Bog je u poslednjim danima obavio toliki posao i izgovorio toliko reči, a ljudi su to doživeli i sopstvenim očima su svedočili svakom koraku Božjeg dela. Sa koje god tačke gledišta da to posmatrate, činjenica da je Bog izrazio toliko mnogo istina i spasao toliko mnogo ljudi je neosporna i niko ne treba da je dovodi u pitanje. Ma koliko ovaploćeni Bog bio običan i normalan, ma koliko beznačajno čoveku delovao, ljudi ipak treba da prihvate Njegove reči kao istinu. Neki kažu: „Pošto je ovaploćeni bog tako beznačajan i tako običan i uopšte nije veliki, kako da se nateramo da mu se divimo? Da li je tako obično telo sposobno za ikakvo veliko delo? Možemo li zaista da dobijemo velike blagoslove od njega? Ne znamo; sve što možemo je da se prema njemu ophodimo kao prema običnom čoveku.” Drugi, pak, kažu: „Pošto nas neke stvari koje si obavio nisu baš ubedile, neke su u nama stvorile predstave, neke su nam nerazumljive, i pošto si rekao neke stvari koje su za nas neprihvatljive, ti ne možeš predstavljati boga na nebu – tako da se moramo boriti protiv tebe do samog kraja. Ako od nas budeš tražio da propovedamo jevanđelje, mi ćemo to odbiti; ako od nas zatražiš da izvršimo svoju dužnost, nećemo te poslušati; a ako od nas budeš tražio da prihvatimo istinu, ni to nećemo učiniti. Borićemo se do samog kraja protiv čoveka koji ti jesi – pa da vidimo šta nam možeš.” U srcima tih ljudi koji uopšte ne prihvataju istinu postoji hiljadu – deset hiljada – razloga da poreknu Božje delo, da poreknu da su Božje reči istina i da poreknu Njegovo ovaploćeno telo. Ali jedna stvar im možda nije baš jasna: ma koliko razloga imali, ako ne prihvate te istine, neće biti spaseni. Ako ne prihvatiš čoveka koji Ja jesam i ne pokoriš se Božjem delu, u redu je – Ja te neću terati. Ali ako ne priznaš da su ove Božje reči istina i ne sprovedeš ih u delo kao istinu, reći ću ti sasvim iskreno: nikada nećeš biti spasen, niti ćeš ikada proći kroz vrata carstva nebeskog. Ako zaobiđeš ove Božje reči, ove istine i ovog Hristosa koji deluje i spasava čovečanstvo, onda, ma koliko doktrine razumeo i ma koliko nedaća pretrpeo, nećeš steći istinu; najobičnije si đubre. Ma kakvi bili tvoji razlozi da veruješ u Boga i ma kakvi bili tvoji ciljevi dok obavljaš dužnost, ne možeš biti spasen. A ako ne možeš da budeš spasen, kakve blagoslove možeš da primiš? Neki se ljudi nadmeću sa Bogom na nebu, neki se nadmeću sa Bogom na zemlji i usuđuju se da osporavaju Božje reči i istinu, do te mere da ih nije briga čak ni kakvi će biti njihov ishod i odredište. Zar to nije podlo? Ti izopačeni ljudi su toliko rđavi! Svaki od njih je zao čovek. Svi su oni bezvernici, oportunisti, ljudi koji ne znaju za stid, a to je suština antihrista.

