II. Interesi antihrista

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o Devetoj stavci različitih ispoljavanja antihrista: svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Potom smo podelili interese antihrista na nekoliko stavki. Prva je njihova lična bezbednost, druga je njihov lični ugled i status, a treća je korist. Šta podrazumeva ta korist? (Prvo je pronevera imovine Božje kuće, drugo je korišćenje braće i sestara da ih služe i rade za njih, a treće je korišćenje vlastite pozicije da bi na prevaru nabavili hranu, piće i druge poželjne stvari pod krinkom vere u Boga.) Te „druge stvari” obuhvataju posebne povlastice, bavljenje sopstvenim poslovima i tako dalje, zar ne? (Da.) Da li vas zbunjuje kada ovako u zajedništvu razgovaramo i delimo velike teme na manje teme, a te manje teme na razne aspekte o kojima razgovaramo? (Ne zbunjuje.) U stvari, što više na ovaj način razgovaramo, to bi stvari trebalo da postaju jasnije. Razgovarali smo o tri stavke interesa antihrista, ali ima još jedna, najvažnija, četvrta stavka interesa antihrista – njihovi izgledi i sudbina. Izgledi i sudbina su verovatno glavni cilj kojem antihristi teže u svojoj veri u Boga. To su istovremeno i najveće aspiracije koje gaje u srcu i najviše stvari kojima streme u dubini svojih srca. Verovatno ste upoznati sa temom izgleda i sudbine. Ona se odnosi na to gde će ljudi završiti, gde će otići ili u kom pravcu će se zaputiti u budućnosti ili narednom dobu – ukratko, na njihovo buduće odredište. Zar to nije najveća i najvažnija tema u srcu svakog pojedinog Božjeg vernika? (Jeste.) Izgledi i sudbina su neverovatno važni za sve koji veruju u Boga. Stoga se podrazumeva da, za antihriste, njihovi izgledi i sudbina, odnosno njihovo odredište, moraju biti suštinski deo njihovih interesa.

D. Njihovi izgledi i sudbina

Pa da porazgovaramo onda u zajedništvu i o izgledima i sudbini u okviru interesa antihrista iz raznih uglova i gledišta, da bi stvari postale relativno jasne. Razni interesi antihrista o kojima smo ranije u zajedništvu razgovarali obuhvataju i materijalne i nematerijalne interese. Na primer, čovekova bezbednost, ugled i status su nematerijalni interesi; sve su to neopipljive stvari u njihovom duhovnom svetu. S druge strane, materijalni interesi obuhvataju imovinu, hranu i piće, kao i posebne povlastice, materijalna zadovoljstva i tako dalje. Na šta se, dakle, odnose izgledi i sudbina o kojima danas u zajedništvu razgovaramo? Ako ih pogledamo sa tačke gledišta ljudskih predstava, jesu li to materijalne ili nematerijalne stvari? (Nematerijalne.) Stoga, to mora da su stvari koje postoje u duhovnom svetu ljudi, u njihovim predstavama i uobrazilji i u njihovom umu. Te stvari su za ljude neka vrsta nade i oslonca i oni čitav život streme ka njima. Iako su te stvari ljudima nevidljive i neopipljive, one u njihovom srcu zauzimaju dominantno mesto, vladaju čitavim njihovim životom i upravljaju njihovim mislima i delima, njihovim namerama i smerom njihovog stremljenja. Dakle, izgledi i sudbina su neverovatno važni za sve! Iako su izgledi i sudbina važni, antihristi streme ka njima na način koji se u potpunosti razlikuje od stremljenja normalnih, običnih ljudi. U čemu je tačno razlika? Koji aspekti to pokazuju i omogućuju ljudima da jasno vide i razaznaju da je u pitanju antihristov način stremljenja i da je karakterističan za antihrista? Zar to nije vredno diskusije i razgovora u zajedništvu? Naravno, ispoljavanja mnogih ljudi na mnoge su načine slična ispoljavanjima pravih antihrista i onih koji imaju suštinu antihrista. Ali čak i kada su ta ispoljavanja i naravi isti, njihove suštine se razlikuju. Pa da porazgovaramo u zajedništvu o četvrtom interesu antihrista – njihovim izgledima i sudbini – sa raznih aspekata.

