Stav antihrista prema Božjim rečima jeste da ih proučavaju. Oni Božju reč nikada ne smatraju Božjom rečju; šta je ona za njih? Zbirka tajni? Izmišljena priča? Skup nejasnih i nerazumljivih tekstova? Oni, dok čitaju Božje reči, ne tragaju za Njegovim namerama niti pokušavaju da razumeju Njegove namere i narav. Isto tako, ne žele ni da spoznaju Boga, a još manje da vode računa o Njegovim namerama. Kada pročitaju Božje reči „Moja je neodložna želja sada da potražim grupu ljudi koji su u stanju da u potpunosti vode računa o Mojim namerama”, jesu li dirnuti? Kažu: „Kakva je sad ovo priča o potrazi za ljudima koji vode računa o božjim namerama? Koja je korist od toga da vodim računa o tvojim namerama? Hoće li me to nahraniti i hoću li od toga zaraditi? Ako vodim računa o božjim namerama, hoće li me to odvesti do dobrog odredišta? Hoće li mi doneti velike blagoslove? Ako neće dovesti do svega toga, onda zaboravi; nema potrebe da vodim računa o tvojim namerama. Ja tražim put da izbegnem da budem odbačen u pakao i da sebi obezbedim dobro odredište. Ako će mi vođenje računa o tvojim namerama doneti blagoslove, vodiću računa. Samo mi reci kako se to radi.” Mislite li da oni mogu da ispune zahteve koje je Bog postavio? (Ne mogu.) Bog predlaže samo jedno: da slediš Božju volju, da se bojiš Boga i kloniš se zla. Kada to radiš, ti vodiš računa o Njegovim namerama i možeš da zadobiješ velike blagoslove. Kada antihrist to čuje, on misli: „Bio sam brzoplet, nije trebalo da me shvate ozbiljno. Ja nisam u stanju da vodim računa o božjim namerama, zaboravite na to. Ovo neće uspeti; naći ću neki drugi način.” On onda počinje da ulaže trud u druge aspekte Božjih reči. Ulaže trud u istraživanje i analizu drugih aspekata, ali posle sveg analiziranja, jedino što on od toga razume jeste nekolicina reči i doktrina. Pošto ne voli istinu i pošto se prema sopstvenim interesima, izgledima i sudbini odnosi kao prema stvarima kojima čitav život stremi, Božje reči su za njega postale prazne fraze. On nikada nije doživeo radost zbog Božjeg dela i usmeravanja Svetog Duha. Dok čita Božje reči, on ne vidi svetlost i iz njih ne dobija nikakvo prosvećenje ni oslonac. Sve što dobija je par reči i doktrina i neke objave i tvrdnje o tajnama i odredištima. Kada te tvrdnje i doktrine posmatra kao kapital, on izgleda smatra da je preuzeo kontrolu nad sopstvenim odredištem, da je sebi obezbedio odredište. Ali usled stalnog razotkrivanja, suda i grdnje Božjih reči i usled zahteva koje Bog pred čoveka postavlja na različitim etapama, on se oseća kao da je izgubio odredište i da ne može biti spasen. U tom periodu se iznutra uvek oseća nelagodno; stalno u dubini svog bića vodi duševne bitke da bi sebi obezbedio dobro odredište. Jedna Božja rečenica u njemu će izazvati borbu, zbog druge će postati negativan, a treća će ga usrećiti. Ipak, bez obzira na to da li je srećan ili se hvata za slamku da spase goli život, za takvog čoveka sve je to prolazno. Tako, na kraju, neki antihristi osete da ljudi poput njih ne mogu biti spaseni; iz Božjih reči vide da On ljude poput njih izgleda ne voli – mogu li oni onda zadobiti blagoslove ili ne? Kakvi su tačno njihovi izgledi i sudbina? Oni osećaju da su to nepoznanice i nesigurni su u vezi sa njima. Šta će u takvom trenutku učiniti? Hoće li se pokajati? Jesu li u stanju da se, poput naroda Ninive, odreknu zla iz svojih ruku, da se vrate da bi se ispovedili i pokajali pred Bogom, te da prihvate Božje reči kao svoj život i temelj svog postojanja? Nisu. Pa kada, posle mnogih godina stremljenja, mnogih godina nadanja i mnogih godina proučavanja Božjih reči, zaključe da ljudi poput njih jednostavno ne mogu da zadobiju blagoslove, da za njih nema baš nimalo nade, da oni uopšte nisu oni koje će Bog spasti i da ne mogu da dobiju ono što žele, šta će onda učiniti? (Napustiće Boga.)

