Ima li i drugih ispoljavanja uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? Po tom pitanju bi svi trebalo da razmislite o sebi. Da li biste i vi bili u stanju da svedočite o sebi? Mogu li te tvoja savest i razum obuzdati i sprečiti da učiniš tako sramnu stvar? Ako si u stanju da se obuzdaš, to dokazuje da imaš razumnost i da se razlikuješ od antihrista. Ako, pak, ne poseduješ tu razumnost, a imaš takve ambicije i želje i u stanju si da svedočiš o sebi, onda si isti kao antihrist. Koji je, dakle, vaš slučaj? Da li se obuzdavate? Ako imaš bogobojazno srce, osećaj stida i razumnost, onda ćeš, iako želiš da uradiš te stvari, pomisliti kako će one uvrediti Boga i kako će ih se On gnušati, pa ćeš uspeti da se obuzdaš i nećeš se usuditi da svedočiš o sebi. Ako se obuzdaš jednom, pa i drugi put, posle nekog vremena, te ideje, namere i misli polako će, malo po malo, početi da blede. Umećeš da raspoznaš te ideje i da osetiš da zaslužuju prezir i da su odvratne, tvoji će se porivi i želje da radiš takve stvari smanjiti, pa ćeš postepeno postati kadar da se do te mere zauzdaš i kontrolišeš, da će se te ideje javljati sve ređe i ređe. Ako si ih svestan, ali ipak nisi u stanju da se obuzdaš, i ako gajiš naročito snažne namere, želiš samo da te ljudi obožavaju, nezadovoljan si ako te niko ne obožava i ne sledi, pa se ispuniš mržnjom i želiš nešto da uradiš, a u stanju si i da bezobzirno svedočiš o sebi i razmećeš se – onda si antihrist. Koji je vaš slučaj? (Kada sam svestan tih poriva, u stanju sam da se obuzdam.) Na šta se oslanjaš da bi se obuzdao? (Oslanjam se na ono malo znanja o Bogu i na bogobojazno srce.) Ako čovek ima bogobojazno srce, on je kadar da se obuzdava. Čovek se ne obuzdava tako što se uzdržava ili sebe u nečemu sprečava, već to postiže tako što razume istinu i boji se Boga. Čovek se obuzdava putem razumnosti i spoznaje, a istovremeno se obuzdava i zato što ima pomalo bogobojazno srce, pa se boji da ne uvredi Boga. Ako tvoja razumnost nije u stanju da te obuzda, a nemaš ni bogobojazno srce, ako ne osećaš stid kada svedočiš o sebi i želiš da nastaviš sa tim, ako nećeš da odustaneš sve dok ne ostvariš svoj cilj, onda je priroda stvari drugačija – antihrist si.

Mnogobrojne su tehnike i manifestacije koje antihristi poseduju da bi se uzdizali i svedočili o sebi. Neke podrazumevaju da se antihrist direktno uzdiže i svedoči o sebi, da govori o svim svojim zaslugama, dok u drugim slučajevima on nalazi načine da se posredno izrazi i da ljude lukavstvom navede da imaju visoko mišljenje o njemu, te tako ostvaruje svoj cilj da se ljudi na njega ugledaju, da ga obožavaju i slede, pa čak i da zauzme mesto u njihovim srcima – to je priroda takvog ponašanja. Antihristova narav da sebe uzdiže i da svedoči o sebi razlikuje se od naravi običnih ljudi po svojoj prirodi, po ishodima do kojih dovodi, kao i po načinima ispoljavanja i svojim osnovnim namerama i ciljevima. Nadalje, da li ljudi koji se uzdižu i svedoče o sebi jednostavno govore o svim svojim zaslugama? Oni ponekad govore i o svojim lošim stranama, ali, da li sebe time detaljno analiziraju i pokušavaju da spoznaju? (Ne.) Kako onda čovek otkriva da njegova samospoznaja nije stvarna, već da je ukaljana i da se iza nje krije neka namera? Kako da u potpunosti razumemo to pitanje? Ovde je ključno to što, uz pokušaje da spoznaju i razotkriju svoje slabosti, mane, nedostatke i iskvarene naravi, oni ujedno traže izgovore i razloge da sami sebe oslobode krivice. Pritajeno ljudima govore: „Svi prave greške, a ne samo ja. I vi možete da pogrešite. Moja greška je oprostiva; to je mala greška. Da vi napravite tu istu grešku, to bi bilo mnogo ozbiljnije nego u mom slučaju, pošto vi ne biste razmišljali o sebi niti biste sebe detaljno analizirali. Iako grešim, bolji sam od vas i imam više razumnosti i integriteta.” Kad to čuje, svako pomisli: „Potpuno si u pravu. Ti toliko dobro razumeš istinu i zaista