Upravo sam u zajedništvu govorio o odnosu antihrista prema Božjim rečima. Kad antihrist pristupa Božjim rečima, on u njima ne traži istinu niti načela primene. Ne nastoji iz Božjih reči da razume kako da postigne da se boji Boga i kloni zla, a svakako ne nastoji da razume Božje namere, kako bi postao čovek koji udovoljava Njegovim namerama. Naprotiv, u Božjim rečima hoće da nađe željeno odredište, kao i razne koristi koje želi, među kojima su i odgovori na pitanja da li može da zadobije blagoslove, kako da dobije više blagodati u životu, da li će moći da dobije stotinu puta više u svetu koji dolazi, i tako dalje. To su stvari za kojima on traga u Božjim rečima. Stoga, sa koje god tačke gledišta posmatrali to pitanje, antihristi nikada Božje reči ne smatraju istinom, niti misle da su Božje reči istina i da čovečanstvo treba da ih prihvati. Njihov stav prema Božjim rečima je da žele da ih iskoriste da zadobiju željene blagoslove i odredište. Žele da iskoriste Božje reči kao odskočnu dasku da dobiju stvari kojima streme i da ostvare svoje ciljeve. Sudeći po njihovom stremljenju, putu kojim idu i njihovom stavu prema Božjim rečima, ti ljudi su gomila bezvernika, gomila oportunista. Kada antihristi u Božjim rečima ne uspeju da pronađu željene koristi i odredište ili kad ih, u procesu proučavanja Božjih reči, razočaraju Božje reči o izgledima i sudbinama ili Božja obećanja data čovečanstvu, pa uvide da njihove želje ne mogu da budu ispunjene, oni bez ustručavanja i bez oklevanja odlažu Božje reči koje su držali u rukama, odriču se Boga i napuštaju Ga, i počinju da žive život kakav žele. Ne dolaze pred Boga da prihvate Njegovo spasenje. Kada čitaju Božje reči, ne smatraju ih istinom, već žele da ih upotrebe za postizanje svojih ličnih ciljeva i udovoljavanje svojim ličnim željama i ambicijama. Stoga neumorno pretražuju Božje reči ne bi li u njima otkrili svoj ishod i odredište. Pretražuju šta Bog kaže o nesrećama, Njegove objave o tajnama, Njegove objave o napretku ljudskog roda i neke zakulisne informacije o Njegovom delu. To je jedini sadržaj do kojeg im je stalo. Ne zanima ih ništa izvan opsega tog sadržaja. Često čak i preziru i opiru se nekim od zahteva koje Bog postavlja pred iskvareno čovečanstvo. Osećaju odbojnost čak i prema Božjem razotkrivanju iskvarenog čovečanstva. Često nalaze mane izrazima i tonu koji se koriste u Božjim rečima i pokušavaju u njima da nađu nešto što mogu da upotrebe protiv Boga. Kada, na primer, Bog ljude razotkrije kao „kurve” i „prostitutke”, oni će reći: „Kako to mogu da budu božje reči? Bog ne bi tako govorio! Bog treba da govori prefinjeno, nežno i obzirno.” Kada, pak, čuju pojedine Božje reči koje nisu u skladu sa ljudskim predstavama, nisu u skladu sa ljudskom gramatikom i nisu u skladu sa konvencionalnim načinom razmišljanja iskvarenih ljudskih bića, onda misle: „To nisu božje reči, bog ne bi tako govorio! Bog je tako uzvišen, veliki i nedokučiv, kako bi onda njegove reči mogle da budu tako obične? Kako bi mogle da budu u takvom neskladu sa konvencionalnim načinom razmišljanja? Ako su božje reči istina, treba da budu izgovorene na takav način da ih svi veoma cene i obožavaju i da im se dive. Treba da budu nedokučive – takve treba da budu božje reči!” Oni imaju razne predstave, razne granice, pa čak i razne zahteve u vezi sa Božjim rečima. Na osnovu tih zahteva i granica se vidi da je suština antihrista isto što i suština Sotone. Njihov stav prema Bogu i Božjim rečima je da istražuju, da pružaju otpor, da donose sud, da traže nešto što mogu da upotrebe protiv Boga i da pronalaze mane. Ne ulažu nikakav trud u istinu u Božjim rečima, niti joj se pokoravaju, prihvataju je ili upražnjavaju. Stoga je suština antihrista – suština Sotone i zlih duhova. Kako se antihristi ophode prema Božjim rečima, tako se ophode i prema Bogu. Božje reči predstavljaju Samog Boga. Sve istine koje je Bog izrazio predstavljaju Njegovu narav, Njegovu suštinu i, štaviše, Njegov identitet i status. Bez obzira na to da li te reči izražava Božje telo ili Božji Duh i bez obzira na sadržaj koji On izražava, te reči bez ikakve sumnje predstavljaju Boga. Stoga, kada antihristi istražuju i analiziraju Božje reči i razvijaju predstave o njima, to je isto kao da razvijaju predstave o Bogu. Oni proučavaju Boga. Oni ne veruju Božjim rečima i ne prihvataju ih, što znači da oni ne veruju ni da Bog postoji, svakako ne veruju da su Božje reči istina, a još manje su sposobni da se pokore Bogu. To je suština antihrista.

