Koje je najočiglednije ispoljavanje antihrista? Prvo, nije u stanju da prihvati istinu, a to je nešto što svako vidi. Ne samo da ne prihvata tuđe predloge, već, što je najvažnije, ne prihvata ni orezivanje. Nema nikakve sumnje u to da antihristi ne prihvataju istinu; da mogu da je prihvate, ne bi bili antihristi. Zašto oni onda ipak obavljaju svoje dužnosti? Šta je tačno antihristova namera dok obavlja svoje dužnosti? Namera mu je „da dobiju stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći”. Dok vrši svoje dužnosti, on se u potpunosti drži te izreke. Zar to nije transakcija? To apsolutno jeste transakcija. Sudeći po prirodi te transakcije, zar to nije rđava narav? (Jeste.) Dakle, na koji je način antihrist rđav? Može li neko da mi kaže? (Iako antihristi čuju tolike istine koje je Bog izrazio, nikada ne streme ka njima. Čvrsto se drže svog statusa i ne puštaju, obavljaju svoju dužnost isključivo u svoju ličnu korist i da bi imali vlast nad drugima.) Taj odgovor je uglavnom tačan, približno ste pogodili, ali nije dovoljno precizan. Ako oni odlično znaju da je pogrešno praviti transakcije sa Bogom, ali ipak u tome istraju do samog kraja i odbijaju da se pokaju, onda je to ozbiljan problem. Mnogi ljudi u današnje vreme obavljaju svoje dužnosti s namerom da steknu blagoslove. Svi žele svoje obavljanje dužnosti da iskoriste za to da budu nagrađeni i ovenčani vencem, a ne razumeju značaj vršenja dužnosti. O tom problemu treba jasno da razgovaramo u zajedništvu. Hajde, dakle, da najpre porazgovaramo o tome kako je nastala ljudska dužnost. Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga, pa stoga On, naravno, ima zahteve prema ljudima. Ti zahtevi su njihova dužnost. Očigledno je da ljudska dužnost proizlazi iz Božjeg dela i Njegovih zahteva prema ljudskom rodu. Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije i to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i naloženo je od Boga. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive u ovom ljudskom svetu; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo se za onu grupu ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića može reći da se zaista pokorava Stvoritelju. Ta grupa ne prati svetovne trendove; pokoravaju se vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najzvučnije svedočanstvo i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da bi stvoreno biće bilo u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti među ljudima kao priču koju će svi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i dostojnije nego biti upamćen – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Jasnije i jednostavnije rečeno, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dâ, a ako ti On ne dâ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji nalog i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ove dužnosti i naloge. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Što se tiče Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnost koju osoba treba da obavlja; a što se tiče stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ove dužnosti, odnoseći se prema njima kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave, kako to ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na taj način. Stvoritelj ljudskom rodu daje naloge, a stvorena bića, nakon što su od Stvoritelja prihvatila naloge koje im Bog daje, preuzimaju na sebe da obave svoje dužnosti. U ovoj stvari, u ovom procesu, nema ničega što je transakcione prirode; to je sasvim jednostavna i ispravna stvar. To je isto kao i kod roditelja koji svoju decu, nakon što ih dobiju, odgajaju bez ikakvih uslovljavanja ili pritužbi. A to da li će