Postoji duhovna izreka koja kaže: „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu: posvećujem Mu svoje telo i svoje srce.” Ta izreka je veoma „veličanstvena”. Kada sam prvi put čuo te reči, duboko sam u Svom srcu osetio „veličinu” ljudskog jezika. Ljudi svoje zakletve smatraju vrlo dragocenim, vrlo čistim i bezgrešnim; svoju posvećenost ljubavi smatraju vrlo čistom i svetom. Jesu li antihristi u stanju da obnove svoje zavete da će voleti Boga i posvetiti Mu svoje telo i svoje srce? (Nisu.) Zašto nisu? Neki kažu: „Kada mnogo čitam Božje reči, a vidim da moj način razmišljanja ne funkcioniše i ne donosi rezultate, ja samo obnovim svoj zavet ljubavi prema Bogu i ponovim zakletvu koju sam Mu prvobitno dao. Zar to nije odvraćanje od lošeg puta? To bar nije teško.” Jesu li antihristi u stanju da urade tako nešto? (Nisu.) Zašto nisu? Zar rečenica „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu” nije najmudrija ljudska izjava? Zar ona nije najveći i najčistiji izraz ljudske ljubavi? Pa zašto onda antihrist to ne može da postigne? (Antihristi nemaju nikakvo razumevanje Boga, a kamoli prave ljubavi. Njihova je ljubav sva lažna i zasnovana na interesima. Čim ne mogu da dobiju nikakvu korist, oni okreću leđa i odlaze.) Kada antihrist stigne do te tačke, on oseća da je nešto pošlo po zlu i da se kladio na pogrešnu stvar. Da bi se okuražio, mora da upotrebi neku teoriju ili neki slogan koji će podržati njegov duhovni svet – kakav slogan? „Obnavljam svoj zavet ljubavi prema Bogu: posvećujem Mu svoje telo i svoje srce.” To znači da će on početi od početka. U suprotnom neće moći da nastavi da živi, a sa njegovom verom u Boga će biti svršeno. Dok obavlja Svoje delo, Bog svaki dan govori, a svaki put kada progovori, sve Njegove reči govore o istini – sve su to reči koje razotkrivaju iskvarenu ljudsku narav, koje zahtevaju da ljudi uđu u istina-stvarnosti i razumeju istina-načela – sve to govore te reči. Ali antihrist ovako misli: „Zašto te reči uopšte ne govore o odredištima i ne spominju pitanja koja se tiču zadobijanja blagoslova? Znači li to da su se naši izgledi i sudbina izjalovili u božjim rukama? Zar obećanje koje nam je bog dao više ne važi? Ako bog nikada ne pominje te stvari, onda će naše nade možda biti uzaludne. Ako su nam nade uzaludne, šta onda da radimo? To je bar lako. Ako božje reči ništa ne govore o tim stvarima, hajde onda da koristimo ljudski metod: hajde da obnovimo svoj zavet ljubavi prema bogu!” Kako to da su ljudi imali toliki entuzijazam, toliku ljubav i veru kada su prvi put poverovali u Boga? Kada su taj entuzijazam, ljubav i vera dostigli vrhunac, ljudi su pred Bogom doneli odluke i dali zavete, govoreći: „Ma kad i ma gde bio u ovom životu, davaću se za Boga i posvetiću Mu se bez žalbi i kajanja. I u dobru i u zlu, kroz sve uspone i padove, bolesti i nevolje, slediću Ga do kraja, sve dok je sveta i veka. Ako prekršim ovaj zavet, neka me udari grom iz vedra neba i neka nemam dobro odredište.” Gde su sada njihove zakletve? Osećaju da je previše vremena prošlo, pa su se njihova vera i ljubav izlizale. U srcu misle: „Ne, moram da se razvedrim. Moram da budem isto tako svež i živahan i da imam isto toliko vere i entuzijazma kao nekada. Moram ponovo da pronađem svoje aspiracije, svoje odredište i svoju želju za sticanjem blagoslova. Zar onda moja vera u boga i moja ljubav prema njemu neće biti isto tako velike kao ranije? Zar moja istinska posvećenost njemu neće biti ista kao i ranije?” Ali, ma koliko se čovek koji uopšte ne stremi ka istini borio u dubini srca i ma koliko se prisećao svoje prvobitne vere u Boga i oduševljenja Njime, to neće promeniti njegovu sadašnju situaciju. Kakva je ta situacija? Kada se njegovi izgledi i sudbina izjalove, kada mu izgledi i sudbina sve više izmiču iz ruku, kada njegova želja da zadobije blagoslove praktično biva uništena, a njegove misli pune nade i njegove želje ne mogu da se ostvare, postaje mu veoma teško da istraje – u dubini srca mu je vrlo bolno da na taj način istrajava. Često doživljava neko stanje i raspoloženje u kojem mu se čini da ne može više da izdrži. Često jedva čeka trenutak kada će Božje delo biti završeno, a on moći da uživa u blagoslovima carstva nebeskog. Neki ljudi se čak nadaju i ovome: „Neka se božje delo brzo završi, neka se velike katastrofe brzo obruše – ako se nebo sruši svi će poginuti, pa niko neće moći da očekuje dobre rezultate. Ako ja ne mogu da dobijem blagoslove, onda niko ne treba da ih dobije!” Oni se, u dubini srca, ne nadaju dolasku Božjeg carstva, ne nadaju se okončanju Božje velike misije i ne nadaju se da će Božji plan upravljanja za period od šest hiljada godina konačno biti ovenčan slavom, niti da će Bog pridobiti pobednike među ljudskim rodom i povesti ljudski rod na divno odredište – ne nadaju se oni tim stvarima. Naprotiv, kada svim njihovim željama za blagoslovima preti uništenje, oni u dubini srca proklinju Božje delo, osećaju odbojnost prema Božjem delu, pa čak i prema Njegovim rečima.

