Dodatak: Lov na pacove

Nedavno sam čuo nešto novo. Slušajte i razmislite o tome u kakvoj je to vezi sa ponašanjem i naravima ljudi, o čemu priča govori i kakav problem ilustruje. Kada su neki ljudi došli iz Kine u Ameriku, osim što su videli da su društveno okruženje i atmosfera ovde znatno drugačiji nego u Kini, još nešto im je bilo veoma zanimljivo. A to je činjenica da ne samo da su u ovoj zemlji slobodni ljudi, već i sva živa bića i životinje imaju veliku slobodu i niko im ne čini ništa nažao. Ljudska sloboda je, naravno, proizvod društvenog sistema, ali šta je to što donosi slobodu svim vrstama živih bića i životinja? Je li i to u vezi sa društvenim sistemima? (Jeste.) Povezano je sa tim na koji način društveni sistemi i državna politika štite čitavu prirodu i životnu sredinu i upravljaju njima. Ovde su divlje životinje svuda i možete ih videti svugde. Tako, na primer, možete videti divlje guske kako pasu travu na livadi pored autoputa, a ima i parkova, livada i šuma gde ćete videti jelene, medvede i vukove, kao i ćurke, fazane i razne vrste ptica i drugih divljih životinja. Koji su prvi utisci koje ljudi stiču kada vide ovakav prizor? (Osećaju se kao da su videli prirodu.) A kakva osećanja imaju kada gledaju prirodu? Zar neće reći: „Vidi ti ovu njihovu zemlju. Ne samo da su ljudi slobodni, nego su čak i životinje ovde slobodne. Reinkarnirati se kao životinja na ovom mestu bilo bi bolje nego živeti kao čovek u Kini, jer su ovde čak i životinje slobodne i niko ih ne zlostavlja”? Zar nemaju upravo takva osećanja? (Imaju.) Za one koji ovde ostanu dugo, te stvari postanu uobičajene i nimalo neobične; misle da su potpuno normalne. Ali kod drugih ljudi, kada se naviknu na takvo okruženje, počinju aktivno da se javljaju ovakve misli: „Ove životinje su sve tako slobodne i niko ih ne nadzire i ne čuva, možda bih mogao da počnem da ih lovim i jedem? Bilo bi super da mogu da ih jedem, ali ne smem to da radim nepromišljeno, u slučaju da su zaštićene zakonom. Moram to malo da istražim.” Kada provere informacije, shvataju da zakon izričito kaže da su sve divlje životinje zaštićene federalnim zakonima i da čovek ne može da ih lovi i ubija kako mu padne na pamet. Ako čovek želi da lovi životinje, mora to da radi na lovnom području predviđenom zakonom; potrebna mu je i dozvola za lov, a možda mora da plati i naknadu za ulovljene životinje. Ukratko, te divlje životinje zaštićene su zakonom, kojim o tome sadrži jasne odredbe. Neki ljudi nisu u stanju da razumeju zakon koji štiti divlje životinje, pa ovako razmišljaju: „Vidi svu ovu delikatesnu divljač, a država nam ne dozvoljava da je lovimo i jedemo kako nam padne na pamet. Kakva šteta! U Kini nikoga nije briga za to: ’Ako niko ne prijavi, ni vlasti neće istraživati.’ Dok god niko ne zna za to, možeš da uloviš i pojedeš životinju. Ali u demokratskoj zemlji to ne smeš. Ovde postoje zakonski propisi, pa ne mogu da radim šta hoću na tuđoj zemlji. Ali te životinje su sve divljač; kakva šteta što možemo samo da ih gledamo, a ne smemo da ih jedemo! Moram da smislim neko rešenje. Kako da pojedem ovu divljač tako da niko ne primeti i da ne prekršim zakon?” Neki tako smisle trik, pa kažu: „Ako napravim kavez i stavim u njega neku ukusnu hranu da privuče životinje, uhvatim par sitnijih životinja, na primer divljih zečeva, pa onda nađem neko skrovito mesto da ih ubijem i pojedem, to ne bi bilo kršenje zakona, zar ne? Država ne štiti te životinjice i u zakonu nema konkretnih odredaba o njima. Ako tako uradim, mogu i da jedem divljač i da budem siguran da ne kršim zakon. Ubiću dve muve jednim udarcem.” Kada tako dobiju ideju, oni naprave kavez i počnu da love. Ne prođu ni dva dana, a u kavez im se ulovi pacov i oni ga brže bolje ubiju i pojedu, uvereni da jedu pravu pravcatu divljač! Kakav zaključak donose kada ga pojedu? „Divlje životinje su baš ukusne. Od sad ću smisliti još načina da jedem i druge vrste divljači. Ne bojim se da je jedem dok god ne kršim zakon.” Tu se priča završava.