deca, kad odrastu, biti odana, oni od dana njihovog rođenja ne postavljaju kao zahtev. Nema na svetu nijednog roditelja koji će, kad mu se rodi dete, reći: „Odgajam ih samo da bi me služila i poštovala u budućnosti. Ako me ne budu poštovala, istog časa ću ih zadaviti.” Nema nijednog ovakvog roditelja. Prema tome, sudeći po načinu na koji roditelji podižu svoju decu, u pitanju je obaveza, odgovornost, zar ne? (Da.) Roditelji će nastaviti da podižu svoju decu bez obzira na to da li su ona odana ili ne i, bez obzira na sve poteškoće, odgajaće ih sve dok ne postanu odrasli, nadajući se najboljem. U ovoj odgovornosti i obavezi roditelja prema deci nema ničeg uslovljenog niti transakcionog. Ovo bi trebalo da razumeju oni sa odgovarajućim iskustvom. Većina roditelja nema nikakva zahtevana merila u pogledu toga hoće li im njihova deca biti odana. Ako su im odana, biće malo radosniji i biće nešto srećniji u svom poznom dobu. Ako im pak ne budu odana, naprosto će se pomiriti sa sudbinom. Ovako će razmišljati većina roditelja koji su relativno otvorenog uma. Sve u svemu, bilo da je reč o roditeljima koji odgajaju svoju decu ili o deci koja izdržavaju svoje roditelje, stvari se svode na ispunjavanje odgovornosti, na ispunjavanje obaveze i na ulogu koja se od neke osobe očekuje. Naravno, sve su ovo male stvari u poređenju sa obavljanjem dužnosti stvorenog bića, ali zato spadaju u one lepše i pravednije stvari iz sveta ljudi. Suvišno je i napominjati da se ovo još i više odnosi na obavljanje dužnosti stvorenog bića. Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na osnovu toga što stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu time što im omogućava da obavljanjem svoje dužnosti od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, pročiste se, dođu do toga da udovoljavaju Božjim namerama, kreću ispravnim putem života i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim mukama. Ovo je krajnji efekat koji Bog namerava da postigne omogućivši ljudima da obavljaju dužnosti. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš ponešto od istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, počneš da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog. Ta „svetlost lica” Stvoriteljevog obuhvata veliku količinu proširenog značenja i sadržaja – u koje danas nećemo ulaziti. Naravno da će Bog sigurno dati obećanja i podariti blagoslove takvim ljudima i da će o njima dati drugačije izjave – to je drugo pitanje. U smislu sadašnjeg mesta i vremena, šta dobija od Boga svako ko dođe pred Njega i obavi svoju dužnost stvorenog bića? Istinu i život, najvrednije i najlepše stvari među ljudskim rodom. Nijedno stvoreno biće među ljudskim rodom ne može lako da dobije takve blagoslove iz Stvoriteljeve ruke. Ljudi antihristove sorte te divne i velike stvari izokreću u transakciju, u kojoj traže venac i nagrade iz Božje ruke. Takva transakcija nešto što je najlepše i najpravednije pretvara u nešto što je najružnije i najrđavije. Zar ne rade antihristi upravo to? Sudeći po tome, zar nisu antihristi rđavi? Oni su zaista vrlo rđavi! To je ispoljavanje njihove rđavosti.

Bog se u poslednjim danima ovaplotio da bi delao, izrazio mnoge istine, otvorio ljudskom rodu sve misterije Božjeg plana upravljanja i snabdeo ljude svim istinama koje moraju da razumeju i u koje moraju da zakorače da bi bili spaseni. Te istine i te reči Božje blago su za sve one koji vole pozitivne stvari. Istine su potrebe iskvarenog čovečanstva, ali i njegova neprocenjiva blaga. Svaka od Božjih reči, zahteva i namera je stvar koju ljudi treba da razumeju i da dokuče, stvar koje moraju da se pridržavaju da bi dostigli spasenje, i sve su to istine