Među glavnim namerama i stavovima antihrista prema dužnosti jeste to da je koriste kao priliku za transakciju sa Bogom i sticanje koristi koju žele. Pored toga, ovako misle: „Kada ljudi napuste porodicu i odreknu se ovozemaljskih izgleda da bi vršili dužnost u božjoj kući, podrazumeva se da bi trebalo nešto da steknu, da nešto dobiju zauzvrat; jedino je to pošteno i razumno. Ako obavljaš dužnost i ne dobiješ ništa, čak i ako dobiješ nešto istine, to se jednostavno ne isplati. Ni promena naravi nije tako opipljiva korist – čak i ako si zadobio spasenje, niko to neće videti!” Ti bezvernici se prave da ne vide zahteve koje Bog postavlja pred ljudski rod. Oni ih ne priznaju, ne veruju u njih i zauzimaju stav poricanja. Sudeći po odnosu antihrista prema vršenju svoje dužnosti i namerama sa kojima to čine, očigledno je da oni nisu ljudi koji streme ka istini, već bezvernici i oportunisti; oni su od Sotone. Jeste li ikada čuli da je Sotona u stanju da odano izvrši dužnost? (Nismo.) Ako Sotona i jeste u stanju da izvrši svoju „dužnost” pred Bogom, onda reč dužnost mora da bude među navodnicima, jer Sotona tu dužnost vrši pasivno i pod prinudom, pošto njime upravlja i koristi ga Bog. Stoga antihristi, zbog svoje suštine antihrista i zato što ne vole istinu i osećaju odbojnost prema njoj, a još više zbog svoje rđave prirode, nisu u stanju da obavljaju svoje dužnosti stvorenih bića bezuslovno i bez naknade, niti da, dok obavljaju dužnosti, streme ka istini ili steknu istinu, kao ni da obavljaju dužnosti u skladu sa zahtevima Božjih reči. Zbog te njihove prirode, njihovog odnosa prema vršenju svojih dužnosti i raznih ispoljavanja tokom vršenja dužnosti, odnos antihrista prema dužnostima je nemaran. Oni su u toku obavljanja svojih dužnosti u stanju da u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, čine zlo i igraju ulogu prekidanja i ometanja rada Božje kuće. Koje je njihovo glavno i najočiglednije ispoljavanje tokom vršenja dužnosti? To da postupaju samovoljno i svojevoljno, da su sami sebi zakon i da rade stvari bez savetovanja sa drugima. Rade stvari kako im padne na pamet, ne uzimajući u obzir posledice. Razmišljaju samo kako da napreduju i kako da kontrolišu što veći broj ljudi dok vrše svoje dužnosti. Žele samo da pokažu Bogu da su, vršeći dužnost, istrpeli nedaće i platili cenu, da imaju kapital i da imaju pravo da od Boga traže nagrade i venac, da bi ostvarili svoje ambicije i želje i postigli svoj cilj da prime blagoslove.

Dok vrše svoje dužnosti, antihristi neprekidno prave računice za sopstvene izglede i sudbinu: koliko već godina vrše svoje dužnosti, koliko su nedaća istrpeli, šta su sve napustili zbog Boga, koliku su cenu platili, koliko su energije potrošili, koliko su se godina mladosti odrekli i da li sada imaju pravo da prime nagrade i venac; da li su tokom tih nekoliko godina vršenja dužnosti skupili dovoljno kapitala, da li su u Božjim očima pred Njim povlašćeni i da li su oni, u Božjim očima, ljudi koji mogu da prime nagrade i venac. Oni, vršeći svoje dužnosti, neprekidno tako vagaju, kalkulišu i planiraju, istovremeno motreći na reči i izraze drugih i motreći na procene i izjave braće i sestara o njima. Naravno, najveća im je briga da li Višnji zna da oni postoje i da vrše svoje dužnosti. Još više se brinu za to kako ih Višnji vidi, kako govori o njima i kako ih ceni, da li razume njihove „mukotrpne namere” dok trpe nedaće i plaćaju cenu, da li Višnji jasno zna kakvu su patnju i nevolje istrpeli u godinama u kojima su sledili Boga i kakav sud Bog na nebesima donosi o svemu što rade. Dok se bave svojim dužnostima, njihovi umovi neprekidno kalkulišu i oni pokušavaju da dobiju informacije iz mnogih izvora i da odmere da li mogu da izbegnu katastrofe, da zadobiju Božje odobravanje i da prime taj nepoznati venac i blagoslove. To su stvari koje oni često računaju u dubini srca, najosnovnije i glavne stvari koje računaju u svakom trenutku svakog dana. S druge strane, nikada ne pokušaju da duboko razmisle i razmotre da li su oni sami ljudi koji upražnjavaju istinu; koliko istine zaista razumeju; koliko od onoga što razumeju su u stanju i da primene; da li se njihova narav zaista promenila; da li u stvarima koje čine za Boga ima i najmanje iskrenosti, odnosno da li u njima ima prljavštine, transakcija ili zahteva; koliku su iskvarenost razotkrili dok su obavljali svoje dužnosti; da li svaku dužnost i svaki zadatak svakoga dana obavljaju u skladu sa istina-načelima, kao i da li je njihovo obavljanje dužnosti u skladu sa standardima i da li udovoljava Božjim namerama. Nikada te stvari ne razmatraju i ne pokušavaju duboko da razmisle o njima. Samo kalkulišu da li mogu u budućnosti da steknu blagoslove i koje je njihovo odredište. Samo računaju sopstvene interese, dobitke i gubitke, ali nikada ne ulažu energiju i trud u istinu, u promenu