Neki će pitati: „Je li to istinita ili izmišljena priča?” Za sada ne treba da brinete o tome da li je istinita ili izmišljena i da li se to stvarno desilo. Razmislite samo o tome šta nije u redu sa ljudima koji tako postupaju, na osnovu ove priče. Da li je ozbiljna greška raditi takve stvari? Da li se to smatra kršenjem zakona? Da li je to protiv moralne pravde? (Jeste.) Je li to protiv moralne pravde, ili ljudskosti, ili nečeg drugog? Prvo Mi recite: da li je takvo ponašanje vredno hvale ili je za osudu? Na kojoj ste vi strani? (Za osudu je.) Bez obzira na to da li je protiv moralne pravde, zakona ili ljudskosti, takvo ponašanje je u svakom slučaju loše i nije ponašanje ljudi koji se odlikuju ljudskošću. Kakvo je onda? Jesu li takva narav ili takvo ponašanje ozbiljan problem? Kako biste vi procenili tu stvar u skladu sa svojim standardima? Da li je takvo ponašanje uobičajeno u svakodnevnom životu među svim grupama ljudi? (Jeste.) Nije u pitanju užasno lukav ni zao postupak, ali je nepriličan, i nije ispoljenje koje bi trebalo da poseduju ljudi normalne ljudskosti. Kakvo je to tačno ispoljenje? Hajde, svrstajte ga. Kakvo je to ponašanje? Treba li ga podsticati? (Ne treba.) Ne treba ga podsticati i nije za pohvalu, tako da ga treba osuditi i prezreti. Takvo ponašanje je uobičajeno, često se javlja kod svih grupa ljudi i u svakodnevnom životu, često se viđa i ima ljudi koji često rade takve stvari. Zar ne vredi onda izdvojiti ga i razmotriti i omogućiti svakome da raspolaže preciznom definicijom te stvari i da se, po mogućnosti, distancira od takvog ponašanja? Zar ne bi to bilo dobro? (Bilo bi.) Hajde onda da ga definišemo – kakvo je to ponašanje? Je li nadmeno? Je li nepopustljivo? Je li lažljivo? (Nije.) Je li rđavo? (Pomalo.) Pomalo je slično tome. Ima li, među rečima koje ste naučili i koje razumete, reči koje opisuju takvo ponašanje? (Nisko.) Nisko je, ima nešto od te osobine. Ta reč u sebi sadrži i to ponašanje i suštinu, ali ih ne opisuje u celosti i u potpunosti. To ponašanje se ne može smatrati pakosnim, jer da je ubiti pacova pakosno, i deratizacija bi bila negativna stvar. Deratizacija je pozitivna stvar; pacovi ljudima škode, pa ih treba istrebiti. Ali zar ne postoji razlika između istrebljivanja i jedenja pacova? (Postoji.) Kako se onda može ukratko opisati takvo ponašanje? Kojih reči povezanih sa takvim ponašanjem možete da se setite? (Podlo.) (Bezvredan karakter.) Bezvredan karakter, nisko i podlo. Koja se reč koristi u svakodnevnom životu da se opiše bezvredno ponašanje i ne posvećivanje pažnje svom pravom poslu? (Ološko.) Reč „ološ” precizno i jasno opisuje takvo ponašanje. Zašto to ponašanje definišemo kao „ološko”? Ako se kaže da je nisko, sebično ili podlo, to je samo jedna vrsta ispoljenja koju pokazuje ološ. Biti „ološ” ima mnogo značenja – biti nizak, izopačen, podao, sebičan, nemoralan, ružno se ponašati, ne biti otvoren ni iskren u svojim postupcima, nego se ponašati podmuklo i raditi uvek neprimerene stvari. To su različita ponašanja i ispoljenja ološa. Ako, na primer, normalan čovek hoće nešto da uradi, ukoliko je to ispravno, on će to uraditi otvoreno, a ako predstavlja kršenje zakona odustaće i neće to uraditi. Ološ je drugačiji; takvi ljudi će svoj cilj postići svim sredstvima i imati strategije da zaobiđu zakonska ograničenja. Zaobilaze zakon i traže načine da postignu svoje ciljeve, bez obzira da li je to u skladu sa etikom, moralom ili ljudskošću i bez obzira na posledice. Baš ih je briga za te stvari, stalo im je samo da ostvare svoje ciljeve svim raspoloživim sredstvima. To znači biti „ološ”. Ima li ološ integritet ili dostojanstvo? (Nema.) Jesu li to plemeniti ili bezvredni ljudi? (Bezvredni.) Na koji su način bezvredni? (U njihovom vladanju nema moralne osnove.) Tako je, u vladanju takvih ljudi nema ni moralne osnove ni načela; oni ne uzimaju u obzir posledice i jednostavno rade šta god im padne na pamet. Nije ih briga za zakon, za moral, za to da li su njihovi postupci prihvatljivi njihovoj savesti, kao ni za to da li ih neko optužuje, donosi sud o njima ili ih osuđuje. Ravnodušni su prema svemu tome i ne smeta im dok god imaju neke koristi i lepo se provode. Njihovi su postupci izopačeni, njihov način razmišljanja ogavan, a i jedno i drugo je sramno. To znači biti ološ. Može li se reč „ološ” zameniti ispoljenjima onih nekoliko naravi o kojima smo