Kako da detaljno analiziramo izglede i sudbinu? Kakav metod i kakve primere možemo da upotrebimo da detaljno analiziramo činjenicu da izgledi i sudbina u interesima antihrista nisu u skladu sa istinom i da su u stvari otkrivenja suštine antihrista? Sa kog aspekta ih možemo detaljno analizirati? To je potrebno pažljivo ispitati. Pa da podelimo to u nekoliko širih kategorija, da bi ljudi tačnije i jasnije razumeli suštinu antihrista. Prva je kako se antihristi odnose prema Božjim rečima, druga je kako se antihristi odnose prema svojoj dužnosti, treća je kako se antihristi odnose prema orezivanju, četvrta je kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja”, a peta je kako se antihristi odnose prema svom statusu u crkvi. Zašto baš tih pet kategorija? Probajte sami da dokučite. Možete li pomalo da razumete svaku od njih? Možete li da nađete odgovarajuća ispoljavanja ili naravi koje pripadaju antihristima? Šta tačno treba detaljno analizirati na temelju tih pet kategorija? Koje su, u pogledu tih kategorija, glavne karakteristike antihrista i osnovne naravi koje oni prikazuju, a koja su ispoljavanja normalnih ljudi koji streme ka istini i običnih iskvarenih ljudi? Koje su razlike između antihrista i običnih iskvarenih ljudi? U čemu se sastoje te razlike? Koja je razlika između puteva koje su izabrali? U čemu se razlikuju njihova ispoljavanja? Imate li ikakvo razumevanje tih kategorija? (Kada je reč o tih pet kategorija, antihristi prvenstveno ne vide stvari na osnovu istine u Božjim rečima. Oni uvek koriste površinski izgled određenih stvari ili sopstvenu situaciju da nagađaju o tome šta su Božje namere na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilje, da bi videli da li imaju izglede i sudbinu. Na primer, kada je reč o njihovoj dužnosti, ako uspeju da dođu u centar pažnje i da udovolje svojim željama, svojoj taštini i svom ponosu, osećaće se kao korisni ljudi u Božjoj kući i kao da imaju izglede i sudbinu. Čim ih orežu, osećaće da nisu Bogu po volji, da je On nezadovoljan njima, obeshrabriće se i razočaraće se u veru u Boga, a u njima će se roditi negativnost i otpor.) Taj sažeti opis baca nešto svetla i pomalo se dotiče istine o tom pitanju. Sudeći po opštem značenju onoga što ste rekli, verovatno imate osnovno razumevanje tih pet kategorija. Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o svakoj od njih pojedinačno.

1. Kako se antihristi odnose prema Božjim rečima

Prva kategorija je kako se antihristi odnose prema Božjim rečima. I antihristi su ljudi koji veruju u Boga i slede Ga; i oni drže Božje reči u rukama, slušaju propovedi, pohađaju okupljanja i imaju normalan duhovni život. I za antihriste je čitanje Božjih reči deo života i oni to često čine. Iako i jedni i drugi čitaju Božje reči, antihristi se razlikuju od ljudi koji streme ka istini; imaju potpuno drugačiji stav prema Božjim rečima. Dakle, kako se antihristi odnose prema Božjim rečima? Prvo, oni istražuju i analiziraju Božje reči, proučavaju ih iz čudne perspektive i tačke gledišta. Zašto to nazivam „proučavanjem”? Antihristi, na osnovu objektivne situacije, moraju da priznaju da su to Božje reči, a osećaju u srcu i to da su Božje reči toliko uzvišene da obični ljudi ne bi bili u stanju da ih izraze, kao i da se te reči ne mogu naći nigde drugde. Oni, na osnovu toga, nemaju izbora i moraju da priznaju da su to Božje reči, ali da li ih prihvataju kao istinu? Ne prihvataju. Pa zašto onda antihristi i dalje čitaju Božje reči? Zato što u Božjim rečima ima stvari koje su im potrebne, stvari koje žele da znaju i stvari koje ih podržavaju u njihovom duhovnom svetu. Koje su to stvari? One su, naravno, tesno povezane sa antihristovim izgledima