naravi, ni u nastojanje da udovolje Božjim namerama. Antihristi nikada ne upražnjavaju razmatranje, spoznaju ni detaljnu analizu sopstvene iskvarene naravi i pogrešnih puteva kojima su krenuli, niti ikada razmišljaju o tome kako da promene svoj pogrešan pogled na stvari. Nikada neće mrzeti to što su prekršili istinu i učinili mnoga zla da bi se oduprli Bogu, nikada neće mrzeti sebe zbog toga što žive po svojoj iskvarenoj naravi i nikada neće osetiti kajanje zbog toga što su išli pogrešnim putevima, kao ni zbog stvari koje rade kojima izazivaju prekidanje i ometanje. Dok obavljaju svoju dužnost, pored toga što se trude da po svaku cenu prikriju sopstvene nedostatke i slabosti i sopstvenu negativnost, pasivnost i iskvarenu narav, oni daju sve od sebe da se pokažu da bi prednjačili pred drugima i smišljaju sve moguće načine da Bogu i Božjem izabranom narodu pokažu svoje talente, darove i sposobnosti. To koriste da bi se utešili i da bi sami poverovali da imaju kapital i samopouzdanje da dobiju venac i nagrade, te da im nije potrebno da koračaju putem stremljenja ka istini. Stoga je razum kod antihrista nezdrav. Ma kako se u zajedništvu razgovaralo o istini i ma koliko jasan bio taj razgovor, oni i dalje ne razumeju Božje namere, kao ni to čemu uopšte služi vera u Boga i koji je pravi put kojim ljudi treba da idu. Zbog njihove rđave naravi, njihove rđave prirode i priroda-suštine takvih ljudi, oni u dubini duše nisu u stanju da razaznaju šta je istina i koje su stvari pozitivne, šta je ispravno, a šta pogrešno. Čvrsto se drže svojih ambicija i želja, smatraju ih istinom, jedinim ciljevima u životu i najpravičnijim zadatkom. Oni ne znaju istinu da će čovek, ako mu se narav ne promeni, zauvek biti neprijatelj Boga i ne znaju da se blagoslovi koje Bog čoveku daje i to kako se Bog ophodi prema čoveku ne zasnivaju na kovu, darovima, talentima i kapitalu tog čoveka, već na tome koliko on upražnjava istinu i koliko je istine stekao, kao i na tome da li je čovek koji se boji Boga i kloni se zla. To su istine koje antihristi nikada neće razumeti. Antihristi to nikada neće videti i upravo u tome je njihova najveća glupost. Koji je, od početka do kraja, odnos antihrista prema svojoj dužnosti? Smatraju da je obavljanje dužnosti transakcija, da će onaj ko se u obavljanju svoje dužnosti najviše daje, daje najveći doprinos kući Božjoj ili najveći broj godina istraje u njoj – na kraju imati veće izglede da bude blagoslovljen i ovenčan vencem. To je logika antihrista. Je li ta logika ispravna? (Nije.) Je li lako promeniti takav pogled na stvari? Nije lako promeniti ga. O tome odlučuje priroda-suština antihrista. Antihristi u srcu osećaju odbojnost prema istini, uopšte ne tragaju za njom i idu pogrešnim putem, pa nije lako promeniti ni njihov pogled na transakcije sa Bogom. Antihristi, na kraju krajeva, ne veruju da je Bog istina, oni su bezvernici, ovde su da špekulišu i steknu blagoslove. Ideja da bezvernici mogu da veruju u Boga sama je po sebi neodrživa, to je besmislica, a još je besmislenije kada oni žele da, pateći i plaćajući cenu za Boga, sa Njim zaključe transakciju i steknu blagoslove.

Antihristi veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove i venac. Oni tim putem nisu krenuli zato što ih je neko na to naterao, a kamoli zato što su ih Božje reči na neki način dovele u zabludu. Bog je ljudskom rodu dao obećanja, ali je ljudima, zajedno sa obećanjima, podario i veliki broj istina i pred njih postavio mnogo zahteva, a normalni ljudi bi to trebalo da vide. Šta misle ljudi sa razumom normalne ljudskosti? „Nije lako zadobiti te blagoslove, tako da moram da postupam u skladu sa Božjim zahtevima i da koračam pravim putem; ne smem ići Pavlovim putem. Ako čovek ide Pavlovim putem, gotov je. Samo kada čovek veruje, prihvata i pokorava se Božjim rečima, ticaće ga se sva obećanja, blagoslovi, izgledi i sudbina o kojima je Bog govorio. Ako on ne veruje, ne prihvata i ne pokorava se tim Božjim rečima, onda sva ta obećanja i svi ti blagoslovi o kojima je Bog govorio neće sa njim imati nikakve veze.” Ljudi sa razumom normalne ljudskosti tako će razmišljati. Ali zašto antihristi ne razmišljaju tako? Antihristi su Sotone, oni su đavoli i nemaju razum normalne ljudskosti – to je prvi razlog. Drugo, antihristi osećaju odbojnost prema istini, ne veruju u svaku reč izgovorenu Božjim ustima i osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima. Može li čovek koji ne priznaje istinu i oseća odbojnost prema pozitivnim stvarima praktično delovati u skladu sa istinom i sa pozitivnim stvarima? (Ne može.) To bi bilo kao da terate vuka da pase travu kao ovca – on to jednostavno ne može da uradi. Kada nema mesa i on samo što nije krepao od gladi, možda će morati da popase malo trave, ali čim bude ponovo mogao da jede meso, to će svakako biti njegov prvi izbor; o tome