S druge strane, neki ljudi koji godinama slušaju propovedi, što više slušaju – to više razumeju, to im u srcu postaje jasnije i to više žele da čuju. Suprotno tome, drugi ljudi, što više slušaju propovedi, to ih se više groze. Čim čuju Božje reči, otkriva se njihova demonska strana. Čim čuju Božju besedu o istini, ako se ona dotiče čovekove iskvarene naravi, njihov buntovni stav izranja na površinu a zgađenost ih obuzima od glave do pete – koliko će daleko u tome otići? Neki u srcu proklinju: proklinju Boga, proklinju istinu, proklinju crkvene vođe i delatnike i proklinju one koji više od ostalih streme ka istini. Kada vide takve ljude, oni im se ne dopadaju i žele da ih napadnu. Kada vide takve ljude kako propovedaju Božje reči, razmišljaju o njima i u zajedništvu razgovaraju o njima, u srcu ih proklinju sve dok se ne umore i ne prispava im se. Dakle, nekim ljudima oči zasijaju čim čuju besedu o Božjim rečima, dok drugima, kada čuju besedu o Božjim rečima ili čuju nekoga kako kaže da je iz Božjih reči dobio neku svetlost, um postane zbunjen, misli nejasne, i oni potonu. Srce im se do te mere guši da ne mogu da dišu i uvek žude za tim da izađu napolje da udahnu svež vazduh. Ali kada u zajedništvu razgovaraš o stvarima kao što su izgledi i sudbine, Božji blagoslovi, tajne i čas završetka Božjeg dela, ma koliko mala i zagušljiva bila prostorija u kojoj se u tom trenutku nalaze, neće ni izaći na vazduh ni zadremati, već će naćuljiti uši i slušati. Nema veze koliko dugo govoriš o tome, pa čak i ako, slušajući te, ostanu bez sna ili hrane. Kada su neki novi vernici došli u kontakt sa Mnom, razgovarao sam sa njima u zajedništvu o ljudskim stanjima i o tome kako ljudi treba da streme ka istini, ali oni Me nisu razumeli i pitali su Me da li mogu da govorim o nekim tajnama. Rekao sam: „Želiš da čuješ o tajnama? Da ti kažem onda prvo jednu činjenicu. Oni koji stalno ispituju o tajnama i čija je pažnja uvek usmerena na to da istražuju te stvari u Božjim rečima nisu dobre osobe. Sve su to bezvernici i fariseji.” Novi vernici su zanemeli kad su čuli Moj odgovor i bilo ih je sramota da se dalje raspituju o tome, ali našli su priliku da ponovo pitaju istu stvar kasnije, a Ja sam im odgovorio na isti način. Šta mislite o tome kako sam im odgovorio? (To je bio dobar odgovor. Mogao bi da im pomogne da razmisle o sebi.) Da li će razmisliti? Neće. Kako onda da im pomogneš? Samo im reci: „Tajne nisu ni život ni istina. Ma koliko tajni razumeo, to neće biti isto kao da razumeš istinu. Čak ni ako dokučiš sve tajne, to ne znači da ćeš moći da odeš u raj i da imaš dobro odredište.” Šta mislite o tome da im se pomogne takvim rečima? Zar to nije savršeno objašnjenje tog pitanja? Kada te reči čuju ljudi koji imaju duhovno razumevanje, vole istinu i streme ka njoj, oni kažu: „Mislio sam da su tajne život, ali sada kada znam da nisu, neću ih više istraživati. Šta je, onda, život?” To pokazuje da su nešto malo razumeli. Dakle, da li antihristima pomaže kada čuju te reči? Da li se preobraze? Oni nisu u stanju da se preobraze. Oni u tim rečima ne nalaze nikakvu korist, veruju da u njima nema blagoslova, da se one ne tiču njihovih izgleda i sudbine, da nisu povezane sa njihovim izgledima i sudbinom, da nisu ni u kakvoj vezi sa njima, i da su beskorisne, te ih stoga ne mogu prihvatiti. Koji, onda, razgovor u zajedništvu jeste povezan sa njihovim izgledima i sudbinom? Možeš, na