II. Interesi antihrista

D. Njihovi izgledi i sudbina

Prošlog puta smo u zajedništvu razgovarali o četvrtoj stavci interesa antihrista: njihovi izgledi i sudbina, koja je podeljena na još pet stavki. Molim vas da prvo pogledate tih pet stavki. (1. Kako se antihristi odnose prema Božjim rečima; 2. Kako se antihristi odnose prema svojoj dužnosti; 3. Kako se antihristi odnose prema orezivanju; 4. Kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja”; 5. Kako se antihristi odnose prema svom statusu u crkvi.) Prošli put smo razgovarali o prvoj stavci, „Kako se antihristi odnose prema Božjim rečima”. Pre svega, upotrebili smo reč „proučavati” da bismo razotkrili jedan od primarnih stavova antihrista prema Božjim rečima. „Proučavanje” je prvi i osnovni stav ljudi kao što su antihristi u odnosu na Božje reči. Oni se prema Božjim rečima uopšte ne odnose sa stavom prihvatanja niti pokornosti, već ih, naprotiv, ispituju. Nikako ne prihvataju Božje reči, ne smatraju ih istinom niti putem kojeg ljudi treba čvrsto da se drže i ne odnose se prema njima sa stavom traganja za istinom i prihvatanja istine. Naprotiv, njihov cilj su uvek sopstvene želje i ambicije, sopstveni izgledi i sudbina, pa u Božjim rečima traže odredišta, izglede i sudbinu kakve žele. Jedan od primarnih stavova u njihovom odnosu prema Božjim rečima je to da ih u svim stvarima povezuju sa svojim izgledima i svojom sudbinom. Sudeći po njihovim stavovima prema Božjim rečima, priroda-suština te vrste ljudi je da oni Božjim rečima u stvari ne veruju, ne prihvataju ih i ne pokoravaju im se, već ih ispituju i analiziraju, tražeći u njima blagoslove i koristi da bi se domogli što veće prednosti. Sudeći po njihovom stavu prema Božjim rečima, koliko oni veruju u Boga? Imaju li istinsku veru u Njega? Sudeći po njihovoj suštini, oni nemaju istinsku veru u Boga. Kako to, onda, da su ipak u stanju da drže Božje reči i da ih čitaju? Sudeći po njihovoj priroda-suštini, njihovim namerama i željama, oni iz Božjih reči ne žele da zadobiju istinu i put promene naravi da bi na taj način postigli spasenje. Naprotiv, u Božjim rečima žele da tragaju za stvarima koje oni hoće. Za čim oni to tragaju? Tragaju za misterijama, tragaju za tajnama poznatim samo Nebu i tragaju za nekim uzvišenim doktrinama i dubokim znanjem. Stoga su, sudeći po stavu takvih ljudi prema Božjim rečima i po njihovoj priroda-suštini, svi oni preispoljni bezvernici. Žele samo dobro odredište, dobre izglede i dobru sudbinu. Ne prihvataju Božje reči s iskrenošću, već nastoje da u njima pronađu razne prilike i načine za dobijanje stvari koje žele, kao i da udovolje svojim željama i ambicijama da zadobiju blagoslove. Stoga ta vrsta ljudi nikada neće Božje reči posmatrati kao istinu, niti kao put kojeg mora da se drži. Ako se antihristi prema Božjim rečima odnose sa takvim stavom, kakav je onda njihov stav prema jednom od najtemeljnijih zahteva koje Božje reči postavljaju pred ljudski rod – zahtevu da vrše svoju dužnost kao stvorena bića? Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o drugoj stavci – kako se antihristi odnose prema svojoj dužnosti – i razotkrićemo ispoljavanja i stavove koje antihristi pokazuju dok vrše svoju dužnost.