koje ljudska bića moraju da zadobiju. Ali antihristi te reči smatraju teorijama i sloganima, pa se čak o njih i oglušuju, i što je najgore, preziru ih i poriču. Antihristi najdragocenije stvari među ljudskim rodom smatraju šarlatanskim lažima. Antihristi u svojim srcima veruju da na svetu ne postoji ni sȃm Spasitelj, a kamoli istina ili pozitivne stvari. Smatraju da sve što je lepo i korisno mora da se osvoji ljudskim rukama i prisvoji silom kroz ljudsku borbu. Smatraju da ljudi bez ambicija i snova nikada neće uspeti, a srca su im ispunjena odbojnošću i mržnjom prema istini koju izražava Bog. Istine koje Bog izražava smatraju teorijama i sloganima, a moć, interese, ambiciju i želje smatraju pravednim ciljevima kojima treba upravljati i stremiti. Osim toga, služenje koje obavljaju pomoću svojih darova koriste kao sredstvo da ulaze u transakcije sa Bogom u pokušaju da uđu u carstvo nebesko, budu ovenčani vencem i uživaju u još većim blagoslovima. Zar to nije rđavo? Kako oni tumače Božje namere? Kažu: „Bog određuje ko će biti gazda kada vidi ko se najviše daje i najviše pati za njega i ko plaća najvišu cenu. On određuje ko sme da uđe u carstvo i ko će biti ovenčan vencem kada vidi ko je u stanju da trči naokolo, da rečito govori, i ko ima duh razbojnika i u stanju je da stvari prigrabi silom. Kao što je Pavle rekao: ’Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti’ (2. Timoteju 4:7-8).” Slede te Pavlove reči i smatraju ih istinitim, a ne obaziru se na sve Božje zahteve i izjave postavljene pred ljudski rod i date za njega, misleći: „Te stvari nisu važne. Važno je samo to da ću ja na kraju, kada izborim svoju bitku i dovršim svoju trku, biti ovenčan vencem. To je istina. Zar nije to ono što bog hoće da kaže? Bog je izgovorio hiljade i hiljade reči i održao bezbrojne propovedi. Ono što on, na kraju krajeva, hoće ljudima da kaže je da, ako hoćeš vence i nagrade, treba sȃm da se izboriš, da se potrudiš, da ih ščepaš i da ih uzmeš.” Nije li to logika antihrista? Oni, u dubini duše, uvek tako gledaju Božje delo i tako tumače Njegovu reč i plan upravljanja. Njihova narav je rđava, zar ne? Oni izvrću Božje namere, istinu i sve pozitivne stvari. Posmatraju Božji plan upravljanja radi spasenja ljudskog roda kao puku transakciju, a dužnost koju Stvoritelj zahteva da ljudski rod izvrši smatraju neskrivenom eksproprijacijom, agresijom, prevarom i transakcijom. Nije li to rđava narav antihrista? Antihristi smatraju da se blagoslovi stiču i da se u carstvo nebesko ulazi putem transakcije i da je to pravedno, razumno i potpuno opravdano. Zar to nije rđava logika? Zar to nije sotonska logika? Antihristi u dubini duše uvek imaju takve poglede i stavove, što dokazuje da je njihova narav isuviše rđava.

Da li ste, iz nekoliko stavki sadržaja o kojima smo upravo u zajedništvu razgovarali, uspeli da vidite rđavu narav antihrista? (Jesmo.) Prva stavka bila je kako se antihristi odnose prema svojoj dužnosti, zar ne? Kako se, dakle, antihristi odnose prema svojoj dužnosti? (Antihristi svoju dužnost smatraju transakcijom koju obavljaju u zamenu za svoje odredište i svoje interese. Ma koliko Bog radio na ljudima, ma koliko im reči izgovorio i ma koliko im istina izrazio, oni sve to zanemare i nastave da obavljaju svoju dužnost sa namerom da zaključe transakciju sa Bogom.) Antihristi svoju dužnost smatraju transakcijom. Obavljaju je sa namerom da zaključe transakciju i steknu blagoslove. Misle da treba da veruju u Boga radi sticanja blagoslova i da je i prikladno da kroz vršenje svoje dužnosti steknu blagoslove. Oni izvrću pozitivnu stvar kao što je obavljanje dužnosti i omalovažavaju vrednost i značaj, pa čak i