i sudbinom. Kada antihristi proučavaju Božje reči, oni stalno traže reči koje se tiču odredišta, ishoda, toga gde će ljudi u budućnosti završiti i tako dalje. Zato antihristovo čitanje Božjih reči nazivamo „proučavanjem”, jer ih on, čitajući ih, istražuje, analizira i donosi sud o njima. Ovako on istražuje Božje reči dok ih čita: „Rekao bih, sudeći po božjem tonu, da on ne voli takve ljude. Zašto li se ja osećam kao jedan od njih? Treba da saznam kakvo odredište je bog namenio tim ljudima.” Kada vidi Boga kako govori o bacanju takvih ljudi u bezdan, on u sebi misli: „To nije dobro. Kada te bace u bezdan to znači da si gotov, zar ne? Takvi ljudi nemaju izglede i nemaju dobro odredište, šta onda da radim?” U srcu oseća tup bol, nelagodu i uznemirenost. „Zar se bog zaista tako ophodi sa takvim ljudima? Ne, ne mogu da odustanem.” I tako nastavlja da preispituje Božje reči. Kada vidi da Božje reči kažu: „Sinovi moji, učiniću za vas to i to, a desiće vam se to i to”, više se ne oseća loše. „Božje reči mi greju srce, divne su. Ja sam jedan od ’sinova’ o kojima govori.” Onda vidi kako se u Božjim rečima pominju „prvorođeni sinovi” i „vladaće kao kraljevi”, pa misli: „Odlično! Vera u boga donosi koristi i budućnost koja obećava. Izabrao sam pravi put. Kladio sam se na pravu stvar. Moram da budem predan u svojoj veri i da se držim božjih skuta. Ne smem da odustanem, čak ni u poslednjem trenutku!” Dok dalje čita, vidi kako Božje reči pominju da će „onaj ko do kraja sledi sigurno biti spasen”. Za antihrista je takvo čitanje poput pojasa za spasavanje. „Praktično ću delovati u skladu sa tim rečima. Ma kada i ma gde, ma šta se desilo, čak i ako more presuši a stene se pretvore u prah, čak i ako se plava mora pretvore u zelena polja, te se reči neće promeniti. Čak i ako nebo i zemlja prođu, te reči neće. Zar neću, dok god ih se držim, imati dobar ishod i dobro odredište? Zar moji izgledi i moja sudbina neće biti rešeni? Odlično! Moram da budem onaj koji sledi do kraja!” Uvek ponovo preispitujući, ovako istražujući i onako analizirajući, on na kraju pronalazi pojas za spasavanje u Božjim rečima i otkriva najveću „tajnu”. Ispunjen je radošću: „Konačno ne moram da brinem da će me isključiti, ne moram da brinem da ću završiti u jezeru ognjenom i sumpornom, ne moram da brinem da ću završiti u paklu. Konačno sam našao odredište i konačno sam našao put do raja, predivnog odredišta ljudskog roda – kako je to divno!” Ali to ne traje dugo, pa on, čitajući poglavlje Božjih reči pod naslovom „O odredištu”, ovako misli: „Šta te reči govore o odredištima? Izgleda da bog ne govori baš konkretno o odredištima raznih vrsta ljudi. Šta on tačno hoće da kaže? Šta da radim? Ne treba da brinem, treba da nastavim da čitam.” A kada vidi da Bog kaže: „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”, on onda još malo razmišlja o tome. „Ako hoću da imam dobro odredište, moram da pripremim dovoljno dobrih dela. Sada kada je bog odredio uslove, lakše je. Ne moram i dalje da ulažem besmislene napore i da se uzalud trudim – sada znam gde da uložim trud.” Antihrist kroz razgovore u zajedništvu saznaje šta su dobra dela, nalazi „put” i dobija rešenje. „Ispada da je bilo baš jednostavno. Davanje milostinje i priloga su dobra dela. Propovedanje jevanđelja i pridobijanje novih ljudi su dobra dela. Podržavati braću i sestre dobro je delo. Poklanjati stvari do kojih mi je stalo dobro je delo. Sve ću to uložiti zarad svog odredišta; sve ću te stvari razdeliti!” Ali onda ovako razmišlja: „Ne. Ako razdelim sav svoj novac i materijalni imetak, kako ću ubuduće živeti? Treba da čitam božje reči da bih prvo video kada će njegovo delo biti završeno i kada ljudima više neće