primer, da kažeš: „U današnje vreme, u svetu postoje mnoge čudne pojave. Na nekim mestima su se na nebu pojavila četiri meseca, a nekoliko puta je primećen i krvavi mesec. Čudne nebeske pojave su česta stvar. Pored toga, u ljudskom svetu su se pojavile razne pošasti i nesreće, a na nekim mestima ljudi su počeli da praktikuju kanibalizam. Sudeći po situaciji, već smo stigli do vremena čaša i pošasti, koje predskazuje Knjiga Otkrivenja.” Kada antihristi čuju te reči, oči im zasijaju i oni naćulje uši. Ovako se raduju: „Dobro je što sam rođen u ovo doba. Mogu da zadobijem velike blagoslove. Baš sam pametan! Odlučio sam da ne stremim ka ovozemaljskim stvarima. Odrekao sam se svojih ovozemaljskih izgleda i porodice da bih sledio ovu etapu božjeg dela – tako sam zadovoljan što sam sve do sada uspevao da sledim. Božji dan je blizu. Sudeći po situaciji, izgleda da ću, pre nego što umrem, doživeti dan kada će božje delo biti završeno. Siguran sam da ću tog dana i ja biti jedan od spasenih. Kako je to divno!” On se u srcu raduje što je izabrao pravi put, pronašao prava vrata i platio određene cene. Raduje se i što je do sada sledio i što nije odustao, što je još uvek u Božjoj kući i nije prouzrokovao nikakve probleme, što nije uklonjen ili izbačen. Da li će, dakle, od tog trenutka pa nadalje, on upražnjavati istinu ili će nastaviti da se drži istih nada? Njegov najdublji stav se neće promeniti. Stoga će se, kada pronađe neki deo Božjih reči za koji smatra da se već ispunio, osećati kao da je pronašao blago. Odmah će smatrati da je pravi srećnik, da je izabrao pravi put, ušao kroz prava vrata i izabrao pravog Boga, da je mudar čovek i mudra devica. „Srećom, još onda sam odustao od svog posla. Dobro sam izabrao. Kako to da sam tako pametan? Da tada nisam bio tako pažljiv, moglo je da mi se desi da sada propustim blagoslove. Moram i ubuduće da budem pažljiv i da posvetim život borbi za svoje izglede i sudbinu.” Koju suštinu antihrista vidite u toj stvari? Zar takvi ljudi nisu oportunisti? Oni nemaju stvarnu veru u Boga, Njegove reči i Njegovo delo. Oni su oportunisti, ljudi koji su se na prevaru ušunjali u Božju kuću. Stoga ti ljudi u Božjoj kući uvek samo popunjavaju prazna mesta i kradu Bogu dane. Broje na prste koliko već godina slede Boga, koliko su cena platili, koliko velikih stvari uradili, koliko Božjih dela lično doživeli i koliko su koraka Božjeg dela donekle razumeli. U srcu po čitav dan nanovo prave te računice, zanemarujući najvažnije stvari, one koje se odnose na istinu i život. Veruju u Boga samo zato da bi zadobili blagoslove – to je oportunizam. Nikakve Božje reči i ničije iskustveno znanje ne mogu da promene njihov oportunistički stav. Takvi su antihristi. Nikada neće napraviti nikakve ustupke kada je reč o njihovim interesima; nikada neće promeniti stavove, smer i ciljeve puta kojim koračaju, niti načela vladanja zarad svojih izgleda i sudbine. Neće ni jednu Božju reč sprovesti u delo radi svojih izgleda i sudbine, baš ni jednu jedinu. Neki kažu: „Neke reči ipak ponekad sprovode u delo, kao na primer kada se odriču nekih stvari ili kada se daju.” Ma šta sprovodili u delo, oni to čine pod pretpostavkom da imaju izglede i sudbinu i da mogu da zadobiju blagoslove. Ma kakvu istinu sproveli u delo, ona je ukaljana, jer oni to čine sa određenom namerom i ciljem. To se veoma razlikuje od praktičnog delovanja kakvo zahteva Bog.

