su bili nisu izdržali test vremena niti kušnju različitih okruženja. Ma koliko godina čovek verovao u Boga i ma kako čvrsti bili temelji njegove vere, ako ima suštinu antihrista i korača njegovim putem, neminovno će stremiti ka materijalnim zadovoljstvima, ka ekstravagantnom načinu života i materijalnim bogatstvima, a stremiće, štaviše, i ka svim vrstama poželjnih stvari. Pritom će ljudima koji žive ovozemaljskim životom zavideti na njihovom stavu i odnosu prema životu. To je sigurno. Stoga, iako sada svi slušaju propovedi, jedu i piju Božje reči i obavljaju svoje dužnosti, među njima ima ljudi koji rade te stvari, ali ne streme ka istini, i takvi će sigurno stremiti materijalnim stvarima. Te stvari će u njihovom srcu zauzeti prvo mesto i, čim se pojavi pravo okruženje ili prave okolnosti, njihove će želje narasti i stupiti na scenu. Kada do toga dođe, oni će biti razotkriveni. Ako ljudi ne streme ka istini, taj dan će doći pre ili kasnije. Što se, pak, tiče ljudi koji streme ka istini, razumeju je i oslanjaju se na nju kao na svoj temelj, kada se pojave ta iskušenja i okruženja, oni su u stanju da im priđu na ispravan način, da ih odbace i da ostanu postojani u svom svedočenju o Bogu. Kada dođu ta iskušenja, oni su u stanju i da razaznaju šta je pozitivno, a šta negativno, i znaju da li je to nešto što žele. Baš kao kada žena nije zainteresovana za muškarca koji joj se udvara ma koliko novca on imao. Zašto nije zainteresovana? Zato što taj muškarac nema dobar karakter. Neke žene ne traže partnera jer među muškarcima koji im se udvaraju nema bogatih. Da počne da im se udvara čovek koji ima novca i da im kupi dizajnersku haljinu od 20.000 juana, on bi ih privukao, a da im onda kupi bundu za 100.000 juana, ili veliki dijamant, ili lepu veliku kuću i kola, bile bi odmah spremne da se za njega udaju. Kada su, dakle, te žene govorile da neće da se udaju, da li je to bila istina ili laž? To je bila laž. Tako i mnogi ljudi tvrde da ne streme ovozemaljskom životu i njegovim mogućnostima i zadovoljstvima, ali to važi samo kada pred njima nema nikakvih iskušenja; okruženje nije pogodno za to. Čim se pojavi pogodno okruženje, oni upadaju duboko u njega i ne mogu da se iščupaju. Baš kao u primeru koji smo upravo dali. Ta žena nije uspela da se iščupa iz opisane situacije. Pošto je neko vreme uživala u gradskom životu, nije više znala ko je i izgubila se. Da je dospela u palatu, da li bi onda želela da joj se roditelji brže-bolje ubiju samo da joj ne ukaljaju ugled? Takvi su ljudi u stanju da učine svaku glupost zarad svog uživanja, ugleda, raskoši i visokog kvaliteta života. Oni su bezvredni i imaju prizeman karakter. Da li su takvi ljudi ikada stremili ka istini? (Nisu.) Odakle su onda dolazile njene propovedi? Da li je uopšte držala propovedi? To nisu bile propovedi, već doktrine. Samo je pravila predstavu i navodila ljude na stranputicu, a nije držala propovedi. Ako je održala toliko propovedi, kako to da nije mogla da reši sopstvene probleme? Je li znala da će dotle doći? Je li jasno videla stvari? Održala je toliko propovedi, a ipak, pošto je neko vreme uživala u gradskom životu, nije bila u stanju da prevaziđe takva iskušenja ni da ostane postojana u svom svedočenju. Jesu li to, onda, stvarno bile propovedi? Očigledno je da nisu. To je treći slučaj.