Neki kažu: „Ovaploćeni bog je isuviše beznačajan i običan. Njegove reči i postupci me često navode da razvijem predstave i uopšte nisu u skladu sa onim što sam zamišljao. Vidim da je ovaploćeni bog tek običan čovek. On ne predstavlja boga, pa ma koliko istina izrazio u svojim rečima i delu, on nije poput boga.” Odakle dolaze te reči? Šta one predstavljaju? Zar ne predstavljaju Sotonu? Sotona od početka do kraja nikada nije priznao Božji identitet i status. Nikada nije poverovao da su Božje reči istina i svakako ih nikada nije prihvatio. Stoga, kada Sotona govori sa Bogom, on želi da bude na ravnoj nozi sa Njim. Priča sa namerom da Boga izvrgne ruglu i ismeje, da Ga prevari, a u njegovom srcu nema mesta za Boga. A stvari koje antihristi rade i reči koje izgovaraju potpuno su iste kao i Sotonine reči i dela. Njihova je suština ista, osim što je Sotona za ljudski rod nevidljiv, dok su antihristi vidljivi i opipljivi; oni su Sotone obučene u ljudsku kožu. Da nisu Sotone, ne bi bili u stanju da rade i govore takve stvari. Sotona često laže, pa veruje da su i Božje reči – laži. Sotona često vara ljude i nepošten je, lažljiv i rđav, pa veruje da i Bog isto tako govori. Ma šta Bog rekao, antihristi će uvek nešto dodati Njegovim rečima, pripisaće im neko svoje značenje i proizvoljno će ih objašnjavati. Oni, štaviše, misle da neke Božje reči nisu tako briljantne kao njihove, da nisu na njihovom nivou i da ne ispunjavaju njihove visoke standarde, te da nisu dovoljne da osvoje iskvareno čovečanstvo. Stoga žele da nekim ljudima predoče sredstva, ton i sadržaj Božjih reči, da bi ih analizirali i doneli sud o njima, a još više zato da bi ih kritikovali i osudili. Koji je njihov cilj kada to rade? Dok slede Boga, oni jedva čekaju da zadobiju izglede i sudbinu koje žele od ovog Boga i čekaju da zadobiju odredište koje žele od ovog Boga. Pa zašto se onda ipak tako ponašaju? Ne skaču li tako sami sebi u usta? Postoji samo jedan razlog zašto to rade. To je činjenica da su, u njihovim očima, reči koje takav Bog izgovara isuviše proste i obične – i Njegova dela su isuviše obična. Takav Bog nije onaj kojeg oni žele da poštuju, niti onakav kakvog su zamišljali, i On nije u skladu sa njima. Ako slede takvog Boga, njihovo odredište i njihovi izgledi i sudbina mogli bi da se izjalove. Stoga oni žestoko prkose takvom Bogu. Donose sud o Njemu, podrivaju Ga i pokušavaju da sabotiraju, ometu i upropaste Njegovo delo, kako On ne bi uspeo da ga obavi. Tada će njihov cilj biti ostvaren. Neki kažu: „Ako ostvare taj svoj cilj, zar neće onda ostati bez odredišta?” Takva vrsta ljudi jednostavno ne priznaje da Bog postoji niti priznaje Božje ovaploćeno telo, a kamoli činjenicu da Njegovo delo upravljanja spasava čovečanstvo. Oni se jednostavno klade i kockaju. Ako ovaj Bog zaista bude svrgnut, oni će moći da rade šta god hoće i neće više morati da trpe takve nedaće u Božjoj kući. Onda će moći u miru da se vrate svetu, rđavim trendovima i onome što oni nazivaju normalnim životom. Neće morati da trpe nikakve nedaće, neće morati da prođu ni kroz kakvo pročišćenje, a svakako neće morati da trpe sud i grdnju Božjih reči. Sve to će prestati da postoji, a svet će nastaviti svojim uobičajenim tokom. To je ono za čim oni u svojim snovima čeznu. Zar takvi ljudi nisu loši? Koji je koren njihove zloće? (Njihova suština je Sotona, pa mrze Boga.) U stvari, ti antihristi, zli demoni, u dubini svojih srca, u svom duhu, osećaju – znaju kako Bog gleda na ljude poput njih. Bog mrzi ljude poput njih. Oni su u neskladu sa Bogom. Bog prezire njihovu ljudskost i priroda-suštinu. I zato, ma koliko se trudili i ma koliko želeli da zadobiju blagoslove, njihov konačni rezultat neće zavisiti od njihove volje. Oni ne mogu da promene činjenice. Oni su u neskladu sa Bogom. Oni su u neskladu sa Božjim rečima. U neskladu su sa Hristosom. Pa kako će na kraju završiti? Osuđeni su na propast. U srcu imaju neko nejasno razumevanje tog rezultata, pa zašto onda i dalje ostaju u Božjoj kući? Jednostavno nisu spremni da se odreknu tako dobre prilike da zadobiju blagoslove, pa žele da stave stvari na kocku: „Ako se na ovo budem kladio, možda još uvek mogu da zadobijem blagoslove. Možda još uvek mogu da se provučem i da preživim. Možda ću, ako bog bude neoprezan i ne bude pazio, moći da se provučem kroz vrata carstva nebeskog.” Gajeći te puste želje o neodređenim mogućnostima, oni ostaju u Božjoj kući i puštaju da ih voda nosi, ali njihova tačka gledišta i njihov stav prema Bogu nikada se ne menjaju. Oni preziru Božje reči, preziru istinu i preziru sve pozitivne stvari.