Kada antihristi čitaju Božje reči, oni ih koriste prvenstveno da bi u njima tražili svoje odredište i tajne, kao i delove koji govore o tome kada će Božje delo i plan upravljanja biti završeni, kada će se obrušiti katastrofe, i tako dalje. U stanju su da zarad svog odredišta ulože veliki napor i urade mnogo toga. Dakle, ono što oni žele da znaju i do čega im je stalo jeste to da li će, kada se Božje delo završi a velike katastrofe obruše, u zamenu za stvari koje su uradili, cene koje su platili i stvari kojih su se odrekli, moći da dobiju blagoslove koje žele i da izbegnu patnju koju uzrokuju te katastrofe. Kroz čitav taj proces proučavanja Božjih reči, ma koliko godina on trajao, njima je stalo samo do svojih izgleda i sudbine. Stoga njihov fokus dok čitaju Božje reči i sadržaj koji traže u njima imaju određene posebne znakove i karakteristike. Generalno, novi vernici prvih šest meseci ili godinu dana traže takve teme u Božjim rečima. Ali pošto prođe šest meseci ili godinu dana, neki ljudi vide da su sve te delove već pročitali i nalaze da je besmisleno dalje ih istraživati, uviđajući da oni ljudima ne pomažu da zakorače u istinu i da čak mogu i da utiču na njih i da ih ometaju da uđu u istinu, pa stoga prestaju da ih čitaju. Dovoljno im je da ih povremeno pogledaju i da ih razumeju. Ostatak vremena ovako razmišljaju: „Kako da zakoračim u istinu? Ima mnogo Božjih reči koje razotkrivaju čovečanstvo. Razotkrivaju ljudsku lažljivost, buntovništvo i nadmenu narav; razotkrivaju razne ljudske religiozne predstave i odnose prema Bogu. Štaviše, one razotkrivaju razna čovekova ispoljavanja nenormalne ljudskosti. Kako onda da pronađem koje Božje reči ljudi treba da sprovedu u delo?” To su stvari u koje ljudi koji vole istinu i streme ka njoj ulažu napore. Često postavljaju pitanja o stvarnim problemima koje treba da razumeju i u koje treba u stvarnom životu da zakorače, kao na primer: „Šta sledeće da radimo i na koji način da praktično delujemo? Pošto smo poverovali u Boga, sigurno je da se razlikujemo od nevernika i ljudi sa verskim ubeđenjima, do kojih onda kvalitativnih promena treba da dođe u našem životu? Kada je reč o našim postupcima i ophođenju sa svetom, kako treba da govorimo i da postupamo, kako da komuniciramo sa drugima i kako da sprovedemo istinu u delo?” Ali antihrist, čak i kada veruje deset, dvadeset ili trideset godina, nikada neće postaviti ta pitanja. On proučava Božje reči, traži u njima nadu da će zadobiti blagoslove i svoje odredište i to mu neće dosaditi čak ni posle 20 ili 30 godina traganja. Na najmanji znak nevolje, brzo će u Božjim rečima potražiti onaj deo koji je u vezi sa njegovim odredištem, pa će zatim proceniti kakav bi Bog stav mogao da zauzme prema njemu na osnovu trenutnog stanja njegove vere. Deluje kao da on o svom odredištu sudi u ciklusima i periodima. Nikada neće promeniti misli i stavove niti početi da stremi ka istini zbog promena u Božjem načinu rada ili zbog izraza Njegove hitne namere u odnosu na ljudski rod. Nikada neće tako nešto učiniti. Stoga se neki ljudi koji veruju već 20 ili 30 godina i dalje trude oko onih tajni i tema koje Bog pominje, a koje imaju veze sa sudbinom i odredištem čovečanstva. Do koje mere se određeni ljudi trude? Oni kažu: „Kada sam uporedio sve delove božjih reči, otkrio sam najveću tajnu. Kada hristos napusti zemlju, biće proleće.” Šta mislite, kako se Ja osećam kada to čujem? Da li sam srećan ili tužan? Nisam ni srećan ni tužan. Mislim da je to apsurdno. Stvarno ima ljudi koji svoj trud ulažu u to, do te mere da znaju čak i u koje će se godišnje doba to desiti. Da mogu da odu korak dalje i da otkriju i