opravdanost, obavljanja dužnosti stvorenog bića; dužnost koju stvorena bića prirodno treba da obavljaju pretvaraju u transakciju. To je rđavost antihrista; to je prva stavka. Druga stavka je da antihristi ne veruju u postojanje pozitivnih stvari i istine i da ne veruju i ne priznaju da su Božje reči istina. Zar to nije rđavo? (Jeste, rđavo je.) Šta je rđavo u tome? Božje reči su stvarnost svih pozitivnih stvari, a antihristi ipak nisu u stanju da to vide i priznaju. Božje reči smatraju sloganima, nekom vrstom teorije i izvrću činjenicu da su Božje reči istina. Koji je tu najveći i glavni problem? Bog želi te reči da koristi da bi spasao čovečanstvo, a čovek mora Božje reči da prihvati da bi bio pročišćen i postigao spasenje – to je činjenica i istina. Antihristi ne priznaju i ne prihvataju to Božje obećanje dato ljudskom rodu. Kažu: „Da budem spasen? Da budem pročišćen? Kakva je vajda od toga? Od toga nema nikakve koristi! Ako budem pročišćen, da li ću zaista moći da budem spasen i da uđem u carstvo nebesko? Ne verujem!” Ne obaziru se na to pitanje i ono ih ne zanima. Koje su neizgovorene posledice toga? To da oni ne veruju da su Božje reči istina; smatraju ih samo izrekama i doktrinama. Ne veruju i ne priznaju da Božje reči mogu ljude da pročiste i da ih spasu. To može da se uporedi sa slučajem kada je Bog, svojevremeno, Jova opisao kao nekog ko se boji Boga i kloni se zla i kao savršenog čoveka. Jesu li te reči koje je Bog izgovorio istina? (Jesu.) A zašto bi Bog rekao tako nešto? Koji je osnov za to? Bog posmatra ljudsko ponašanje, ispituje ljudska srca i vidi ljudsku suštinu, pa je na osnovu toga rekao da se Jov boji Boga i kloni zla i da je savršen čovek. Bog nije tek dan-dva posmatrao Jova, a i Jov nije tek dan-dva ispoljavao strah od Boga i klonio se zla, a ta ispoljavanja se sigurno nisu odnosila samo na jedno-dva pitanja. Kakav je, dakle, stav Sotona zauzeo prema toj činjenici? (Stav skepticizma i sumnje.) Sotona ne samo da je bio skeptičan, već je to poricao. Njegove su reči, jednostavno rečeno, bile: „Ti si Jovu toliko dao, ima krave, ovce i ogromno imanje. Ima razloga da te obožava. Kažeš da je Jov savršen čovek, ali tvoje reči ne piju vodu. Tvoje reči nisu istina, nisu stvarne, netačne su i ja ih poričem.” Zar nije Sotona upravo to hteo da kaže? (Jeste.) Bog je rekao: „Jov se boji Boga i kloni se zla, on je savršen čovek.” A šta je Sotona rekao? (Da li bi Jov obožavao boga da nema razloga za to?) Sotona je rekao: „Nije tačno, on nije savršen čovek! Dobio je koristi i blagoslove od tebe i zato te se boji. Ako mu oduzmeš te koristi i blagoslove, neće te se bojati – nije on savršen čovek.” Tako će Sotona na svaku rečenicu koju Bog izgovori postaviti znak pitanja i precrtati je. Sotona poriče Božje reči i poriče Božja određenja i izjave o svemu. Možemo li reći da Sotona poriče istinu? (Možemo.) To je činjenica. Kakav je, dakle, odnos antihrista prema Božjim rečima koje razotkrivaju ljudski rod, donose sud o njemu i grde ga, te postavljaju razne konkretne zahteve pred ljudski rod? Da li ih on priznaje i kaže: „Amin”? Da li je u stanju da ih sledi? (Nije.) Može se reći da je prvi odgovor koji antihrist u svom srcu daje na sve Božje reči: „Nije tačno! Je li zaista tako? Kako to da je to što ti kažeš tako kako jeste? To nije tačno – ja u to ne verujem. Zašto je to što si rekao toliko neprijatno? Bog ne bi tako govorio! Da ja govorim, to bi se ovako reklo”. Sudeći po takvim stavovima antihrista prema Bogu, je li on u stanju da se povinuje Božjim rečima kao istini? Ni slučajno. Upravo zbog toga je rđav; to je ta druga stavka. Treća stavka je šta antihristi misle o svrsi Božjeg plana upravljanja, a to je da