trebati te stvari za život na zemlji. Ne treba da žurim. Ali ako ne razdelim te stvari, kako da pripremim dobra dela? Pružiti braći i sestrama gostoprimstvo i propovedati jevanđelje da bi se pridobili ljudi stvari su koje je lako uraditi. To su stvari koje mogu da uradim.” Dok priprema dobra dela, on u srcu stalno računa koliko je dobrih dela pripremio i kolika je verovatnoća da će imati dobro odredište. „Pripremio sam toliko dobrih dela, pa zašto mi bog ne daje izjavu o razrešenju? Božje delo još nije svršeno, pa šta onda ja da radim? Ne, moram da vidim šta još kažu božje reči o izgledima i sudbini i koja druga konkretna objašnjenja sadrže.” Pa nastavlja nanovo da preispituje Božje reči. Ako nađe nešto što ide u prilog njegovim izgledima i sudbini, srećan je; ako nađe nešto što je u sukobu sa njegovim izgledima i sudbinom, uznemiren je. Na taj način, tokom godina čitanja Božjih reči, on se u više navrata zbog Božjih reči oseća negativno i slabo, a isto tako se često zbog Njegovih reči oseća i pozitivno, srećno i ushićeno. Ipak, ma kakva stanja ili osećanja Božje reči u njemu proizvodile, on ne može da pobegne od opsesije svojim odredištem, izgledima i sudbinom, pa nastavlja da preispituje Božje reči ne bi li u njima pronašao tvrdnje i izjave o ishodima raznih vrsta ljudi. Ukratko, ulaže sav mogući trud u Božje reči. Ma kako ih čitao, on jednostavno ne zna da su u njima istina, put i život. Zna samo da u njima može da pronađe svoje odredište, odredište čovečanstva i način da izbegne odlazak u pakao i gubitak odredišta. Pa pošto je godinama na taj način čitao Božje reči, šta je na kraju dobio? U stanju je da govori o mnogim ispravnim doktrinama i duhovnim teorijama, ali uopšte nije u stanju da poveže Božje reči sa svojom suštinom otpora prema Bogu, pobune protiv Njega, neupražnjavanja istine i nevoljenja istine.

Antihristi često istražuju i pretražuju Božje reči da bi u njima našli Njegove objave o tajnama. Takođe pretražuju Njegove reči da bi u njima našli nove izraze, nove stvari i nove izjave, pa čak idu tako daleko da traže neke tajne koje nisu poznate ni duhovnoj ni bilo kojoj drugoj osobi, kao što su: šta je smokva, koje je značenje 144.000 muške dece i šta znači pobednik, kao i određene izjave i izrazi iz Knjige Otkrivenja koje ljudi tolike godine istražuju a i dalje ih ne razumeju. Naročito predano rade na tim stvarima i uporno pretražuju i istražuju da li u tim rečima ima ikakvih izjava o ljudskim odredištima i jasnih definicija o njima. No, ma koliko tražili, njihov je trud uvek uzaludan. Stoga, iako antihristi čitaju Božje reči, slede Boga i rade što i ostali u crkvi, u dubini srca se uvek osećaju nelagodno. Često se pitaju: „Mogu li ja da primim blagoslove? Kakvi su tačno moji izgledi i sudbina? Hoće li se za mene naći mesto u carstvu božjem? Kada moje odredište stigne, hoću li gledati u plavo nebo ili ću, pak, biti u svetu tako mračnom da neću videti ni sopstvenu ruku? Koje je moje odredište?” Dok se tako u srcu pitaju, istovremeno u sebi, u dubini srca, ispituju i Boga: „Ispunjavam li ja uslove za ulazak u carstvo nebesko? Mogu li izbeći pakao? Mogu li ući u carstvo nebesko ako budem ovako stremio? Mogu li primiti blagoslove u budućnosti? Hoću li zakoračiti u svet koji dolazi? Kakav je božji stav? Zašto mi bog ne dȃ neku preciznu i konkretnu izjavu o tom pitanju, da povratim duševni mir? Kakav je moj ishod?” Zar ne misle antihristi upravo tako u dubini srca, dok proučavaju Božje reči, dok rade što i ostali i nemaju izbora do da nastave sa tim? To je stav koji u dubini srca gaje prema svojim izgledima i sudbini: um im je neprekidno zaokupljen tim stvarima, očajnički se drže za njih i odbijaju da ih puste.