odlučuje vučja priroda. Takvu prirodu imaju i antihristi. Njihovi interesi mogu ih navesti da prikažu neka lepa ponašanja, da plate određenu cenu i da pokažu neka dobra ispoljavanja, ali nikada ne mogu da odustanu od svog stremljenja i svoje želje za tim koristima. Tako oni, na primer, dok obavljaju dužnost, streme ka ličnim interesima i razmišljaju o tome kako da vršenje dužnosti pretvore u kapital da bi za sebe stekli blagoslove. Čim se ta nada uruši a njihova odbrana padne, u stanju su da u svakom trenutku, pod ma kakvim okolnostima, odustanu od svoje dužnosti. Kada dođe taj trenutak i kada im ti kažeš koliko je dobro i potpuno prirodno i opravdano vršiti svoju dužnost, hoće li te i dalje slušati? (Neće.) Kada odluče da odustanu i da odu, ljudi će pokušati da ih ubede: „Treba da ostaneš. Dobro je obavljati svoju dužnost, a tako je teško vratiti se u svet. Nećeš dobiti ništa, zlostavljaće te i bićeš iscrpljen, nećeš steći istinu i nećeš imati šansu da budeš spasen.” Ljudi možda misle da je u redu da im daju savete, ali ne samo da oni neće ostati, već će i zaplakati od neprijatnosti. Zašto će zaplakati? (Jer osećaju da im je naneta nepravda.) To je istina. A kako im je naneta nepravda? (Osećaju da im je naneta nepravda jer misle da su pretrpeli mnogo patnje i platili visoku cenu, a nisu dobili ono što su želeli.) Misle da nisu dobili ništa i puni su pritužbi. Bog čini tako veliko delo, a njih to nikada nije dirnulo, niti su ikada zbog toga prolili suzu, ali kada drugi probaju da ih ubede, oni se rasplaču. Ako su osećali da im se nanosi nepravda, zašto to nisu rekli? Zar se ne bi stvari rešile da su to jasno rekli? Zašto plaču? Zašto jednostavno ne govore jasno? Zato što su njihove misli tako neizrecive da je čak i njih same sramota da o njima govore. Na početku su Bogu dali zakletvu od koje su se zatresli nebo i zemlja, a šta je sad? „Kajem se zbog onog što sam uradio; kako sam mogao da budem tako budalast? Da sam znao da će doći do ovoga, ne bih se tako ponašao! U to vreme nisam ništa razumeo. Rekli su da je dobro verovati u boga, pa sam verovao u njega. Čak sam napustio porodicu i posao da bih obavljao dužnost u božjoj kući. Mnogo sam propatio, proganjan sam i hapšen, ali nisam dobio baš ništa za to što sam vršio dužnost tih poslednjih nekoliko godina.” Osećaju da im je naneta nepravda i žalosni su, pa se kaju zbog svega što su uradili. Misle da nije vredelo truda i da su obmanuti i nasamareni. Šta biste vi rekli da treba da se uradi sa takvim ljudima? (Treba ih brzo oterati.) Da li biste i dalje pokušavali da ih ubedite? (Ne.) Ako nastavite da ih ubeđujete, počeće da se valjaju po podu i da prave scenu. Ni slučajno ne smete da probate da ubeđujete takve ljude.

Božja kuća je dobra zemlja hananska. To je parče čiste zemlje. Ljudi dolaze u Božju kuću, primaju sud i orezivanje reči koje dolaze od Boga, i primaju Njegovu opskrbu i pomoć, vođstvo i blagoslove. Bog lično deluje i čuva ih kao pastir, pa čak i ako moraju da plate neku malu cenu i da istrpe malo patnje, to je vredno truda. Sve što ljudi rade da bi se oslobodili ovog zlog sveta, promenili narav i bili spaseni – isplati se. Ali za antihriste, ako sve to nije zarad sticanja blagoslova i nagrada, ako venca i nagrada nema, to onda ne vredi truda – sve su to budalaste radnje i ispoljavanja nasamarenih ljudi. Ma kako veliku odluku da su doneli i ma kako uzvišenu zakletvu da su prethodno dali, sve to može bez problema da se otpiše i ne računa se. Ako, vršeći dužnost, tako propate i plate cenu, a na kraju ništa ne dobiju, onda misle da im je bolje da što pre pobegnu sa ovog „teškog mesta”. Kada se, vršeći dužnost, daju za Boga, trpe nedaće i plaćaju cenu, antihristi smatraju da nemaju izbora i da to moraju da rade, pa te stvari posmatraju kao sredstvo u pregovorima pomoću kojih će steći kapital, koji će zatim zameniti za venac i nagrade. Sȃmo to polazište je pogrešno, pa koji je onda krajnji rezultat? Kod nekih ljudi, obavljanje dužnosti polako jenjava i oni nisu u stanju da službuju do kraja. Takvi ljudi istovremeno, zbog svoje priroda-suštine, dok vrše dužnost neprestano krše istina-načela, postupaju bezobzirno i svojevoljno i rade samo stvari koje prekidaju i ometaju. U šta se onda pretvaraju te dužnosti koje oni obavljaju? S Božje tačke gledišta, to nisu dobra, već zla dela, i to mnoštvo zlih dela. Takvi rezultati imaju svoj osnovni uzrok. Može li čovek koji jednostavno ne veruje u istinu ni u Božje reči da postupa u skladu sa Njegovim rečima? Naravno da ne može. On će samo ugrabiti svaku priliku da se razmeće, te da prigrabi vlast, kontroliše druge, kontroliše njihovo ponašanje i misli, pa čak i da kontroliše sve u vezi sa njima za sopstvene potrebe. Stoga neki od tih ljudi koji čine mnoga zla dela bivaju izopšteni, dok su neki, koji su relativno podmukli i dobro se prerušavaju, još