2. Kako se antihristi odnose prema svojoj dužnosti

Antihristi se prema rečima Božjim ne ophode sa stavom prihvatanja i pokornosti, pa se, naravno, ni prema zahtevu u Njegovim rečima da ljudi izvršavaju svoju dužnost kao stvorena bića ne mogu odnositi sa stavom prihvatanja istine. Oni se, dakle, s jedne strane opiru dužnosti koju je Bog čoveku poverio i ne žele da vrše svoju dužnost, a sa druge se plaše da ne izgube priliku za sticanje blagoslova. To dovodi do jedne vrste transakcije. Kakva je transakcija u pitanju? Oni iz Božjih reči otkrivaju da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti mogu biti isključeni, da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti kao stvorena bića neće imati priliku da zadobiju istinu i da ljudi koji ne vrše svoje dužnosti kao stvorena bića mogu u budućnosti izgubiti svoje blagoslove u carstvu nebeskom. Šta sve to znači? Znači da će čovek koji ne vrši svoju dužnost neminovno izgubiti priliku da stekne blagoslove. Kada antihrist dobije te informacije iz Božjih reči i iz brojnih razgovora u zajedništvu i propovedi, u dubini njegovog srca javlja se želja i interesovanje za obavljanjem svoje dužnosti stvorenog bića. Da li ta želja i to interesovanje pokazuju da je on u stanju da se iskreno dȃ Bogu i da iskreno vrši svoju dužnost? Sudeći po priroda-suštini antihrista, vrlo je teško doći do tog zaključka. Šta ih, onda, nagna da izvršavaju svoju dužnost? U svačijem srcu trebalo bi da postoji iskaz o tome i u tom iskazu treba da postoje neke posebne priče. Kako, dakle, izgleda ovaj zapis u srcu jednog antihrista? On pravi veoma fine, tačne, precizne i marljive proračune, tako da to nije neki zbrkan račun. Kad odluči da izvršava svoju dužnost, on prvo kalkuliše: „Ako ću sada da izvršavam svoju dužnost, moraću da odustanem od radosti zajedničkog života sa porodicom, moraću da dignem ruke od svoje karijere, kao i od svojih ovozemaljskih izgleda. Budem li te stvari ostavio kako bih izvršavao svoju dužnost, šta mogu da dobijem? Reči božje poručuju da, u ovom završnom dobu, oni koji mogu da sretnu boga, oni koji u božjoj kući mogu da izvršavaju svoju dužnost i oni koji mogu da ostanu do kraja jesu oni koji mogu da dobiju velike blagoslove. Pošto vidim da božje reči tako poručuju, pretpostavljam da bog to može da učini i da to ostvari prema ovim rečima. Onim ljudima koji mogu da izvršavaju svoju dužnost i koji za njega mogu da se daju, bog ujedno daje mnoga obećanja!” Proučavajući reči Božje, antihrist tumači mnoga obećanja koja je Bog u završnom dobu dao ljudima koji izvršavaju svoju dužnost, a time, povrh svojih ličnih uobrazilja i predstava stvorenih njegovom ličnom analizom i proučavanjem ovih reči, nastaje duboko zanimanje i impuls u pravcu izvršavanja njegove dužnosti. Zatim odlazi pred Boga da se moli, dajući svečane zakletve i zavete, i postaje rešen da sve napusti i da sve dȃ za Boga, da ovaj život posveti Njemu i odustane od sve telesne sreće i izgleda. Iako se moli na ovaj način i sve njegove reči deluju ispravno, ono o čemu duboko u sebi razmišlja poznato je samo njemu i Bogu. Njegove molitve i njegova rešenost deluju čisto, kao da to radi samo da bi ispunio Božji nalog, da bi izvršio svoju dužnost i udovoljio Božjim namerama, ali duboko u svom srcu on kalkuliše kako kroz izvršavanje svoje dužnosti može da dobije blagoslove i da pribavi stvari koje želi, i šta može da učini kako bi Boga naveo da vidi sve ono što je on platio i kako bi Ga duboko impresionirao onim što je platio i učinio, te bi Bog upamtio šta je on učinio i naposletku bi ga darovao izgledima i blagoslovima koje bi on poželeo. Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i na osnovu preduslova svojih prevelikih ambicija i želja. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: „Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.” Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. S obzirom na njihovo ponašanje i rešenost da trpe muke i plate cenu, ne bi trebalo da ostanu praznih ruku. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade. Kada čovek o drugima donosi sud i odnosi se prema njima na određeni način, on određuje ko su oni isključivo prema njihovom spoljnom ponašanju, količini njihove patnje i ceni koju plaćaju, a to je ozbiljna greška.