Kada antihrist proučava reč Božju, ima nešto što ga zanima više od traganja za svojim odredištem i istraživanja tajni, a to je: kada će ovaploćeni Bog napustiti zemlju, kada će On okončati Svoju službu; kada će Njegova velika misija biti dovršena, kada će se Njegovo delo završiti, kada će oni koji Ga slede uživati u velikim blagoslovima i videti Njegov pravi oblik. Još jedna njihova velika briga je da li će moći da vide Boga kako napušta zemlju. Osim za dan kada će Božji plan upravljanja biti uspešno okončan, oni se još više interesuju za to kada će Hristos napustiti zemlju, kako će biti kada Hristos napusti zemlju, koliko oni sada imaju godina i da li će i za deset ili dvadeset godina i dalje biti živi da bi videli Hristosa kako napušta zemlju, šta će se desiti ako to budu videli, a šta ako ne budu; takve su računice u njihovom umu. Neki u sebi razmišljaju: „Imam već 60 godina. Ako za deset godina i dalje budem živ, trebalo bi da vidim hristosa kako napušta zemlju, ali ako za deset godina, kada se božje delo okonča, već budem mrtav, koji je onda smisao moje vere u boga? Iako je bog predodredio da budem rođen u ovoj eri, ako ja, sledbenik božji, propustim priliku da svedočim tako velikom i važnom događaju, neću moći da se smatram blagoslovljenim čovekom i neću primiti nikakve velike blagoslove!” Takve misli u njima rađaju nesreću i nezadovoljstvo. Do koje su mere nezadovoljni? „Već sam tako star; zašto bog još nije napustio zemlju? Zašto božje delo još uvek nije završeno? Kada ćemo završiti sa propovedanjem jevanđelja? Neka se božje delo brzo završi, neka bog brzo okonča svoju veliku misiju, neka se katastrofe brzo obruše, neka bog požuri sa uništenjem Sotone i kažnjavanjem zlih ljudi!” Šta oni to rade? Zar ne postavljaju zahteve Bogu na osnovu svoje lične volje, nadajući se da će Ga naterati da postupi u skladu sa njihovom voljom? Zar u toj njihovoj volji nisu sadržani i njihovi lični interesi? Oni se, zbog sopstvenih interesa, usrdno nadaju da će Bog okončati Svoju veliku misiju, da će se katastrofe brzo obrušiti, da će Bog požuriti sa kažnjavanjem zlih i nagrađivanjem dobrih i da će On doživeti Svoju slavu. Kakve motive oni gaje u srcu? Uzimaju li u obzir Božje namere? (Ne uzimaju.) Nego šta rade? (Nadaju se da će primiti blagoslove.) Hoće da se delo Božjeg plana upravljanja vrti oko njihovog odredišta zarad njihovih sopstvenih interesa i odredišta. Zar to nije ogavno i bestidno? Kakva je suština koju antihristi prikazuju u svim pitanjima? Stavljaju svoje interese iznad svega drugog i dozvoljavaju da oni budu važniji od svega. To jest, ne dozvoljavaju da se ništa, pa čak ni Božji plan upravljanja, sukobi sa njihovim interesima. Kada će se Božje delo završiti, kada će Njegova velika misija biti okončana, kada će On doživeti slavu i kada će uništiti ljudski rod, sva ta pitanja treba da se vrte oko antihristovih interesa i odredišta, sve to mora da bude povezano sa njegovim odredištem. Inače će se odreći Boga, dići će ruke od svoje vere u Njega, pa će Ga čak i prokleti.

