b. Načini na koje se antihristi odnose prema zvanju „služitelja”

Tema današnjeg razgovora u zajedništvu jeste detaljna analiza stava antihrista prema zvanju „služitelja”. Nakon što smo završili razgovor o definiciji zvanja „služitelja”, zar većina ljudi ovo zvanje ne shvata na pozitivan način? Osećate li i dalje otpor ili nevoljnost prema ovom zvanju? (Ne.) Hajde da sada pogledamo kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja” i kakav je njihov stav prema njemu. Antihristi najviše cene visok položaj, veliki prestiž i apsolutnu moć. Kad je reč o nekim veoma uobičajenim, običnim zvanjima ili zvanjima nižeg nivoa i drugim zvanjima koja ljudi smatraju prilično ponižavajućim, antihristi u svom srcu osećaju jak otpor i diskriminaciju, a to naročito osećaju prema zvanju „služitelja”. Ma koliko da je Bog tolerantan i strpljiv prema ovoj grupi ljudi poznatih kao služitelji i kakvo god da je Božje objašnjenje i tumačenje zvanja „služitelja”, duboko u svom srcu antihristi ovo zvanje i dalje posmatraju s visine. Smatraju da je ovo zvanje previše nisko, te da bi ih, ako bi i sami bili služitelji, bilo stid da se pokažu u javnosti. Smatraju da onoga časa kad im se ovo zvanje dodeli, njihov integritet, obraz i ugled bivaju dovedeni u pitanje i omalovažavani, da njihova vrednost doživljava sunovrat i da život gubi svaki smisao. Stoga antihristi ovo zvanje „služitelja” neće prihvatiti ni pod kojim uslovima. Ako od njih zatražiš da odu u Božju kuću i da služe Božjem delu, oni kažu: „Zvanje ’služitelja’ je previše ponižavajuće i, u svakom slučaju, nisam spreman da budem jedan od njih. Vređaš me time što od mene tražiš da budem služitelj. U boga nisam počeo da verujem da bi ti mogao da me vređaš – došao sam da dobijem blagoslove. U suprotnom, zašto sam ostavio svoju porodicu, napustio svoj posao i odustao od svojih svetovnih izgleda? Nisam došao da budem služitelj; nisam došao da radim za tebe i da ti služim. Ako mi kažeš da budem služitelj, tad radije neću uopšte verovati!” Nije li ovo stav antihrista? Ima čak i onih antihrista koji kažu: „Ako mi kažeš da u božjoj kući budem služitelj, u čemu je onda svrha da verujem u boga? Kakvog još smisla ima u tome?” Prema tome, kad u Božjoj kući preuzmu neki posao i prihvate poslanje ili zadatak, oni pre svega žele da ustanove sledeće: „Nakon što prihvatim ovaj posao, hoću li biti crkveni vođa ili vođa tima ili ću biti samo poslušnik koji služi i radi za druge?” Pre nego što to ustanove, oni se za neko vreme bave poslom. Tokom ovog perioda, oni posmatraju ljudske reči i izraze na licu ljudi, drže oči širom otvorene i uši načuljene i traže informacije iz raznih izvora. Žele da saznaju da li tu privremeno služe ili taj posao mogu da obavljaju dugoročno, jesu li neko koga mogu da kultivišu ili su neko koga koriste trenutno ne bi li popunili upražnjeno mesto. Ako ih koriste samo da bi popunili upražnjeno mesto i od njih se traži da služe kako bi za to drugi sticali zasluge, položaj i moć, oni to onda sasvim sigurno neće učiniti. Njih nije briga da li su Božjoj kući potrebni radi izvršavanja dužnosti niti koliko je važna dužnost koju izvršavaju zarad posla Božje kuće – za te stvari ih nije briga. Čim uvide da na tom mestu služe bez ikakve moći da se za bilo šta pitaju i da donose odluke, u svojim postupcima postaju površni, zanemaruju svoju dužnost, ponašaju se nepromišljeno i ujedno postaju autokrate, pa mogu čak svojoj dužnosti da okrenu leđa i da u svakom trenutku odu; prema radu Božje kuće i svojoj sopstvenoj dužnosti, oni se ophode kao da su dečja igra. Njihov životni moto glasi: „Ne pada mi na pamet da ja iza kulisa crnčim, dok neko na sceni grabi svu pažnju.” Razmišljaju: „Rođen sam da budem vođa. Po rođenju posedujem moć da komandujem i donosim odluke. Ako te dve stvari treba da izgubim, u čemu je onda poenta da i dalje živim? U čemu bi onda bila svrha da još uvek verujem u boga? Zašto verujem u boga? Zar se nisam odrekao manjih pogodnosti kako bih dobio velike blagoslove? Ako ta želja ne može da se ispuni, onda bih nesumnjivo radije sledio svetovne trendove i otišao u pakao!” Koje je geslo antihrista? „Nema šanse da ikome dozvolim da me iskorišćava na svom putu do vrha; ja sam taj koji druge