poseduješ rast. Kada pogrešiš, u stanju si da razmišljaš o sebi i da sebe detaljno analiziraš; mnogo si bolji od nas. Kada mi pogrešimo, ne razmišljamo o sebi i ne pokušavamo da se spoznamo i, bojeći se da se ne osramotimo, ne usuđujemo se da sebe detaljno analiziramo. Zaista si veći rastom i hrabriji od nas.” Taj čovek je grešio, a ipak je zadobio uvažavanje drugih i sam sebi pevao hvalospeve – kakva je to narav? Neki su antihristi naročito vešti u pretvaranju, u varanju ljudi i u lažnom predstavljanju. Kada sretnu ljude koji razumeju istinu, oni počnu da govore o svojoj samospoznaji i za sebe kažu da su đavo i Sotona, da je njihova ljudskost loša i da zaslužuju da budu prokleti. Zamisli da takvog čoveka pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja si zlodela počinio?” Reći će: „Nisam ništa uradio, ali đavo sam. Ne samo da sam đavo; ja sam i Sotona!” A da ga onda pitaš: „Pošto kažeš da si đavo i Sotona, koja zlodela đavola i Sotone si počinio i kako si se opirao Bogu? Možeš li da kažeš istinu o zlodelima koja si počinio?” Reći će: „Nisam učinio nikakvo zlo!” Ti onda nastaviš da pritiskaš, pa pitaš: „Ako nisi učinio ništa zlo, zašto onda kažeš da si đavo i Sotona? Šta pokušavaš da postigneš govoreći to?” Kada tako ozbiljno razgovaraš sa njim, on neće imati ništa da kaže. A, u stvari, učinio je mnogo loših stvari, ali će apsolutno odbiti da sa tobom podeli činjenice o tome. Samo će se hvalisati i deklamovati doktrine da bi držao šuplje govore o svojoj samospoznaji. A kada je reč o tome kako je konkretno vrbovao ljude, kako ih je varao, kako ih je iskoristio na osnovu njihovih osećanja, kako nije ozbiljno shvatao interese Božje kuće, kako se protivio radnim aranžmanima, varao Višnjeg, prikrivao stvari od braće i sestara i koliko je naškodio interesima Božje kuće, neće reći ni reči o tim činjenicama. Je li to istinska samospoznaja? (Nije.) Zar takav čovek, govoreći kako je đavo i Sotona, ne glumi samospoznaju da bi se uzdizao i svedočio o sebi? Zar to nije metod kojim se koristi? (Jeste.) Prosečan čovek nije u stanju da prozre taj metod. Neke starešine odmah po smenjivanju ponovo budu izabrane, a kada pitaš za razloge, neki ljudi će reći: „Taj starešina je čovek dobrog kova. On zna da je đavo i Sotona. Ko još ima toliko znanja? Samo ljudi koji zaista streme ka istini poseduju takvo znanje. Niko od nas ostalih nije u stanju da stekne to znanje o samom sebi; prosečan čovek nema takav rast. Zato ga svi ponovo biraju.” Šta se ovde dešava? Ti ljudi su navedeni na stranputicu. Taj starešina je znao da je đavo i Sotona, ali su ga svi ipak izabrali, pa kako je onda to što je rekao da je đavo i Sotona uticalo na ljude i kakvu je posledicu ostavilo? (Navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu.) Tako je, navelo je ljude da imaju visoko mišljenje o njemu. Nevernici to zovu „povlačenje u cilju napredovanja”. To znači da takav čovek, da bi ljudi imali bolje mišljenje o njemu, prvo govori loše stvari o sebi, da bi drugi poverovali da je u stanju da se otvori i da sebe spozna, da ima dubinu, uvid i duboko razumevanje, pa ga zbog toga svi još više obožavaju. A šta je posledica toga što ga svi još više obožavaju? Kada ponovo dođe vreme da se biraju starešine, on se još smatra savršenim za tu ulogu. Zar nije taj metod baš promućuran? Da on nije tako govorio o svojoj samospoznaji i da nije rekao da je đavo i Sotona, već da je samo bio negativan, kada bi drugi to videli, rekli bi: „Čim si smenjen i čim si izgubio status, postao si negativan. Ti si nas učio da ne budemo negativni, a sada je tvoja negativnost još veća od naše. Tebe nećemo izabrati.” Niko ne bi imao visoko mišljenje o tom starešini. Iako ga niko još uvek ne bi raspoznao, barem ga ne bi ponovo izabrali za starešinu i taj čovek ne bi ostvario svoj cilj da navede druge da imaju visoko mišljenje o njemu. Ali, taj starešina preuzima inicijativu, pa kaže: „Ja sam đavo i Sotona; neka me