uvek u Božjoj kući. Zašto se kaže da su ti ljudi još uvek u Božjoj kući? Ti ljudi nisu učinili nikakvo očigledno zlo, a neki od njih čak znaju i gde im je mesto, lepo se ponašaju i poslušni su, rade sve što se od njih traži, ali kada je reč o njihovoj suštini, nisu u stanju da ispune svoje dužnosti i obaveze najbolje što mogu. Ne daju se Bogu, već samo otaljavaju i ubijaju vreme, verujući da će, ako istraju do kraja, pobediti i nešto dobiti. Kakvi su to ljudi? To su oni oportunisti, oni koji u suštini ne streme ka istini. Neki ljudi su u Božjoj kući učinili neko zlo, ali prema upravnim odlukama Božje kuće nisu dogurali dotle da budu uklonjeni ili izbačeni, tako da još uvek vrše svoje dužnosti. Oni, u stvari, u dubini duše znaju da nisu uklonjeni i izbačeni iz Božje kuće ne zbog toga što ona nije dobro obaveštena o njima ili nije upoznata sa pravim stanjem stvari, već iz raznih drugih razloga. Neki među tim ljudima koji nisu proterani su i antihristi. Zašto ovo kažem? Zato što će ti ljudi, sudeći po njihovoj priroda-suštini, iako sada za to nemaju prilike, kada budu stekli status i imali vlast, odmah učiniti mnogo zla. Pored toga, iako ti ljudi nisu uklonjeni iz Božje kuće, kada je reč o vršenju njihovih dužnosti, razlozi protiv obično prevagnu nad razlozima za. Oni često rade loše stvari koje škode interesima Božje kuće. Iako to i sami znaju, nikada ne osećaju kajanje, nikada ne misle da su išta pogrešili i nikada ne misle da nije trebalo tako da postupe. Ni zbog čega se ne kaju, a kakvo stanje se umesto toga javlja u njihovim srcima? „Samo da me božja kuća ne izbaci, odugovlačiću svoj boravak ovde i otaljavati dok mi ne istekne vreme. Neću stremiti ka istini, a ako od mene zatraže da nešto uradim, učiniću ono što mogu. Ako budem srećan, uradiću malo više, a ako ne budem srećan, uradiću malo manje. Osim toga, moram da ih zaustavim i da proširim malo negativnosti i predstava, da proširim malo reči osude. Kada dođe vreme, čak i ako me uklone i izbace pa ne steknem nikakve blagoslove, upotrebiću neke ljude kao žrtvene jarce i povući još nekog za sobom.” Zar to nisu zli ljudi? Oni opažaju koji ljudi nemaju pronicljivosti, koji su često slabi i negativni, koji imaju slabu ljudskost, koji su razuzdani, a koji deluju kao nevernici, pa te ljude vrbuju i iza kulisa šire negativnost na njih. Znaju li oni kakva je priroda takvih postupaka? Oni to odlično znaju. Pa zašto su onda ipak u stanju da tako postupaju? (Njihova priroda se ne može promeniti.) Činjenica da se njihova priroda ne može promeniti očigledna je na površini, ali šta oni, u stvari, misle? (Hoće da stvore situaciju u kojoj sve strane gube, da bi i drugi stradali zajedno sa njima, te da bi se tako osvetili Bogu.) Imaju takav zloban um. Znaju da su im dani odbrojani i da će pre ili kasnije morati da budu uklonjeni. Znaju šta su uradili i znaju koja je priroda toga što su uradili, ali ne samo da se ne odvraćaju od lošeg puta, ne kaju se i ne napuštaju zlo kojeg se drže, već udvostručuju napore i vrbuju još zlih ljudi da sa njima čine zlo. Čak i šire negativnost i prenose predstave, zbog čega još ljudi napušta svoje dužnosti i škodi interesima Božje kuće. Takvi postupci imaju prirodu osvete, a ono što oni time govore je sledeće: „Ne mogu više da verujem i božja kuća će me pre ili kasnije sigurno ukloniti, pa ću nastojati da vam svima otežam, a bogami ću otežati i božjoj kući!” Zadaju prvi udarac još pre nego što Božja kuća donese odluku o njima. Zar nisu to dela zlih ljudi? Ovo veruju: „Nema nade da steknem blagoslove. Ne morate da mi govorite šta sam pre uradio – sve jasno razumem. Ne morate da me izbacujete; sam ću odustati.” Smatraju čak da je to znak da sebe poznaju i da su razumni, da je to mudar potez. Onda kažu: „Ako mi ne dozvolite da steknem blagoslove i ja ništa ne steknem, ne samo da se neću pokajati, već ću usporiti i vaš napredak, raširiću negativnost, predstave i zablude vama iza leđa. Ako ja ne mogu da steknem blagoslove, nemojte misliti da će drugi moći!” Zar takvi ljudi nisu zlobni? Neki antihristi šire i ovakve reči: „Ljude poput nas u božjoj kući iskorišćavaju; prevelike smo budale!” Vide da ne mogu da steknu blagoslove, pa se naročito usredsređuju na to da te stvari prošire među ljudima koji su negativni, smeteni i nisu pronicljivi. Zar to nema prirodu ometanja? Kada poveruju da ne mogu da ostanu postojani u Božjoj kući i da neće biti blagoslovljeni, te da će pre ili kasnije biti uklonjeni, put koji biraju nije da napuste zlo koje drže u rukama, da se ispovede i pokaju pred Bogom, da iskreno vrše svoju dužnost i da se iskupe za greške iz prošlosti. Umesto toga udvostručuju napore da rašire negativnost u Božjoj kući, ometaju druge u vršenju dužnosti, škode radu Božje kuće i ometaju ga, pokušavaju što veći broj ljudi da navedu da čine zlo poput njih, postaju negativni, povlače