iskorišćava. Ako ljude nagrađuju prema njihovim doprinosima, onda ja treba da se nađem na vrhu tog spiska. Jedino ću tada raditi ispunjen elanom i daću sve od sebe. U suprotnom, možete da zaboravite da me na to naterate. Ako od mene tražite da se svojski trudim, da vas savetujem i da radim svim srcem i dušom, pa da na kraju, kad dođe vreme da se ljudi nagrađuju prema svom doprinosu, ja ne dobijem ništa, u tom slučaju možete da zaboravite da od mene tražite da za vas radim, da se za vas trudim i da vam služim!” Nisu li ovo prava otkrivanja i ispoljavanja naravi antihristâ? Iako oni svesno ne nastoje da se oslobode zvanja „služitelja”, s obzirom na svoju narav-suštinu, oni se tog zvanja neprekidno oslobađaju i stalno se bore, trude se i svim silama upinju da ga se reše. Kad antihrist preuzme neki posao, ako mu se ukaže prilika da se istakne i dospe u centar pažnje, ili ako u svemu ima poslednju reč i donosi odluke, ako postane vođa, ima položaj, uticaj i prestiž i ljude pod sobom, on se oseća veoma zadovoljno. Ako jednog dana neko razotkrije neki problem u vezi sa njim i oreže ga uz reči: „Mnogo je stvari koje ne obavljaš prema načelima, već ih umesto toga rešavaš kako ti se prohte. To je ponašanje nekoga ko isključivo služi; ti ne izvršavaš svoju dužnost”, može li antihrist to da prihvati? (Ne.) On će, kao prvo, isticati svoju nedužnost, pravdaće se i iznositi svoje argumente, a kao drugo, odmah će osetiti odbojnost i otpor prema reči „služenje” i sasvim sigurno je neće prihvatiti. Odgovoriće: „Platio sam tako visoku cenu i toliko sam patio. Počinjem da radim u zoru, a posao završavam kasno uveče, pa propuštam san i preskačem obroke, a ti i dalje govoriš kako služim? Postoje li zaista ljudi koji na ovaj način služe? Platio sam tako visoku cenu i sve što zauzvrat dobijam jeste ovo zvanje, ova definicija ’služitelja’. Čemu onda imam da se radujem? U čemu je smisao da verujem u boga? Šta me motiviše? U takvog boga je bolje ne verovati!” On gubi svoj elan. Nakon što ih orežu, antihristi ne samo da odbijaju da prihvate to, već osećaju otpor i odbojnost, pa u njima još više nastaju pogrešna razumevanja. Dok nakon toga rade i izvršavaju svoju dužnost, stav im se menja i razmišljaju: „Ma šta da radim, sada sam služitelj, pa će, kad obavljam ovaj posao, biti najbolje da se uzdržim, da za sebe napravim rezervni plan i ne dajem sve što imam. Svi kažu da je bog pravedan, pa kako onda ja to ne primećujem? Kako je to bog pravedan? Pa, pošto sam, ma šta radio, služitelj, od sada pa nadalje promeniću način svoje vere u boga; samo ću služiti, pa ćemo videti ko se koga boji. I budući da neću dobiti ni pohvalu ni priznanje ni za šta što uradim, neka im bude, promeniću način svog života i način na koji obavljam stvari. Uradiću sve što od mene tražiš i neću iznositi nikakve ideje koje imam – neka ih izgovara onaj koji želi. Ako me neko orezuje, naizgled ću se sa tim saglasiti, a ako neko u svom poslu pogreši, neću zucnuti ni reč čak i ako to primetim. Ako neko postupa ne shvatajući načela, neću mu ih saopštiti čak i ako ih sȃm razumem. Samo ću ga posmatrati kako od sebe pravi budalu, dozvoliću mu da pogreši, da kao i ja bude orezan, pa da vidimo može li da podnese osećaj da bude okarakterisan kao služitelj. Pošto ste mi zagorčali život, zabiberiću i ja vaš i neću dozvoliti da vam sve ide kao podmazano!” I samo orezivanje i disciplinovanje u njima izazivaju tako snažne emocije i osećanja otpora – je li to stav prihvatanja istine? (Ne.) Šta nije u redu sa služenjem? Da li je loše služiti Bogu? Da li služenje Bogu nanosi štetu tvom dostojanstvu? Zar Bog nije dostojan da Njemu služiš? Čega si ti to dostojan da Bog učini za tebe? Zašto si tako osetljiv prema ovim rečima i prema njima imaš otpor? Stvoritelj se ponizio da bi postao čovek koji živi među ljudima i koji služi svakom iskvarenom ljudskom biću, ljudskim bićima koja Mu se protive i odbacuju Ga. Zašto onda ljudi ne mogu da pruže neku sitnu uslugu zarad Božjeg plana upravljanja? Šta nije u redu s tim? Ima li u tome nečega što narušava ugled? Ima li u tome nečeg o čemu se radije ne bi govorilo? U poređenju sa Božjom poniznošću i skrivenošću, ljudska bića će zauvek biti ogavna i ružna. Zar nije tako?