bog prokune i pošalje u osamnaesti krug pakla i da mi ne dozvoli da se reinkarniram kroz čitavu večnost!” Neki se, kada to čuju, na njega sažale, pa kažu: „Naš starešina je toliko propatio. O, kolika mu je nepravda naneta! Ako mu Bog ne dȃ da bude starešina, mi ćemo ga izabrati.” Ako svi do te mere podržavaju tog starešinu, zar ne znači to da su navedeni na stranputicu? Prvobitna namera njegovih reči je potvrđena, što dokazuje da je on zaista navodio ljude na stranputicu na taj način. Sotona ponekad ljude navodi na stranputicu uzdižući se i svedočeći o sebi, a ponekad je u stanju i da, kada nema izbora, izokola prizna svoje greške, ali je sve to samo varljiva spoljašnjost, čiji je cilj da se zadobije saosećanje i razumevanje ljudi. Čak će reći i ovo: „Niko nije savršen. Svi imaju iskvarenu narav i svako može da napravi grešku. Dok god je čovek u stanju da ispravi svoje greške, dobar je čovek.” Kada ljudi to čuju, misle da tako treba i nastavljaju da obožavaju i slede Sotonu. Sotonin metod jeste da samoinicijativno priznaje svoje greške i da se prikriveno uzdiže i jača svoj položaj u ljudskim srcima, da bi ljudi prihvatili sve u vezi sa njim – pa čak i njegove greške – i da bi mu onda te greške oprostili, pa postepeno zaboravili na njih i da bi, na kraju, potpuno prihvatili Sotonu, postali mu odani do smrti, da ga nikada ne bi ostavili niti napustili, i da bi ga sledili do kraja. Zar nije upravo to metod koji Sotona primenjuje u obavljanju stvari? Tako postupa Sotona, a i antihristi koriste takve metode kada rade na ispunjavanju svojih ambicija i svog cilja da ih ljudi obožavaju i slede. Posledice do kojih to dovodi iste su kao posledice Sotoninog kvarenja ljudi i navođenja na stranputicu, i nimalo se od njih ne razlikuju.

Neki ljudi, kada govore o samospoznaji, sebe prikazuju kao potpunu ruševinu i kao ništariju, pa čak za sebe kažu i da su đavo i Sotona, da zaslužuju da budu prokleti i da se ne bi žalili ni da ih Bog isključi. Međutim, ti ljudi nemaju istinsko razumevanje svoje priroda-suštine i svoje iskvarene naravi i nisu kadri ništa da podele s drugima o svom stvarnom stanju. Umesto toga, oni pokušavaju da se lažno predstave da bi druge naveli na stranputicu, pa koriste metod i tehniku samoinicijativnog priznavanja svojih grešaka i „povlačenja u cilju napredovanja” da bi ljude zaslepili i prevarili, kako bi ovi imali dobro mišljenje o njima. Takva je praksa antihrista. Kada sledeći put sretnete nekog takvog, kako treba prema njemu da se ophodite? (Treba da ga ispitujemo o pojedinostima.) Tako je, morate naučiti da istražite to pitanje i da ga ispitate o pojedinostima. Koliko duboko treba da idete u ispitivanju? Sve dok on ne počne da moli za milost i dok ne kaže: „Nikada vas više neću navoditi na stranputicu. Čak i ako me izaberete za svog starešinu, neću prihvatiti tu funkciju.” Recite mu: „Mi nikada više nećemo dozvoliti da nas navedeš na stranputicu, niti ćemo te izabrati za starešinu, zato prestani da fantaziraš!” Kako vam to zvuči? Svi koji na prenaglašen način govore o samospoznaji, pa čak i same sebe proklinju, a ništa od toga uopšte ne zvuči kao istina, lažno su duhovni i licemerni ljudi i sve njihove reči navode na stranputicu. Postoji određena karakteristika u vezi sa govorom tih ljudi i nekoliko detalja koje morate naučiti da razaznajete. Recite Mi, na primer, ako od nekoga zatraže da napiše zakletvu o čuvanju priloga, šta treba da piše u prvoj rečenici te zakletve? Šta bi napisao neko ko poseduje razumnost i ljudskost? Kakav bi ton upotrebio i kako bi se izrazio da pokaže da zna gde mu je mesto i da svima obznani svoj stav? Kada običan čovek govori, svi osećaju da govori normalno, dok ambiciozni pojedinci koji su zli ljudi i antihristi govore posebnim tonom koji se razlikuje od tona prosečnog čoveka. Kaže, na primer: „Ako ja, taj i taj, proneverim jedan jedini cent božjih priloga, neka umrem najstrašnijom smrću – neka me pregaze