Bog od ljudi zahteva da budu pošteni. Neki, kada to čuju, misle: „Zar to nije vrlo nizak kriterijum? Već godinama verujemo u boga, zašto nam sada govori da ’budemo pošteni’? Ako je to reč božja, onda treba da bude duboka, treba da bude što uzvišenija, što nepristupačnija, što više izvan čovekovog dohvata. Potrebna su nam viša zahtevana merila, a ne ovi obični, beznačajni zahtevi po niskim merilima.” Takvi ljudi ne razumeju šta je istina-stvarnost. Kad oni koji ne razumeju istinu čuju te reči, oni se uznemire, ali kroz razgovor u zajedništvu, iskustvo i određeno vreme prolaska kroz te stvari, shvate da su te Božje reči upravo ono što je ljudskim bićima potrebno. Zašto su one potrebne ljudskim bićima? Sotona je čoveka iskvario do srži, tako da nijedan čovek nije pošten; ovaj svet je pun laži, a isto to se može reći i za one koji veruju u Boga. Svakog dana, ljudi izgovaraju jednu laž za drugom; govor im je dupke pun Sotoninih laži i prevara. Stoga je Bog postavio čoveku taj najjednostavniji i najjasniji zahtev: budi pošten. S vremenom i iskustvom, ljudi razvijaju razumevanje Božjih reči i shvatanje Njegovih zahteva i namera; pod vođstvom i smernicama Njegovih reči, oni postepeno uviđaju koliko su Njegove reči praktične, kako treba razumeti i ući u svaku pojedinu Njegovu reč, kako nijedna Njegova reč nije prazna, da su čovečanstvu potrebne sve Njegove reči, kako Bog vrlo temeljno razume ljude i u stanju je da ih prozre i da vrlo dobro razume njihovu iskvarenost. To je put koji prelazi običan čovek. Ali kada antihrist vidi tu rečenicu u kojoj Bog od ljudi zahteva da budu pošteni, on se prema njoj odnosi sa prezirom, podsmehom, sarkazmom, pa čak i otporom. Pošto razvije mišljenje o toj rečenici, on je potisne u pozadinu svog uma, njegov prezir prema Bogu raste i on na Njega i Njegovu reč gleda sa sve većom nadmenošću, do tačke kada više čak ni ne proučava Njegovu reč. Kada neki ljudi govore o svojim iskustvima sa otkrivanjem svoje lažljive naravi i o tome kako su se pokajali i pokušali da budu pošteni, u umu takvog antihrista rađaju se otpor, odbojnost i prezir. Ne samo da odbija da prihvati to što ti ljudi govore, već oseća otpor i odbojnost prema iskustvenom znanju o kojima ta braća i sestre u zajedništvu razgovaraju, do te mere da oseti mržnju i prezir prema svakom ko više razgovara u zajedništvu i poseduje bolje znanje. Misli: „Vi ste budale. Bog vam kaže da budete pošteni i vi to uradite. Kako možete da budete tako poslušni? Zašto ne slušate reči koje ja izgovaram? Gledajte me – niko od vas ne zna kakvo je moje istinsko stanje, niko ne zna koliko sam lažljiv i oštrouman. I neću vam ni govoriti o tim stvarima; zar mislite da zaslužujete da ih čujete?” To je stav koji on ima prema Božjem zahtevu; ne samo da odbija da ga prihvati, već mu i pruža otpor i osuđuje ga. Zar to nisu ispoljavanja bezvernika? To su standardni bezvernici. Spolja gledano, takvi ljudi nisu otvoreno osudili reč Božju, nisu bacili knjige Njegovih reči u peć da izgore. Oni izvana svaki dan čitaju Božju reč, slušaju propovedi i razgovaraju u zajedništvu na okupljanjima, ali u stvari, u dubini njihovih srca rodili su se duboka odvratnost, otpor i odbijanje Božje reči. Drugim rečima, u istom trenutku kada su razvili predstave o Božjoj reči, oni su je već odbacili. Neki će reći: „Jesu li ti antihristi odbacili Božju reč još pre nego što je On te stvari izgovorio?” U tom trenutku oni je još nisu bili odbacili. Zašto nisu? Zato što su imali mnoge predstave i uobrazilje o Bogu na osnovu kojih su Ga cenili, divili Mu se i smatrali Ga velikom osobom. Ali kada je Bog izrazio Svoje reči, njihov pogled na Njega se potpuno promenio, pa su rekli: „Reči koje bog izgovara su u stvari tako obične! Tako su jednostavne, jasne, tako ih je lako razumeti: i ja umem tako da govorim! Zar ne kažu svi da je bog veliki? Zašto bi nam onda rekao da budemo pošteni? Ako je bog stvarno tako veliki, ako je istinski uzvišen, ne bi