Iskvareni ljudi koji streme ka istini možda osete samo trenutnu uznemirenost kada čuju za zvanje „služitelja”, ali to može postati motivišući činilac koji će ih nadahnuti da streme ka istini kako bi postigli pokornost Bogu; oni nisu tako osetljivi prema ovom zvanju koje Bog daje ljudima. Ipak, to nije slučaj sa antihristima. Oko zvanja koja Bog dodeljuje ljudima, oni uvek strašno cepidlače i uzimaju ih k srcu. Izraz koji Bog izgovori može vrlo lako da naruši njihove interese i povredi ih, a kad je nešto što Bog kaže protivno njihovoj nameri i želji da dobiju blagoslove, time se povređuje njihovo samopoštovanje. Onoga časa kad su njihovo samopoštovanje i dostojanstvo povređeni, oni Bogu sude, odbacuju Ga i izdaju; žele da Boga napuste, nespremni su da nastave sa izvršavanjem svoje dužnosti, istovremeno proklinjući Boga zato što je nepravedan i što ne saoseća sa ljudima. Neki ljudi čak navode da je Bogu jako teško udovoljiti, te da šta god da oni urade to neće biti kako treba. Sve ove reči, osećanja i naravi dolaze od antihrista. Osim što prema Bogu uopšte nemaju stav pokornosti, oni ujedno cepidlače povodom raznih stvari koje Bog govori i nemarni su i ravnodušni prema raznim Božjim zahtevima. Stalno se opiru ovom zvanju „služitelja”, bez namere da ga prihvate ili da mu se pokore, a još i manje nastoje da shvate Božju nameru. Oni isključivo uporno teže da odbace ovu oznaku i identitet, ovaj status i položaj „služitelja”; ni najmanje ne tragaju za načinom kako da sa Bogom sarađuju da bi udovoljili Božjoj nameri, odnosno kako da postignu promenu u naravi, da uđu u istina-stvarnost i Bogu se pokore. Oni uopšte ne streme ka ovim pozitivnim stvarima, pa još kad budu razotkriveni kao služitelji, iz njih najednom izbijaju ogorčenost i plahovitost. U kojoj meri ovo može biti ozbiljno? Neki antihristi na javnim mestima Boga potajno proklinju, dok Ga iza zatvorenih vrata glasno proklinju, uz reči: „Bog nije pravedan. U takvog boga ni neću da verujem!” Oni Boga otvoreno izazivaju i protive Mu se. I sama ta reč „služitelj” dovodi do otkrivanja suštine antihrista koja se protivi Bogu i koja ima odbojnost prema istini. Pred rečju „služitelj”, njihova su opaka lica u potpunosti raskrinkana, a oni su sasvim ogoljeni. Šta je tačno ogoljeno? To da u Boga ne veruju kako bi prihvatili Njegovo spasenje ili prihvatili istinu, niti da u Boga veruju jer je Bog istina ili zato što je Bog Suveren nad svim stvarima. Već da u Boga veruju zato što od Njega nešto žele. Dolasku u Božju kuću se podvrgavaju zarad sopstvenih ambicija i želja. Uzaludno pokušavaju da se izdvoje iz gomile i da na sopstvene načine, trudom, napornim radom i borbom dobiju blagoslove ili, još i bolje, da možda dobiju čak i veću nagradu u svom sledećem životu. Prema tome, u njihovim očima, reč „služitelj” ostaje zauvek nešto ponižavajuće i pogrdni naziv, nešto što nikada neće moći da prihvate. Pojedina braća i sestre razmišljaju: „Služenje Bogu je naš blagoslov. To je dobra i časna stvar.” Ipak, antihristi nikada ne prihvataju tu činjenicu, već kažu: „Da služimo bogu je naš blagoslov? Kakva je to uopšte izjava? Kakva gomila gluposti! Gde je tu blagoslov? Gde je tu zadovoljstvo? Šta se može dobiti služenjem bogu? Time što služiš, možeš li da dobiješ novac, zlato ili blago? Ili možda da dobiješ kuću i auto? Biće uklonjeni svi koji služe; postoje li uopšte služitelji koji su dobri ljudi? Ko god da služi neće nikada ništa dobiti.” Oni ne prihvataju činjenicu koju braća i sestre ističu u zajedništvu da je „služenje Bogu blagoslov za ljudski rod” i prema tome osećaju otpor i gađenje; radije bi slušali bilo šta drugo.

Za bilo kog zvaničnika ili bilo koga sa položajem i prestižom u svetu antihristi mogu da se potrude, da ga posluže i toče mu pića, pa će čak prihvatiti i da tim ljudima služe i biće više nego radi da to učine. Tek kada dođu da služe Bogu, oni postaju neradi i nevoljni, prepuni žalbi, otpora i osećanja. Kakva su stvorenja ovi ljudi? Jesu li ovo ispoljavanja koja sledbenik Božji treba da ima? Ovo su očito ispoljavanja suštine antihrista. Ako bi antihrist trebalo da ode u svet da služi gradonačelniku, pokrajinskom guverneru ili nekom prestižnom političaru, on bi to smatrao nečim što će njegovim precima doneti slavu i njegovu porodicu učiniti ponosnom. Bio bi neopisivo srećan; lebdeo bi u oblacima. Ako bi ga neko upitao šta mu je posao, odgovorio bi: „Služim gradonačelniku. Ja sam gradonačelnikova desna ruka, njegov lični čuvar!” Ili bi rekao: „Brinem o predsednikovim svakodnevnim potrebama!” Izgovorio bi to tako ponosno. Smatrao bi da je to dobar posao i da će cela njegova porodica uživati u toj slavi. Noću bi imao lepe snove, budio bi se srećan i kud god da ode, ne bi krio posao koji radi. Zašto je to tako? Od ovog posla ga ne bi bilo sramota; smatrao bi taj posao časnim, da je to posao koji ga postavlja iznad drugih, posao zbog koga ima oreol na glavi. Međutim, kad neko takav počne da veruje u Boga, ako se od njega zatraži da Njemu služi, on nije spreman da to učini, oseća otpor, pa se na Boga čak i žali i proklinje Ga, a Boga može i da izda i porekne. Poređenjem ove dve stvari, možemo da primetimo da antihristi jesu antihristi i da su deo Sotonine bande. Koliko god da opslužuju Sotonu, ma koliko da je taj posao prljav, iscrpljujuć ili ponižavajuć, oni ga smatraju čašću. Međutim, kad stvari obavljaju za Boga u Njegovoj kući, koliko god da su stvari koje rade smislene, vredne ili plemenite, odnosno koliko god da su visoko cenjeni zbog toga što ih izvršavaju, oni te stvari uvek smatraju nedostojnim pomena. Koliko god da je veliki blagoslov i kolika god da je čast služiti Bogu i Božjem delu, i koliko god da je to dragocena prilika za ljudski rod, oni naprosto ne mogu tome da se raduju. Zašto je to tako? Postoji samo jedan razlog: antihristi su deo Sotonine bande – oni su od Sotone, žive su Sotone i suštinski su neprijateljski nastrojeni prema Bogu. Ako se od njih traži da služe Bogu i da Bogu pružaju usluge, oni se naprosto tome ne mogu radovati. Koliko god da Božja kuća u zajedništvu sa ljudima razgovara o istini ili nastoji da ljude navede da shvate Božju nameru u vezi sa zvanjem „služitelja”, antihristi to ne mogu da prihvate od Boga niti da u vezi s tim prihvate ikakvu istinu, a kamoli da prihvate činjenicu ili istinu da je časno, vredno i smisleno da stvoreno biće služi Stvoritelju – ovo je stav koji antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Suočeni sa ovim zvanjem i suočeni sa činjenicom da ljudi služe Bogu, sve što su antihristi ikada učinili bilo je u njihovom nastojanju da se reše ovog zvanja i da izbegnu suočavanje sa ovom činjenicom, umesto da tu činjenicu prihvate, da prihvate ovo zvanje „služitelja” od Boga i da zatim streme ka istini, da slušaju Božje reči, Bogu se pokore i Boga se boje. Sudeći po ispoljavanjima koja antihristi pokazuju prema zvanju „služitelja”, mora se reći da su antihristi od Sotonine sorte, da su deo Sotoninih neprijateljskih sila i da su neprijateljski nastrojeni prema Bogu, istini i svim pozitivnim stvarima.