kola!” Kakav je to ton? Počinje rečju „ja”, govori bombastičnim tonom – motivacija iza njegovog tona i načina govora vidi se iz samih reči koje koristi. Prva reč je „ja” – taj čovek usvaja bombastičan ton i vrlo je glasan – zar to nije bombastična zakletva? Kako se zove takva vrsta zakletve? Zove se bombastična i licemerna zakletva. Kada neko tako agresivno piše zakletvu – kakva je to narav? U pitanju je zakletva, kome se dakle zaklinješ? Zaklinješ se Bogu. Prema tome, kako bi normalan čovek u tom slučaju govorio? Trebalo bi da govori ponizno, da zna gde mu je mesto, da se moli Bogu i da govori iz srca. Ne treba da koristi bombastične reči niti da bude agresivan. Takvi ljudi su toliko agresivni čak i kada se zaklinju – njihova sotonska narav je vrlo drastična! Teško je reći da li je njihova zakletva istinita ili lažna. Njome hoće da kažu sledeće: „Ne veruješ mi? Bojiš se da iskorišćavam božju kuću, da kradem priloge? Služiš se mnome, ali mi ne veruješ, pa tražiš od mene da se zakunem – e, pa, zakleću se onda, pa ćeš videti da li smem da se zakunem! Ne verujem da bih mogao nešto tako da uradim.” Kakav je to stav? To je agresivnost i beskrupuloznost. Takvi čak imaju smelosti da glasno negoduju protiv Boga, a zakletvu koriste da se oslobode krivice i da navedu ljude na stranputicu. Je li to bogobojažljivost? U tome nema baš nikakve pobožnosti. Takav čovek je Sotona i antihrist; tako govore antihristi. Kada se neko zaklinje sa prizvukom negodovanja – kakva je to narav? Može li takav čovek još uvek biti spasen? Jeste li već sreli takve ljude? Vi ne umete da raspoznate ta ispoljavanja, ta otkrivenja i naravi koje oni pokazuju, zar ne? Neki čak misle da je takav čovek trezven, pošten, odan Bogu i da poseduje duhovno razumevanje. Zar nije to budalasto? Zar nije to nedostatak pronicljivosti? To užasno ponašanje i ta užasna narav doslovno se vide u rečima njihove zakletve i u načinu na koji su je sročili, a ljudi ipak misle da je taj antihrist baš dobar čovek. Razumeju li ti ljudi istinu? Izgleda da vi razumete samo doktrine, da znate samo da govorite o doktrinama i da izgovarate prazne reči, a da vam, kada je reč o konkretnim stvarima i pitanjima, fali pronicljivosti. Hoćete li ubuduće, kada se susretnete sa takvim stvarima, biti pronicljivi? (Hoćemo.) Ljudi koji pišu takve zakletve, svi su odreda zveri lišene ljudskosti. Jeste li već videli takve zakletve? Jeste li i vi nekada napisali takvu zakletvu? (Jesmo.) Da li su ton i početak bili isti kao kod ove? (Nije bila tako direktna.) Je li joj priroda bila ista? (Jeste.) Priroda joj je bila ista. Zaklinjanje nije poput stupanja na bojno polje, za koje je potreban duh herojskog samopožrtvovanja. Za zaklinjanje nije potreban takav duh. Kada se zaklinješ Bogu, moraš dobro da razmisliš o zakletvi i da razumeš zašto treba da je napišeš i kome se zaklinješ i zavetuješ. Ono što Bog od čoveka želi jeste odgovarajući stav, a ne duh. Taj tvoj duh je agresivan i pun negodovanja; kroz njega se ispoljava Sotonina nadmena narav. Nije pobožan i nije ispoljavanje kakvo treba da imaju stvorena bića, a kamoli stav kakav treba da zauzmu stvorena bića. Na ljude koji se na taj način ispoljavaju uticalo je nacionalno junaštvo, zar ne? Ima li veze sa tim? Ljudi su preduboko zatrovani – čim počnu da pišu zakletvu ili zavet, pomisle na sve poznate istorijske ličnosti koje su bile odane svojoj zemlji i svom narodu. Te poznate ličnosti bile su deo Sotonine svite i postupale su beskrupulozno da bi se istakle i svedočile o sebi, da bi zadobile mesto u srcima ljudi i ostavile iza sebe dobar ugled, te tako ušle u istoriju i stekle dobro ime koje će trajati večno. Naredne generacije ocenile su ih kao ljude sa slepom predanošću svojoj zemlji; mislite li da su zaista bili slepi? Šta je u stvari to slepilo? Ono je krajnje podmuklo i rđavo postupanje u kojem ima lične namere. Nije to nikakvo slepilo, a još manje predanost – to je rđavost.