ranije govorili? To ne bi baš funkcionisalo. Reč „ološ” je baš posebna, pa jesu li onda i ljudi za koje kažemo da su ološ – posebna vrsta ljudi? Nisu. Ima li u vama nečeg ološkog? (Ima.) Koja su konkretna ispoljenja toga? (Ljudi ponekad, kada se umiju, ostave vodu svuda oko lavaboa i ne obrišu je. A kada završe s jelom, ne očiste zrna pirinča i ostatke supe sa stola. Kada im se odeća isprlja, samo je bace u ćošak i ne slože je. Mislim da su i to ispoljenja ološkog ponašanja.) Te stvari su, zapravo, samo sitni detalji svakodnevnog života, a ponašati se nehigijenski ne znači stvarno biti ološ, to ima veze sa čovekovim proživljavanjem ljudskosti. Ako čovek u grupi ne radi stvari koje su za druge korisne, nije lepo vaspitan i ne ponaša se lepo, pa druge nervira i izaziva njihov prezir, ne zna da se ponaša u skladu sa pravilima i sistemom mesta na kojem se našao i nije toga uopšte svestan, zar ne nedostaje onda nešto njegovoj ljudskosti? (Nedostaje.) Šta nedostaje? Nedostaje razuma. Zar takvim ljudima ne nedostaje dostojanstva? (Nedostaje.) Nemaju dostojanstva, nemaju integriteta, i nevaspitani su. To ima veze sa osnovom vladanja i sa proživljavanjem normalne ljudskosti. Ako čovek ne može da ispuni čak ni te standarde, kako bi onda mogao da upražnjava istinu? Kako bi mogao da slavi Boga? Kako bi mogao da postupa u skladu sa istina-načelima? On je toliko daleko od svega toga. Takav čovek nema ni savesti ni razuma – je li lako njime upravljati? Je li mu lako da se promeni? Ni slučajno mu nije lako. Kako onda da se promeni? Za to će biti potrebno da ga svi nadziru, obuzdavaju i podsećaju. U ozbiljnim slučajevima, svi moraju da ustanu i da ga kritikuju. Šta je cilj te kritike? Da mu bude od pomoći, da mu pomogne da se pravilno vlada i da ga spreči da radi stvari koje su sramne i neukusne. Na šta se, dakle, tačno odnosi izraz ološki? Koji su primarni simptomi i ispoljenja toga? Da vidimo da li je Moj opis tačan. Čemu je ološ jednaka? Jednak je neukroćenim, neodgojenim, divljim životinjama, a primarna ispoljenja ovoga su nadmenost, zversko ponašanje, odsustvo stega, nesmotrenost, potpuno neprihvatanje istine, kao i postupanje po sopstvenom nahođenju, neposlušnost, nedopuštanje drugima da tobom upravljaju, neustrašivo suprotstavljanje svima i nedostatak obzira prema drugima. Recite Mi, da li su ta različita ispoljenja ološa ozbiljna stvar? (Jesu.) Barem su nadmena, nerazumna i nesmotrena narav veoma ozbiljna stvar. Čak i ako takav čovek naizgled ne radi stvari kojima donosi sud o Bogu ili Mu se opire, vrlo je verovatno da će, zbog svoje nadmene naravi, učiniti zlo i odupreti Mu se. Svi njegovi postupci su otkrivanje njegove iskvarene naravi. Kada čovek pređe određenu meru ološkog ponašanja, on postaje razbojnik i đavo, a razbojnici i đavoli nikada neće prihvatiti istinu – oni mogu biti jedino uništeni.

Da li vredi govoriti o ovoj priči? (Vredi.) Iako se priča ne dotiče čovekove priroda-suštine ni naravi, tiče se ljudskog ponašanja, koje se ne razlikuje baš toliko od čovekove suštine i nije baš sasvim nepovezano sa njom. Kako bi trebalo nazvati tu priču? Hajde da joj damo neki alegoričan naslov, a ne baš sasvim direktan. (Lov na pacove.) „Lov na pacove” je dosta dobar naslov. Neko je ulovio pacova na „savršeno zakonit” način, pa je rekao: „Šta da radim? Sam je utrčao u zamku i meni ga je žao. Osim toga, povređen je. Ako izađe iz zamke, umreće, a druge životinje će ga onda svakako pojesti, pa zašto da ga ja ne pojedem? Zar ne bi to bilo savršeno zakonito?” Da bi pojeo pacova, pronašao je sve te izgovore i izmislio sve te razloge, a onda ga je pojeo čiste savesti. To znači biti ološ. Nije da ljudi u Americi ne smeju da jedu meso, pa nema smisla ulagati sav taj trud i sve te napore da bi čovek tako nešto uradio. Takve stvari radi ološ. Da li normalni ljudi rade takve stvari? Da li ljudi koji imaju ljudskosti i integriteta rade takve stvari? (Ne rade.) Zašto ne rade? To ima veze sa integritetom. Ljudi koji su po svojoj prirodi nepopravljivi lopovi uvek kradu i pljačkaju i rade sramne stvari. Da li im nešto fali kod kuće? Ne mora da znači. Pošto su ološ, oni moraju da kradu, oslanjaju se na krađu da bi udovoljili sopstvenim ukusima i svojoj nezasito pohlepnoj naravi. To njihovim srcima donosi utehu. Da to ne rade, bili bi uznemireni. To znači biti ološ. A sada da zaključimo priču i pređemo na glavnu temu.