Stav koji antihristi imaju prema zvanju „služitelja” ogleda se u neprihvatanju, otporu, gađenju i gnušanju. Bez obzira na to od koga to zvanje potiče, oni prema njemu osećaju stalni otpor i ne prihvataju ga, smatrajući da je biti služitelj nisko i da će uvek biti nisko kome god da oni služe. Smatraju da „služitelj” nije definicija koju Bog daje čoveku na osnovu njegove suštine, već da je to pre izazov i pokazivanje prezira prema čovekovom identitetu i vrednosti – to je glavno gledište koje antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Na osnovu stava antihrista prema Božjim rečima, možemo da primetimo da Božje reči ne smatraju kriterijumima ni istinom, već stvarima koje oni sami treba da ispitaju i analiziraju. Drugim rečima, oni Božje reči ne prihvataju pod pretpostavkom razumevanja istine ili prihvatanja da je Bog Stvoritelj, već Božjim rečima pristupaju pod pretpostavkom ispitivanja, osećanja otpora i suprotstavljanja. Za njih, svaka reč koju Bog izgovara i svaka izjava koju On daje predmet je ispitivanja, pa ni zvanje „služitelja” ne predstavlja izuzetak. Trude se da reč „služitelj” ispitaju i da o njoj razmišljaju i u Božjim rečima zapažaju da Bog služitelje ne smatra dobrim, već nižim, inferiornim i bezvrednim, ljudima koje Bog ne voli i ljudima koje Bog prezire. I premda to jeste Božji stav prema zvanju „služitelja”, za takav Njegov stav postoje kontekst i razlog – on je utemeljen na suštini čoveka. Postoji još jedna činjenica koju antihristi nisu primetili: koliko god da prezire i mrzi iskvareni ljudski rod, Bog nikada nije odustao od spasavanja ljudskog roda, niti je On zaustavio delo Svog plana upravljanja za spasavanje ljudskog roda. Antihristi u ovu činjenicu ne veruju, ne priznaju je niti je primećuju. Oni su jedino usredsređeni na ono što Bog ima da kaže o ishodima raznih vrsta ljudi, a u pogledu zvanja „služitelja”, naročito imaju izrazito osetljiv stav. Oni ne žele da budu služitelji i ne žele da ih Bog definiše kao služitelje, a još manje da Bogu služe noseći zvanje „služitelja”. Zato se, kada dođu u Božju kuću, antihristi raspituju u mnogim različitim krugovima, interesujući se jesu li oni sami služitelji, i iz Božjih reči i onoga što ljudi o njima kažu, žele da čuju iskrene reči i da dođu do prave istine – jesu li služitelji ili nisu? Ako jesu, oni istoga časa odlaze; ne služe Bogu ili Božjoj kući. Prema zvanju „služitelja” imaju tako snažnu reakciju i postaje očito da su identitet, položaj, izgledi, sudbina i odredište, makar što se antihrista tiče, stvari kojima treba stalno stremiti i interesi koji se nikada ne napuštaju. Za antihriste, služitelji su, kako je Bog to definisao, najniže rangirani među ljudskim rodom. Šta god ti rekao, odnosno koliko god ljudi da prihvata ovu činjenicu i ovo zvanje, antihristi ga nipošto neće prihvatiti. Kad obavljaju posao, oni isključivo zahtevaju da im drugi služe, da ih slušaju, da im budu poslušni i da se oko njih vrte, a od sebe nikad ne zahtevaju da sa drugima sarađuju ili razgovaraju, odnosno da zatraže tuđe mišljenje, da se konsultuju o Božjim namerama ili da tragaju za istina-načelima. Oni razmišljaju na ovaj način: „Ako tokom obavljanja stvari treba sa drugima da sarađujem i razgovaram i da tragam za istina-načelima, u tom slučaju bih se ponizio i izgubio svoju autonomiju, pa zar to ne bi bilo služenje? Zar se time ne bih ja mučio iza scene dok neko drugi grabi svu pažnju na sceni? Zar ne bih druge opsluživao i njima služio?” To je nešto što nipošto ne žele da rade. Oni isključivo zahtevaju da ih drugi opslužuju, da im se potčine, da ih slušaju, da ih cene, veličaju i sačuvaju im dostojanstvo u svakoj situaciji, da im ustupaju mesto, da im služe i rade za njih, pa čak zahtevaju da im Bog dȃ prikladne nagrade i prigodnu krunu u skladu sa onim što su uradili. Čak i kad neko pomene koliko je visoku cenu Bog platio i koliko je On patio radi spasenja ljudskog roda, kako je Sebe ponizio i koliko je ljudski rod opskrbio, kad začuju ove reči i uvide ove činjenice, antihristi ostaju ravnodušni i uzimaju ih zdravo za gotovo. Kako antihristi tumače te