U zajedništvu smo već prilično opsežno razgovarali na temu antihrista koji svedoče o sebi. Postoje li još neka pitanja od značaja za ovu temu koja i dalje u potpunosti ne razumete? Neki ljudi svedoče o sebi koristeći se jezikom i izgovaraju određene reči kojima se razmeću, dok se drugi ljudi koriste ponašanjem. Koja su ispoljavanja čoveka koji se koristi ponašanjem da bi svedočio o sebi? Spolja posmatrano, on se upušta u određena ponašanja koja su prilično u skladu s ljudskim predstavama, koja privlače ljudsku pažnju i koja ljudi vide kao prilično plemenita i sasvim u skladu s moralnim normama. Ta ponašanja ljude navode da pomisle kako je taj čovek častan, kako ima integritet, kako zaista voli Boga, veoma je pobožan i zaista poseduje bogobojažljivo srce, te kako je osoba koja stremi ka istini. On često ispoljava neka lepa spoljna ponašanja kako bi ljude naveo na pogrešan put – zar i to ne zaudara na uzdizanje i svedočenje o sebi? Ljudi se obično uzdižu i svedoče o sebi pomoću reči, upotrebljavajući jasan govor kako bi izrazili koliko se razlikuju od širokih masa i kako u odnosu na druge imaju pametnija mišljenja, ne bi li ljudi o njima imali visoko mišljenje i na njih se ugledali. Međutim, postoje i neke metode koje ne podrazumevaju izričit govor, već u njima ljudi koriste spoljne postupke da bi posvedočili kako su bolji od ostalih. Takvi su postupci dobro promišljeni, nose sa sobom skriveni motiv i određenu nameru i prilično su svrsishodni. Zapakovani su i obrađeni na takav način da ljudi u njima vide određena ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, koji su plemeniti, pobožni i u skladu s pristojnošću sveca, i koji su čak bogoljubivi, bogobojažljivi i u skladu sa istinom. Time postižu isti cilj, sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi, i podstiču druge da imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju. Da li ste se ikada susreli sa nečim takvim ili ste to videli? Da li posedujete takva ispoljavanja? Jesu li ove stvari i ova tema o kojima govorim odvojeni od stvarnog života? Zapravo nisu. Daću vam sasvim jednostavan primer. Kad neki ljudi izvršavaju svoje dužnosti, spolja posmatrano, oni deluju veoma zauzeto; namerno nastavljaju da rade u vreme kad drugi jedu ili spavaju, a kad drugi započnu sa izvršavanjem svojih dužnosti, oni odlaze da jedu ili spavaju. S kojim ciljem to rade? Žele da privuku pažnju i svima pokažu da su u toj meri zauzeti izvršavanjem svojih dužnosti da nemaju kad da jedu ili spavaju. U sebi razmišljaju: „Zaista ne nosite nikakvo breme. Kako ste u jelu i spavanju tako preduzimljivi? Niste ni za šta! Pogledajte mene, dok svi vi jedete ja radim, a noću sam još uvek na poslu dok vi spavate. Da li biste bili u stanju da ovako patite? Ja mogu da izdržim ovu patnju; svojim ponašanjem dajem primer.” Šta mislite o ovakvom ponašanju i ispoljavanju? Zar ovi ljudi to ne rade namerno? Neki ljudi ovo rade namerno, pa kakvo je onda to ponašanje? Ti ljudi ne žele da budu konformisti; žele da se razlikuju od širokih masa i da ljudima pokažu kako po čitavu noć užurbano izvršavaju svoje dužnosti, da su naročito u stanju da izdrže patnju. Na ovaj način će ih svi posebno sažaljevati i prema njima pokazivati naročito saosećanje, razmišljajući kako na svojim ramenima nose teško breme, u toj meri da su do guše zatrpani poslom i previše zauzeti da bi jeli ili spavali. I da, ako oni ne mogu da budu spaseni, u tom će slučaju za njih svi preklinjati Boga, umoljavati Boga u njihovo ime i za njih se moliti. Čineći to, ovi ljudi koriste lepa ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kako bi druge ljude nasamarili i na prevaru pridobili njihove simpatije i veličanje. I koji je krajnji rezultat toga? Svi koji su s njima došli u kontakt i videli ih da plaćaju cenu, jednoglasno će reći: „Naš starešina je najsposobniji, najviše je u stanju da istrpi patnju i plati cenu!” Zar time nisu postigli svoj cilj da ljude navedu na stranputicu? A onda, jednog dana, Božja kuća saopšti: „Vaš starešina ne izvršava nikakav stvarni posao. Zaokuplja se poslom bez ikakve svrhe; ponaša se nepromišljeno, proizvoljno i diktatorski. Od crkvenog posla je napravio haos, nije izvršio nijedan posao koji je trebalo da izvrši, nije obavio posao jevanđelja ni posao filmske produkcije, a i crkveni život je u potpunom rasulu. Braća i sestre ne razumeju istinu, nemaju život-ulazak i ne mogu