Jedno od primarnih ispoljavanja antihristovog odnosa prema Božjoj reči je proučavanje. To je stav sa kojim se istinski bezvernik odnosi prema Božjoj reči. Šta on to u stvari proučava? On ne proučava istinu, niti zahteve koje Bog postavlja pred ljudski rod, ni Njegove reči koje razotkrivaju ljudski rod, ni Njegove reči koje donose sud o ljudskom rodu, a još manje Njegove namere; on proučava sopstvene izglede i sudbinu. Ma koji deo Božje reči čitao, ako on sadrži reči koje se odnose na njegove izglede i sudbinu – što ga najviše interesuje – on će te delove pažljivo proučavati i obeležiti kao važne. Kada, na primer, vidi Božje reči kojima se ljudi kao što je on razotkrivaju i detaljno analiziraju, ili opise karaktera ili izjave o ljudima kao što je on, marljivo će proučavati te reči i više puta ih ponovo iščitavati. Šta on to traži? Traži li način kako da razume Božje namere i nađe načela praktičnog postupanja? Traži li način kako da razume sebe kroz Božje reči? Ne traži. Trudi se da čita između redova da bi iza tih reči jasno video Božji stav prema ljudima kao što je on, da li ih Bog mrzi i prezire ili će ih spasti. Ispituje ne samo sadržaj tih Božjih reči, već i njihov ton i stav, kao i misli iza njih. Kada bude povezao sve delove Božjih reči koji se odnose na odredišta ljudi poput njega i kada bude otkrio da Božji stav prema takvim ljudima nije da ih spase, već da ih s gnušanjem odbaci, njegov sopstveni stav prema veri u Boga odmah će se ohladiti za 80 do 90 odsto. U njegovom srcu odmah će se javiti neverica, a njegov stav će doživeti preokret od 180 stepeni. Kakva je razmera tog preokreta? Takva da on više neće želeti da obavlja dužnosti koje je planirao da obavlja, niti da napusti ono što je planirao da napusti. Iako je na početku želeo da propoveda jevanđelje svojoj porodici, on to više neće raditi – pošto više ne veruje, pa nema govora ni o tome da članovi njegove porodice veruju. Sve u svemu, uništiće sve svoje prvobitne planove i odustati od njih. Zar to nije suštinski stav koji antihrist gaji prema reči Božjoj? Njegov cilj kada proučava reč Božju nije da stremi ka istini i da pronađe načela za sprovođenje istine u delo, da bi razumeo Njegove namere i bio Mu odan; njegov je cilj da nađe preciznu izjavu o tome kako Bog određuje ishode i odredišta ljudi poput njega. Kada naiđe na tračak nade, držaće ga se kao pijan plota; za taj tračak nade ostaviće sve, a njegov će se stav drastično promeniti. Ali kada mu se rasprše sve nade da će dobiti blagoslove, stav će mu se opet drastično promeniti, do te mere da će izgubiti veru i pribeći izdaji, pa čak i prokleti Boga u srcu. To su ispoljavanja antihrista.