stvari? Oni kažu: „Bog za čoveka treba sve da učini i čoveku treba da podari ono najbolje, da čoveku podari blagoslove i blagodat, da mu podari spokoj i radost. Sve ovo on treba da posveti čoveku; to mu je obaveza. A kad ljudi sve napuštaju, daju se i plaćaju cenu za boga, kad sve što imaju bogu ponude, od boga bi trebalo da dobiju nagrade, da dobiju čak i nešto bolje od toga. Nije li to poštena transakcija? Pravična razmena? Šta ima o tome da se priča? Kakve zasluge ima bog? Zašto nisam video nijednu božju zaslugu? Bog ljudima daruje stvari, pa zar nije prirodno da čovek zaslužuje da ih dobije? Ljudi plaćaju cenu!” Oni ne smatraju da su sve ove stvari koje Bog za čoveka čini najveća blagodat za čoveka; nezahvalni su i ne razmišljaju da se oduže Bogu. Umesto toga, u zamenu za cenu koju plaćaju, žele lepo odredište koje je Bog obećao ljudskom rodu i prirodno smatraju da je sasvim prikladno da žele blagoslove i da imaju sve ove namere i da, kako god se to posmatralo, Bog ne bi trebalo da ljude pretvara u Svoje služitelje. Oni smatraju da ljudi imaju dostojanstvo i integritet, te da ako se ljudi koji imaju tako veliku ljubav i koji mogu da daju u humanitarne svrhe, da daju sebe i da sve ostavljaju, navedu da služe Bogu, oni su tada ozbiljno poniženi i prema njima se postupa previše nepravično. Sve ove stvari koje Bog čini, za antihriste nisu vredne pomena. Umesto toga, oni beskrajno uveličavaju stvari koje sami čine, pa makar to bilo i nešto krajnje sitno, i te stvari smatraju kapitalom po osnovu koga treba da dobiju blagoslove.

Kad izvršavaju svoju dužnost u crkvi, neki ljudi nikada ne urade ništa kako treba. Ako braća i sestre ne prihvataju stvari koje oni rade, veštine i talente koje pružaju odnosno ideje i predloge koje nude, ti ljudi će tada odbiti da nastave sa radom, poželeće da odustanu od svoje dužnosti i da odu – poželeće da napuste Boga. Ako ih zamolite da s nekim sarađuju, neće to učiniti, a ako ih zamolite da u izvršenju svoje dužnosti daju sve od sebe, neće ni to uraditi. Oni će na sve strane samo izdavati naređenja, navodeći druge da ih slušaju i opslužuju, da postanu njihovi služitelji i da njima služe umesto da izvršavaju sopstvene dužnosti u Božjoj kući. A ako ne dobiju ovakav tretman odnosno ako izgube ovakav tretman, taj tretman u kome ih drugi opslužuju, za njih rade i sprovode njihova naređenja, oni tada žele da prestanu s poslom i da odu; smatraju da Bog nije pravedan, u srcu su prepuni žalbi i besa prema Bogu, u njima nastaje mržnja prema braći i sestrama i niko ne može da im pomogne. Oni ni sa kim ne mogu skladno da sarađuju i ni sa kim ne mogu da se druže na ravnopravnoj osnovi. Kad govore i postupaju, njihova pravila za druženje s drugima sastoje se u tome da jedino oni mogu da budu iznad drugih, posmatrajući ostale kako za njih sve obavljaju i poštuju svako naređenje i slogan koji su oni izgovorili; niko nije dostojan toga da s njim sarađuje i niko nije podoban da bi se s njim družio na ravnopravnoj osnovi. Ako se neko prema njima ophodi kao prema drugaru ili kao prema običnom bratu ili sestri, ako im se obrati, sa njima raspravlja o poslu i u zajedništvu sa njima razgovara o svom shvatanju kao da su ravnopravni, oni će to smatrati užasnom uvredom i ogromnim testom svog integriteta. U svom srcu, oni takve ljude mrze, prema njima osećaju neprijateljstvo i vrebaće priliku da se osvete svakome ko ih posmatra sebi ravnim ili ih ne uzima zaozbiljno. Nije li to ono što antihristi rade? Ovo je hijerarhijski pogled na stvari koji antihristi otkrivaju kad je reč o druženju sa drugim ljudima. Naravno, ovo se odnosi na iskreno mišljenje i stav koje antihristi imaju prema zvanju „služitelja”. Oni ne mogu da prihvate čak ni zvanje koje Bog daje ljudskom rodu, pa mogu li onda da prihvate osuđivanje, razotkrivanje i procenu od drugih? Te stvari su još manje u stanju da prihvate. S jedne strane, oni osećaju neprijateljstvo i otpor prema zvanju i suštini „služitelja”, a s druge, neumorno privlače sve više ljudi i okupljaju ih da za njih pružaju usluge, služe im, opslužuju ih i da njima budu poslušni. Nije li to