da napišu članke o svedočenju. Najžalosnije je to što ne mogu čak ni da razaznaju lažne starešine i antihriste. Ovakav starešina je krajnje nesposoban; on je lažni starešina koga treba otpustiti!” U ovakvim okolnostima, hoće li ga biti lako otpustiti? Moglo bi da bude teško. Budući da ga sva braća i sestre odobravaju i podržavaju, bude li iko pokušao da otpusti tog starešinu, braća i sestre će iskazati protest i uputiti Višnjem zahtev da ga zadrži. Zašto će biti takav ishod? Zato što ovaj lažni starešina i antihrist koristi lepa spoljna ponašanja, kao što su podnošenje patnje i plaćanje cene, kao i milozvučne reči, da ljude gane, da ih pridobije i navede na pogrešan put. Jednom kad iskoristi ove lažne pojavne oblike da ljude navede na stranputicu, svi će se za njega zauzimati i neće moći da ga napuste. Ovi ljudi jasno znaju da ovaj starešina nije obavio previše pravog posla i da Božje izabranike nije usmeravao da shvate istinu i zadobiju život-ulazak, ali ga oni ipak podržavaju, odobravaju i slede, ne mareći nimalo da li to znači da i sami neće zadobiti istinu i život. Povrh toga, zato što ih je ovaj starešina naveo na stranputicu, svi ti ljudi ga obožavaju, osim njega ne prihvataju nijednog drugog starešinu, pa čak više ne žele ni Boga. Zar se prema ovom starešini ne odnose kao da je Bog? Ako Božja kuća kaže da taj čovek ne radi pravi posao i da je lažni starešina i antihrist, ljudi u njegovoj crkvi će protestvovati i pobuniti se. Kažite Mi, u kojoj meri je ovaj antihrist naveo ljude na pogrešan put? Ako je to delo Svetoga Duha, onda će se stanje ljudi u najmanju ruku poboljšati, više će razumeti istinu, postaće pokorniji prema Bogu, u svom srcu će imati veće mesto za Boga i bolje će razaznavati lažne starešine i antihriste. S ove tačke gledišta, situacija o kojoj smo upravo razgovarali nipošto nije delo Svetoga Duha – jedino antihristi i zli duhovi mogu ljude u toj meri da navedu na stranputicu delujući u kraćem vremenskom periodu. Mnoge ljude ovi antihristi navode na pogrešan put i kontrolišu ih, pa ti ljudi u svom srcu imaju mesto samo za antihriste, ali ne i za Boga. Ovo je krajnji rezultat koji se postiže kad se antihristi uzdižu i o sebi svedoče kroz lepa spoljna ponašanja. Oni lepa spoljna ponašanja podnošenja patnje i plaćanja cene koriste da bi se uzdizali i o sebi svedočili, a to je jedan od načina koje antihristi koriste da ljude navedu na pogrešan put i da ih kontrolišu. Sad vam je ova stvar jasna, zar ne? Zar to što antihrist koristi lepa spoljna ponašanja podnošenja patnje i plaćanja cene kako bi ljude naveo na pogrešan put nije veoma lukavo i podmuklo? I zar i vi ponekad ne radite ove stvari? Neki ljudi uveče piju kafu ne bi li potkrepili snagu pripremajući se da do kasno izvršavaju svoje dužnosti. Braća i sestre brinu o njihovom zdravlju i pripremaju im pileću supu. Kad pojedu supu, ovi ljudi kažu: „Hvala bogu! Uživao sam u blagodati božjoj. Ovo ne zaslužujem. Sad kad sam pojeo ovu pileću supu, moram da budem efikasniji u izvršavanju svojih dužnosti!” U stvarnosti, svoje dužnosti nastavljaju da izvršavaju na uobičajen način, nimalo ne unapređujući svoju efikasnost. Zar se ne pretvaraju? Pretvaraju se, a ova vrsta ponašanja takođe je prikriveno uzdizanje i svedočenje o sebi; ishod je u tome da se ljudi navedu da ih odobravaju, da o njima imaju visoko mišljenje i postanu njihovi nepokolebljivi sledbenici. Ako ljudi imaju ovakav mentalitet, zar nisu zaboravili Boga? U svom srcu više nemaju Boga, pa o kome razmišljaju po ceo dan i celu noć? O svom „dobrom starešini”, o svom „voljenom”. Neki antihristi su prema većini ljudi naizgled veoma srdačni i u svom govoru pribegavaju raznim tehnikama kako bi ljudi uvideli da su puni ljubavi i voljni da se s njima zbliže. Kad im se bilo ko približi i s njima stupi u kontakt, sijaju od radosti i takvim se ljudima obraćaju vrlo nežnim tonom. Čak i kad primete da su neka braća i sestre nedosledni u svojim postupcima, i da su time naškodili interesima crkve, oni ih ni najmanje ne orezuju, već ih samo ohrabruju i teše, i vrbuju ih dok ovi izvršavaju svoje dužnosti – vrbuju ljude sve dok ih sve ne dovedu pred sebe. Pod uticajem antihrista ljudi postepeno postaju razneženi; svi zdušno odobravaju njihovo srce puno ljubavi i nazivaju ih ljudima koji vole Boga. Na kraju ih svi obožavaju i po svakom pitanju traže da s njima razgovaraju u zajedništvu, poveravajući