Bog želi da spase čovečanstvo i da mu omogući da se odvoji od Sotoninih iskvarenih naravi i sila mraka te da dostigne spasenje. Zašto se kaže da je njihova narav rđava? Oni veruju da je sve to transakcija, pa čak i da je sve samo igra. Igra između koga? Igra između boga iz predanja i grupe neukih i budalastih ljudi koji žele da uđu u carstvo nebesko i da budu oslobođeni sveta patnje. To je i transakcija u kojoj obe strane učestvuju svojevoljno, pri čemu je jedna strana voljna da daje, a druga da prima. Takva je to igra. Tako oni vide Božji plan upravljanja – zar to nije otkrivanje rđave naravi antihrista? Pošto su antihristi puni ambicija i pošto žele odredište i blagoslove, oni najlepši poduhvat ljudskog roda i Božje delo upravljanja u cilju spasenja čovečanstva izvrću u igru, u transakciju – takva je rđava narav antihrista. Antihristi, pored toga, imaju još jedno ispoljavanje, koje zvuči prilično komično i apsurdno. Zašto je apsurdno? Antihristi ne veruju u delo koje je Bog obavio i ne veruju da je sve što je Bog rekao istina koja može da spase ljudski rod, već neumorno istraju u svojoj spremnosti da izdrže nedaće i plate cenu da bi zaključili i olakšali tu transakciju. Zar to nije smešno? Naravno, to nije rđavost, već glupost antihrista. S jedne strane ne veruju da Bog postoji, ne priznaju da su Njegove reči istina, pa čak i iskrivljuju Njegov plan upravljanja, a sa druge i dalje žele da dobiju lične koristi iz Božjih reči i Njegovog plana upravljanja. Drugim rečima, s jedne strane ne veruju čak ni da sve te činjenice postoje, a kamoli da su verodostojne, a sa druge i dalje krišom žele da ostvare dobit i da prigrabe sve prednosti, žele da budu oportunisti i da steknu stvari koje u ovom svetu ne mogu da dobiju, sve to vreme misleći da su izuzetno pametni. Zar to nije smešno? Sami sebe varaju i izuzetno su glupi.

Upravo smo detaljno analizirali rđavu narav antihrista kroz tri ispoljavanja i zaključili sa još jednim: antihristi su toliko glupi da čovek ne zna da li bi se smejao ili plakao. Koja su to tri ispoljavanja? (Prvo, antihristi vršenje svoje dužnosti smatraju transakcijom; drugo, antihristi ne priznaju reč Božju, ne veruju da je ona pozitivna stvar i ne priznaju da ona može spasti ljude, već Božje reči smatraju teorijama i sloganima; treće, antihristi Božje delo upravljanja – Njegovo delo spasenja čovečanstva – smatraju golom transakcijom i igrom.) A još jedno ispoljavanje? (Apsurdna i ekstremna glupost antihrista.) Zar nije to baš precizno? (Jeste.) Da li biste rekli da ljudi koji poseduju takvu narav imaju pomalo nenormalno mentalno stanje i razum? (Da.) Na koji su način oni nenormalni? (Antihristi žele da zaključuju transakcije sa Bogom i da od Njega dobiju izglede i odredište, ali ipak ne veruju u Njegov plan upravljanja, kao ni u to da On može da spase ljudski rod. Njihovo razmišljanje je puno protivrečnosti, stvari koje žele su iste one stvari koje poriču. To je suštinski besmisleno, što znači da je njihov razum nenormalan i da sa njihovim mentalnim stanjem nešto nije u redu.) To pokazuje da su lišeni normalne ljudskosti. Oni ne znaju da sami sebi protivreče takvim načinom razmišljanja i računicama. Kako do toga dolazi? (Uvek slede pogrešan put jer nikada ne prihvataju istinu i ne sprovode je u delo.) A da li znaju da je put kojim koračaju pogrešan? Ni slučajno. Kada bi znali da će takvim postupanjem dovesti do toga da pretrpe gubitak, sigurno to ne bi radili. Oni misle da, kada to rade, stiču prednost: „Vidi kako sam pametan. Niko od vas nije u stanju da prozre stvari; svi ste vi budalasti. Kako možete da budete tako naivni? Gde je bog? Ne vidim ga i ne mogu da ga dodirnem i nema nikakve