ogavno? Suština takvih ljudi je opaka i to je potpuna istina. Oni žele da druge kontrolišu. Oni sami su očito bezvredni i ne mogu ništa da urade; smeće su u Božjoj kući, nemaju normalnu ljudskost i ne mogu normalno da se druže sa drugima, a kamoli da imaju normalno poimanje. Istinu uopšte ne razumeju, nisu prosvećeni u pogledu istine, poseduju tek neko stručno znanje i savladali su nekoliko veština, te nijednu dužnost ne mogu dobro da izvrše. Pa, ipak, ne ponašaju se pristojno i žele da prigrabe moć, a kad ne mogu da je prigrabe, smatraju da je s njima gotovo, razmišljajući: „Biće da sam služio dok sam te stvari ranije radio. Nisam voljan da služim. Bolje mi je da požurim i sada odem pre nego što uložim previše truda ili previše izgubim.” To je njihova zamisao. Uvek imaju takvu rešenost i donose takvu odluku; u svakom trenutku mogu da prestanu da veruju i da odu, da svakoga časa napuste svoju dužnost i pobegnu, da se vrate u Sotonin zagrljaj i da budu njegovi partneri u zlodelu. Ima li takvih ljudi? (Da.) Kad je reč o nekom aspektu profesionalnog rada, oni možda ponešto razumeju, ali su potpune neznalice kad je reč o istina-načelima koja za taj aspekt profesionalnog rada treba da shvate; kad je u pitanju aspekt znanja ili talenata, možda nešto od toga poseduju, ali kad je reč o istina-načelima koja moraju da razumeju za izvršavanje svoje dužnosti, i u tom slučaju su potpune neznalice, a njihovo je shvatanje izopačeno. S drugima ne mogu skladno da sarađuju niti, pak, govore istim jezikom kad s njima razgovaraju u zajedništvu. Za šta su prikladni takvi ljudi? Ako zaista imaju savest i razum, onda će prema drugim ljudima moći da se ophode ispravno, pa kad ljudi kažu stvari koje su ispravne i u skladu su sa istinom, oni će moći da ih prihvate, spremno će se pokoriti i moći će da se pobune protiv svog tela. Ne bi trebalo da uvek žele da se izdižu iznad gomile, da druge predvode i da ih kontrolišu; već treba da otpuste svoju ambiciju i želju da se u odnosu na druge ističu i budu spremni da budu najbeznačajniji ljudi, čak i ako to uključuje služenje – treba da učine sve što mogu. Oni sami su obični ljudi, pa treba da se vrate u poziciju običnih ljudi, da daju sve od sebe da izvrše svoje dužnosti i da se vladaju na prizeman način. Takvi ljudi će na kraju moći da budu postojani. Ako ne odaberu ovaj put, već umesto toga smatraju da su veliki i plemeniti, ako niko ne sme da ih takne niti da im se približi, ako žele da budu lokalne siledžije, tirani, i da slede put antihrista, onda im je suđeno da budu zli ljudi. Ako nisu voljni da budu najbeznačajniji ljudi, da budu sasvim nepoznati ili daleko od centra pažnje, niti da daju sve od sebe, onda su zasigurno antihristi i ne mogu da budu spaseni – to je opasno za njih. Ako neko takav može o sebi da razmišlja, da ima samosvest, prihvati Božju suverenost i uređenja, zauzme sebi odgovarajući položaj, da bude obična osoba i više se ne pretvara, tada će imati priliku da dostigne spasenje. Ako stalno želiš da budeš nadmen i nerazuman i da sebe prikazuješ kao moćnu ličnost, onda je to uzaludno. Božja kuća je prepuna pripadnika Božjeg izabranog naroda i ma koliko ti bio strašan, žestok ili zao, nema svrhe. Božja kuća nije borilačka arena, pa ako želiš da se boriš, onda idi to da radiš u areni koju čini svet. Niko u Božjoj kući ne želi da se bori sa tobom; niko za to nije zainteresovan, niti za to ima slobodnog vremena. Božja kuća je mesto na kome se propoveda istina, koje pomaže ljudima da shvate istinu i da istinu sprovode u delo. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, onda je to teško rešiti i to samo pokazuje da ovde ne pripadaš. Ako stalno želiš da se boriš, želiš da stalno budeš žestok, želiš da stalno budeš nemilosrdan, kao i nadmen i nerazuman, onda crkva nije pravo mesto za tebe. Većina ljudi u Božjoj kući voli istinu; oni žele da slede Boga i zadobiju život i ne uživaju u tome da se bave intrigama i da se bore sa đavolima. Jedino antihristi uživaju u tome da se na sve strane bore i da se nadmeću za moć i profit, pa zato antihristi ne mogu da budu postojani u Božjoj kući.