ovim antihristima sve svoje najdublje misli i osećanja, u toj meri da se više ni ne mole Bogu niti u Božjim rečima više traže istinu. Zar ovi antihristi nisu ove ljude naveli na stranputicu? Ovo je još jedno sredstvo kojim se antihristi koriste da bi ljude naveli na pogrešan put. Kad se upuštate u ovakvo ponašanje i postupke ili gajite ove namere, jeste li svesni da u tome postoji problem? A kad toga postaneš svestan, možeš li da promeniš pravac svog kretanja? Ako si, kada postaneš svestan i ustanoviš da su tvoje ponašanje, postupci ili namere problematični, u stanju da razmisliš o sebi i da osetiš istinsko kajanje, to dokazuje da si preokrenuo svoj pravac kretanja. Ako si svestan svojih problema, ali po tom pitanju ništa ne preduzimaš i ponašaš se shodno svojim namerama, tonući sve dublje i dublje dok ne dostigneš dno sa koga više ne možeš da se izvučeš, u tom slučaju nisi preokrenuo svoj pravac kretanja i namerno se okrećeš protiv Boga, uzdižući sebe i svedočeći o sebi, udaljavajući se od istinitog puta. Kakva je ovo narav? To je narav antihrista. Da li je to ozbiljno? (Jeste.) U kojoj meri je ozbiljno? Ishod osobe koja usvaja sve podmuklija i lažljivija sredstva, koristeći podnošenje patnje i plaćanje cene da bi ljude navela na stranputicu, nastojeći da ih privoli da je obožavaju i slede, isti je kao ishod osobe koja se otvoreno uzdiže i svedoči o sebi – priroda ta dva ishoda je ista. Koje god sredstvo da koristiš da bi se uzdizao i o sebi svedočio, bilo da su to jasan govor ili neka druga prilično očigledna lepa ponašanja, svugde je posredi ista priroda. Svako sredstvo u sebi sadrži svojstvo antihrista, i svojstvo nadmetanja s Bogom oko Njegovih izabranika. Kakav god da je oblik tvojih ispoljavanja, odnosno koja god da su sredstva koja koristiš, sve dok je tvoja namera nepromenjena, a posledice su iste, sve to je po svojoj prirodi isto. Dakle, jasno je da su antihristi veoma lukavi i da istinu ne vole i ka njoj ne streme, već su u stanju da podnošenje muka i plaćanje cene iskoriste kao sredstvo da bi ljude naveli na pogrešan put – u tome je rđavost antihrista.

Neki ljudi izlažu nekakve apsurdne teorije i apstraktne argumente da bi drugi mislili da su obrazovani intelektualci i da su njihovi postupci vrlo duboki, pa time ostvaruju svoj cilj da ih ljudi obožavaju. Odnosno, oni uvek žele da učestvuju u svemu i da o svemu daju svoje mišljenje. Čak i kada su svi već doneli konačnu odluku, ako oni tom odlukom nisu zadovoljni, deklamuju nekakve bombastične ideje da bi se napravili važni. Zar nije i to jedan od načina uzdizanja sebe i svedočenja o sebi? U nekim slučajevima, svi su već raspravili o svemu, posavetovali se, pronašli načela i odlučili o merama koje treba preduzeti, ali oni tu odluku ne prihvataju i nerazumno ometaju, govoreći: „Neće moći. Niste to detaljno razmotrili. Pored tih nekoliko aspekata o kojima smo govorili, ja sam se setio još jednog.” U stvari, aspekt kojeg se takav čovek setio samo je nekakva apsurdna teorija; samo cepidlači. Ti ljudi su u potpunosti svesni da cepidlače i da drugima otežavaju stvari, ali ipak to rade. Koji je njihov cilj? Da pokažu ljudima da su drugačiji, da su pametniji od drugih. A misle ovako: „Dakle, vi ste svi na ovom nivou? Moram da vam pokažem da je moj nivo viši.” Obično ignorišu sve što drugi kažu, ali, čim se pojavi neka važna tema, počnu da remete stvari. Kako se zove takva vrsta čoveka? U govornom jeziku, zove se cepidlaka i mućak. Kako cepidlaka obično nastupa? Uživa u tome da deklamuje bombastične ideje i da postupa podlo i nepošteno. Ako od njega zatražiš da predstavi tačan plan akcije, neće biti u stanju da ga sačini, a ako zatražiš da reši nešto ozbiljno, neće umeti. On radi samo podle stvari i uvek hoće ljude da „iznenadi” i da se razmeće svojim sposobnostima. Kako se ono beše kaže? „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate.” To znači da uvek želi da se razmeće svojim sposobnostima, pa bez obzira na to da li ume dobro da prikaže te sposobnosti, hoće ljudima da dȃ do znanja: „Ja se ističem više od vas. Vi niste ni za šta, obični ste smrtnici, obični ljudi. Ja sam poseban i uzvišen. Podeliću svoje ideje da vas iznenadim, pa ćete videti da li sam iznad vas ili nisam.” Zar se time ne remete stvari? On namerno remeti stvari. Kakvo je to ponašanje? On izaziva prekidanje i ometanje. Pri tom misli ovako: u ovoj stvari još