Naravno, antihristi će koristiti Božje reči i da, dok ih budu proučavali, tragaju za ličnim koristima. O kakvoj vrsti koristi je reč? Dok proučava Božje reči, antihrist shvata koja su pravila Božjeg govora, koji je Njegov ton kad orezuje ljude, koji je Njegov način govora kada razotkriva ljudski rod, kako On ljude teši i ohrabruje, koje metode koristi i kakvu mudrost poseduje. Antihrist se specijalizuje za učenje i imitaciju Božjeg govora i delovanja; istovremeno, on u govoru i razgovoru u zajedništvu sa drugima koristi reči koje i Bog često izgovara. Dok proučava Božje reči, on se i neprestano oprema rečima raznih istina u njima, preokreće ih u sopstvene stvari i koristi te Božje reči da obavlja posao i nagomilava kapital. O kakvom je kapitalu reč? Na primer, on veruje da je^[a] onaj čovek kojem na okupljanjima najbolje ide izgovaranje pravih reči i doktrina, pamćenje Božjih reči, citiranje Božjih reči i objašnjavanje Božjih reči, možda upravo vrsta čoveka koja u crkvi ima najviše šanse da zadobije spasenje. Ma šta antihrist radio, to je uvek povezano sa njegovim izgledima i sudbinom. On nikada neće jednostavno upražnjavati Božje reči kao istinu, niti će patiti i plaćati cenu zarad sprovođenja Božjih reči u delo. Naprotiv, koristiće Božje reči da ljude navede na stranputicu, koristiće ih da sebi podigne ugled i koristiće ih da pripremi dovoljne uslove za sopstveno spasenje. Stoga je suština antihristovog odnosa prema reči Božjoj ta da on nikada ne posmatra reč Božju kao istinu niti kao put koji ljudi treba da slede. Iako antihrist uzdiže Božje reči i čita ih svaki dan, iako sluša snimke čitanja Njegovih reči, jedno je sigurno: on ih ne sprovodi u delo. Kad god Njegove reči treba sprovesti u delo, njegova iskrenost nestaje – on kuje zavere isključivo zarad sopstvenih izgleda i sudbine. Izvana se lažno predstavlja kao neko ko voli Božje reči i čezne za njima. Ali u stvari, njegov cilj dok svakodnevno čita i gomila Božje reči jeste da ostvari uslove za svoje spasenje; on to radi u nadi da će time ostaviti dobar utisak na Boga. On ne veruje da Bog ispituje ljudska srca – zna samo da ljudi primećuju samo spoljašnjost, pa mora da i Bog primećuje samo spoljašnjost, te se stoga u tim stvarima upušta u prerušavanje i obmane, pribegavajući prevarama. Misli: „Ovo treba da radim samo spolja. Nema veze šta mislim u srcu – ljudi to ne vide, a ne vidi ni bog. U stvari, ma koliko čitao božje reči, ja to ne radim da bih postao nekakvo istinsko stvoreno biće. Da nema mojih izgleda i sudbine, ja ne bih trpeo te nedaće, niti bih podnosio tu nepravdu!” U njegovom umu, ma kako Božje reči zvučale, one se sigurno ne mogu ostvariti, a ljudi ih sigurno ne mogu proživeti. Čak i ako šačica ljudi pomalo proživljava Božje reči, mora da i oni to rade zarad sopstvenih ciljeva. Kao što kažu nevernici: „Nema besplatnog ručka.” Antihristi za sebe misle: „Trpimo tolike nedaće zarad naše vere u boga, svakodnevno čitamo i slušamo njegove reči, živimo prema njegovim rečima – a čemu sve to? Zar sve to nije zarad te jedne svrhe? Svi su u srcu vrlo svesni da je sve to zarad njihovih izgleda i sudbine; zašto bismo se inače odricali svih divota stremljenja ka ovozemaljskim zadovoljstvima samo da bismo ovde patili?” Koju činjenicu oni ovde poriču? Božja reč je istina, a istina može ljude da spase, da ih promeni i da im pomogne da odbace svoju iskvarenu narav. Zar to nije rezultat do kojeg može da dovede reč Božja? (Jeste.) Priznaju li antihristi tu činjenicu? Oni je poriču, govoreći: „Svi tvrde da božja reč može da spase ljude, ali koga je ona spasla? I ko je to video? Zašto ja u to ne verujem?” Zašto se kaže da reč Božja može ljude da spase, da ih promeni i da im pomogne da se oslobode Sotonine iskvarene naravi? Zato što je reč Božja istina i ona može biti čovekov život. Kada