tačno vreme, da budu tačni u minut i u sekund, bili bi pravi „geniji”! Zaista je i apsurdno i iritantno da su ti „geniji” u stanju da otkriju nešto što ni Ja sam ne znam. Zašto je apsurdno? Niko, čak ni Sotona, ne zna tačan trenutak kada se Bog ovaplotio. Da li bi Bog dozvolio nekom čoveku da sazna nešto što ni sam Sotona ne zna? Naravno da ne bi. Isto tako, kada je reč o tome kada će Bog završiti Svoju veliku misiju i kada će Njegovo telo završiti svoje delo na zemlji i napustiti je – je li to nešto što bi Bog ikome rekao? Ima li razloga da svi to saznaju? (Nema.) Hoće li Bogu, dok govori, izleteti nešto što On ne želi da ljudi saznaju? Naravno da neće. A neki ljudi se ipak ne libe da kažu da su u Njegovim rečima pronašli tačno vreme kada će Bog napustiti zemlju. Čak kažu i da će se to desiti na proleće. Zar to nije čudno? Zar to nije apsurdno? Na kojim Božjim rečima ti ljudi zasnivaju tu tvrdnju? Kada Bog govori o tome kako će nešto učiniti na proleće, možda On misli na nešto drugo. Je li moguće da misli baš na ovo? Kako oni mogu to da dovedu u vezu sa ovim? Bog će jasno i izričito reći ljudima sve što želi da znaju. Ljudi neće moći da razumeju ono što On ne želi da znaju, ma koliko istraživali; takve stvari su ljudskom rodu nespoznatljive. Ti ljudi kažu da znaju i da je njihovo istraživanje urodilo plodom. Daju čak i tačno vreme. Zar ne govore besmislice? Time druge navode na stranputicu, remete im um i ometaju viziju. To je od Sotone i ni u kom slučaju nije prosvećenje od Boga. On ne bi ljude prosvećivao o tome. Za njih je beskorisno da to znaju. Bogu nikada ni slučajno ne bi nehotice izletelo nešto što ne želi da ljudi znaju. Zato kažem da je to apsurdno. A zašto je iritantno? (Bog izražava istinu da bi ljudi pomoću tih reči mogli da promene svoju iskvarenu narav i da bi im omogućio da streme ka istini i da je zadobiju, a antihristi Njegove reči koriste za istraživanje odredišta i tajni.) I to je pomalo iritantno, ali koji je stvarni razlog Moje iritacije? Na primer, ako neki bogati roditelj zaradi mnogo novca za svoju decu, a deca su mu još mala i roditelj još uvek mora da ih izdržava, pa njihova egzistencija u potpunosti zavisi od njega, hoće li se ta deca nadati da će im roditelj brzo umreti? Hoće li naći nekog vidovnjaka da im brzo izračuna kada će im roditelj umreti? Da li iko to radi? (Ne radi.) A da to urade, zar to ne bi bilo iritantno? Bilo bi baš iritantno! Takvi ljudi su odvratni! Sada kada je Bog došao na zemlju, čak i ako Njegovo telo može da živi preko stotinu godina i da deluje stotinu godina, istine koje su ljudi u stanju da razumeju su ograničene. Razmislite o tome, koliko je istina čovečanstvo steklo tokom dve hiljade godina od ovaploćenja Gospoda Isusa pa do današnje etape Božjeg dela? Čovečanstvo suštinski uopšte ne razume istinu. U ovoj etapi, Bog radi već 30 godina i govori gotovo 30 godina. Oni koji su najviše čitali Božje reči čitaju ih već 30 godina. Koliko su istina ljudi uspeli da razumeju? Njihovo razumevanje je vrlo ograničeno. Brzina kojom čovečanstvo ulazi u istinu vrlo je mala. To jest, usaditi istinu u ljude i pretvoriti je u njihov život vrlo je težak i spor proces. A ipak, uprkos toj sporosti, neki ljudi se i dalje nadaju: „Kada će bog napustiti zemlju? Kada će se božje delo završiti?” Da li bi oni imali koristi od toga da Bog napusti zemlju i da se Njegovo delo završi? Onoga dana kada Bog napusti zemlju, oni će umreti. Biće osuđeni na smrt. Pa čemu se onda raduju? Kakvi su to ljudi? Zar oni nisu nemoralni? Zovemo ih odrođenim sinovima među ovozemaljskim narodom. Zovemo ih bezvernicima i antihristima i oni nemaju dobru ljudskost.