Pre nego što počnem da govorim o glavnoj temi, da razmislimo prvo o sadržini našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu. Dužnosti koje obavlja Božji izabrani narod mogu se podeliti na šest glavnih kategorija. Završili smo razmatranje prve kategorije, odnosno ljudi koji obavljaju dužnost propovedanja jevanđelja. Druga kategorija su ljudi koji obavljaju dužnosti starešina i delatnika na raznim nivoima u crkvi. Pripadnici te kategorije se suštinski mogu podeliti na dva glavna tipa, a prošlog puta smo razgovarali o jednom od njih, tačnije o antihristima. Kako antihristi deluju, koja su njihova ispoljenja i koje stvari rade koje ih karakterišu kao antihriste – svrstali smo ta ispoljenja i naravi antihrista u određene kategorije. Koje smo konkretne stavke imali? (Prva stavka: oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi; druga stavka: oni napadaju i odstranjuju neistomišljenike; treća stavka: oni odstranjuju i napadaju ljude koji streme ka istini; četvrta stavka: oni se uzdižu i svedoče o sebi; peta stavka: oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih.) Prošlog puta smo rezimirali pet stavki i vi ste ih sve zabeležili. A sada zabeležite i naredne. Šesta stavka: ponašaju se lukavo i neuobičajeno, samovoljno i diktatorski, sa drugima nikada ne razgovaraju u zajedništvu i primoravaju ih da im budu poslušni; sedma stavka: rđavi su, podmukli i lažljivi; osma stavka: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu; deveta stavka: svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu; deseta stavka: istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće; jedanaesta stavka: ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu; dvanaesta stavka: oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove; trinaesta stavka: oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi; četrnaesta stavka: prema Božjoj kući se ophode kao da je njihov lični prostor; petnaesta stavka: ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu. Ima ukupno 15 stavki i sve one detaljno analiziraju i razotkrivaju različita ispoljenja antihrista. Tih 15 stavki suštinski rezimira različite vrste ponašanja, ispoljenja i naravi koje imaju antihristi. Neke od njih spolja izgledaju kao ponašanja, ali se iza tih ponašanja krije narav-suština antihrista. Zar nije lako razumeti doslovno značenje tih 15 stavki? Sve su izražene jednostavnim jezikom i u jednom smislu ih je lako razumeti, a osim toga, to što svaka od njih rezimira odnosi se na čovekova ispoljenja, otkrivanja i suštinu. Svaka stavka je jedna vrsta naravi; nije u pitanju prolazno ponašanje ili misao. Šta je to narav? Kako možemo da objasnimo šta je narav? Narav je kada se, ma gde čovek otišao, njegove misli, ideje, načela po kojima postupa, načini delovanja i cilj kojem teži ne menjaju zajedno sa promenama vremena i geografske lokacije. Ako nečiji način postupanja nestane čim taj čovek promeni okruženje, to onda nije otkrivanje njegove iskvarene naravi, već samo prolazno ponašanje. Na šta se odnosi stvarna narav? (Ona je u stanju da u svako vreme i na svakom mestu upravlja čovekom.) Tako je, ona je u stanju da upravlja čovekovim rečima i delima bez obzira na vreme i mesto, bez uslovnih ograničenja i uticaja; to je suština. Suština je ono na šta se čovek oslanja da bi preživeo; ona se ne menja u zavisnosti od promena vremena, mesta i drugih spoljnih faktora. To je suština. Neki kažu: „Ja u manjoj ili većoj meri imam svih tih 15 nabrojanih ispoljenja antihrista, ali ne težim za statusom i rođen sam bez ambicija. Osim toga, trenutno ne preuzimam nikakve odgovornosti. Nisam ni starešina ni delatnik i ne volim da budem u centru pažnje, pa zar nije onda priroda-suština antihrista za mene irelevantna? Ako je irelevantna, zar to ne znači da ne moram da slušam te besede i u odnosu na njih se poredim?” Je li zaista tako? (Nije.) Kako onda čovek treba da pristupi tim ispoljenjima antihrista? Kako da pristupi istinama koje smo u zajedništvu podelili o tim ispoljenjima? Čovek mora da razume istinu i da spozna sebe u tim besedama, pa da zatim nađe ispravan put i postigne da ima načela u ispunjavanju svojih dužnosti i služenju Bogu. Jedino na taj način može da se odvoji od puta antihrista i da zakorači na put usavršavanja. Ako uspete da povežete ta ispoljenja antihrista sa sobom, poslužiće vam kao upozorenje, podsetnik, razotkrivanje i sud. Ako ne možete da ih povežete sa sobom, ali osećate da i vi imate slična stanja, treba da nastojite da više razmišljate o sebi i da sebe bolje upoznate, te da tragate za istinom da biste se tih stanja rešili. Na taj način ćete se postepeno osloboditi i svojih iskvarenih naravi i izbeći da idete putem antihrista.