se i napuštaju obavljanje svojih dužnosti, čime postižu svoj osvetnički cilj. Zar ne rade to zli ljudi? Imaju li takvi ljudi još uvek Boga u svojim srcima? (Nemaju.) U njihovim srcima je neki nejasan Bog na nebu, a Boga kojeg ljudi mogu da vide na zemlji i koji radi među ljudima smatraju ljudskim bićem. Ima i onih koji rade suprotno od toga. Oni su u svom srcu uvek verovali u nekog neodređenog Boga, ali se na kraju pokoravaju ljudima, koje uzdižu poput bogova, pa im se pokoravaju u svemu što rade. Šta to znači verovati u Boga kao da je ljudsko biće? Kada veruju u nejasnog Boga, oni veruju da taj nejasni Bog kojeg nisu u stanju da vide može da im podari blagoslove i da ima dovoljnu moć da ih prenese u sledeće doba i da im dȃ nagrade i venac. Ne stignu ni da se okrenu, a već počinju da sumnjaju u praktičnog Boga na zemlji. Ma kako Ga gledali, On im ne izgleda kao Bog, pa im je teško da veruju u Njega. U srcima veruju da je samo Bog na nebu pravi Bog, pa pošto je praktični Bog kojeg vide isuviše beznačajan, isuviše normalan i isuviše praktičan, On po njihovom mišljenju nema ono što je potrebno da bi verovali u Njega, pa Ga posmatraju kao ljudsko biće. Kada Boga posmatraju kao ljudsko biće, nastaju njihove teškoće: „Pored toga što ljudima daje istinu i nekakva obećanja, šta još može taj čovek? Kako god da ga gledam, ne liči na boga i ne može ljudima da donese ni prednosti ni koristi. On je obično ljudsko biće; šta može taj čovek? Ako ljudi veruju u boga, oni imaju nešto nade, nešto duhovnog oslonca. Ali ako veruju u ljudsko biće, kakve prednosti i koristi to ljudsko biće može da im dȃ? Mogu li ljudske nade i oslonac da se ostvare u njemu? Zar će se sve izjaloviti? Ako je ljudsko biće, nema potrebe da ga se plašim. Reći ću ono što treba da kažem i radiću ono što treba da radim pred njegovim očima.” Tako se zli ljudi odnose prema Bogu. Ako Ga nisu videli, zamišljaju da je Bog tako uzvišen, tako svet, tako nepovrediv, ali kada vide Boga na zemlji, njihova uobrazilja i njihove predstave postanu neodrživi. Šta će uraditi kada se to desi? Odnosiće se prema Bogu kao prema ljudskom biću. I tada će nestati i ono malo poštovanja prema Bogu što su imali u srcu, da i ne pričamo o njihovom strahu i bojazni od Njega. Bez tih stvari, zli ljudi se osmele, a njihova linija odbrane i oprez u njihovom srcu nestanu, pa se usuđuju svašta da urade. Čak i ako takvi ljudi veruju do samog kraja, ipak će biti ljudi koji se opiru Bogu.

Antihristima je lako da veruju u Boga na nebu, ali im je zaista teško da veruju u Boga na zemlji. Pavle je bio živi primer toga. Koji je bio krajnji rezultat njegove vere u Hristosa? U šta se na kraju pretvorio cilj kojem je stremio u svojoj veri u Hristosa? Poželeo je da postane hristos i da zameni Hristosa. Odrekao se Boga na zemlji i hteo da dobije venac i blagoslove od Boga na nebu. Ti antihristi su potpuno isti kao Pavle. Boga na zemlji smatraju ljudskim bićem, a nejasnog Boga na nebu koji se ne vidi smatraju, u svojim srcima, najvećim Bogom, kojeg mogu da varaju, da se igraju sa njim kako im se prohte, da ga tumače kako god im se svidi, da ga uređuju prema svojim predstavama i da mu se opiru kako im padne na pamet. To je razlika u načinu na koji se bezvernici i antihristi ophode prema Bogu na nebu i prema Bogu na zemlji. Upravo stoga što se prema Bogu na zemlji odnose na taj način, oni u odnosu prema svojim dužnostima prikazuju razna ispoljavanja. Među tim ispoljavanjima su sve veća nezainteresovanost i sve manja spremnost da obavljaju svoje dužnosti kada vide Boga na zemlji. To dovodi do toga da oni izgube interesovanje za veru u Boga i da stvore neke negativne misli i negativna ispoljavanja. Stoga su antihristi na kraju svi nesposobni da ostanu postojani; čak i ako ih crkva ne ukloni, sami će dobrovoljno otići. Znate li neke takve primere? (Da, ja sam već upoznao jednog antihrista. Bio je naročito samovoljan. Nije stremio ka istini niti je upražnjavao istinu, a svoju dužnost je obavljao površno i nesavesno. Osim toga, nije se baš mnogo trudio da nauči svoj posao i bio je naročito lenj, a i prenemagao se. Svaki dan se bavio samo hranom i odećom i bludničio je. Kada je proteran, nije pokazao ni najmanju nameru da se pokaje, već je osetio neku vrstu olakšanja.) Takvi ljudi nisu zahvalni za priliku da izvrše neku dužnost, a još manje svoju dužnost poštuju i cene, površni su i traće vreme. Je li iko sa njim porazgovarao u zajedništvu i rekao mu da se tako ne vrši dužnost? (Jeste. I ja sam razgovarao sa njim, ali nije slušao, stav mu je bio sasvim površan.) Neka mi još neko dȃ primer. (Bio je jedan režiser koji je uvek površno obavljao svoju dužnost; materijali koje je snimao uglavnom su bili neprikladni, a i prekidao je i ometao. Kada je prebačen u grupu B, prestao je da obavlja svoju dužnost. Po ceo dan se zanimao odlaskom na posao i zarađivanjem novca, družio se s nevernicima i na kraju je bio uklonjen. U stvari, čak i da ga crkva nije uklonila, sam bi se dobrovoljno povukao. Nije stremio ka istini i na kraju nije mogao da ostane postojan.) Narav-suština tih antihrista je ista, osećaju odbojnost prema istini i prema pozitivnim stvarima, draga im je nepravda i imaju izrazito jake ambicije i želje. Prema svojoj dužnosti odnose se kao prema igri i površno, a njihov način ponašanja je naročito neprimeren i neobuzdan. Priroda im je rđava i zlobna. Dolaze u Božju kuću i obavljaju dužnost samo da bi zadobili blagoslove, a da toga nema, ne bi ni verovali u Boga! Nema suštinske razlike između tih ljudi i nevernika, to su preispoljni bezvernici i nevernici; to je njihova suština. Ako im ne dozvoliš da budu poput nevernika i nateraš ih da vrše dužnost u blizini vernika u Boga, za njih će takav život biti veoma bolan i svaki dan će im izgledati kao pravo mučenje. Smatraju da je nezanimljivo obavljati svoju dužnost sa braćom i sestrama u Božjoj kući, lepo se ponašati i znati gde ti je mesto, te da takav život nije slobodan i nesputan kao druženje sa nevernicima u svetu – smatraju da je taj način života zanimljiv. Stoga dolaze u Božju kuću i obavljaju svoju dužnost isključivo iz nužde, sa namerom da zadobiju blagoslove i radi toga da udovolje ličnim ambicijama i željama. Sudeći po njihovoj priroda-suštini, oni suštinski ne vole istinu ni pozitivne stvari, a još manje veruju u stvari koje Bog može da postigne. To su preispoljni bezvernici i preispoljni oportunisti. Nisu došli da obavljaju svoje dužnosti, već da čine zlo, da ometaju i da zaključuju transakcije. Dakle, sudeći po svim ovim ispoljavanjima antihrista zajedno, kada su ti ljudi u Božjoj kući, jesu li korisni ili štetni njenom radu? (Štetni.) Jesi li ikada video čoveka sa suštinom antihrista, koji je donekle nadaren i sposoban i zna gde mu je mesto, kako obavlja dužnost u Božjoj kući, a da pritom ne izaziva nevolje ili ometanje? Recimo da kažeš antihristu: „Nije sigurno da će čovek poput tebe, koji je u prošlosti činio zlo, u budućnosti imati ikakve izglede i sudbinu. Pošto si donekle nadaren, ti samo predano radi i pružaj usluge u Božjoj kući!” Hoće li on biti spreman da pruža usluge bez obzira na to da li će biti blagoslovljen ili će pretrpeti nesreću? Ni slučajno. Ljudi koji to mogu su oni čija je ljudskost relativno dobra, ali da li antihristi poseduju takvu ljudskost? (Ne poseduju.) Njihova narav je zlobna. Misle: „Ako mi ti ne daješ nikakve koristi ni obećanja i ni na šta se ne obavezuješ, kako onda da predano radim za tebe? Da ti ne padne na pamet, nema šanse!” To je zlobna narav. To je sveobuhvatna manifestacija antihristovog odnosa prema dužnosti, Bogu i Božjim zahtevima. Mislite li da postoje antihristi koji kažu: „Bog me je podigao i dao mi ovaj dar, zato ću se ja dati Bogu”? (Ne postoje.) A šta bi oni rekli? „Hoćeš da me iskoristiš? Tebi je stalo samo do mojih darova i talenata. Ako hoćeš da izvučeš korist iz mene, moraš i ti meni da daš neke pogodnosti. Ako hoćeš samo da me iskorišćavaš, to se neće desiti!” Oni ne veruju da ih je Bog podigao, niti veruju da je to Bogom dana prilika koju treba da cene, već smatraju da ih iskorišćavaju. To antihristi smatraju. Neki ljudi su možda privremeno neupućeni, izazivaju prekidanje i ometanje i rade neke loše stvari, pa se zatim izoluju da bi razmišljali o sebi. Oni koji streme ka istini neko vreme razmišljaju, a onda kažu: „Moram da se ispovedim i pokajem pred Bogom, ne smem više tako da se ponašam ubuduće. Moram da naučim da se pokorim, da sarađujem sa drugima, da tragam za istinom i da postupam u skladu sa Božjom rečju, ne smem više činiti zlo.” Nakon toga, crkva uredi da oni mogu da nastave da obavljaju svoju dužnost, a oni u suzama zahvaljuju Bogu i iz dna duše su Mu zahvalni za priliku koju im je pružio. Osećaju se počastvovano što ponovo imaju priliku da vrše svoju dužnost. Osećaju da treba da je cene i da ne treba ponovo da je ispuste iz ruku, pa svoju dužnost obavljaju bolje nego pre. Imaju neko znanje o sebi i doživeli su neke promene. Iako možda i dalje iz neupućenosti rade neke stvari i još uvek im se dešava da postanu negativni i slabi i povremeno dignu ruke od posla, sudeći po njihovom opštem načinu razmišljanja i stavu, već su se preobrazili. Mrze svoje prethodne postupke i imaju nešto znanja o tom pitanju. U stanju su da prihvate istinu i donekle su pokorni. Što je još važnije, kada im Božja kuća ponudi da se vrate da obavljaju svoju dužnost, oni to ne odbijaju, ne nalaze izgovore, ne opiru se, a svakako ne izgovaraju neprijatne stvari. Naprotiv, osećaju se počastvovano što ih Bog nije napustio i misle da treba da cene to što i dalje imaju priliku da obavljaju svoju dužnost u Božjoj kući. Njihov stav se već uveliko promenio. Takvi su ljudi koji mogu biti spaseni.

Koja je razlika između antihrista i ljudi koji mogu biti spaseni? Kada antihristi obavljaju svoju dužnost, žele da vode glavnu reč, streme za moći i koristima i radiće ono što im padne na pamet. Ako ne steknu moć i koristi, ne žele da obavljaju svoju dužnost. Pošto su prekidali i ometali rad crkve pa su smenjeni, izolovani ili uklonjeni iz Božje kuće, jesu li u stanju da se iskreno pokaju? Šta tada kažu? „Hoćeš da se pokajem da bi mogao da me iskorišćavaš? Dovučeš me kad sam ti koristan, a izbaciš me kad ti više ne trebam.” Kakva je to uvrnuta logika? Šta znači izbaciti nekoga? Da nisu učinili zlo, da li bi se Božja kuća obračunala sa njima? Da li bi se Božja kuća iz čista mira obračunala sa njima da su obavljali svoju dužnost u skladu sa načelima? Ti ljudi su prouzrokovali gubitke u radu crkve jer su izazivali prekidanje i ometanje i činili zlo. Božja kuća se obračunala sa njima, a oni ne samo da odbijaju da to prihvate, da razmisle o tome i da sebe spoznaju, već su još i kivni. Osećaju da više nisu omiljeni i da više nemaju moć, pa smatraju da ih zlostavljaju i maltretiraju. Kada ponovo dobiju priliku da obavljaju svoju dužnost, ne samo da u srcu ne osećaju zahvalnost i ne cene tu priliku, već čak ističu i neistinite protivoptužbe, tvrdeći da ih Božja kuća iskorišćava. Ne prihvataju od Boga stav sa kojim se Božja kuća ophodila prema njima. Veruju, naprotiv, da su ih to ljudi zlostavljali, izbacili i maltretirali. Srca su im puna pritužbi i ne žele da nastave da obavljaju svoju dužnost. Njihovo opravdanje za to što ne žele da nastave da obavljaju svoju dužnost je da ne žele da ih iskorišćavaju, a smatraju da Božja kuća iskorišćava svakog ko obavlja svoju dužnost. To je takva besmislica i zabluda! Ima li u tome i jedna reč koja odgovara istini, ljudskosti ili razumnosti? (Nema.) Dakle, antihristi ne prihvataju istinu, srca su im puna plahovitosti, zlobe, žalbi i transakcija, a još više, srca su im puna ličnih želja. To su stvari kojima su ispunjena njihova srca. Ne mogu da prihvate od Boga da se Božja kuća na bilo koji način obračuna sa njima, kao ni ma koje okruženje koje Bog za njih postavlja. U stanju su da tim stvarima pristupe isključivo plahovito, u skladu sa devizom „oko za oko, zub za zub”. Svemu tome pristupaju koristeći Sotonine metode i Sotoninu logiku. Tako na kraju ipak ne steknu istinu i mogu samo da budu isključeni. Različiti ljudi različito reaguju kada ih smene i prilagode njihove dužnosti, pa čak i kada ih izoluju i uklone. Ljudi koji iskreno vole istinu gnušaju se sopstvenih dela. Antihristi koji ne vole istinu ne samo da u srcu ne prihvataju te stvari od Boga, već su i puni mržnje. Koje su posledice toga? To u njima dovodi do žalbi, kleveta, donošenja suda i osuđivanja. To ih navodi da odbace Boga i da bogohule. To je izvor njihovog ishoda, o kojem odlučuje njihova priroda-suština. Antihristi su nesposobni da razumeju istinu, da prihvate stvari od Boga i da se pokore svemu što je Bog uredio, tako da je njihov ishod odlučen. Božja kuća ih uklanja u ovom životu; nema potrebe da spominjemo šta će im se desiti u svetu koji dolazi. Možete li da proniknete u te stvari? Ako otkrijete takve ljude oko sebe, možete li ove Moje reči da uporedite sa njima? Koja su najočiglednija ispoljavanja antihrista? Ne veruju u istinu, ne prihvataju je, ne pokoravaju se Božjim orkestracijama i uređenjima, nisu u stanju ništa da prihvate od Boga, ne priznaju svoje greške i ne kaju se ma kakvo nedelo izvršili. To određuje da su ovi ljudi od Sotone i da su meta uništenja.

Svi treba sebe da uporedite sa raznim otkrivenjima, ispoljavanjima i postupcima antihrista koje sam razotkrio; dok budete obavljali svoje dužnosti, bez sumnje ćete prikazati neka od tih ispoljavanja i neka od tih otkrivenja i postupaka, ali po čemu se vi razlikujete od antihrista? Jeste li u stanju da prihvatite od Boga stvari koje vam se dogode? (Jesmo.) Biti u stanju da prihvatiš od Boga ono što ti se dogodi najređa je stvar. Jeste li u stanju da se promenite kada krenete pogrešnim putem, učinite nešto loše, uradite stvari iz neupućenosti ili počinite prestupe? Jeste li u stanju da se pokajete? (Jesmo.) Biti u stanju da se pokaješ i da se promeniš najdragocenija je i najređa stvar. Ali antihristima upravo to nedostaje. Samo ljudi koje će Bog spasti to imaju. Koje je stvari najvažnije posedovati? Prvo, veru da je Bog istina; to je najosnovnija stvar. Možete li to da verujete? (Možemo.) Antihristi ne poseduju tu najosnovniju stvar. Drugo, prihvatanje da je Božja reč istina; i za to se može reći da je najosnovnija stvar. Treće je pokornost Božjim orkestracijama i uređenjima. To je antihristima potpuno nedostižno, ali tu već i za vas postaje teško. Četvrto je prihvatanje svega od Boga, bez rasprave, samoopravdavanja, žalbi i iznalaženja razloga. To je antihristima potpuno nemoguće. Peto je kajanje nakon što se pobuniš ili počiniš prestupe. Za vas će samo biti teško da to postignete. To se dešava kada ljudi, pošto su počinili prestupe, pa su jedno vreme razmišljali i tragali, bili tužni, negativni i slabi, postepeno steknu spoznaju o sopstvenoj iskvarenoj naravi. Naravno, za to je potrebno vreme. To može biti godinu ili dve, a može i duže. Čovek je u stanju da se iskreno pokaje tek kada u potpunosti razume svoju iskvarenu narav i preda se iz srca. Iako to nije lako, ispoljavanja kajanja se na kraju ipak vide u onima koji streme ka istini i koji mogu dostići Božje spasenje. Ali antihristi to ne poseduju. Razmisli o tome, koji antihrist ne iskopa prošlost i posle tri ili pet godina, pa čak i 10 ili 20 godina, otkako je učinio nešto loše? Ma koliko vremena prošlo, kada ga ponovo sretneš, on će i dalje pričati samo o tim svojim svađama. I dalje ne priznaje i ne prihvata svoja zlodela, niti pokazuje i najmanju trunku kajanja. To je razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi. Zašto antihristi nisu u stanju da iskažu kajanje? Koji je osnovni razlog tome? Ne veruju da je Bog istina, što dovodi do toga da nisu u stanju da prihvate istinu. To je beznadežno i određeno je samom antihristovom suštinom. Kada Me čujete kako detaljno analiziram razna ispoljavanja antihrista, mislite: „Gotov sam. I ja imam narav antihrista – zar nisam i ja antihrist?” Zar to ne znači da ste lišeni sposobnosti da razaznate? Istina je da imaš narav antihrista, ali ono u čemu se od njega razlikuješ je to što još uvek poseduješ i pozitivne stvari. U stanju si da prihvatiš istinu, da se ispovediš, pokaješ i promeniš, a te pozitivne stvari ti pomažu da se oslobodiš naravi antihrista, tvojoj iskvarenoj naravi omogućavaju da bude pročišćena, a tebi da postigneš spasenje. Zar to ne znači da za tebe ima nade? Još uvek ima nade za tebe!

Svima vam teško ide pisanje tekstova na temu iskustvenog svedočenja i niste u stanju da ih sročite. Neki ljudi posle mnogih godina iskustava napišu samo jedan tekst svedočenja. Neki ga napišu tek pošto su verovali 10 ili 20 godina, pa sažimaju srž tih dugogodišnjih iskustava u neku povezanu celinu. Neki veruju u Boga već 30 godina, a još uvek nemaju pravo iskustveno saznanje. Suština je u tome da ne razumeju istinu. Šta, dakle, Ja treba da radim kada se suočim sa tom aktuelnom situacijom da vi ne razumete istinu? Moram više da govorim sa vama, strpljivo i iskreno, da više pričam i da govorim opširno, a vi morate da imate malo strpljenja i da više slušate Moje besede. Slušajte pažljivo, naučite da razaznajete i težite da razumete suštinu svakog aspekta istine. Kao što sam upravo rekao, ako razumeš koja su ispoljavanja onih koji poseduju narav antihrista, koja su ispoljavanja onih ljudi koji imaju suštinu antihrista i koja je razlika između te dve vrste ljudi, onda ćeš imati put kojim treba da ideš, a istovremeno ćeš umeti i da razaznaješ. Bićeš u stanju da razaznaš sopstvenu iskvarenu narav i suštinu antihrista. Ako sretneš antihrista, bićeš u stanju da ga brzo razaznaš i razotkriješ, da brzo zaustaviš i ograničiš njegove nagle i samovoljne radnje i postupke, te da izbegneš ili umanjiš gubitke koje njegova zla dela prouzrokuju radu crkve. U protivnom, ako imate lošu sposobnost razumevanja i niste u stanju da razaznajete, ako niste vrlo pedantni kada je reč o istini i uvek razumete samo doktrine, a niste u stanju da proniknete u čovekovu suštinu, to će dovesti ne samo do toga da ćete biti nesposobni da razaznate antihriste oko sebe, već i do toga da ih sledite kao da su dobre vođe. Pažljivo razmislite, pažljivo razmotrite da li stvari koje antihristi rade donose Božjoj kući više koristi ili štete? Po pažljivom razmatranju, vidite da antihristi, iako izgledaju kao da, radeći u Božjoj kući, čine i neke dobre stvari, u stvari donose više štete nego koristi. Dobici nisu vredni gubitaka. U stvari, dobre stvari koje čine donose još veće skrivene opasnosti i crkvenom radu pričinjavaju više štete nego koristi. Ti ljudi u Božjoj kući igraju ulogu Sotoninih slugu.

25. april 2020. godine