garancije da njegova obećanja mogu da se ostvare! Gledajte kako sam oštrouman – kada iskoračim, ja razmišljam deset koraka unapred, dok vi ne pravite računicu čak ni za jedan jedini korak.” Misle da su mnogo pametni. Zato neki ljudi, pošto su obavljali svoju dužnost dve-tri godine, misle: „Obavljam svoju dužnost već nekoliko godina i još uvek nisam ništa stekao, nisam svedočio nikakvim čudima, niti sam video ikakve neobične pojave. I dalje jedem tri obroka na dan, kao i pre. Ako preskočim obrok, gladan sam. Ako u toku noći izgubim sat-dva sna, u toku dana mi se spava. Nisam razvio nikakve posebne moći! Svi kažu da je bog svemoćan i da možeš da dobiješ velike blagoslove ako obavljaš svoju dužnost. Ja već nekoliko godina obavljam dužnost i ništa nije drugačije. Zar nije i dalje tako? Često sam slab i negativan i često se žalim. Svi kažu da istina može da promeni ljude i da božje reči mogu da ih promene, ali ja se uopšte nisam promenio. U srcu mi i dalje često nedostaju roditelji, nedostaju mi deca, pa čak i evociram uspomene na dane pre nego što sam počeo da verujem u boga. Šta onda bog uopšte radi na ljudima? Šta sam ja dobio? Svi kažu da ljudi, kada veruju u boga i steknu istinu, nešto dobiju, ali da je tako, zar se ne bi razlikovali od drugih? Ja starim i zdravlje mi nije kao što je nekad bilo. Lice mi se mnogo izboralo. Zar ne kažu da ljudi koji veruju u boga, što duže žive, postaju sve mlađi? Zašto sam ja ostario umesto da se podmladim? Božje reči ionako nisu tačne, moram sam za sebe da napravim planove. Vidim da je ovo sve što ima u veri u boga, svaki dan sam zauzet čitanjem božjih reči, odlascima na okupljanja, pevanjem himni i obavljanjem dužnosti. Deluje mi dosadno, a ne osećam se ništa drugačije nego pre.” Ukoliko tako razmišljaju, biće u nevolji, zar ne? Zatim misle: „Sada zaista patim obavljajući svoju dužnost, božja obećanja i njegovi blagoslovi izgledaju vrlo daleko. Pored toga, ima i ljudi koji veruju u boga, a poginu u nesrećama, pa da li se uopšte može reći da bog ljude čuva? Recimo da ne može, da li to znači da su članci svedočenja u kojima ljudi pišu kako je bog učinio čuda da im spase život u najopasnijim trenucima – istiniti ili lažni?” Promišljaju o tome, a u srcu su nesigurni, pa kada se vrate obavljanju svoje dužnosti, osećaju se bezvoljno i lišeno entuzijazma, te prestaju da budu preduzimljivi. Stalno se povlače i počinju stvari da rade malodušno i površno. Kakve računice oni prave u svojim umovima? „Ako ne budem primio blagoslove, ako uvek bude ovako, onda moram da napravim druge planove. Moram da preispitam svoje planove i da odlučim da li da nastavim sa obavljanjem dužnosti ili ne i kako to ubuduće da radim. Ne smem opet biti ovako budalast. Inače neću u budućnosti dobiti svoje izglede i sudbinu, niti svoj venac, a neću se nauživati ni ovozemaljske sreće. Zar neće onda sav taj trud biti jalov i uzaludan? Ako nastavim da ne dobijam ništa, kao sad, onda mi je bolje bilo pre, dok sam radio i stremio ka ovozemaljskom, a navodno verovao u boga. Ako bog nikada ne kaže kada će se delo završiti, kada će nagraditi ljude, kada će se dužnost završiti i kada će se bog otvoreno prikazati ljudskom rodu, ako bog ljudima nikada ne daje precizna objašnjenja, u čemu je onda smisao toga da ovde gubim vreme? Bolje bi mi bilo da se vratim u svet i da nastavim da zarađujem i da uživam u ovozemaljskoj sreći. Bar neću protraćiti život. Što se, pak, tiče sveta koji će doći, ko zna? Sve je to nepoznanica, za sada ću samo dobro živeti ovaj život.” Zar nije u njihovim umovima došlo do promene? Ako na taj način kalkulišu i biraju pogrešan put, mogu li i dalje dobro da vrše svoje dužnosti? (Ne mogu.) Neki