trebalo ljudima da postavlja tako male i skromne zahteve!” Kada su pročitali Božju reč i osetili da je plitka, da ne odgovara ljudskim predstavama i da se ne slaže sa veličanstvenom slikom i identitetom Boga, razvili su predstave o Božjim rečima. Dok su stvarali te predstave, u pozadini se pojavila duboka odvratnost prema Božjim rečima, nakon čega su se, u dubinama njihovog srca, nasipi koji su držali bujicu njihove uobrazilje i predstava o Bogu srušili do temelja. Koji je rezultat tog rušenja? Taj da su oni iz dubine srca odbacili i osudili Božju reč. Šta, dakle, antihristu prolazi kroz glavu dok ljudi propovedaju Božju reč? On je kao posmatrač koji posmatra sa strane. Kada čuje nekog kako hvali Božje reči ili u zajedništvu razgovara o svom iskustvu Božjih reči, taj antihrist se i onda ponaša kao posmatrač, posmatra sa strane i nikada u dubini srca ne kaže „Amin”. Ponekad se čak i podsmeva ljudima, pa govori: „Šta si dobio od toga što si pošten? Iako se trudiš da budeš pošten, nije izvesno da će te bog spasiti niti da ćeš biti blagoslovljen. Vrlo malo ljudi će zadobiti blagoslove. Ako ja ne dobijem blagoslove, onda ih ni bilo ko od vas neće dobiti!” Antihristova priroda-suština je neprijateljski nastrojena prema Božjoj reči i prema Samom Bogu i antihrist zbog toga nije u stanju da prihvati Božju reč, a još manje da joj se pokori. A ako ne prihvati Božju reč i ne pokori joj se, može li steći iskustvo Božje reči? Ne može, pa o kakvom, dakle, ličnom znanju on govori? Sve su to samo uobrazilje, pretpostavke, doktrine i teorije, a ponekad i tek lepe reči koje on ponavlja, a čuo ih je od drugih ljudi, pa je stoga nemoguće da se u njemu rodi ikakvo iskustvo ili znanje Božjih reči. Dakle, usled raznih stavova koje antihristi gaje prema Bogu i Njegovoj reči, i usled njihove priroda-suštine, bez obzira na to da li oni do danas veruju u Boga već 10 ili 20 godina, ili još duže od toga, nikada od njih nećeš čuti i nikada u njima nećeš videti nikakvo iskustvo Božje reči, a kamoli i najmanje znanje o Bogu. Od njih nećeš čuti ništa o tome kako su imali predstave o Bogu i kako su Ga pogrešno razumeli, kako su prosvećeni kada ih je On razotkrio i kako su na kraju došli do toga da prevaziđu svoje pogrešno razumevanje Boga i da više ne gaje predstave o Njemu. Oni još nemaju to iskustvo niti to znanje. To je razlog zašto antihristi ne mogu da zadobiju istinu niti da govore o ikakvom ličnom iskustvu ili znanju, ma koliko truda uložili u proučavanje Božje reči. Oni samo prate čitanje i učenje napamet nekih poznatih odlomaka Božje reči koje braća i sestre često citiraju; otaljavaju i rade što i ostali, a zatim nastavljaju da razmišljaju isto kao što su uvek razmišljali. Oni ne razrešavaju predstave o Bogu koje se u njima pojave, niti sukobe i probleme do kojih dolazi između njih i Boga, ma koliko oni značajni bili. Te predstave i ti problemi uvek ih prate naokolo. Kakve su posledice toga što oni ne rešavaju te probleme? Ozlojeđenost u njihovim srcima se sve više produbljuje, a njihova mržnja prema Bogu sve više raste. Ako tako nastave, kakve će biti posledice što duže budu verovali u Boga? Mogu li ta nagomilana ozlojeđenost i predstave da ih navedu da dignu ruke od svojih izgleda, sudbine i namere da zadobiju blagoslove? (Ne mogu.) Ako ti problemi ne budu rešeni, kakav će biti konačni rezultat? (Oni će eksplodirati.) Reč „eksplodirati” je prilično jasna. Kako će to eksplodirati? Koliko načina ima da se eksplodira? (To me podseća na neke Božje reči koje sam ranije pročitao: „Čak i za samo jednu noć, oni od nasmejane, ’dobrodušne’ osobe postanu dželat svirepog izgleda, neočekivano” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”).) Kako dolazi do toga da se oni pretvore u ubice? Kada se njihova želja da zadobiju blagoslove izjalovi, oni prestaju da rade stvari u rukavicama, pa kažu: „Nikome od nas neće biti lako, tako da ja ne moram ovo da prikrivam ni da sakrivam – ja u boga verujem