Postoji vrsta ljudi koji su neverovatno osetljivi prema stvarima kao što su identitet, položaj i status, i koji naročito osećaju ogroman otpor i gađenje prema zvanju „služitelja”, te nipošto ne mogu da ga prihvate – takvi ljudi su antihristi. Ne samo da oni ne streme ka istini i imaju odbojnost prema istini, već imaju i odbojnost prema tome da ih iko oslovljava sa „služitelj”. Oni sa odbojnošću prema zvanju „služitelja” zapravo bi trebalo da streme ka istini – kad bi bili u stanju da streme ka istini, zar se tada ne bi oslobodili zvanja „služitelja”? Upravo u tome i jeste problem. Zato što imaju izrazitu odbojnost prema istini, oni nikada neće ići putem stremljenja ka istini i njene primene. Pa će zato, u delu Božjeg plana upravljanja, oni zauvek imati ulogu služitelja. Naravno, za antihriste je i dalje blagoslov da u Božjem planu upravljanja mogu da obavljaju ulogu služitelja; za njih je to prilika da vide dela Stvoritelja, da čuju kako Stvoritelj izražava istinu i sa ljudskim rodom deli Svoje najdublje misli, kao i da cene mudrost i svemoćna dela Stvoritelja. Za njih nije loše da Stvoritelju budu služitelji i, shvatali oni to ili ne, biti Božji služitelj i služiti u Božjoj kući treba da predstavlja nešto čega će se ovi antihristi i Sotonini pratioci uvek sećati, čak i ako se Božje delo kasnije završi. Tokom čitavog procesa u kome se iskvareni ljudski rod suprotstavlja Bogu, antihristi bez svog znanja služe Božjem planu upravljanja i to je ona majušna vrednost u postojanju svakog antihrista – to je činjenica. Antihristi daju svoj doprinos omogućavajući pripadnicima Božjeg izabranog naroda da ih raspoznaju i prepoznaju sa negativne strane. Bilo da su oni spremni da tu činjenicu priznaju ili ne i bez obzira na to jesu li oni voljni, radi i srećni da budu služitelji, služenje Božjem delu u svojstvu služitelja i preuzimanje ove uloge su u svakom slučaju vredne stvari – time ih Bog uzdiže. Neki ljudi kažu: „Da li Bog uzdiže i antihriste?” Šta je u tome pogrešno? Oni su stvorena bića; zar Bog ne može da ih uzdiže? Ono što kažem je istina. Dakle, kako se antihristi osećaju kad čuju ove reči? Ne bi trebalo da pokušavaju da pronalaze mane, već da donekle pronađu utehu. U najmanju ruku, oni su uložili određeni trud u veliku stvar Božjeg plana upravljanja. Bez obzira na to jesu li to činili svojevoljno, odnosno, jesu li to radili aktivno ili pasivno, Bog ih je time u svakom slučaju uzdizao, i to treba da prihvate s radošću i da se tome ne opiru. Ako antihristi mogu da se pobune protiv svojih predaka, da se pobune protiv Sotone, da streme ka istini i da teže pokornosti Stvoritelju, recite Mi, hoće li Bog biti srećan? (Da, biće.) Ovo je srećna okolnost i za pripadnike Božjeg izabranog naroda, pa i oni treba da budu srećni – to je dobra stvar. Bez obzira na valjanost ove činjenice, u svakom slučaju, ako antihristi mogu da promene svoj smer i da pođu putem pokajanja, onda je to, naravno, dobra stvar. Dakle, zašto kažem da je ovo srećna okolnost za pripadnike Božjeg izabranog naroda? Kad bi antihrist dobrovoljno služio, zar to ne bi bila jedna pošast manje u Božjoj kući? Kad bi među vama bilo jednog đavola manje, jedne osobe manje koja ometa i pravi nevolje, zar vam dani ne bi bili spokojniji? Posmatrajući to iz ovog ugla, kad bi antihristi zaista bili voljni da služe, onda bi i to bila dobra stvar koja zaslužuje proslavu. Morate da ih ohrabrite i da im pomognete, a ne da ih sasvim odbacite. Ako pokažete dobre namere i dopustite im da ostanu, ali njihovo služenje donosi više štete nego koristi i vodi u katastrofu, onda sa njima treba postupati shodno načelima. Nije li to dobar način za rešavanje stvari? (Da, jeste.)

Postoji još jedna vrsta ljudi koje vredi pomenuti. Ima nekih ljudi koji su u stanju da pate i plate cenu tokom izvršavanja svoje dužnosti, a ponekad mogu i da budu poslušni i pokore se ili da stvari rešavaju prema načelima. Njihova subjektivna želja je da idu putem stremljenja ka istini, uvek mogu da se pokore svemu što uređuje Višnji ili crkva i zadatke mogu uvek da završe na vreme. U Božjoj kući oni ne izazivaju prekidanja i ometanja, a posao koji rade i dužnost koju preuzimaju braći i sestrama donose brojne koristi i prednosti. Posmatrano spolja, iako nisu učinili nikakvo zlo, iako ne prekidaju niti ometaju i ne izgledaju kao zli ljudi, oni rade nešto što obični ljudi ne mogu da rade i što inače ne rade, a to je da uživaju u negovanju sopstvenog uticaja i uspostavljanju svog nezavisnog carstva. Kad im se dodeli neki zadatak, čim postanu nadzornici za taj posao, oni mogu početi da uspostavljaju sopstveno nezavisno carstvo i mogu nesvesno početi da neguju svoju moć i veze u delokrugu svog uticaja. U tom delokrugu, oni sasvim i u potpunosti svakog pridobijaju i ljudi naglas veličaju sve što oni rade, sve što kažu i cenu koju oni plaćaju i u velikoj meri se svemu tome dive. Delokrug svog upravljanja oni posmatraju kao svoju malu porodicu unutar Božje porodice. Posmatrano spolja, oni izgledaju kao da mogu da plate cenu, da pate i snose odgovornost – naizgled kao da ne postoji nikakav problem. Ipak, u odsudnim trenucima, u stanju su da izdaju interese Božje kuće. Kako bi sačuvali svoj prestiž i svoje mesto na vrhu, i kako bi sačuvali svoj apsolutni položaj, dostojanstvo i moć u crkvi, oni nikoga ne vređaju niti povređuju. Čak i ako neko naudi interesima Božje kuće ili ih izda, pa čak i ako neko ometa ili uništava posao Božje kuće, oni to neće istraživati, neće na to obraćati pažnju i mogu to da istolerišu. Sve dok ta osoba ne ugrožava njihov položaj i još uvek radi u njihovoj službi u delokrugu njihovog uticaja, sve je u redu – to je njihov najviši kriterijum. Kakva god ometanja da ta osoba pravi, oni to ne vide, ne obraćaju pažnju, tu osobu ne orezuju niti prekorevaju, a još manje se njome bave. Takvi ljudi su opasni elementi. Običan čovek ih teško raspoznaje, pa možda kod te osobe nećeš moći da primetiš ništa pogrešno kad ona nije ni na kakvoj poziciji. Međutim, čim dobije poziciju, njena priroda-suština se sasvim razotkriva. Šta se tačno razotkriva? Da postoji svrha za cenu koju plaća i za sve što radi; ona te stvari ne radi zarad zaštite interesa Božje kuće, ona ne izvršava svoju dužnost iskreno i sve te stvari ne radi kako bi ih Bog video, već da bi ih videli ljudi. Ta osoba želi da privuče poglede, oči i pažnju drugih, a povrh toga, želi da ljudsko srce navede na pogrešan put, tako da se ljudi na nju ugledaju, njoj se dive i nju veličaju. Tu osobu stoga nije briga kako je Bog posmatra ili kako se prema njoj odnosi; ako Bog kaže da je tu samo da bi služila, ona je ravnodušna. Dokle god ljudi pred njenim nogama mogu da kleče i da se klanjaju, sve je u redu. Ti ljudi su opasni elementi, nisu istog uma kao Bog i Božja kuća i njihovo srce nije isto kao srce pripadnika Božjeg izabranog naroda koji iskreno streme ka istini. Ti ljudi svoj uticaj neguju za sebe i ujedno neguju uticaj za Sotonu. Sudeći po njihovim raznim ispoljavanjima, dužnost koju izvršavaju i sve ono što rade način je da se razmeću i da drugima podilaze koliko god mogu.