Kada se izražavao sadržaj knjige „Reč se pojavljuje u telu”, mnogi ljudi su mislili da „ovaploćeni bog samo vrši delo. On sprovodi nekoliko koraka dela, ima nekoliko načina delovanja i nekoliko načina govora i to je sve – delo će posle toga biti obavljeno. Pošto delo bude obavljeno, telo više neće biti ni od kakve koristi i više neće biti potrebe da on govori. Mi ćemo tada nešto zadobiti i treba samo da se radujemo danu kada će božje delo biti okončano. Kada budemo u stanju da govorimo o tim božjim rečima i da ih propovedamo, imaćemo odredište i zadobićemo velike blagoslove.” Neki su ljudi gajili taj stav. Potom sam u zajedništvu izgovorio još mnogo reči, konkretno reči iz toma „O spoznaji Boga”, kao i reči o kojima u zajedništvu razgovaram u ovom periodu. Neki su ljudi, kada su to videli, pomislili: „Zar nisu sve božje reči sadržane u knjizi ’Reč se pojavljuje u telu’? Zašto je on sada izrazio tom ’O spoznaji Boga’? Zašto bog izražava sve više i više reči? On bi ubuduće trebalo da govori o tajnama, o pitanjima vezanim za nebo i o tome kako će ljudi u budućnosti koračati sa bogom na nebu. Razgovor o tim stvarima nas istinski oraspoloži!” Kakva vrsta ljudi ima takve misli? (Antihristi.) Zašto su se kod njih razvile te misli? Zato što ih uopšte ne interesuje istina. Pomislili su: „Već mnogo godina sledimo boga. Znamo kako je bog delovao na početku. Lično smo doživeli nekoliko koraka njegovog dela. Isto tako smo lično doživeli i njegov način govora i videli to sopstvenim očima. Mi smo božji svedoci i generacija koja je najvrednija toga da dobije blagoslove.” Oni nisu sledili Boga zbog toga što je On govorio i izražavao istinu, već zbog Njegovog predodređenja. Bog ih je poveo da dožive nekoliko koraka dela, a oni su Ga pasivno sledili. Kasnije, kada je Božje delo nastavilo da napreduje, On je počeo da bira više onih ljudi koji su bili kadri da idu u korak sa trenutnom etapom Njegovog dela. Primarni primaoci Božjeg dela stalno su se umnožavali i menjali. Neki ljudi koji su na početku sledili Boga postepeno su uklonjeni jer nisu stremili ka istini, jer su počeli da gaje razne predstave o Njemu i da Ga pogrešno razumeju, pa su se u njima pojavile razne vrste neposlušnosti i nezadovoljstva Bogom. Bilo je i subjektivnih i objektivnih razloga da se ti ljudi uklone. Subjektivni razlozi su bili to što oni nisu stremili ka istini i što su Božje reči shvatali kao doktrine, pa su ih svuda propovedali, poput fariseja. Neki ljudi i dan danas još uvek ne razumeju šta su istina-stvarnosti – oni su poput mrtvaca. Što se tiče objektivnih razloga, ljudi koji su uklonjeni bili su ljudi koji su lično doživeli početak Božjeg novog dela, ali zbog svog karaktera, stremljenja i kova nisu ispunjavali uslove za Božje naredno, novije delo. Kao takvi, oni su kroz korake Božjeg dela brzo uklonjeni i izbačeni. Može se reći da su se neko vreme, pre nego što su izražene reči iz toma „O spoznaji Boga”, mnogi ljudi potajno u dubini srca radovali, govoreći: „Čovek kojem sam se suprotstavljao i kojeg sam osuđivao konačno nema više ništa da kaže. Koraci njegovog dela konačno su završeni. U prošlosti sam imao predstave o njemu. Nisam ga slušao i bio sam nezadovoljan njime, osuđivao sam ga i suprotstavljao mu se. Jasno, bio sam u pravu. On nije bog; on nije hristos. Nema veze kako se prema njemu ponašam jer on nije bog. On je samo božji posrednik, božji glasnogovornik.” Neki su, štaviše, rekli i ovo: „To telo se ni po čemu ne razlikuje od nas. Taj koji govori i deluje je duh u njemu; on nema nikakve veze sa tim telom.” Neki su potajno osuđivali Hristosa hulili na Njega tako drsko. Kada su izražene istine knjige „Reč se pojavljuje u telu”, Drugi tom: „O spoznaji Boga”, ti ljudi koji su osuđivali Hristosa i hulili na Njega osetili su nelagodu u srcu. Koji je bio razlog te nelagode? S jedne strane, oni su u srcu dugo imali predstave i suprotstavljali se čoveku koji je izrazio istinu. Nisu slušali tog čoveka i bili su Njime nezadovoljni, pa su Ga čak i osuđivali i hulili na Njega. S druge strane, reči koje je Bog izrazio posle 2013. godine otkrile su mnoge tajne koje su