samo da bih stekao blagoslove. Da sam znao da neću steći blagoslove, već bih odavno otišao!” Izgovaraju sve reči koje su im u srcu bez straha od osude. Zašto se ne boje osude? Kako to da su u stanju da odbace svaki privid uljudnosti i da eksplodiraju? Tako što više neće da veruju i žele da odu. Sve te godine trpe poniženja i nedaće zarad svojih ciljeva, praktično deluju u skladu sa tim strategijama i koriste ih kao svoju duhovnu podršku. Danas, kada vide da nema nade da steknu blagoslove, osećaju da mogu slobodno da odbace svaki privid uljudnosti i da otvoreno kažu: „Ja sam samo bezvernik. Ne volim pozitivne stvari. Volim da stremim ovozemaljskim stvarima i volim rđave trendove. Kažu da su božje reči istina i da mogu da promene ljude i da ih spasu. Zašto ja to nisam video? Zašto ja to ne mogu da doživim ni da osetim? Šta je božja reč promenila u ljudima? Mislim da božje reči nisu ništa. Samo jedna stvar donosi najopipljivije koristi, a to je da će oni koji slede boga biti blagoslovljeni i da će ući u carstvo nebesko. Te reči su istinite. Ja ne bih verovao u boga da nije te mogućnosti da zadobijem blagoslove! Gde je bog? Ako bog može da spase ljude, zašto je bio razapet na krst? On nije bio kadar ni sebe da spase!” Kažu ono što stvarno misle – zar se u tome ne otkriva njihova demonska strana? Kada eksplodiraju, predstave i ozlojeđenost koje su se u njima godinama gomilale izlivaju se iz njih. To antihristi konačno pokazuju svoje pravo lice.

Ima nekih antihrista koji često govore ovakve stvari: „Odrekao sam se porodice i karijere, previše sam truda uložio i toliko sam propatio u svojoj veri u boga, a šta sam za to dobio? Zar bog nije bog koji ljude blagosilja? Zar bog nije bog koji ljudima daje blagodati? A šta sam ja dobio?” Bog je čoveku podario toliko istina i dao je toliko mnogo a da ništa nije tražio zauzvrat; iako mu se ljudi toliko suprotstavljaju i toliko se protiv Njega bune, On se toga ne seća i ipak dolazi da spase čoveka. Antihristi ne vide koliko je čovek dobio od Boga. Na šta oni uopšte misle kada kažu: „Šta sam ja dobio?” (Na blagoslove.) Antihristi žele sve. U stanju su da se svega odreknu da bi verovali u Boga i sledili Ga, pa misle da će, ako to učine, imati šanse da uspeju i da će to biti vredno njihovog truda. Odriču se sveta i svojih izgleda, a zauzvrat žele da u budućnosti poseduju čitav svet. Ono što žele zauzvrat mora da bude vrednije od stvari kojih su se odrekli. Mora da bude vrednije od tih stvari i da im obezbedi veće prednosti; samo onda će izvršiti tu razmenu. Mislite li da antihristi, kada eksplodiraju, te reči izgovaraju u trenutku besa? (Ne.) Oni definitivno te reči dugo drže u sebi pre nego što konačno eksplodiraju iz njih. Posle toga se razotkriva sve što su antihristi tokom godina mislili i sve čemu su stremili, sve njihove maske bivaju strgnute. Koja je glavna poenta toga što govore? „Sve sam te godine verovao u boga i sledio ga, a šta sam dobio?” Ono što oni žele da dobiju nije istina. Oni ne žele istinu. Ne žele život, ne žele promenu naravi, ne žele Božje spasenje. Misle da su savršeni i ne žele da dobiju te stvari. Žele da dobiju nešto dodatno, neke veće blagoslove od onih koji se mogu zadobiti u ovom svetu. To jest, žele da zamene ovozemaljske stvari kojih su se odrekli za blagoslove koje je Bog obećao. Žele od Boga da prime najveći blagoslov. Kada vide da ne mogu da ostvare svoje želje i da je svaka nada izgubljena, moraju da odustanu. Ali kada dođe vreme za to, s obzirom na njihovu narav, hoće li biti u stanju da se na tome zaustave? Neće. Ima porodica čiji su svi članovi vernici, a među njima se pojave i antihristi. Kada ti antihristi vide da neće zadobiti blagoslove, počinju da ometaju svoju porodicu da bi je sprečili da veruje. Da li je to i dalje porodica? U smislu spoljnog fizičkog ili krvnog srodstva, to je uža porodica. Ali kada pogledamo put koji sledi svaki od članova, iako svi veruju u Boga više od deset godina, neki