nisam pokazao koliko sam pametan, zato ću, bez obzira na to čijim ću interesima naškoditi i čiji će trud biti protraćen, ovo sabotirati sve dok svi ne poveruju da sam superioran, sposoban i vešt. Tek tada ću dozvoliti da se ta stvar nesmetano odvije. Postoje li ovakvi loši ljudi? Jeste li i vi već radili takve stvari? (Jesmo. Dešavalo se da su drugi već završili sa raspravom o nekom pitanju i skovali odgovarajući plan, ali, pošto me nisu obavestili dok su donosili odluku, namerno sam tom planu našao zamerku.) Kada si to radio, jesi li u srcu znao da li je to ispravno ili pogrešno? Jesi li znao da je to ozbiljan problem i da izaziva prekidanje i ometanje? (U to vreme nisam toga bio svestan, ali pošto su me braća i sestre oštro orezali i pošto sam jeo i pio Božje reči suda i grdnje, video sam da je problem ozbiljan, da izaziva zastoje i smetnje u radu crkve i da je jedna vrsta sotonskog ponašanja.) Pošto si prepoznao koliko je to ozbiljno, kada su ti se kasnije dešavale slične stvari, jesi li bio u stanju da se malo promeniš i da ostvariš nekakav ulazak u svom pristupu? (Jesam. Kada sam otkrio takve misli i ideje, postao sam svestan da je u pitanju sotonska narav, da ne mogu tako da radim stvari, i uspeo sam da se svesno molim Bogu i da se pobunim protiv tih nekorektnih misli i ideja.) Uspeo si donekle da se promeniš. Kada imaš takve probleme iskvarenosti, moraš da tragaš za istinom da bi ih rešio, da se obuzdavaš i da se moliš Bogu. Kada misliš da te drugi gledaju s prezirom, da nemaju dobro mišljenje o tebi i da te ne shvataju ozbiljno, pa stoga želiš da izazoveš ometanje, kada imaš tu misao, moraš da budeš svestan da ona ne dolazi od normalne ljudskosti, već iz sotonske naravi, te da će, ako tako nastaviš, biti problema i da ćeš najverovatnije uvrediti Božju narav. Prvo moraš da znaš da treba da se obuzdaš, a zatim da dođeš pred Boga da Mu se pomoliš i da promeniš smer. Kada ljudi žive u sopstvenim mislima, u sopstvenim iskvarenim naravima, ništa što rade nije u skladu sa istinom niti može da udovolji Bogu; sve što rade puno je neprijateljstva prema Njemu. Sada ste u stanju da priznate tu činjenicu, zar ne? Antihrist se najočiglednije ispoljava time što večito želi da se bori za slavu i dobit i ne libi se da prekida i ometa rad crkve da bi zadobio ugled i status. U stvari, svi ljudi poseduju ta ispoljenja, ali, ako si u stanju da to prepoznaš i priznaš, pa da zatim promeniš smer, da zauzmeš stav iskrenog pokajanja pred Bogom i promeniš pristup, ponašanje i narav, onda si neko ko stremi ka istini. Ako ne priznaješ te stvarne probleme, svakako nemaš pokajnički stav i nisi čovek koji stremi ka istini. Ako ne prestaješ da koračaš putem antihrista, već slediš taj put do samog kraja, a i dalje misliš da to nije problem, i ako nisi spreman da se pokaješ, već nastavljaš tako da se ponašaš i da se nadmećeš za slavu i dobit sa delatnicima i starešinama, ako insistiraš da se ističeš više od drugih, da odudaraš od gomile i da budeš bolji od drugih ma kojoj grupi pripadao, onda si u nevolji! Ako nastaviš da stremiš ka ugledu i statusu i tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ, onda si antihrist i osuđen si da na kraju budeš kažnjen. Božje reči, istina, savest i razum ne utiču na tebe i sigurno je da ćeš doživeti kraj antihrista. Ne možeš biti spasen i za tebe nema iskupljenja! To da li ljudi mogu da zadobiju spasenje, da li mogu da počnu da se boje Boga i da se klone zla, zavisi od toga da li, kada se spoznaju, prikazuju ispoljenja istinskog pokajanja, kao i od stava sa kojim prilaze istini i od puta koji izaberu. Ako ne napustiš put antihrista, već izabereš da udovoljavaš sopstvenim ambicijama i željama, bestidno se suprotstavljajući istini i Bogu, za tebe nema iskupljenja. Ako neko, bez obzira na veličinu svojih grešaka i na broj zlih dela koja je počinio, ne ume da se uplaši, ne oseća se krivim, već stalno nalazi izgovore za sebe i ne oseća ni mrvicu griže savesti, to je onda pravi pravcati antihrist i đavo. Ako, pak, neko samo poseduje razna ispoljenja antihrista, ali je u stanju da prizna svoje greške, da se vrati unazad i u srcu oseti kajanje, to je onda stvar drugačije prirode nego kod antihrista i nešto je sasvim drugo. Stoga je, za zadobijanje spasenja, ključno da li je neko u stanju da promišlja o sebi, da li ima pokajničko srce i da li je u stanju da krene putem stremljenja ka istini.