Detaljna analiza načina na koji se antihristi uzdižu i svedoče o sebi

Današnja beseda se bavi četvrtom stavkom raznovrsnih ispoljavanja antihrista: time kako se oni uzdižu i svedoče o sebi. Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu cilj da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koliku su cenu platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, kako bi dobili više, čvršće i sigurnije mesto u srcima drugih, te da ih stoga više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, zavidi im, pa čak ih i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Imaju li oni razuma kad se tako ponašaju? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida. Besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su za Njega propatili. Čak se razmeću svojim darovima, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Jedan od njihovih metoda samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni se ujedno prikrivaju i upakuju sebe tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, a pokažu ljudima samo svoju izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno i nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu. Kad urade nešto pogrešno, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Jedva čekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od običnih ljudi. Nisu li ovo načini da se neko uzdiže i svedoči o sebi? Da li se neko sa savešću i razumom samouzdiže i svedoči o sebi? Ne. Kakva se onda narav obično otkriva kad ljudi to čine? Nadmenost. Ovo je jedna od glavnih razotkrivenih naravi, a sledi je lažljivost, koja podrazumeva da se učini sve što je moguće kako bi se steklo visoko mišljenje drugih ljudi. Njihove su reči potpuno hermetične i jasno je da sadrže skrivene motive i intrige; razmeću se, a ipak tu činjenicu žele da prikriju. Posledica onoga što govore jeste da drugi ljudi osećaju da su bolji od ostalih, da im niko nije ravan, te da su svi drugi inferiorni. A zar se ovaj ishod ne postiže nepoštenim sredstvima? Kakva se narav krije iza takvih sredstava? Ima li ikakvih elemenata rđavosti? (Ima.) Ovo je vrsta rđave naravi. Može se primetiti da su sredstva kojima se takvi ljudi koriste vođena lažljivom naravi – zašto, onda, kažem da je to rđavo? Kakve to veze ima sa rđavošću? Šta mislite: mogu li oni da budu otvoreni u pogledu svojih ciljeva u uzdizanju i svedočenju o sebi? Ne mogu. Ali, u dubini njihovog srca uvek postoji želja, ono što govore i čine podupire tu želju, a ciljevi i motivi onoga što govore i čine drže se u velikoj tajnosti. Oni će, recimo, upotrebiti pogrešno usmeravanje ili neke sumnjive taktike kako bi ostvarili ove ciljeve. Nije li takva tajnovitost po prirodi lukava i neuobičajena? Zar se takva lukavost i neuobičajenost ne mogu nazvati rđavim? (Mogu.) Naravno da se mogu nazvati rđavim i zalaze dublje od lažljivosti. Ti ljudi koriste određene načine ili metode da ostvare svoje ciljeve. Ova narav je lažljivost. Međutim, u dubini srca, ambicija i neprestana želja da ih ljudi slede, da se na njih ugledaju i da ih obožavaju često ih usmerava da se uzdižu i svedoče o sebi, te da beskrupulozno i besramno rade ove stvari. Kakva je to narav? To se izdiže na nivo rđavosti. Rđavost je mnogo više od obične uskogrudosti ili lažljivosti i laganja. Ako neki čovek sa nivoa obične iskvarenosti može da se izdigne na nivo rđavosti, zar to ne znači da je on još dublje iskvaren? (Znači.) Opišite onda nivo rđavosti – koji je prikladan način da se on objasni? Zašto se čovek sa nivoa obične iskvarenosti izdiže do rđavosti? Možete li ovu stvar jasno da vidite? Koja je razlika između lažljivosti i rđavosti? U pogledu načina na koji se ispoljavaju, rđavost i lažljivost su blisko povezane, s tim da je rđavost ozbiljnija – to je lažljivost dovedena do krajnjih granica. Ako se za nekoga kaže da ima rđavu narav, onda ta osoba nije uobičajeno lažljiva, budući da bi obična lažljivost mogla da znači da ona laže samo iz navike ili da nije naročito poštena u svojim postupcima. Rđavost je, pak, ozbiljnija i nalazi se na dubljem nivou u odnosu na lažljivost. Lažljivost nekoga sa rđavom naravi veća je i ozbiljnija nego kod prosečne osobe, a njegova sredstva, metode obavljanja stvari i spletke u pozadini njegovih postupaka – svi su redom prepredeniji i tajnovitiji i većina ljudi ne može da ih prozre. U tome se sastoji rđavost.