se otkrivaju kao antihristi, neki streme ka istini i sasvim dobro obavljaju svoje dužnosti, a neki streme ka istini u prosečnoj meri – čime se razotkrivaju njihove priroda-suštine. Naravno, najgori od njih su antihristi, koje bi čovek trebalo da odbaci, a Božja kuća da izopšti. Je li to, dakle, porodica? Jesu li prave porodice takve? To uopšte nisu iste vrste ljudi! Neki ljudi toliko godina žive sa đavolima, a i dalje ih smatraju članovima porodice. Ne mogu da dignu ruke od njih i budalasto veruju da su to njihovi najdraži. Kakvi su to najdraži? Kada se antihristi pokažu, oni se upuštaju u razne vrste zlodela. Mogu čak i progoniti prave vernike u svojoj porodici. Što je još gore, mogu predati članove svoje porodice rđavim vlastima. Neki roditelji izdaju svoju decu, a neka deca izdaju svoje roditelje. Ma koliko blizak ili intiman bio njihov odnos sa tim ljudima, antihristi ne prezaju ni od čega. Pošto su antihristi kadri da izdaju i progone istinske vernike iz svoje porodice, zar to ne znači da su oni neprijatelji? (Znači.) Kada se u crkvi pojavi jedan ili dva antihrista, to je za braću i sestre opasno. Čim antihristi vide da neće zadobiti blagoslove, oni dignu ruke od sebe, zaborave na posledice, prestanu da rade stvari u rukavicama i počinju da misle o tome kako da ometu drugu braću i sestre. Neka braća i sestre su slabi, malog su rasta i ne razumeju istinu. Antihristi toj braći i tim sestrama pokažu neke neosnovane glasine na internetu, pa onda raspire požar dodajući sopstvena ulepšana objašnjenja, čime tu braću i sestre ometu, navedu na stranputicu i na kraju upropaste. Naravno, neka braća i sestre su pronicljivi i antihriste odmah prepoznaju. Ako se sa njima obračunaju javno, to će izazvati nevolje, tako da je dovoljno da samo nađu mudar način da ih izoluju, kako više ne bi mogli druge da ometaju i gnjave. Kada ima posla sa Sotonama, čovek mora da postupa mudro.

Antihristi veruju u Boga i slede Ga zarad svojih izgleda i sudbine. Uhvate se za svoju želju za blagoslovima i donose svoje ambicije u Božju kuću, gde čitaju, prihvataju i propovedaju Božju reč. U Božjoj kući čine ustupke, podnose poniženja i trpe sve vrste nedaća zarad svojih izgleda i sudbine. Nakon mnogo godina čekanja i posmatranja, kada im se nade izjalove, oni napuštaju crkvu i Božju kuću i zbog svojih izgleda i sudbine, zato što njihova želja i namera da zadobiju blagoslove ne može da se ostvari. Kakav je ishod tih ljudi? Oni će biti uklonjeni. A zašto će biti uklonjeni? Da li Bog odlučuje da ih ne spase od trenutka kada uđu u Njegovu kuću, ili oni imaju nekakve svoje probleme? (Imaju svoje probleme.) Kada antihristi uđu u Božju kuću, oni se stope sa okolinom i sakriju poput kukolja u žitu. Neki kažu: „Ali zar Bog to ne zna?” Bog to zna; Bog sve to proučava. Takvi ljudi nisu kadri da se promene. Čak i ako su pročitali sve Božje reči, čak i ako su čitali o tajnama, o čovekovom odredištu i o raznim ljudskim iskvarenim naravima koje je Bog razotkrio i druge slične reči, od toga nema nikakve koristi, jer oni ne prihvataju istinu. Reči koje je Bog izgovorio upućene su čitavom čovečanstvu. One ni od koga nisu skrivene i svima su date u podjednakoj meri. Svako može da pročita i da čuje Božje reči, ali antihristi, na kraju, nikada ne mogu da ih steknu, baš zato što su antihristi, đavoli i Sotone. Sotona se nije promenio ni posle toliko godina pored Boga, pa zar ne bi isto važilo i za antihriste? Čak i ako ih nateraš da svaki dan čitaju Božju reč, oni je neće steći, jer su antihristi i imaju suštinu antihrista. Antihriste je nemoguće naterati da se odreknu sopstvenih interesa, izgleda i sudbine. To je kao da probaš da nateraš prase da se popne na drvo. To je nemoguća misija. Antihristi žele da vide trenutne koristi, a žele da vide i večne koristi u budućnosti. Ako ne mogu da ostvare ili da ispune jedan od ta dva cilja, odmah će postati neprijateljski raspoloženi i mogu u bilo kom trenutku otići. Antihristi