kažu: „Antihristi vole status, zar ne? Ako im daš položaj, zar neće ostati u Božjoj kući?” Treba li antihristima u ovom trenutku status? Možda status u ovom trenutku nije najvažnija stvar za njih. Šta im je potrebno? Potrebno im je da im Bog dȃ precizno objašnjenje. Ako ne mogu da steknu blagoslove, oni će otići. S jedne strane, ako ne mogu tokom čitavog vršenja svoje dužnosti da budu na važnom položaju, osećaju da su im izgledi neizvesni, mračni i beznadežni. S druge strane, dok vrše dužnost, stvari se nikad ne odvijaju onako kako oni očekuju – ako ne budu lično svedoci Božjeg silaska u Svojoj slavi na dan kada Njegovo veliko delo bude završeno, odnosno ako im Bog jasnim rečima ne bude rekao koje će se godine, kog meseca, dana, sata i minuta otvoreno prikazati ljudskom rodu, kada će Njegovo delo biti završeno i kada će nastupiti velike katastrofe, ako im sve to ne bude kazao jasnim rečima, njihova će srca biti nemirna. Nisu u stanju da vrše svoje dužnosti i da se drže tamo gde im je mesto, niti da budu zadovoljni tom situacijom. Oni žele rezultat, žele da im Bog preciznim rečima dȃ izjavu i da im omogući da tačno znaju da li mogu da zadobiju sve stvari koje žele. Ako budu predugo uzalud čekali na tu izjavu, napraviće u svom umu neku drugu računicu. Kakvu računicu? Računicu o tome ko može da ih usreći, ko može da im dȃ stvari koje žele, pa ako ne mogu da dobiju stvari u svetu koji će doći, onda moraju sve što žele da dobiju u ovom životu. Ako ovaj svet i ljudski rod mogu da im pruže blagoslove, udobnost, telesna zadovoljstva, ugled i status u ovom životu, ostaviće Boga u bilo kom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, i živeće svoj dobar život. To su računice antihrista. U Božjoj kući mogu u svakom trenutku i pod ma kakvim okolnostima da napuste svoju dužnost i da odlože posao iz ruku da bi stremili ka ovozemaljskoj sreći i izgledima. Neki ljudi mogu čak i da izdaju braću i sestre, da izdaju interese Božje kuće i da izdaju Boga da bi stekli ovozemaljske koristi i izglede. Stoga, ma koliko izuzetni i ma koliko takmičarski nastrojeni antihristi delovali u vršenju svojih dužnosti, u stanju su da, u svakom trenutku i pod ma kakvim okolnostima, odustanu od svojih dužnosti, izdaju Boga i napuste Božju kuću. Mogli bi u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, da izdaju Božju kuću i da postanu Jude. Ako antihristi obavljaju svoje dužnosti, oni će tu činjenicu neminovno iskoristiti kao sredstvo u pregovorima. Sigurno će pokušati da zadovolje sopstvenu želju za sticanjem blagoslova u kratkom roku – pa će u najmanju ruku najpre pokušati da zadovolje svoju želju za prednostima statusa i da steknu obožavanje drugih, a onda će pokušati da uđu u carstvo nebesko i dobiju nagradu. Njihov rok za obavljanje dužnosti možda će biti tri godine, možda pet, možda čak i deset ili dvadeset godina. To je vreme koje su dodelili Bogu i najduži rok koji sebi daju za obavljanje svoje dužnosti. Kada taj rok istekne i njihova izdržljivost će stići do svoje granice. Iako će možda činiti ustupke sopstvenoj želji za blagoslovima, za divnim odredištem, za vencem i nagradama, pa će izdržavati nedaće i plaćati cenu u Božjoj kući, oni neće s vremenom zaboraviti ni otpustiti svoje izglede i sudbinu, niti svoje lične ambicije i želje, a još manje će se te stvari s vremenom promeniti ili oslabiti. Stoga su antihristi, sudeći prema njihovoj suštini, preispoljni bezvernici i oportunisti koji ne vole pozitivne, već samo negativne stvari, skupina izroda koji žele obmanom da se uvuku u Božju kuću; takvi ljudi su sramotni.

A portion of the Serbian Bible verses in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide