II. Interesi antihrista

D. Njihovi izgledi i sudbina

4. Kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja”

Danas ćemo u zajedništvu nastaviti razgovor o devetoj stavci u pogledu različitih ispoljavanja antihrista: svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu. Kroz ovu stavku, naša glavna tema za razgovor u zajedništvu jeste detaljna analiza interesa antihrista, a danas ćemo razgovarati o četvrtoj podtemi u sklopu četvrte stavke interesa antihrista – kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja” – i detaljno ćemo analizirati način na koji se antihristi odnose prema ovom zvanju. Oni koji su dosad sledili Boga upoznati su sa rečju „služitelj” i većina njih je u svom srcu u osnovi prihvatila ovo zvanje. Kad je reč o njihovom subjektivnom stavu, prema ovom zvanju nema nikakvog otpora. Međutim, kad je reč o tome da se konkretno neka osoba nazove služiteljem, ta osoba uglavnom izražava nevoljnost i nespremnost, oseća da joj je učinjena nepravda, zapravo ne želeći da se tako naziva i ne želeći da bude služitelj. Sudeći prema njihovim izražavanjima, iako se ljudi slažu da „služitelj” nije loše zvanje u smislu njihovog subjektivnog odnosa prema njemu, sa objektivne tačke gledišta, zvanje „služitelj” ljudi i dalje posmatraju uz neke elemente diskriminacije, neprijateljstva, pa čak i nevoljnosti – u odnosu na njega imaju takva osećanja. Bez obzira na to šta ljudi misle o zvanju „služitelj”, mogu li ili ne mogu iskreno da ga prihvate i da budu služitelji, odnosno, da li ono što oni misle o ovom zvanju u sebi sadrži brojne čovekove nečistoće i želje, danas ćemo pre svega razgovarati o tome šta je tačno služitelj, kako se u Božjim očima tačno definiše i karakteriše zvanje „služitelj”, koja je suština ovih služitelja o kojima Bog govori, te kako Bog posmatra reč „služitelj” i na koji način se to razlikuje od čovekovog gledišta, kako biste u svom srcu svi stekli ispravno shvatanje i poimanje o zvanju „služitelj”.

a. Definicija i poreklo „služiteljskog” zvanja

Reč „služitelj” doslovno označava osobu koja radi i ulaže napor radi nečega. Ako ovo zvanje odmeravamo u smislu položaja, ono se odnosi na nekoga ko se koristi na određeno vreme. Drugim rečima, ako se neko smatra služiteljem i počne da radi neki posao ili započne rad u nekoj delatnosti, onda taj posao koji je preuzeo ne predstavlja dugoročnu karijeru niti posao u toj delatnosti, već je privremenog karaktera. On je privremeno angažovan da uloži određeni napor i da neko vreme služi u toj delatnosti ili na tom radnom mestu. Nema nikakve izglede, nikakvu budućnost i ne dobija nikakve materijalne pogodnosti. Ne mora da preuzme nikakvu odgovornost; samo je plaćen za svoje službovanje. Kad posao koji mu je dodeljen bude završen, on više nije potreban, već samo uzima svoju platu i odlazi. Ukratko, to je privremeno i od njega se traži da radi kad je to potrebno. Ovo je doslovno poimanje služitelja. Ako reč „služitelj” tumačimo prema zamislima ljudskog roda, onda se služitelji nazivaju „radnicima po ugovoru” i „radnicima na određeno vreme”, ljudima koji privremeno rade ili ulažu trud na nekom poslu ili u nekoj delatnosti. Povezani su jedino sa vremenskim periodom u kome su potrebni za posao i nakon što taj period prođe, oni više nemaju nikakvu vrednost. Razlog je u tome što više nisu potrebni i više nemaju upotrebnu vrednost – njihova je vrednost u tom vremenu iskorišćena. To je doslovno značenje koje ljudi mogu da shvate i zapaze u vezi sa rečju „služitelj”. U okviru značenja koje ljudski jezik može da izrazi, odnosno, značenja zvanja „služitelj” o kome Bog govori, a koje ljudi mogu da shvate, postoji li neki nivo značenja koji je u skladu sa istinom? Postoji li nivo značenja koji je u skladu sa normalnom ljudskošću i razumnošću? Postoji li nivo značenja koji ljudi treba da shvate kao istinska stvorena bića? Postoji li nivo značenja u vezi sa načinom na koji se Bog odnosi prema ovom zvanju? (Ne.) Kako znate da ne postoji? Zbunjeni ste, ne umete to da objasnite. Među vama ima studenata, studenata na postdiplomskim studijama, studenata na doktorskim studijama i profesora, a ipak niko ovo ne ume jasno da objasni, zar ne? (Da, tako je.) U tome je razlika između znanja i istine. Možda si obrazovan, možda znaš pojedinačne izraze „usluga” i „izvršilac” i kad se ta dva izraza spoje u jednu reč, da bi se opisali tip osobe i grupa ljudi, možeš da shvatiš suštinu tih ljudi, njihova ispoljavanja i njihov položaj u okviru celog ljudskog roda, ali ako ovu reč nisi u stanju da shvatiš iz ugla istine i perspektive stvorenog bića, otkud tačno potiče tvoje shvatanje? Koja je tačno suština ove reči koju shvataš? Zar to nije shvatanje reči „služitelj” koje potiče iz ovog iskvarenog ljudskog roda, iz ovog društva i iz znanja ljudskog roda? (Da, jeste.) Da li je znanje ljudskog roda usklađeno sa istinom ili je prema njoj neprijateljski nastrojeno? (Neprijateljski je nastrojeno prema istini.) Prema tome, kad imaš ovo shvatanje i razumevanje ove reči, da li stojiš nasuprot Bogu ili na strani usklađenosti sa Bogom? Očigledno, kad ovu reč shvataš i razumeš na osnovu svog znanja, na osnovu svog uma, ti nesvesno i ne znajući stojiš nasuprot Bogu. Kad upotrebiš svoje znanje da bi shvatio ovu reč, stvari koje si razumeo neminovno vode do toga da osećaš otpor, odbojnost, gađenje, pa čak i mržnju prema reči „služitelj”. Ima li tu ikakve pokornosti? Ima li ikakvog pravog prihvatanja? (Nema.) Neki ljudi kažu: „Ja prihvatam dobre reči, ali zašto treba da prihvatim ovu lošu reč? Već je dovoljno dobro što prema njoj ne osećam otpor. Na primer, prihvatam pozitivne izraze poput ’dobijanje krune’, ’dobijanje nagrada’, ’biti blagosloven’, ’ulazak u carstvo’, ’odlazak na nebo’, ’neodlazak u pakao’, ’ne biti kažnjen’ i ’biti prvorođeni sin’. To je prirodno, to je uobičajena čovekova reakcija i to su stvari kojima ljudi treba da streme. Kad je reč o negativnim izrazima kao što su ’zli ljudi’, ’antihristi’, ’biti kažnjen’ i ’odlazak u pakao’, niko ne voli da ih prihvati. Reč ’služitelj’ je neutralna, ali, u skladu sa mojim shvatanjem, ne mogu da je prihvatim, pa mi je sasvim dovoljno što je ne prezirem. Ako treba svojevoljno da je prihvatim, pokorim joj se i prihvatim je od Boga, onda to naprosto nije moguće.” Zar ljudi ovako ne razmišljaju? (Da, razmišljaju.) Da li je ovakav način razmišljanja ispravan ili pogrešan? (Pogrešan je.) Kad ste saznali da je pogrešan? Upravo sada, zar ne? U tome je problem. Tek sada si saznao da je to pogrešno. Pre nego što si to uvideo, izgledalo je kao da si spolja posmatrano već prihvatio zvanje „služitelj” i subjektivno si ga već bio prihvatio – a da li je ovo prihvatanje bilo istinito ili lažno? (Bilo je lažno.) Jasno je da nije bilo istinito, niti si ti bio savršeno voljan da to prihvatiš. Tu je bilo laži, pretvaranja i nevoljnosti, a osim toga i osećaja da nemaš drugog izbora.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o pravim ljudskim reakcijama i ispoljavanjima u vezi sa zvanjem „služitelj”, i oni u potpunosti pokazuju ljudska mišljenja, njihove stavove i shvatanja o ovom zvanju, otkrivajući sasvim da je ljudski stav prema ovom zvanju stav nevoljnosti, diskriminacije i odbojnosti, kao i, iz dubine srca, stav otpora. To je stoga što ljudi preziru da budu služitelji, oni preziru reč „služitelj”, nisu voljni da budu služitelji i mrze da budu služitelji. Tako ljudi shvataju ovo zvanje i takav je njihov stav prema njemu. Hajde da sada pogledamo kako tačno Bog vidi služitelje, kako je nastala reč „služitelj”, kakva je suština ovog zvanja u Božjim očima i koje je njegovo poreklo. Doslovno značenje „služitelja” je, da se poslužimo jezikom ljudskog roda, privremeni radnik, neko ko privremeno služi u nekoj delatnosti ili poslu i ko je privremeno potreban. U Božjem planu upravljanja, u Božjem delu i u Božjoj kući, ova grupa ljudi pod nazivom služitelji je neophodna. Kad su ti ljudi došli u Božju kuću, na mesto Božjeg dela, oni nisu znali ništa o Bogu niti o veri u Boga, a još manje o Božjem delu ili o Njegovom planu upravljanja. Nisu ništa razumeli; bili su samo laici, nevernici. Kad ljudi koji su u Božjim očima nevernici dođu u Božju kuću, šta oni mogu da učine za Njega? Može se reći da ne mogu ništa. Zato što su ljudi ispunjeni iskvarenim naravima, zato što Boga uopšte ne poznaju i zbog ljudske priroda-suštine, sve što mogu da rade jeste samo ono što ih Bog uputi da urade. Oni slede Božje delo do one tačke do koje ono doseže, njihovo znanje se prostire onoliko daleko koliko ih Božje reči odvedu; oni samo znaju Njegove reči, ali ih uopšte ne razumeju. Ti ljudi pasivno obavljaju svaki posao koji im Bog naloži da na njemu rade – u potpunosti su pasivni, nimalo aktivni. Ovde reč „pasivni” znači da ne znaju šta će Bog uraditi, ne znaju šta Bog od njih traži da urade, ne znaju značaj ili vrednost posla koji Bog od njih traži da urade i ne znaju koji put treba da slede. Nakon dolaska u Božju kuću, oni su poput mašina koje funkcionišu samo onako kako Bog njima upravlja. Šta je Bogu od njih potrebno? Da li znate? (Ljudi su objekti kojima Bog izražava istinu da bi im sudio. Ljudi su objekti Božjih reči.) Ovo je jedan deo; ljudi su predmeti Božjih reči. I šta još? A ljudski darovi? (Da.) A razmišljanje normalne ljudskosti? (Da.) Bog te koristi samo ako imaš razmišljanje normalne ljudskosti. Ako si bez savesti i razuma, tada nisi podoban čak ni da budeš služitelj. Šta još postoji? (Ljudske veštine i posebni talenti.) Oni su obuhvaćeni darovima i takođe su deo toga – razne veštine koje ljudi poseduju. Čega još ima? (Rešenost da se sarađuje sa Bogom.) I to je deo toga, želja za poslušnošću i pokornošću i, naravno, može se reći i da je to ljudska želja da vole pozitivne stvari i da vole istinu. Želja za poslušnošću i pokornošću jeste rešenost da se sarađuje sa Bogom, ipak, koji je najprikladniji način da se to kaže? (Želja za poslušnošću i pokornošću.) Tako je, reč „želja” je relativno širi pojam i obuhvata veći opseg. Ako koristimo reč „rešenost”, opseg je donekle uži. Povrh toga, „želja” je po svom stepenu relativno blaža reč nego „rešenost”, što znači da nakon što imaš želju, postepeno razvijaš različite oblike rešenosti; rešenost je konkretnija, dok je želja donekle uopštenog karaktera. Što se tiče Stvoritelja, ovo je nekoliko stvari koje su Bogu potrebne od iskvarenog ljudskog roda. Odnosno, kada laik koji ne zna baš ništa o Bogu, Božjem upravljanju, Božjoj suštini, Božjim izjavama i Božjoj naravi dođe u Božju kuću, on je poput mašine i ono što može da radi za Boga i njegova saradnja sa Božjim delom u osnovi nemaju nikakve veze sa merilom koje Bog zahteva – istinom. Stvari koje Bog može da koristi od tih ljudi jesu one upravo pomenute: kao prvo, ovi ljudi mogu postati predmeti Božjih reči; druga stvar su darovi koje ti ljudi poseduju; treće je da ovi ljudi poseduju razmišljanje normalne ljudskosti; četvrto su razne veštine koje ovi ljudi poseduju; peto je – a to je i najvažnije – da ovi ljudi imaju želju da budu poslušni i pokorni Božjim rečima. Sve ove stvari su bitne. Kad neko poseduje sve ove stvari, on tada započinje da radi u službi Božjeg dela i zarad Njegovog plana upravljanja i zvanično je na pravom putu, što znači da je zvanično postao služitelj u Božjoj kući.

Kad ljudi ne razumeju Božje reči, istinu ili Božje namere, i Boga se ni najmanje ne boje, ni za koga od njih nema druge uloge osim da bude služitelj. Drugim rečima, želeo ti to ili ne, ti si služitelj – ovo zvanje ne možeš da izbegneš. Neki ljudi kažu: „Ceo svoj život verujem u Boga. Otkako sam počeo da verujem u Isusa, pa sve do sada, prošle su decenije – da li sam zaista i dalje samo služitelj?” Šta mislite o ovom pitanju? Koga oni to pitaju? Treba sami da se zapitaju i da o sebi razmisle: „Da li sada razumem Božje namere? Kad sada izvršavam svoju dužnost, da li samo ulažem napor ili primenjujem istinu? Da li sledim put stremljenja ka istini i njenog razumevanja? Da li sam ušao u istina-stvarnost? Imam li bogobojažljivo srce? Jesam li ja neko ko se pokorava Bogu?” Moraju da razmisle o sebi uzimajući u obzir ove stvari. Ako ispunjavaju ove kriterijume, ako mogu da budu postojani kad se susretnu s Božjim kušnjama i ako mogu da se boje Boga i klone zla, naravno da više nisu služitelji. Ako nisu ispunili čak nijedan od ovih kriterijuma, onda nesumnjivo ostaju služitelji i to je nešto neizbežno i neminovno. Neki ljudi kažu: „Verujem u Boga preko 30 godina, što čak ni ne uključuje godine provedene verujući u Isusa. Još otkako se ovaj put Bog ovaplotio, pojavio, delao i počeo da daje Svoje izjave, ja sam Božji sledbenik. Bio sam među prvima koji su lično iskusili Božje delo i među prvima koji su čuli reči izgovorene iz Njegovih usta. Otad je prošao dugi niz godina i ja još uvek verujem u Boga i sledim Ga. Nekoliko puta sam se suočio sa hapšenjem i progonom i susreo sam se sa tako mnogo opasnosti, i Bog me je uvek štitio i kroz njih usmeravao; Bog me nikada nije napustio. Sada i dalje izvršavam svoju dužnost, stanja su mi sve bolja i bolja, a moja vera sve jača, nemam nikakve sumnje u vezi sa Bogom – jesam li zaista i dalje služitelj?” Koga to pitaš? Zar ne pitaš pogrešnu osobu? Ne bi trebalo da postavljaš to pitanje. Pošto toliko godina veruješ, zar ne znaš da li si služitelj ili nisi? Ako to ne znaš, zašto onda ne upitaš sebe da li poseduješ istina-stvarnost, da li imaš bogobojažljivo srce i da li se ponašaš na način kojim se kloniš zla? Bog je delao sve ove godine, izgovorio je sve ove reči, koliko od toga si razumeo i u koliko toga si ušao? Koliko toga si zadobio? Koliko slučajeva orezivanja i koliko kušnji i oplemenjivanja si prihvatio? Kad si to prihvatao, da li si u svom svedočenju bio postojan? Možeš li da svedočiš o Bogu? Kad se suočiš sa kušnjama sa kakvim se suočavao Jov, da li si u stanju da porekneš Boga? Koliko je tačno velika tvoja vera u Boga? Da li je tvoja vera tek neka puka vera ili je to istinska vera? Postavi sebi ova pitanja. Ako ne znaš odgovore na njih, onda si smetenjak i mogu da zaključim da se samo povodiš za gomilom – ne zaslužuješ čak ni da se nazoveš služiteljem. Tako je jadan onaj ko gaji ovakav stav prema zvanju „služitelj” i u svom srcu je i dalje sasvim zbunjen. On ne zna čak ni to ko je on u suštini, dok je Bog sasvim jasan i bistar u Svom ophođenju prema svim ljudima.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome koje je tačno Božje izvorno značenje u pogledu reči „služitelj”. Kad ljudi uđu u Božju kuću, na samom početku, kad ne shvataju istinu i jedino poseduju različite želje ili određenu rešenost da sarađuju, uloga koju imaju tokom tog perioda može biti samo uloga služitelja. Naravno, reč „služenje” ne zvuči baš najlepše. Drugim rečima, ona znači služiti i raditi u službi Božjeg dela upravljanja da se spasi ljudski rod; znači uložiti napor. Ovi ljudi ne razumeju nijednu istinu niti razumeju Božje namere, i ni na jedan način ne mogu da doprinesu konkretnom delu na kome se Bog angažuje da bi spasao ljudski rod i njime upravljao, ni različitim poslovima povezanim sa istinom, kao što ne mogu ni da u njima sarađuju. Oni samo imaju određene veštine i darove i mogu da ulože samo određeni trud i kažu nekoliko stvari za određene opšte poslove i da obave samo neki periferni uslužni posao. Ako je to suština posla koji rade ljudi koji izvršavaju svoju dužnost, ako obavljaju samo uslužnu ulogu, onda im je teško da se reše zvanja „služitelj”. Zašto je teško toga se rešiti? Ima li to ikakve veze sa Božjom definicijom ovog zvanja? Da, sasvim sigurno ima. Ljudima je sasvim lako da se malo potrude i da rade stvari shodno svojim prirodnim sposobnostima, darovima i razmišljanju, ali da žive prema istini, da uđu u istina-stvarnost i ponašaju se u skladu sa Božjim namerama, veoma je naporno; to zahteva vreme, Božje usmeravanje, Božje prosvećenje i disciplinovanje od strane Boga, a povrh toga, zahteva prihvatanje suda i grdnje Božjih reči. Prema tome, dok ljudi rade na postizanju ovih ciljeva, ono što većina ljudi može da uradi i pruži jesu stvari koje su upravo pomenute: da budu predmeti Božjih reči, da poseduju određene darove i budu od neke koristi u Božjoj kući, da poseduju razmišljanje normalne ljudskosti i budu u stanju da shvate i izvrše svaki posao koji im se naloži, da poseduju određene veštine i mogu da koriste svoje posebne talente na određenom poslu u Božjoj kući i, najvažnije, da imaju želju za poslušnošću i pokornošću. Kad vršiš službu u Božjoj kući, kad ulažeš trud zarad Božjeg dela, ako imaš čak samo trunčicu želje za poslušnošću i pokornošću, nećeš postati negativan i zabušavati. Umesto toga, daćeš sve što možeš da se suzdržavaš i da činiš manje loših, a više dobrih dela. Zar se većina ljudi ne nalazi u takvom stanju i takvoj situaciji? Naravno, među svima vama postoji veoma mala manjina ljudi koji su ovo stanje i domet već ostavili za sobom. I šta su stekli pripadnici ove veoma male manjine ljudi? Počeli su da shvataju istinu, da poseduju istina-stvarnost. Kad se susretnu sa problemima, oni mogu da se mole i tragaju za Božjim namerama i mogu da se ponašaju u skladu sa istina-načelima. Njihova želja za poslušnošću i pokornošću više se ne zaustavlja samo na nivou rešenosti, već oni mogu aktivno da primenjuju Božje reči, da se ponašaju prema Božjim zahtevima i da imaju bogobojažljivo srce kad se suoče s problemima. Ne govore niti postupaju nepromišljeno, već su oprezni i pažljivi. Naročito kad je njihovo orezivanje u suprotnosti sa njihovim idejama, oni Bogu ne sude, s Njim se ne raspravljaju i u svom srcu ne osećaju nikakav otpor. Iz dubine svog srca, oni istinski prihvataju Božji identitet, status i suštinu. Postoji li ikakva razlika između ovih ljudi i služitelja? U čemu su te razlike? Prva je u tome da oni razumeju istinu, a druga da određene istine mogu da sprovode u delo. Treća je da imaju određeno bogopoznanje i četvrta da njihova poslušnost i pokornost više nisu samo želje, već su se preobrazile u subjektivni stav – postali su zaista pokorni. Peta, a ujedno i najvažnija i najvrednija od ovih stavki, jeste u tome da se u njima pojavilo bogobojažljivo srce. Može se reći da su se oni koji poseduju ove stvari već rešili zvanja „služitelj”. Razlog tome je što, sudeći po raznim aspektima njihovog ulaska, kao i po njihovom stavu prema istini i stepenu njihovog bogopoznanja, više nije reč o tome da oni obavljaju jednostavan pojedinačni profesionalni posao u Božjoj kući i oni više nisu privremeni radnici koje privremeno pozivaju da odrade neki posao. Drugim rečima, ovi ljudi nisu ovde radi privremenih nagrada; nisu regrutovani za privremenu upotrebu niti ih posmatraju tokom ovog perioda upotrebe kako bi se videlo da li ovaj posao mogu da preuzmu dugoročno. Naprotiv, oni su u stanju da primenjuju istinu i dobro izvršavaju svoje dužnosti. Prema tome, ovi ljudi su se rešili zvanja, etikete „služitelj”. Da li ste viđali takve ljude? Takvih ljudi ima u crkvi. Želite da znate ko su ti ljudi i koliko ih ima, ali vam to sada ne mogu reći; kad shvatite istinu, moći ćete da ih raspoznate. Ono što treba da znate jeste sledeće: u kakvom ste stanju, koji put pred sobom sledite i koji bi put trebalo da sledite – to su stvari koje treba da znate.

Dakle, da li je zvanje „služitelja” ljudima nametnuto od Boga? Da li Bog koristi ovo zvanje kako bi ljude omalovažavao, kategorisao i razvrstao? (Ne.) Pa, kako je Bog definisao ovo zvanje? Dajući ljudima zvanje, Bog im nasumično ne daje nadimak i ne definiše ga na osnovu spoljnjeg izgleda; ovo zvanje nije samo zvanje. Ime neke osobe je samo oznaka, naziv, koji nema nikakvo pravo značenje. Na primer, neki roditelji u Kini se nadaju da će njihova kćerka biti pametna i lepa, pa joj daju ime koje znači da je „lepa”, ali je to samo nada i nema nikakve veze sa njenom suštinom. Može se desiti da bude zaista glupa i da izraste u neprivlačnu ženu, pa u čemu je onda poenta da se naziva „lepom”? Koristeći reči koje ukazuju na to da će biti poput tigra ili zmaja, nekim dečacima daju imena „Čenglung” ili „Čenghu” – da li su zaista moćni ako im daju takva imena? Mogli bi da budu kukavice ili ništarije. Ovo su samo nade koje roditelji polažu u sopstvenu decu; daju im imena poput ovih, a ta imena nemaju nikakve veze sa njihovom suštinom. Prema tome, ljudska imena i zvanja u sebi nose ljudske uobrazilje i lepe želje, ali su to samo nazivi i oznake i ne daju se na osnovu suštine ljudi. Međutim, zvanja i nazivi koje Bog definiše nipošto se ne daju na osnovu ljudskog spoljnog izgleda, niti se, naravno, zasnivaju na Božjim ličnim željama. Da li Bog želi da ljudi budu služitelji? (Ne.) Da li ste u Božjim rečima ikada pročitali da Bog kaže: „Želim da svaka osoba postane služitelj i da niko ne bude spasen”? (Ne.) Pa, šta je ono što Bog želi? Ljudi su ranije rekli: „Bog svakog čoveka želi da spase i ne želi da iko doživi propast.” Ovo je želja. Ipak, zvanje „služitelja” nije došlo niotkuda. Bilo je to baš kao kad je Bog određivao nazive „drvo” i „trava”. Drvo je velika i visoka stvar i kad bilo ko pomene drvo, svi znaju da je drveće veliko i visoko, a kad bilo ko pomene travu, svi znaju da je trava mala i niska, zar ne? (Da.) Pa, šta je onda sa zvanjem „služitelja”? Ovo zvanje je nastalo prema suštini i ispoljavanjima čoveka i prema etapi Božjeg dela. Ako ljudi postepeno mogu da shvataju istinu ukorak s Božjim delom, da ulaze u istina-stvarnost i postignu da se pokore Bogu i da se boje Boga, onda će se ovo zvanje u tom trenutku promeniti. Prema tome, čak i ako si jedan od služitelja, to se ne odražava na izvršavanje tvoje dužnosti stvorenog bića, niti na stremljenje ka istini i njeno primenjivanje, a još manje se odražava na tvoju pokornost Bogu i na to da se bojiš Boga.

Postoje li ljudi koji se nikada neće osloboditi zvanja „služitelja”? (Postoje.) Koja je to vrsta ljudi? To je ona vrsta ljudi koji ne streme ka istini, koji možda shvataju istinu, ali je ne primenjuju, a još manje istinu vole i počesto u svom srcu prema istini čak osećaju gađenje i odbojnost. Ako imaju odbojnost prema istini, zašto ostaju u Božjoj kući? Žele da dobiju neke koristi, ulažu određeni trud i pokazuju neka lepa ponašanja, gajeći u Božjoj kući puste želje. Cenu koju plaćaju, to što se daju i što izgaraju, kao i to što protraće deo svoje mladosti i što ulažu sopstveno vreme, sve to koriste u zamenu za svaku korist koju žele da zadobiju. Zbog puta koji slede, ti ljudi na kraju ne mogu da uđu u istina-stvarnost, ne mogu da postignu pokornost Bogu, a još manje mogu da postignu da se boje Boga – zauvek će biti okarakterisani kao služitelji. Među ovom vrstom ljudi u Božjoj kući ima nekih koji mogu da služe do samog kraja i nekih koji to ne mogu, a između onih koji mogu da služe do samog kraja i onih koji to ne mogu postoji neznatna razlika u ljudskosti. Oni koji ne streme ka istini, ali koji mogu da služe do samog kraja – odnosno, oni ljudi koji u Božjoj kući Božjem delu mogu da posvete određeni napor dok se odvija delo Božjeg plana upravljanja – imaju relativno dobru i dobronamernu ljudskost. Oni ne čine zlo, dok služe ne izazivaju ometanja i iz crkve ne bivaju uklonjeni. Takvi ljudi mogu da služe do samog kraja i takvi jesu oni koji će zauvek biti služitelji. Kad je reč o ostalima, budući da im je ljudskost veoma loša, usled svog lošeg karaktera i integriteta, dok služe, oni često ometaju i prekidaju različite poslove u Božjoj kući i, zbog njih, veliki deo posla Božje kuće trpi gubitke. Kad ih orezuju ili kad ih svaki put iznova izoluju, oni ne znaju da se pokaju, pa se samo vraćaju svojim starim lošim navikama; oni uopšte ne shvataju istinu, istinu ne prihvataju, već se umesto toga ponašaju bezobzirno, pa takvi ljudi bivaju uklonjeni. Zašto bivaju uklonjeni? Takvi ljudi ne mogu čak ni da služe. Dok u Božjoj kući ulažu određeni napor, oni ne mogu dobro da rade, a ulažući napor pritom ujedno čine i zlo, pa zbog njih Božja kuća i braća i sestre plaćaju cenu. Od takvih ljudi je veća šteta nego korist. Iznova im se pružaju prilike da razmisle o sebi, ali im na kraju priroda ostaje nepromenjena i nemaju sluha za bilo šta što im drugi govore. Takvi ljudi ne zaslužuju ni da služe u Božjoj kući, niti su to u stanju, pa stoga bivaju uklonjeni.

Da li sada načelno razumete ovo zvanje „služitelja”? Da li je „služitelj” diskriminatorsko zvanje koje Bog dodeljuje ljudskom rodu? Da li Bog namerno koristi ovo zvanje da bi ljude omalovažavao? Koristi li Bog ovo zvanje da bi ljude otkrivao i kušao? Da li Bog koristi ovo zvanje kako bi ljudima stavio do znanja šta su tačno ljudska bića? Ima li Bog na umu ove stvari? Bog zapravo nema na umu nijednu od ovih stvari. Bog nema nameru da ljude otkriva, kao ni da omalovažava i ismeva ljude, niti On ima nameru da ovo zvanje „služitelja” koristi da bi ljude kušao. Jedino značenje koje Bog pridaje zvanju „služitelja” jeste u tome da okarakteriše i oblikuje to zvanje prema ljudskom ponašanju i suštini, prema ulozi koju ljudi imaju tokom Božjeg dela, kao i prema onome što mogu da urade i sa čime su u stanju da sarađuju. Na osnovu ovog značenja, primećujemo da svaka osoba u Božjoj kući služi zarad Božjeg plana upravljanja i da se u nekom trenutku našla u ovoj ulozi služitelja. Možemo li to reći? (Da.) Zaista možemo i sada svi to možete da razumete. Bog ovo zvanje ne želi da koristi da bi ljude obeshrabrio ili kušao njihovu veru, a kamoli da bi ih omalovažavao ili naveo da budu pristojniji i da budu poslušniji, odnosno, da bi im stavio do znanja koji je njihov identitet i koji položaj, a još manje Bog želi da ovo zvanje „služitelja” koristi kako bi ljude lišio prava da izvršavaju dužnost stvorenog bića. Ovo zvanje je u potpunosti određeno prema različitim iskvarenim naravima koje ljudi ispoljavaju i prema pravim ljudskim stanjima dok slede Boga. Stoga, ovo zvanje nema baš nikakve veze sa time kakav će biti ljudski identitet, status, položaj i odredište nakon što se Božje delo upravljanja završi. Ovo zvanje u potpunosti proizlazi iz potreba Božjeg plana upravljanja i dela upravljanja i predstavlja istinsko stanje iskvarenog ljudskog roda u Božjem delu upravljanja. A kad je reč o tome hoće li za ljude koji u Božjoj kući služe kao služitelji i upotrebljavaju se poput mašina, ovo stanje do samog kraja ostati isto ili se na njihovom putu na kome slede Boga ono može promeniti nabolje, to će zavisiti od njihovog stremljenja. Ako neko stremi ka istini i može da postigne promenu naravi, pokornost Bogu i bogobojažljivost, on će se sasvim osloboditi zvanja „služitelja”. I šta ljudi postaju nakon što se oslobode zvanja „služitelja”? Oni postaju pravi Božji sledbenici, Božji narod i narod carstva, odnosno, postaju narod Božjeg carstva. Ako se, dok slediš Boga, zadovoljavaš time da samo ulažeš trud, patiš i platiš cenu, ne stremiš ka istini niti istinu sprovodiš u delo, tvoje se iskvarene naravi nimalo ne menjaju, nikad ne radiš stvari u skladu sa načelima Božje kuće i, naposletku, nisi u stanju da postigneš pokornost Bogu i da se Boga bojiš, onda će ti ovo zvanje „služitelja”, ova „kruna”, savršeno pristajati, biće ti potaman, i nikada nećeš moći da je se otreseš. Kad se Božje delo privede kraju, ako si i dalje u ovom stanju i tvoje se naravi još uvek nisu promenile, onda zvanje „naroda Božjeg carstva” neće imati nikakve veze sa tobom i zauvek ćeš biti služitelj. Kako možete da razumete ove reči? Treba da shvatite da u trenutku kad se Božje delo završi, odnosno, kad budu spaseni svi ljudi koje Bog želi da spase, kad delo koje Bog želi da obavi u potpunosti postigne svoje dejstvo i svoje ciljeve, Bog čoveku više neće govoriti niti će ga usmeravati, On više neće obavljati nikakvo delo spasenja na ljudskom rodu i Njegovo će se delo završiti baš u tom trenutku, kao i put vere u Boga koji svaki čovek sledi. U Bibliji postoji sledeći stih: „Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i dalje kalja, a ko je pravedan neka i dalje čini što je pravedno, i ko je svet neka se i dalje posvećuje” (Otkrivenje 22:11). Šta taj stih znači? Taj stih znači da u trenutku kad Bog saopšti da je Njegovo delo završeno, to označava da Bog više neće obavljati Svoje delo spasavanja čoveka, niti grdnje i suda čoveku, Bog više neće prosvećivati ni usmeravati čoveka i više čoveku neće izgovarati reči da bi ga mukotrpno i iskreno ohrabrivao ili orezivao – Bog više neće obavljati ovo delo. Šta to znači? To znači da će ishodi svih stvari tada biti razotkriveni, ishodi ljudskog roda biće tada utvrđeni i niko to više neće moći da promeni, a za čoveka više neće biti prilika da bude spasen. Upravo to znači.

Kad se na kraju Božjeg dela neko oslobodi zvanja „služitelja”, kad odbaci ovaj naziv, ovo stanje, to znači da ta osoba u očima Božjim više nije stranac ni nevernik, već da je čovek Božje kuće i Božjeg carstva. A kako je nastalo to zvanje „čoveka Božje kuće i Božjeg carstva”? Kako ljudi stiču ovo zvanje? Kroz stremljenje ka istini, shvatanje istine, kroz patnju i plaćanje cene, a time i dobrim izvršavanjem svoje dužnosti, dostizanjem određenog nivoa promene naravi i sposobnošću da se pokoriš Bogu i Boga se bojiš, ti postaješ čovek Božje kuće. Baš kao u slučaju Jova i Petra, više nećeš morati da budeš povređen i iskvaren od strane Sotone, možeš da živiš slobodno u Božjem carstvu i u Božjoj kući, više ne moraš da se boriš sa svojim iskvarenim naravima, a u Božjim očima ti si pravo stvoreno biće, pravo ljudsko biće. Nije li to nešto što s radošću treba slaviti? Šta to znači? To znači da je život patnje i nedaća one osobe koju je Sotona iskvario sasvim priveden kraju i da ta osoba počinje da živi život ispunjen radošću, spokojem i srećom. Ona može da živi u svetlosti lica Stvoritelja, da živi zajedno sa Bogom, a to je nešto što treba s radošću slaviti. Međutim, kad je reč o drugoj vrsti ljudi koji na kraju nisu uspeli da se oslobode zvanja „služitelja”, šta za njih znači to što, kad se Božje delo završi, još uvek nisu skinuli ovo zvanje, ovu „krunu” sa svoje glave? To znači da će ostati stranci i da su i dalje nevernici u Božjim očima. A razlog za to je što uopšte ne prihvataju istinu niti je primenjuju, što nisu postigli promenu naravi, nisu u stanju da se Bogu pokore i nemaju bogobojažljivo srce. Ti ljudi treba da budu uklonjeni iz Božje kuće i za njih nema mesta u Božjem carstvu. Ako za njih nema mesta u Božjem carstvu, gde su oni? Oni su izvan Božjeg carstva i predstavljaju grupu odvojenu od naroda Božjeg. Takvi ljudi se i dalje nazivaju „služiteljima”, a to znači da nisu postali ljudi Božje kuće, da nikad neće biti sledbenici Božji, Bog ih ne priznaje i nikada više neće dobiti blagoslove ili blagodat od Boga. Naravno, to takođe znači da nemaju priliku da uživaju u dobrim blagoslovima sa Bogom u Njegovom carstvu ili da steknu spokoj i radost – ta prilika je propala. Prema tome, kad je reč o njima, da li je to trenutak koji treba s radošću slaviti ili je to tužan događaj? To je tužan događaj. A kad je reč o tome šta će biti njihova nagrada za nošenje ovog zvanja „služitelja” izvan Božje kuće i Božjeg carstva, to pripada kasnijem vremenu. U svakom slučaju, razlika između nagrade koja se daje služiteljima i one koja se daje narodu Božjeg carstva zaista je ogromna; postoje razlike u položaju, u nagradi i u drugim takvim aspektima. Nije li žalosno da ovakvi ljudi nisu zadobili istinu i da nisu mogli da postignu promenu naravi dok je Bog obavljao Svoje delo da spasi ljude? To je tako žalosno! Ovo su neke reči u vezi sa zvanjem „služitelja”.

Ima ljudi koji kažu: „Kad se pomenu služitelji, osećam otpor. Ne želim da budem služitelj i nisam zadovoljan time da budem jedan od njih. Ako sam jedan od pripadnika Božjeg naroda, mogu da prihvatim da budem čak i najbeznačajniji među njima, i to je u redu sve dok nisam služitelj. U ovom životu nemam nikakvu drugu težnju i ne gajim nikakav drugi ideal; samo jedva čekam da se rešim zvanja ’služitelj’. Ne tražim previše.” Šta mislite o ovakvim ljudima? Je li to stav nekoga ko stremi ka istini? (Ne.) Kakav je ovo stav? Nije li to negativan stav? (Jeste.) Kad je reč o zvanju „služitelja”, ne moraš da težiš tome da ga se oslobodiš, jer se to zvanje dodeljuje na osnovu nivoa napretka koji napraviš u svom životu i ne može se odrediti na osnovu onoga što ti želiš. Ne zavisi od toga šta ti želiš, već zavisi od puta koji slediš i od toga da li su ti se naravi promenile. Ako ti je cilj da stremiš jedino tome da se oslobodiš ovog zvanja „služitelja”, dozvoli Mi onda da ti kažem istinu: dokle god si živ, nikada nećeš moći da ga se oslobodiš. Ako se usredsrediš na stremljenje ka istini i možeš da postigneš promenu naravi, onda će se to zvanje polako menjati. Posmatrajući to iz ova dva ugla, da li je Bog ljudima nametnuo zvanje „služitelja”? Nije nipošto! To nije zvanje koje Bog nameće ljudima, niti je to naziv – to je zvanje koje se dodeljuje na osnovu nivoa napretka koji ljudi naprave u svom životu. To što jesi služitelj smanjuje se za onu količinu napretka koju napraviš u životu i u onoj meri za koliko promeniš svoje naravi. Kad jednog dana budeš u stanju da postigneš pokornost Bogu i da se bojiš Boga, čak i ako si spreman da budeš služitelj, ti više nisi služitelj, i to je odlučeno na osnovu tvog stremljenja, tvog stava prema istini i puta koji slediš. Ima i onih koji kažu: „Želim da se oslobodim ovog zvanja ’služitelja’ i ne želim da budem jedan od njih, ali ne razumem istinu i nisam spreman da stremim ka istini. Pa, šta mogu da uradim?” Postoji li rešenje? Bog određuje ishode svih vrsta ljudi na osnovu Svojih reči i istine – nema prostora za kompromis. Ako voliš istinu i možeš da kreneš putem stremljenja ka istini, onda je to nešto čemu se možeš radovati; ako imaš odbojnost prema istini i odlučiš da ne slediš put stremljenja ka istini, onda je to razlog za tugu. Ovo su jedina dva puta – ne postoji nikakav srednji put koji bi se mogao odabrati. Reči koje Bog izgovara nikada neće proći; iako će sve stvari proći, nijedna izjava Božja ne može da prođe. Božje reči su kriterijumi za donošenje suda i presude o svim stvarima; Božje reči su istina i nikada ne mogu da prođu. Kad se ovaj svet, ljudski rod i sve stvari promene i prođu, nijedna reč Božja neće proći, već će se umesto toga sve Njegove reči ispuniti. Ishodi ljudskog roda i svih stvari određuju se i otkrivaju zbog Božjih reči – niko to ne može da promeni i po tom pitanju ne može biti nikakve rasprave. Prema tome, kad je reč o tome da Bog ima suverenost nad ljudskim ishodima i da ih određuje, budu li se ljudi prepuštali pustim željama, onda su oni prave budale. Za njih po ovom pitanju ne postoji drugi put koji bi izabrali, budući da Bog ljudima nije dao drugi put. Ovo je Božja narav, ovo je Božja pravednost i ljudi u ovu stvar ne mogu da se mešaju čak i da to žele. Ti misliš da si u neverujućem svetu, u kome ljudi mogu da potroše određeni novac i da iskoriste svoje veze da bi rešili stvari, ali stvari s Bogom tako ne funkcionišu. Upamti: kad je reč o Bogu, to te nikuda neće odvesti!

The Serbian Bible verses found in this audio are from the Holy Bible, New Serbian Translation.

Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.

Used by permission. All rights reserved worldwide.