čitaju između redova Božjih reči, slušaju njihov ton i intonaciju, pokušavaju da pogode značenje i nameru Njegovih reči, kako bi odmerili te razne koristi do kojih im je stalo i koje žele da pribave. Hoće li im biti moguće da razumeju istinu, kada Božjoj reči prilaze sa tim stavom? (Neće.) Stoga se antihristi, u svakom slučaju, protive i smrtni su neprijatelji Bogu i Njegovoj reči. Neki kažu: „Taj i taj je bio baš dobar. Zašto li se sad ovako ponaša? Pošto su sa njim u zajedništvu razgovarali o Božjoj reči, rekao je da razume i obećao da će vredno raditi da ispuni svoje dužnosti, pa zašto onda nije u stanju da se promeni?” Ja ću ti reći istinu. Ne samo da on sada ne može da se promeni – on se ni u budućnosti neće promeniti. Zašto je to tako? Zato što nema nameru da se promeni. Razmisli o tome: ako vuk ne može da nađe ovcu da je pojede, kada bude umirao od gladi, ponekad će pojesti par zalogaja trave i popiti malo vode da utoli glad. Ali znači li to da mu se priroda promenila? (Ne znači.) Isto tako, kada antihrist ne čini nikakvo zlo i privremeno prikazuje neka dobra ponašanja, to ne znači da se on promenio ili da je prihvatio istinu. Čim bude ozbiljno orezan na način koji se dotiče njegove moći i njegovog statusa, pa vidi da nema nade za njega – da će sigurno biti uklonjen – on će odmah postati negativan i dići ruke od svog posla, a na svetlost dana će izaći njegovo izvorno, pravo lice. Ko može da promeni takve ljude? Bog ne planira da ih spase, On samo koristi činjenice da ih razotkrije i ukloni. Stoga svi moraju te Sotonine sluge da raspoznaju i odbace.

Raspoznati antihrista isto je kao i raspoznati zlog čoveka i Sotonu, a detaljno analizirati antihrista isto je kao detaljno analizirati nevidljivog Sotonu i đavole. Antihristi koje danas detaljno analiziramo vidljivi su čoveku. Možeš da vidiš šta rade i da čuješ šta govore; možeš da vidiš sva njihova ispoljavanja i da dokučiš njihove namere. Sotonu i đavole iz duhovnog carstva ne možeš ni da vidiš ni da dodirneš, tako da će oni za tebe uvek biti samo koncept i naziv. Ali antihristi koje danas detaljno analiziramo su drugačiji. To su živi đavoli i Sotone. To su opipljivi đavoli i Sotone od krvi i mesa. Ti đavoli i Sotone suprotstavljaju se Bogu i odbacuju Ga u duhovnom carstvu i osećaju odbojnost prema svakoj reči koju je On izgovorio. Oni nastavljaju da rade te stvari i kada dođu u crkvu. I dalje se suprotstavljaju Božjim rečima, osećaju odbojnost prema njima i odbacuju ih kao i ranije. Često čak i preziru Božje reči. Ukoliko dolazi iz Božjih usta, čak će i najmanja stvar dati povoda mnogim pitanjima u njihovom srcu. Istraživaće je, analizirati i obrađivati u svom umu. Stoga, za antihriste, Božje reči nisu predmet njihove vere. Oni nikada neće verovati u Božje reči. Ma kako praktične, istinite ili verodostojne Božje reči bile, oni u njih neće verovati. Stoga, sudeći po tim tačkama, zar antihristi nisu Božji neprijatelji? Zar njihova urođena priroda nije u neprijateljstvu sa istinom? Takvi ljudi su rođeni neprijatelji Boga, rođeni su sa odbojnošću prema istini. Oni se prema Božjim rečima nikada neće odnositi kao prema istini, niti će ih se držati kao istine. Božje reči takve ljude, zbog njihove suštine, njihovih raznih ispoljavanja u odnosu na Boga i njihovih raznih stavova prema Božjim rečima, osuđuju, a Bog ih sa gnušanjem odbacuje. Pa hoće li onda moći da dobiju najveću korist kojoj streme – svoje izglede i sudbinu? Nikada. Stoga, kome Bog govori o obećanjima i blagoslovima koje je podario čovečanstvu i o odredištu koje je za čovečanstvo pripremio? Hoće li i antihristi moći da uzmu učešća u tome? (Neće.) Predivno odredište o kojem Bog govori i koje čovečanstvu obećava, dato je predmetima Božjeg spasenja, ljudima koji veruju u Božje reči i prihvataju ih kao istinu. Ono nije dato antihristima, koji su prema Bogu neprijateljski nastrojeni i posmatraju Njegove reči kao laži nekog varalice.

11. april 2020. godine