Kada se antihrist uzdiže i svedoči o sebi, u čemu se razlikuje od prosečnog čoveka koji isto to radi? Prosečan čovek se često hvališe i pravi važan da bi ljudi stekli visoko mišljenje o njemu i takođe ispoljava te naravi i stanja, pa u čemu je onda razlika između antihrista koji se uzdiže i svedoči o sebi i običnog čoveka koji isto to radi? U čemu je razlika? To mora da ti bude jasno – nemoj sva ispoljavanja povremenog uzdizanja i hvalisanja sebe stavljati u isti koš sa ponašanjem antihrista. Zar to ne bi bila pojmovna greška? (Bila bi.) Kako se onda može napraviti jasna razlika između te dve stvari? U čemu je razlika? Ako si u stanju da to jasno definišeš, onda si kadar i da temeljno razumeš šta je suština antihrista. Hajde probajte. (Antihrist radi stvari prikriveno; koristi neka sredstva koja se čine vrlo ispravnim da bi ljude naveo na stranputicu. Izgleda kao da priča o nekoj primerenoj temi, a onda, za tren oka, počne da se uzdiže i svedoči o sebi, a da niko to i ne primeti. Njegova sredstva su relativno prikrivena.) Relativno prikrivena sredstva – to pravi razliku u načinu na koji se on uzdiže i svedoči o sebi. Ima li još nešto? Recite Mi, kako se svesno i nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi razlikuju po svojoj prirodi? (Namere su različite.) Nije li u tome razlika? (Jeste.) Kada se prosečan čovek iskvarene naravi uzdiže i razmeće, to je samo zato da bi se pravio važan. Čim se napravio važan, to je kraj priče i nije ga briga da li drugi ljudi imaju visoko ili nisko mišljenje o njemu. Namera mu nije sasvim jasna, to samo njegova narav njime vlada i otkriva se. Nije u pitanju ništa drugo. Je li lako promeniti takvu narav? Ako taj čovek stremi ka istini, biće u stanju da se postepeno promeni kada doživi orezivanje, sud i grdnju. Postepeno će steći veći osećaj stida, urazumiće se i sve manje će ispoljavati takvo ponašanje. Osudiće takvo ponašanje, savladavaće se i obuzdavati. Takvo je nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi. Iako je ista narav sadržana i u svesnom i u nesvesnom uzdizanju sebe i svedočenju o sebi, priroda te dve stvari je različita. Kako se one razlikuju po svojoj prirodi? Svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi radi se s namerom. Ljudi koji to rade ne govore tek tako – svaki put kada sebe uzdižu i svedoče o sebi, oni gaje određene namere i skrivene ciljeve, i to rade sa sotonskim ambicijama i željama. Spolja deluje da se oba ispoljavaju na isti način. U oba slučaja, ljudi se uzdižu i svedoče o sebi, ali kako Bog definiše nesvesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao otkrivenje iskvarene naravi. A kako On definiše svesno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi? Kao postupanje čoveka koji ljude hoće da navede na stranputicu, s namerom da imaju visoko mišljenje o njemu, da ga obožavaju, da se ugledaju na njega i da ga slede. Njegov postupak je po samoj svojoj prirodi takav da navodi na stranputicu. Stoga, čim se nameri da ljude navede na stranputicu i da ih uzme pod svoje kako bi ga sledili i obožavali, on će, rečju i delom, upotrebiti određena sredstva i metode pomoću kojih će ljude koji ne razumeju istinu i nemaju čvrstu osnovu lako navesti na pogrešan put i dovesti u zabludu. Takvim ljudima ne samo da fali pronicljivosti, već oni, štaviše, misle da je to što taj čovek govori tačno, možda se i ugledaju na njega i imaju o njemu visoko mišljenje, pa će s vremenom početi i da ga obožavaju i slede. Veoma je uobičajena pojava u svakodnevnom životu da neko, kada čuje propoved, izgleda kao da je vrlo dobro razumeo, ali kada ga nešto kasnije zadesi, ne zna kako to da reši. Takav čovek, u svojoj potrazi, odlazi pred Boga, ali to ne urodi plodom, pa na kraju mora starešinu da upita o tom problemu i da potraži rešenje. Svaki put kada ga nešto zadesi, on od starešine traži da to reši. To je isto kao što neki ljudi razviju zavisnost od opijuma i naviku da puše opijum, pa posle nekog vremena više ne mogu bez toga. Tako i antihristovo uzdizanje sebe i svedočenje o sebi neprimetno postaju neka vrsta droge za nepronicljive, budalaste i neuke ljude malog rasta. Kad god ih nešto zadesi, oni idu i pitaju antihrista o tome, a ako im on ne izda neko naređenje, ne usuđuju se ništa da urade sami, čak i ako su svi zajedno već o tome razgovarali i saglasili se o tom pitanju. Boje se da se suprotstave antihristovoj volji i da budu savladani, pa se, u svakoj situaciji, usude da nešto preduzmu tek pošto je antihrist rekao svoje. Čak i kada jasno razumeju istina-načela, ne usuđuju se da donesu odluku ni da se pozabave problemom, već čekaju da „gospodar” na koga se ugledaju donese konačnu presudu i odluku. Ako gospodar ne kaže ništa, onaj ko se bavi problemom nije siguran šta treba da radi. Zar ti ljudi nisu otrovani? (Jesu.) To znači biti otrovan. Koliko antihrist treba da radi i koliko otrova treba da ulije u njih da bi bili tako duboko otrovani? Kada bi antihrist počesto sebe detaljno analizirao i kada bi sebe spoznao, kada bi svoje slabosti, greške i prestupe često iznosio u javnost da ih ljudi vide, da li bi ga i onda svi tako obožavali? Ni slučajno. Izgleda da antihrist ulaže znatan trud u uzdizanje sebe i svedočenje o sebi i da upravo zato postiže „uspeh”. To je rezultat koji on želi. Niko bez njega ne bi znao kako da propisno vrši svoje dužnosti i svi bi bili potpuno izgubljeni. Očigledno je da antihrist tim ljudima, dok ih kontroliše, krišom daje mnoge otrove i da u to ulaže veliki trud! Kada bi rekao samo par reči, da li bi i dalje tako upravljao tim ljudima? Ni slučajno. Kada antihrist uspe u svom cilju da ga ljudi obožavaju, da se ugledaju na njega i da traže njegovo mišljenje o svakom pitanju, nije li time učinio mnoge stvari i izgovorio mnoge reči da se uzdigne i svedoči o sebi? Koji cilj time postiže? Postiže to da su ljudi bez njega lišeni puta i ne mogu da žive – kao da bi se bez njega nebo srušilo, a Zemlja prestala da se okreće oko svoje ose, kao da bi vera u Boga postala bezvredna i besmislena, a slušanje propovedi uzaludno. Radi se i o tome da ljudi misle da u njihovom životu ima nade kada je antihrist tu i da bi, kada bi on umro, izgubili svu nadu. Zar nisu ti ljudi postali Sotonini zarobljenici? (Jesu.) Zar nisu to i zaslužili? (Jesu.) Zašto kažemo da su zaslužili? Bog je taj u koga veruješ, pa zašto onda obožavaš i slediš antihriste i dozvoljavaš im da te sputavaju i kontrolišu na svakom koraku? Osim toga, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, Božja kuća je ljudima dala jasna načela i pravila. Ako postoji neka teškoća koju ne možeš sam da rešiš, treba da se obratiš nekom ko razume istinu ili, u ozbiljnijim slučajevima, Višnjem. Ali, ti ne samo da ne tragaš za istinom, već naprotiv obožavaš ljude i ugledaš se na njih, verujući u ono što ti antihristi govore. Time si i postao Sotonin lakej, za šta si sȃm kriv, zar ne? Zar nisi to i zaslužio? Uzdizanje sebe i svedočenje o sebi jeste ponašanje i ispoljavanje zajedničko svim antihristima, i to jedno od najčešćih ispoljavanja. Koja je glavna karakteristika antihristovog uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Po čemu se ono razlikuje od načina na koji se prosečan čovek uzdiže i svedoči o sebi? Po tome što iza antihristovih postupaka stoji namera i što on to nikako ne radi nesvesno. Naprotiv, on gaji namere, želje i ambicije, a posledice tog njegovog svedočenja o sebi nezamislivo su grozne – on može druge ljude navesti na stranputicu i kontrolisati ih.

Da vam dam primer. Možete da razmislite o tome da li su takvo ispoljavanje i takva narav povezani sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi. Bio jednom jedan starešina koji je na jednom mestu dve-tri godine obavljao crkveni rad. Šetao se između raznih crkava da bi konačno pustio korenje u toj jednoj. Šta znači to da je pustio korenje? Znači da ga je većina ljudi znala, da je imala visoko mišljenje o njemu i da je u tom mestu bio relativno poznat. Čim bi ga ljudi videli, pozdravljali bi ga, nudili mu svoju stolicu i davali mu nešto fino za jelo. Među njima nije bilo neistomišljenika, nikoga ko bi mu se suprotstavio; svi su tog starešinu prilično dobro poznavali i svi su, u dubini duše, uglavnom odobravali njegove postupke i prihvatali njegovo vođstvo. Nije sigurno koliko je posla taj starešina tamo obavio, koliko je govorio i o čemu; takve pojedinosti nam nisu poznate; uglavnom, većina ljudi je podržavala njegov rad kao starešine. Posle nekog vremena, taj je starešina rekao: „Ovde su sva braća i sestre poslušni i pokorni i stvari se u crkvi u svakom pogledu dobro odvijaju. Nažalost, ima i jedna stvar koja nije baš zadovoljavajuća, a to je činjenica da je naše okruženje užasno. Da je okruženje pogodno, našli bismo neki lep, sunčan dan da odemo u veliki park na veliko okupljanje sa hiljadama ljudi i pustili bismo istinu na slobodu preko mikrofona i para velikih zvučnika, pa bi još veći broj ljudi poverovao u