ljudi u svom životu imaju Božju reč, mogu da budu spaseni; postaju oni koji bivaju spaseni. Tu činjenicu antihristi ne priznaju. Oni veruju da su ljudi dospeli tu gde su isključivo da bi zadobili blagoslove i dobro odredište i da je to jedini razlog zašto obavljaju dužnost u Božjoj kući. Poriču plodove Božje reči, poriču rezultate koje istina postiže u ljudima i poriču da istina može da osvoji ljude, da ih promeni i da ih spase. Veruju da ljudi slede Boga samo zbog brige za sopstvene izglede i sudbinu i zbog svog stremljenja ka njima. Ne veruju da Božja reč može da promeni ljude, da ih napravi odanima Bogu, da ih navede da se bezuslovno pokore Bogu i da ih natera da svoje dužnosti u Božjoj kući obavljaju kao stvorena bića – ništa od toga ne veruju. Stoga antihristi, koji svoje interese stavljaju na prvo mesto, sami ne streme ka istini; prema Božjim rečima se odnose kao prema nekoj vrsti retorike, nekoj vrsti tvrdnje, te ne veruju da te Božje reči mogu ljude da spasu. Veruju da se svi oni koji su iskreni i Bogu odani u stvari pretvaraju i da imaju na umu sopstvene interese. Ma koliko Božjih reči čuli, ma koliko Božjih propovedi čuli, ono što na kraju ostaje u njihovim srcima su te dve reči – izgledi i sudbina. To jest, Božje reči, Božje delo i Božji plan upravljanja mogu ljudima da donesu dobre izglede i sudbinu i dobro odredište. To je ono što je za antihriste najistinitije, to je za njih vrhovna istina. Da nije toga, oni, pre svega, ne bi ni verovali u Boga. Drugo, ne bi trpeli takve nepravde da bi ostali u Božjoj kući. Treće, ne bi obavljali nikakve dužnosti u Božjoj kući. Četvrto, ne bi trpeli nedaće u Božjoj kući. I peto, već odavno bi se vratili ovozemaljskom životu da bi uživali u bogatstvu i slavi, stremili ka svetovnim zadovoljstvima, slavi i dobiti, novcu i rđavim tendencijama. Oni se sada privremeno nastanjuju u Božjoj kući samo zato što su u pitanju njihovi izgledi i sudbina. Imaju jasno određen stav prema obezbeđivanju svojih izgleda i sudbine, a istovremeno gaje i način razmišljanja prema kojem treba okušati sreću u nadi da će, kada se Božje delo okonča, oni biti među onima koji će ući u carstvo nebesko i zadobiti velike blagoslove. Kakav je to način razmišljanja? Žele da traže dobit od Boga da bi ostvarili svoje ciljeve, a ne žele da Mu se pokore; štaviše, čak i ne veruju u sve reči koje je Bog izgovorio, niti veruju da je Bog suveren nad svim stvarima. Zar to nije pomalo rđavo? Kada je, pak, reč o njihovom stavu da proučavaju reč Božju, oni su bezvernici. Činjenica da su antihristi u stanju da sa takvim stavom istražuju, čitaju i odnose se prema Božjim rečima pokazuje da su udžbenički primer bezvernika, preispoljni bezvernici od glave do pete. Pa zašto onda ipak obavljaju nekakav površan posao u Božjoj kući, nastavljaju da Ga slede i ne otpadaju? Zašto su u stanju da ostanu, pa čak i da učestvuju u crkvenom životu, kao i da nastave da slušaju i čitaju Božje reči, ma kako bili orezani? Zašto je to tako? (Žele da prime blagoslove.) Zato što žele da prime blagoslove. Kao što kažu nevernici: „Ko god da me hrani moja je mati, a ko god mi daje novac taj mi je otac”. Kakva je to logika? Zar ta logika nije puna Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje? Oni veruju u Boga pod uticajem ove sotonske filozofije: „Baš me briga kakav si izuzetan posao obavio – ma kakva bila tvoja narav ili suština, ukoliko si u stanju da mi podariš blagoslove, dobro odredište i dobru budućnost i da mi omogućiš da zadobijem velike blagoslove, za sada ću da te sledim i da te smatram bogom.” Ima li u tome komponenata istinske vere? (Nema.) Stoga, kada je reč o njihovom odnosu prema Božjim rečima, potpuno je ispravno takve ljude okarakterisati kao antihriste i bezvernike!

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „on veruje da je”.