Antihristov stav prema svojoj dužnosti od početka je bio takav. On dolazi u Božju kuću da vrši dužnost sa ambicijama, željama i poslovnim transakcijama. To on u dubini svog srca računa i planira pre nego što izvrši svoju dužnost. Kakav je njegov plan? Kakva je srž i žiža njegove računice? Njegov je cilj da stekne blagoslove, da ima dobro odredište, a neki od njih čak i nastoje da izbegnu katastrofu. To je antihristova namera. Ispituje Božje reči iznova i iznova, ali ne može ni za živu glavu da vidi da su Božje reči sušta istina, da u Božjim rečima leži put primene i da Božje reči ljudima omogućuju da se pročiste, da ostvare promenu naravi i da dostignu spasenje. Ne može te stvari da vidi ma koliko se trudio. Bez obzira na to kako čita Božje reči, ono do čega mu je najviše stalo i na šta najviše polaže su ništa drugo do blagoslovi i obećanja Božjih darova za sve one koji zbog Njega napuštaju stvari, daju se, trpe teškoće i plaćaju cenu. Kada u Božjim rečima nađe ono što smatra središnjim i najvažnijim sadržajem, kao da je našao slamku spasa. Deluje mu da će zadobiti velike blagoslove i misli da je najblagosloveniji i najsrećniji čovek ovog doba. Stoga se, iz dubine duše, raduje: „Došao sam u ovaj život baš u pravom trenutku; niko od svih onih apostola i proroka svih doba nije sreo hrista poslednjih dana. Ja danas sledim hrista poslednjih dana, tako da ne smem da propustim priliku da steknem velike blagoslove. Ovo je prilika da budem nagrađen i da dobijem krunu! Nevernici neće biti te sreće, pa ma koliko uživali u ovom životu i ma koliko visok status imali, kada dođe doba velikih katastrofa, svi će biti uništeni. Stoga moram da se odreknem ovozemaljskih telesnih zadovoljstava, jer su te stvari, ma koliko ja u njima uživao, privremene i prolazne. Treba da gledam prema budućnosti i da steknem veće blagoslove i nagrade, veću krunu!” I tako on sebe, u srcu, upozorava: „Ma koliko patio i morao da trčim okolo, sa ma kakvim teškoćama se susretao, pa čak i ako me zarobe ili muče, moram da istrajem, istrajem, i samo istrajem u svom vršenju dužnosti! Ne smem da se obeshrabrim, moram da podnesem sva poniženja, da nosim teško breme i da istrajem do samog kraja. Mislim da će se ono što je bog rekao, da će ’onaj ko do kraja sledi sigurno biti spasen’ u mom slučaju zacelo ostvariti.” Jesu li bilo koje ideje i mišljenja u koje veruje i koje gaji u svom srcu u skladu sa istinom? (Nisu.) Ništa od toga nije u skladu sa istinom i ništa od toga nije u skladu sa Božjim rečima i Božjim namerama – sve su to računice i planovi za antihristove vlastite izglede i njegovu vlastitu sudbinu. Njega, u dubini duše, ne zanima nijedan od zahteva koji Božje reči postavljaju pred čovečanstvo; on se na njih ne obazire. On, u dubini duše, pruža otpor i s gnušanjem odbacuje razotkrivanje ljudskosti i zahteve koje pred njega postavljaju Božje reči, pa čak razvija i predstave, te kada te reči vidi – oseća prema njima otpor i neprijatno mu je, pa ih kasnije ne čita, već ih preskače. Kada je, pak, reč o opomenama, utesi, podsetnicima, milosti i saosećanju sa ljudskošću u Božjim rečima, nestrpljiv je i nespreman da ih prihvati i sasluša, pošto smatra da su te reči lažne. U svom srcu oseća otpor i s gnušanjem odbacuje Božje reči suda i grdnje i Njegovo delo kušnji među ljudima i nespreman je da ih prihvati, pa ih izbegava. Umesto toga, mnogo se interesuje samo za reči o Božjim obećanjima i blagoslovima za ljudski rod, pa ih čak i često čita da bi udovoljio nestrpljivoj želji svoga srca za sticanjem blagoslova, oran da odmah bude uznesen u carstvo nebesko i oslobođen svekolike patnje. Kada, tokom vršenja dužnosti, više nije u stanju da istraje i u njemu se pojave sumnje u to da može da stekne blagoslove, a njegova „vera” bude poljuljana, ili kada nema snagu volje pa želi da ustukne, on te reči