čovečanstvu do tada bile nepoznate. Te tajne su imale određenog uticaja na jačanje vere kod novih vernika, pred kojima je tek stajao zadatak da postave čvrste temelje i u trenutku su unele izvesnost u njihova sumnjičava srca. Što se, pak, tiče onih koji su godinama verovali u Boga ali su se prethodno suprotstavljali Hristosu, osuđivali Ga i hulili na Njega, te tajne su im zadale direktan udarac, zbog kojeg su se osetili još nelagodnije. Pomislili su: „Sad smo stvarno gotovi. Bog nas je uklonio. Ne želi nas. On je već ranije izrazio tolike istine, a mi smo ga uvek smatrali ljudskim bićem. Mislili smo da, kada koraci njegovog dela budu završeni, sve ostalo neće imati nikakve veze sa njim, da će biti završeno i služenje tog čoveka, te da ćemo od tog trenutka komunicirati sa bogom na nebesima i verovati u boga na nebesima. Gajili smo predstave o bogu na zemlji. Nismo ga slušali i prezirali smo ga.” Drskost velikog broja tih ljudi ugasila se posle reči izraženih u periodu posle 2013. godine. Pre toga, neki su ljudi razvili sumnje o Božjem delu. Opirali su se Božjem ovaploćenom telu i hulili na Njega, a neki su čak i napustili svoju veru. Zašto je to bilo tako? Zato što su razvili predstave. Ne samo da su poricali ovaploćenog Boga i Božje delo, već su porekli i samo Njegovo postojanje. S obzirom na stav tih ljudi prema Bogu, kakav bi trebalo da bude njihov ishod? S obzirom na njihov stav prema Bogu i pogled na Njega, kakva je njihova suština? (To je suština bezvernika.) Prva i glavna osobina bezvernika je oportunizam. Čim u Božjoj reči nađu sopstvene interese, zgrabiće ih, odbijajući da ih puste, i pokušaće da iz Njegovih reči izvuku korist. Druga je ta da su u stanju da bilo kada i bilo gde hule na Boga, u stanju su da bilo kada i bilo gde razviju predstave o Bogu, a kada neka sitnica nije u skladu sa njihovim predstavama, u stanju su da donesu sud o Bogu, da Ga osude i da Mu se suprotstave. Oni se uopšte ne boje Boga. Svi ti ljudi imaju suštinu antihrista; svi su oni antihristi. Koja je još jedna njihova osobina? Ti ljudi nemaju nimalo ljubavi prema istini. Oni su prvi primili Božje reči, prvi su čuli Božje reči i lično su doživeli korake i metode Božjeg dela. Ti ljudi veruju već 30 godina, a ogromna većina njih nije u stanju da obavlja nikakve dužnosti u Božjoj kući i nema nikakvih iskustava o kojima bi govorila. Ma gde da odu, izgovaraju samo one mrtve reči i doktrine. Koja je njihova najočiglednija osobina? Veruju u Boga već 30 godina, a njihova narav se uopšte nije promenila i niti se boje Boga, niti Ga razumeju. U stanju su da potajno ležerno donose sud o Božjem ovaploćenom telu, pa čak i da dižu galamu i osuđuju Ga bez i najmanjeg straha ili bojazni. Ne vole istinu, osećaju odbojnost prema njoj i suprotstavljaju joj se. Kada je reč o ovaploćenom Bogu, usuđuju se da kažu bilo šta; usuđuju se da sve procenjuju i o svemu donose sud, a kad god razviju predstave, usuđuju se da ih šire. Zar takvi ljudi nisu odvratni? (Jesu.) Jesu li to Božji izabranici? Veruju u Boga već 30 godina, ali ne poseduju nikakve stvarnosti, a njihove naravi se nisu nimalo promenile – zar to nisu mrtvaci? Zar oni koji zaista streme ka istini i zaista poseduju normalnu ljudskost nisu u stanju da razumeju neke istine i da zakorače u njih nakon što veruju u Boga samo tri godine? (Jesu.) Ali ima ljudi koji veruju u Boga već 30 godina, a nemaju nikakva iskustva. Ako ih pitate da govore o svojim iskustvima, govoriće samo o doktrinama, izgovaraće slogane i držaće predavanja. Kakav su oni onda trud uložili u Božje reči u poslednjih 30 godina? Šta su zadobili? Podrazumeva se da oni ne prihvataju Božje reči. Prihvataju Božje reči o davanju blagoslova i obećanja čovečanstvu, Njegove blagoglagoljive reči, reči koje teše i ubeđuju i koje su ugodne za uho, ali ne prihvataju nikakve istine koje je On izrazio, niti zahteve koje je postavio pred čovečanstvo. Ne prihvataju ni jednu jedinu istinu i ni jedan jedini zahtev. Zar takvi ljudi ne treba da budu uklonjeni? (Treba.) Da li je nepravda ukloniti takve ljude? (Nije.) To je zbog toga što oni namerno greše iako jasno znaju istinu.