Antihristi mogu donekle da služe u Božjoj kući i u delu Božjeg plana upravljanja, a u nekoj fazi mogu čak da budu i dobri služitelji. Međutim, zbog puta kojim idu i zbog ciljeva i smera koje biraju, kao i zbog svoje želje za položajem i vlašću i žudnje za slavom i dobitkom koje imaju u sebi, nikada ne mogu da se oslobode zvanja „služitelja”, ne mogu da razumeju istinu, ne mogu da shvate šta je istina-stvarnost ni da u nju uđu, nisu u stanju da primenjuju istinu, ne mogu da postignu istinsku pokornost i ne mogu da dostignu bogobojažljivost. Takvi ljudi su opasni elementi. Oni imaju duboke filozofije za ovozemaljsko ophođenje, imaju veoma prepredene načine za sopstveno vladanje i ophođenje prema svetu; kad se drugima obraćaju, naročitu pažnju obraćaju na način svog govora i na reči kojima se služe, a takođe posvećuju naročitu pažnju metodama koje koriste kad se s ljudima druže. Iako spolja posmatrano možda ne izgledaju podmuklo i zlo, srce im je ispunjeno opakim idejama, mislima i pogledima, pa čak i predstavama i pogrešnim razumevanjem istine, kao i neuspehom da shvate Boga. Iako ljudi ne mogu da ustanove šta je kod ovih ljudi zlo, niti da prozru da su oni zli ljudi, budući da im je suština tako opaka i budući da svoju dužnost nikada ne mogu da izvršavaju u skladu sa istina-načelima niti mogu da idu putem stremljenja ka istini i postignu istinsku pokornost Bogu, oni su na kraju zauvek nemoćni da odbace ovo zvanje „služitelja”. U odnosu na očigledne antihriste i zle ljude, ovi ljudi su još podmukliji i još više u stanju da druge navedu na pogrešan put. Posmatrano spolja, čini se kao da nemaju nikakvo mišljenje i nikakav stav o zvanju „služitelja”, a još manje da prema njemu imaju ikakav otpor. Međutim, sudeći po njihovoj suštini, čak i ako služe Bogu, stoji činjenica da i dalje imaju namere i ciljeve; ne služe bezuslovno i to ne rade da bi zadobili istinu. Pošto su iznutra opaki i lukavi, drugima nije lako da ove ljude raspoznaju. Jedino se u kritičnim stvarima i odsudnim trenucima otkrivaju njihova priroda-suština, misli, gledišta i put kojim idu. I ako se to bude nastavilo, ako ovi ljudi izaberu ovaj način stremljenja i odaberu da idu takvim putem, u tom slučaju se može zamisliti da takvi ljudi neće moći da dostignu spasenje. Poverenje koje im Božja kuća ukazuje i samu priliku Božjeg dela, oni koriste da spletkare zarad sopstvenih koristi, da kontrolišu i muče ljude i da zadovolje sopstvene ambicije i želje. Na kraju ne zadobijaju istinu, već bivaju otkriveni zato što su počinili svakojaka zla. Pošto budu otkriveni, postaje jasno da ovi ljudi ne streme ka istini i da u Boga ne veruju zarad stremljenja ka istini i dostizanja spasenja. Nakon što čuju Božje reči i nakon Njegovog razotkrivanja svakojakih ljudi, budu li ovi ljudi istrajno koristili načela, sredstva i metode ovozemaljskog ophođenja da bi izvršavali svoju dužnost, ishod tada može biti samo jedan: oni moraju preuzeti ulogu služitelja u Božjem delu upravljanja i na kraju biti otkriveni i uklonjeni – to je činjenica. Da li ste ikada ranije imali iskustvo sa ovakvim ljudima? Kad budu otkriveni i izbačeni, pojedini antihristi postaju komandanti bez vojske. Zlo koje su učinili bilo je preobilno i preveliko, pa su braći i sestrama bili odbojni i napustili su ih. Postoji još jedna vrsta ljudi koji, nakon što budu otkriveni i kad ih crkva osudi i odbaci, imaju brojne saučesnike i pomagače koji staju u njihovu odbranu, za njih se bore i galame protiv Boga. Zar takvi ljudi nisu još više u stanju da druge navedu na stranputicu? Takvi ljudi su još opasniji. Kad je reč o tome kako se antihristi odnose prema zvanju „služitelja” i koje skrivene postupke, ideje i ispoljavanja pokazuju, za sada ćemo ovde završiti naš razgovor u zajedništvu.