čita i u njima nalazi motivaciju za vršenje svoje dužnosti. Nikada, čitajući poglavlja i pasuse Božjih reči, ne razmišlja o istini u njima i ne želi da doživi ni najmanji sud Božjih reči, a kamoli da sebe spozna i da jasno uvidi stvarnost duboke iskvarenosti ljudskog roda kroz Božje reči koje razotkrivaju njegovu iskvarenu suštinu. Oglušuje se i o Božje namere, zahteve i opomene koje On daje čovečanstvu, ne obazire se na njih i odnosi se prema njima s nepoštovanjem i ravnodušnošću. U dubini duše veruje: „To što bog govori i radi samo je formalnost; ko to može da prihvati? Ko to može da razume? Ko stvarno može praktično da deluje u skladu sa božjim rečima? Sve te božje reči su izlišne. Najrealnije je da ljudi vrše svoju dužnost u zamenu za blagoslove – nema ničeg realnijeg od toga.” I tako stalno nanovo traži put u Božjim rečima, a kada nađe taj put, gleda na vršenje dužnosti kao na jedini put za sticanje blagoslova. Eto to su namere, ciljevi i najskrivenije računice antihrista dok vrši dužnost. Koja ispoljavanja i razotkrivanja antihristi pokazuju dok vrše dužnost, a koja ljudima omogućavaju da vide da je suština takvih ljudi preispoljna suština antihrista? Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to nesumnjivo rade zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su, naravno, neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i oko kojih brinu danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihrista. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni.

U Božjim rečima postoje zahtevi za sve vrste ljudi i zahtevi i jasne izreke o svim vrstama dužnosti i rada. Sve te reči su zahtevi koje Bog postavlja pred čovečanstvo, a ljudi te zahteve treba da ispune, da ih praktično primenjuju i da ih ostvare. Kakvi su stavovi antihrista prema Božjim rečima i Božjim zahtevima? Zauzimaju li stav pokornosti? Zauzimaju li stav skrušenog prihvatanja? Ni slučajno. S obzirom na narav antihrista, kada oni dođu u Božju kuću da obavljaju dužnost, jesu li u stanju da to čine dobro i u skladu sa Božjim zahtevima i uređenjima Božje kuće? (Nisu.) Nisu, ni slučajno. Kada antihristi obavljaju dužnost, njihova prva misao nije da tragaju za načelima koja iz njihove dužnosti proizlaze, niti za onim što Bog zahteva, niti za pravilima kuće Božje. Oni se, naprotiv, prvo raspitaju da li će biti blagoslovljeni i nagrađeni za dužnost koju obave. Ako nije izvesno da će biti blagoslovljeni ili nagrađeni, oni nisu spremni da tu dužnost izvrše, a čak i ako to učine, učiniće površno. Antihristi nerado obavljaju svoju dužnost, samo da bi zadobili blagoslove. Raspituju se i da li će, obavljanjem ove dužnosti, moći sebe da istaknu i da postignu da ih drugi cene, kao i da li će Višnji ili Bog znati da oni obavljaju tu dužnost. Sve su to stvari koje oni uzimaju u obzir dok vrše dužnost. Prvo što žele da utvrde je koje će koristi imati od obavljanja dužnosti i da li mogu da budu blagoslovljeni. To im je najvažnije. Nikada ne misle o tome kako da budu obzirni prema Božjim namerama i da Mu se oduže za ljubav, kako da propovedaju jevanđelje i da svedoče o Bogu da bi ljudi zadobili Božje spasenje i našli sreću, a još manje nastoje da razumeju istinu ili tragaju za razrešenjem svojih iskvarenih naravi i proživljavanjem ljudskog obličja. O tim stvarima nikada ne razmišljaju. Misle samo o tome da li mogu da budu blagosloveni i da steknu korist, kako da nađu uporište, kako da zadobiju status, kako da ljude navedu da ih cene, te kako da se istaknu i da postanu najbolji u crkvi i u gomili. Uopšte nisu spremni da budu obični sledbenici. U crkvi uvek hoće da budu prvi, da njihova bude poslednja, da postanu vođe i da ih svi slušaju. Tek onda su zadovoljni. Vidite i sami da su srca antihrista puna takvih stvari. Daju li se oni iskreno Bogu? Obavljaju li iskreno svoju dužnost kao