boga. Zar ne bi naš rad tada urodio plodom?” Čuvši to, svi s odobravanjem rekoše: „Amin”. Recite Mi, postoji li neki problem sa rečenicom „pustili bismo istinu na slobodu”? (Postoji.) Kakav je to problem? (Starešina se ponašao kao da je on Bog.) Vi ste svi prepoznali da u tome postoji problem, ali smetenjaci koji su bili tamo – nisu. Čak su na tu rečenicu odgovorili sa „Amin”! Da li taj starešina treba da pusti istinu na slobodu? Ko je on uopšte? On je običan starešina; nekoliko godina je radio i odmah počeo da misli da je bolji od drugih i zaboravio ko je, do te mere da je želeo da izrazi istinu – to bi bio malo teži zadatak za njega. Šta to dokazuje? Dokazuje da on nije znao ko je i da nije znao koju dužnost obavlja. S obzirom da ima takvu narav, da li je ijedan deo njegovog uobičajenog rada i govora u skladu sa istinom? Njegov uobičajeni rad i govor sigurno su puni smetenih i đavolskih reči i, kao rezultat, sigurno ne mogu postići da crkvu snabdevaju i da je zalivaju. On ne zna ni šta je istina, a kamoli šta znači izraziti istinu. Pošto je samo dve-tri godine negde radio, osetio je da ima neki ugled i kapital, pa je zaboravio ko je, osetio se poprilično zadovoljnim sobom i poželeo da izrazi istinu. Nije li odvratno imati takvu pogrešnu predstavu? Odakle dolazi ta pogrešna predstava? Je li poremetio umom ili je to bio samo trenutni poriv? Nešto je malo uradio, niko mu se u lokalnoj crkvi nije suprotstavljao, izgledalo je kao da mu sve ide od ruke, pa je poverovao da je sve to rezultat njegovog rada i iznenada pomislio da bi mogao da se proglasi zaslužnim za to. Pomislio je: „Zar nisam ja bog kad mogu da obavljam tako značajan rad? A ako sam bog, onda sam u ovom trenutku strahovito ugušen – da mi je spoljna sredina bolja, mogao bih da izražavam istinu!” Ta mu je misao pala na pamet sasvim nenadano. Nešto nije u redu sa njegovom glavom, zar ne? (Nešto nije u redu.) Nešto nije u redu sa njegovom glavom. Zar on nije lišen razuma? Mogu li dela i reči Sotona i antihrista posedovati razboritost normalne ljudskosti? Ne mogu ni slučajno. Taj starešina je nešto malo uradio i ostvario neke rezultate, pa je odmah zaboravio da je samo čovek. Nije li to što može da izbrblja takve nerazumne reči povezano sa njegovom naravi? (Jeste.) Kako je povezano? Da li je on po svojoj naravi voljan da bude sledbenik? Da li zna da je tek običan sledbenik Božji? Ne zna uopšte. On smatra da su njegov status i njegov identitet dostojni velikog poštovanja i superiorni u odnosu na sve druge. Zar vam nije poznato takvo ponašanje i njegova priroda? Zašto je Sotona bačen da lebdi posred neba? (Hteo je da bude na ravnoj nozi sa Bogom.) Zato što je hteo da bude na ravnoj nozi sa Bogom. Pošto Sotona nije znao svoje mesto u vaseljeni, pošto nije znao ko je i nije poznavao sopstvenu meru, kada mu je Bog dozvolio da korača istim prostorom kao i On, Sotona je za sebe počeo da misli da je sȃm Bog. Hteo je da radi iste stvari kao i Bog, hteo je da Ga predstavlja, da Ga zameni i da porekne Njegovo postojanje, pa je stoga bačen da lebdi posred neba. Antihristi rade to isto, priroda njihovih postupaka je ista takva i oni potiču iz istog izvora kao i Sotona. Za antihrista takvo ispoljavanje nije povremeno otkrivenje niti posledica nekog hira – apsolutno je u pitanju prevlast njegove sotonske prirode i prirodno otkrivenje njegove sotonske naravi. Kakva je priroda ispoljavanja starešine o kojem sam upravo govorio? (To je priroda antihrista.) Zašto o tom ispoljavanju govorimo u okviru teme uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Na koji je način priroda tog ispoljavanja povezana sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi? Kakva je priroda reči „pustiti istinu na slobodu” koje je on izgovorio? Zašto kažem da su te reči povezane sa uzdizanjem sebe i svedočenjem o sebi? (Starešina je smatrao da može ljudima da pruži istinu.) To je hteo da kaže. Kada je izgovorio te stvari, ljudi koji su ga čuli pomislili su: „Imaš tako impresivno držanje i umeš da govoriš takvim tonom – zar ne bi Bog i trebalo da govori upravo tim tonom? Zar Bog ne bi i trebalo da ima upravo takvo impresivno držanje i širinu uma?” Zar nije taj starešina ostvario cilj uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Naveo je ljude da nesvesno razviju osećanja poštovanja, obožavanja i divljenja prema njemu. Zar nije tako bilo? (Jeste.) To je rugobna pojava antihrista; to je antihrist koji sebe prikriveno uzdiže i svedoči o sebi.