stvorena bića? (Ne obavljaju.) Šta, dakle, žele da postignu? (Da imaju moć.) Tako je. Kažu: „Što se mene tiče, ja u svetovnom životu želim sve da nadmašim. Moram da budem prvi u svakoj grupi. Odbijam da budem na drugom mestu i nikada neću biti samo nečiji pomoćnik. Želim da budem vođa i da moja bude poslednja u svakoj grupi ljudi u kojoj se nađem. Ako moja ne bude poslednja, upotrebiću sva raspoloživa sredstva da vas sve ubedim, da vas sve navedem da me cenite i da me izaberete za vođu. Kada steknem status, moja će biti poslednja i svi će morati da me slušaju. Moraćete da radite stvari kako ja kažem i moraćete da budete pod mojom kontrolom.” Ma koju dužnost antihrist obavljao, on će pokušati da se popne na visok položaj, položaj prvenstva. Nikada ne bi bio zadovoljan položajem običnog sledbenika. Čime je on to najviše ostrašćen? Da stoji pred ljudima, da izdaje naređenja, da ih kori i da ih tera da rade ono što on kaže. Nikada ne misli o tome kako da ispravno obavi svoju dužnost – a još manje, vršeći dužnost, traga za istina-načelima da bi sproveo istinu u delo i udovoljio Bogu. Naprotiv, razbija glavu pronalazeći načine da se istakne, da navede vođe da ga cene i unaprede, kako bi i sȃm postao vođa ili delatnik i vodio druge ljude. Po ceo dan razmišlja o tome i tome se nada. Antihristi ne žele da ih drugi vode, niti da budu obični sledbenici, a kamoli da mirno i bez pompe vrše svoju dužnost. Ma kakva bila njihova dužnost, ako ne mogu da budu u prvom planu i u središtu, da budu iznad drugih i da ljude vode, obavljanje dužnosti za njih postaje dosadno, a oni postaju negativni i počinju da zabušavaju. Bez tuđih pohvala i obožavanja, još im je manje zanimljivo da obavljaju dužnost i imaju još manje želje za tim. Ali ako, dok obavljaju dužnost, mogu da budu u prvom planu i u središtu stvari i da vode glavnu reč, osećaju se ojačano i podneće svaku teškoću. Uvek, kada vrše svoju dužnost, imaju lične namere i uvek hoće da se istaknu, kako bi udovoljili svojoj potrebi da druge pobede i zadovoljili svoje želje i ambicije. Dok obavljaju dužnost, osim što su veoma takmičarski nastrojeni – takmiče se da u svakom pogledu odskaču, da budu na vrhu, da budu iznad drugih – misle i o tome kako da zadrže svoj sadašnji status, ugled i prestiž. Ako se nađe neko ko njihov status i prestiž ugrožava, neće prezati ni od čega i bez milosti će ga zbaciti sa položaja i rešiti ga se. Koriste čak i najpodlija sredstva da savladaju ljude koji su u stanju da streme ka istini i koji svoju dužnost obavljaju odano i sa osećajem odgovornosti. Pored toga su i puni zavisti i mržnje prema braći i sestrama koji izvrsno vrše svoju dužnost. Naročito gaje mržnju prema onima koje druga braća i druge sestre podržavaju i o kojima imaju povoljno mišljenje; smatraju takve ljude ozbiljnom pretnjom onome za čim oni sami streme, kao i svom ugledu i statusu, pa se u srcu zaklinju: „Ili ti ili ja, ili ja ili ti, nema mesta za obojicu, a ja neću moći da živim sa sobom ako te ne svrgnem i ne oslobodim te se!” Nemilosrdni su prema braći i sestrama koji izraze drugačije mišljenje, razotkriju ih ili im ugroze status: daju sve od sebe da nađu nešto što mogu da im prišiju, kako bi doneli sud o njima i osudili ih, kako bi ih osramotili i upropastili, i nemaju mira dok to ne učine. U svom odnosu prema svakom čoveku imaju samo jedan stav: ako im taj čovek ugrožava status, upropastiće ga i rešiće ga se. Svi njihovi zakleti sledbenici su ljudi koji im laskaju, pa ma šta loše ti ljudi uradili i ma koliko štete prouzrokovali radu crkve i interesima Božje kuće, oni će ih prikrivati i štititi. Kada vrši dužnost, antihrist uvek upravlja slavom, dobiti i statusom, upravlja vlastitim nezavisnim carstvom. Suština obavljanja dužnosti je za njega borba za vlastito nezavisno carstvo i borba za vlastite izglede i sudbinu.

Neki antihristi predvode manje timove od desetak ljudi, a neki sve vernike čitave jedne crkve, pa čak i veći broj ljudi. Ma koliko ljudi vodili, oni ih kontrolišu već dok obavljaju svoje dužnosti i imaju nad njima moć poput kraljeva. Ne mare za to što Bog takve stvari osuđuje i što ih se gnuša, već im je stalo samo da čvrsto drže vlast u svojim rukama i da strogo kontrolišu one među svojim podređenima koje mogu da kontrolišu. Prema tome, sudeći po namerama i motivacijama koje antihristi imaju dok obavljaju svoje dužnosti, njihova je suština podmukla i rđava. Kakvu, dakle, narav otkrivaju, na osnovu svog ponašanja tokom obavljanja dužnosti? I njihova narav je zlobna. Šta karakteriše tu zlobnu narav? Iako su možda u stanju da istrpe teškoće i plate cenu dok obavljaju svoje dužnosti, nijedna od tih dužnosti nije u skladu sa Božjim rečima. Dok obavljaju dužnosti, uopšte ne primenjuju radne aranžmane, a još manje tragaju za načelima koja je Božja kuća postavila za svaki zadatak. Samo udovoljavaju svojim ličnim sklonostima i svojoj žudnji za moći, kao i svojoj ličnoj želji da uvek nešto rade. Sve su to neki od uslova na osnovu kojih antihristi smatraju da će biti ovenčani vencem. Ovako razmišljaju, gajeći puste želje: „Ako samo budem radio stvari na ovaj način, plaćao cenu, zanemarivao sebe i davao se, bog će me na kraju sigurno ovenčati vencem i nagraditi me!” Nikada se ne obaziru na zahteve i načela koje Božje reči uvek naglašavaju i nanovo postavljaju pred čovečanstvo i nikada ih ne shvataju ozbiljno; smatraju ih tek skupom izreka. Njihov način razmišljanja je ovakav: „Ma kakvi bili tvoji zahtevi, ja ne mogu da olabavim svoju vlast ni da popustim u svojim stremljenjima, a ne mogu ni da otpustim svoje želje i ambicije. Ako nemam te stvari, kakav ću elan i kakvu motivaciju imati da obavljam svoje dužnosti?” To su neka od ispoljavanja antihrista dok obavljaju svoje dužnosti. Ma šta Božje reči govorile i ma kakve obavezne standarde i načela Višnji postavljao za razne zadatke, antihristi ne slušaju i ne obaziru se. Ma koliko konkretne bile reči Višnjeg, ma koliko strogi bili zahtevi za taj aspekt dela, oni se pretvaraju da ne čuju i da ne razumeju, pa nastavljaju da tamo dole postupaju bezobzirno i svojevoljno, da mahnitaju i rade stvari u skladu sa sopstvenim namerama. Veruju da će, ako budu stvari radili u skladu sa Božjim zahtevima i metodama koje zahteva Višnji, izgubiti status, te da će vlast koju drže biti preneta na druge i razvodnjena. Veruju da raditi stvari u skladu sa istinom i sa zahtevima Božjih reči predstavlja neprimetan napad na njihovu vlast i oduzimanje vlasti – nasrtanje na njihov lični ugled. Misle: „Nisam ja baš tolika budala. Ako prihvatim vaša mišljenja, zar neću izgledati nesposoban i lišen talenta za predvođenje? Ako prihvatim vaša mišljenja, ako priznam da nisam u pravu, hoće li me moja braća i moje sestre posle toga i dalje slušati? Hoću li i dalje imati prestiž? Ako radim stvari u skladu sa zahtevima višnjeg, zar neću izgubiti priliku da se razmećem? Hoće li me onda braća i sestre i dalje obožavati? Hoće li me i dalje slušati? Ako me niko ne bude slušao, koji je onda smisao vršenja dužnosti? Kako da nastavim sa ovim radom? Ako nemam autoriteta u grupi, a moj prestiž je umanjen, ako svi budu slušali božje reči i praktično delovali u skladu sa istina-načelima, zar neće moje vođstvo biti samo mrtvo slovo na papiru? Zar neću postati marioneta? Gde da onda nađem entuzijazam za obavljanje tih stvari? Ako je moje vođstvo samo mrtvo slovo na papiru, a sve što radim besmisleno, hoću li i dalje imati ikakve izglede za budućnost?” Ono što antihristi žele je da u svakoj grupi budu postavljeni iznad svih drugih, u zamenu za budući venac i buduće nagrade. Veruju da će, ukoliko postanu istaknuta figura i vođa drugim ljudima među Božjim izabranim narodom, zauzvrat steći pravo da u budućnosti budu ovenčani vencem i da prime velike blagoslove. Stoga antihristi neće ni u jednom trenutku olabaviti svoju vlast i budnost im ni pod kakvim okolnostima neće popustiti. Plaše se da će im, ako makar i najmanje spuste gard, vlast biti oduzeta iz ruku ili oslabljena. Dok obavljaju dužnosti, ne čine to najbolje što na svom položaju mogu, ne obavljaju svoje dužnosti dobro i ne svedoče za Boga u skladu sa načelima Božjih reči i Njegovim zahtevima. Naprotiv, koriste priliku da čvrsto ščepaju venac kojim veruju da će svakog trenutka biti ovenčani. Čak i ako je neki antihrist u stanju da ispuni zahteve Božje kuće kao skup pravila, to i dalje nije dokaz da je on čovek koji prihvata istinu i pokorava se rečima Božjim. Koji je razlog tome? Neki antihristi, dok vrše svoje dužnosti, uvek žele da prigrabe vlast i da zadovolje svoju želju za njom i uvek žele da imaju status, da bi ljudima držali predavanja i izdavali naređenja sa pozicije statusa. Ali neki antihristi su drugačiji, pa imaju ovakve brige: „Grom uvek u najviše drvo udara. To znači da će onaj ko se izdvoji i napravi grešku – patiti. Ja neću biti ta budala. Ma koliko sposoban bio, uložiću samo trideset odsto truda, a ostalih sedamdeset ću sačuvati za sebe da imam rezervu – moram malo da se uzdržim. Ma šta božja kuća govorila ili od mene tražila, na površini ću pristati, da ne bih bio neko ko prekida i ometa. Ma ko vodio, ja ću slediti i složiću se sa svim što kaže. Biću dobro dok god se pridržavam pravila koja je postavio višnji i dok ih ne kršim. Što se, pak, tiče, toga da bogu posvetim svoju odanost i da se iskreno dajem za njega, za tim nema potrebe. Uložiću malo truda u vršenje svoje dužnosti, prihvatljivo je ako radim samo onoliko koliko je neophodno, i neću biti budala. Ma šta radio, moram malo da se uzdržim da mi se ne bi desilo da ne dobijem ništa i da posle sveg ovog truda završim praznih ruku.” Takav antihrist smatra da su drugi budalasti što, dok vrše svoje dužnosti, preuzimaju razne odgovornosti i uvek se sami nude da rešavaju probleme, te smatra da on sȃm ne treba da bude takva budala. On u svom srcu zna da će onaj ko stremi ka statusu i upravlja sopstvenom vlašću kad-tad biti razotkriven, i da, kako bi sproveo istinu u delo, mora da plati cenu, da uloži trud i da bude iskren i odan. Morao bi da podnese mnogo nedaća, a za to nije spreman. Nastoji da postigne kompromis, pa se niti ističe niti povlači, već ide srednjim putem. Ovako misli: „Uradiću sve što od mene zatraže. Samo ću otaljati i završiti sa tim, pa ako od mene zatraže da to uradim bolje, jednostavno neću poslušati. Da bih radio bolje, morao bih da platim višu cenu i da proverim više gradiva – to bi bilo tako zamorno! Kada bi bog hteo posebno da me nagradi što sam to tako uradio, to bi onda bilo pošteno, ali meni ne deluje da božje reči spominju išta o posebnim nagradama. Pošto je to tako, nema potrebe da patim i da se zamaram; bolje je da se opustim.” Može li takav čovek dobro da obavi svoju dužnost? Može li da stekne istinu? Mogu li oni koji ne streme ka istini, već su površni ili negativni i zabušavaju u radu, da zadobiju Božje odobravanje? Ni slučajno.